To je bilo na putu da budete duhoviti. Ovoliko je falilo. Ali, to nije odnos jednog ministra, makar ministra koji nonšalantno, što reče kolega, dolazi u Skupštinu, da na takav način govori sa poslanicima koji predlažu zakon, gde traže da se briše sve ono što je pogubno za oblast koju definiše ovaj zakon.
Mi smo predlagali, to znate, hiljadu i nešto amandmana. Bili su različiti, bili su i na pola strane, to je tamo gde mislimo da amandmanima možemo da popravimo zakon. Bilo je zakona gde nismo davali amandmane, jer su zakoni bili dobri i uvek smo pisali amandman - briše se tamo gde nema popravke, gde je zakon previše loš da bi mogao da bude popravljen bilo čime.
Za nekoga ko se bavi kulturom, morao bi tu kulturu da i primenjuje na ličnom ponašanju. Ali, morao bi i da zna da takav način pisanja amandman, odnosno odnosa prema zakonima je utemeljen u decenijama i vekovima iza nas, u parlamentima koji imaju i dužu tradiciju nego ovo lepo zdanje. Takav pokušaj duhovitosti može da ispadne smešan, ali to nije odgovor na pitanje koje sam vam ja postavio. Očekujem da mi date odgovor na pitanje.

Ja bih molio da obezbedite prisustvo ministra, pošto se njemu obraćam i on bi trebao da prihvati amandman.

U redu je, da stvorimo pune poslovničke uslove za rad.
Članom 3. se predviđa da se menja član 146. stavovi 1. i 2, gde se stvaraju uslovi za produženje roka za privatizaciju, odnosno, praktično „Tanjuga“ i to je jedan vrlo interesantan primer. Šta se desilo sa „Tanjugom“?
Da li je moguće da je država koja danas upravlja „Tanjugom“ dopustila sebi, jer tu nisu krivi neki lokalni funkcioneri, nervozni direktori, nehajni, da „Tanjug“ probije rok i da on bude razloga za donošenje ovih izmena zakona.
„Tanjug“ je jedna ozbiljna kuća, novinska. Agencija koja zavređuje pažnju svih u Srbiji, posebno onih koji su vezani za državu i koji trenutno iz ovog ili onog razloga imaju tu sreću ili nesreću da vode državu.
Apsolutno je nedopustivo da se „Tanjug“ dovede u poziciju da na dan, par dana, koliko imamo do 1. jula, se donese jedna ucenjivačka izmena zakona, gde piše da će prestati finansiranje, ako se ne objavi, samo malo, da nađem tekst, pošto nije lako, ako se ne objavi prodaja, odnosno procena kapitala i objava za njegovu prodaju.
To govori kao dodatni argument na sve ono što smo rekli malopre, a to je da država nije bila sposobna da sprovede zakon koji je sama donela.

Amandmanom na član 4. se predlaže izmena člana 148, odnosno u stavu 1. tekst Uredbe o Saveznoj javnoj ustanovi Radio-Jugoslavija „Službeni list SRJ“ taj i taj, prestaje da važi najkasnije, pisalo je 1. jula, a predlaže se da piše – 31. jula.
Ima tu par malo većih problema. Prvo, zašto mi zakonom ukidamo uredbu jedne vlade? To je bila uredba Savezne vlade. Zašto tu uredbu ne ukine Vlada Srbije koja ima pravo to da radi, pošto je Srbija pravni sledbenik SRJ? Zašto Vlada ne ukine sama to, nego tu Radio-Jugoslaviju ili kako se sada zove, ne sećam se, nego to stavlja u ruke parlamenta?
Drugo, poštovani ministre, objasnite mi šta se dobije za tih 30 dana, kolika je razlika između 1. jula i 31. jula? Šta će to da se desi istorijski, programski, medijski, kulturološki, kako god hoćete, sa Radio-Jugoslavijom ili kako se već sada zove, time što ćemo sada da pomerimo taj rok?
Stav 2. je još lepši. Kaže – pravne posledice prestanka Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavija urediće Vlada svojim aktom. Pa, što se mi bavimo onda time u ovom zakonu ako će Vlada to da uredi svojim aktom? I ovaj član i ovo što tražimo da se briše je upućeno ka tome da se sprovede zakon koji je donet avgusta prošle godine, gde je zakonom definisano da država izađe iz medija, ali nije bilo dovoljno samo doneti taj zakon, nego je trebalo raditi od tada do danas da se to uradi na način koji je pristojan.

Naravno da država treba da izađe iz medija i takav zakon je donet. To je dobar stav i tu nema nikakve dileme. Postoje drugi načini da građani Srbije budu informisani na valjan način i to ne zavisi od vlasništva nad medijima, nego zavisi od ukupne politike, od ukupnog stanja u jednoj državi. Sadašnje stanje je neodrživo iz puno razloga. Za to mnogi snose krivicu, ali nije vreme da ih sve navodim, pošto bi trajalo duže od pet minuta, koliko imam vremena.
Ovo pomeranje rokova, odnosno donošenje novog zakona kojim menjamo ove rokove je dokaz samo jedne stvari, a to je neefikasnost rada Vlade. Da li je to krivica vašeg Ministarstva ili je to krivica Ministarstva za privatizaciju koje sprovodovi tu privatizaciju preko Agencije, to je potpuno nevažno.
Važno je da se pomeraju rokovi bez bilo kakvog osnovanog razloga. Lokalne samouprave su krive, zašto niste stavili u zakon da lokalne samouprave snose posledice ako do 1. juna ne ispune svoj deo posla? Krivi su ljudi iz medija, što niste stavili u zakon kazne za to ako neko ne učini svoj deo posla do tog datuma? Ne možemo sada da se vadimo na lokalne samouprave koje su inače u većini, tamo su na vlasti iste one političke snage koje vode vašu Vladu. Prema tome, to nema nikakvog smisla.
Problem je kako nastaviti finansiranje tih medija do kraja oktobra? Nije samo pitanje koliko je to para, nego je pitanje da u budžetima nema para za tu stavku. Znači da su nužni rebalansi budžeta inače će biti nenamensko trošenje sredstava, što je krivično delo.
Ovo produženje je samo produžetak agonije tih jadnih ljudi koji su najmanje krivi za bilo šta ili uopšte nisu krivi. To su ljudi koji rade u tim medijima, posebno oni koji tamo stvarno rade, pošto i tamo kao i u celom javnom sektoru ima puno ljudi koji su dovedeni. Kategorija dovedenih. Nažalost i u medijima i u kulturi su dovedeni oni najgori. Bilo je jedno vreme – nije ni zašta, hajde da ga stavim da bude u marketingu nekog pozorišta, koje se inače finansira 100% iz budžeta ili u marketingu neke televizije koja se finansira 100% iz budžeta.
To je stanje. To mora da se prekine. Zato NS neće glasati za ovaj predlog zakona. Naravno da će on biti usvojen većinom koja ne mora da bude odgovorna po svojoj odluci, a morala bi da bude odgovorna.
Pritiska na medije neće biti završen privatizacijom javnih medija. Postoji pritisak na privatne medije koji je dvostruk. Ili je pritisak u pravom smislu te reči na ivici toga da nekom stoji cev uperena u glavu, a postoji i ovaj blaži deo, to je recimo opraštanje poreza. Onda taj medij postane Vladin medij ili oprost saobraćajnih prekršaja, oprost krivičnih dela, oprost saobraćajnih prekršaja sa smrtnim posledicama, ambasadorska mesta, mesta u istražnim organima Vlade Srbije gde se ljudi koji su bili, koji su i dan danas, ako se ne varam direktori ili urednici medija, bave istragama ubistva novinara, što je apsolutno jedan non sens, bez obzira na dobre namere, bez obzira na ličnu posvećenost. Istrage treba da rade, ubistva novinara treba da rade nadležni organi ili da ukinemo te organe pa da pravimo ad hok komisije koje će da istražuju sve.
Ako ne možete da sprovedete jedan zakon, onda postoji samo jedan lek, ili da kažete ko vas je sprečio da to uradite, jer je Vlada izvršna vlast, znači mora da izvrši zakon koji mi donosimo. Ili kažete – taj me je sprečio ili ti su me sprečili i podnesite ostavku.
Otvara se i pitanje šta je sa privatizacijom 500 i nešto preduzeća koja imaju isti rok, 1. jul? Da li će i oni dobiti popust? Da li će i njima biti produžena agonija ili neće? Nadam se da neće biti pomeren taj rok.
Generalno, još jednom ponavljam, glasaćemo protiv. Ovakav predlog zakona je dokaz neorganizovanosti i nesposobnosti Vlade. Pritisci na medije moraju da prestanu, bilo ko da je vlasnik njih.

Ako niste čuli ništa, onda nemojte da mi date repliku. Svako normalan je čuo. Svako ko hoće da radi svoj posao u ovoj sali bilo kao poslanik, bilo kao neko ko sedi sa te strane je mogao da čuje razloge.
Znači, nemate potrebe da budete dobri prema meni nego samo radite svoj posao. Ja mislim da apsolutno …

… i kada hoćete da diskutujete sa poslanicima sedite na svoje mesto i onda se prijavite za reč.

Ne pada mi na pamet da vama objašnjavam kako da radite svoj posao.

Građanke i građani Srbije znaju da je Vlada u liku predstavnika ministra Vujovića rekla da se akciza na električnu energiju uvodi iz nekoliko razloga. Jedan od razloga je konsolidacija budžeta, a drugi razlog je zato što je to harmonizacija sa propisima EU plus zahtev MMF-a. To nije tačno, ni prvi razlog, ni drugi razlog, ni ovaj drugi dodatni, drugi plus.
Ovo je spisak 28 država EU. Ovo roze, to su države gde nema akcize za električnu energiju. U 18 država nema akcize za električnu energiju, a od ovih 10 gde ima, negde je akciza nula, odnosno samo evidencija. Prema tome, to je neistina, ili što bi neki rečitiji poslanici s druge strane rekli – laž. Sa time se pokušava da se ubedi srpski narod i drugi građani Srbije u to da ova Vlada radi na dobro tog naroda i svih građana Srbije.
Međunarodni monetarni fond nema nikakav predlog da se podigne cena struje, nego traži da EPS posluje bez subvencije države, bez pomoći države, što, naravno, sada ne radi, a ne radi zato što ostvaruje ogromne gubitke koji su posledica kriminala, korupcije, stranačkog zapošljavanja i svega onoga što već predugo traje u ovoj državi, a intenzivira se u poslednje tri godine. Preko 15.000 ljudi je višak u EPS-u, to je kategorija dovedenih.

Da, naravno.
To je neko doveo u poslednjih 10 godina, ne zato što je to bila potreba EPS-a, nego što je to bila potreba neke političke elite, pod navodnicima. Smenjeno je 600 direktora, ali ovi su ostali da rade na istim mestima, u istim kancelarijama, imaju iste sekretarice, ne znam da li imaju iste vozače ili su doveli nove i to je čista demagogija.
Krađa struje je ovde ustavna kategorija. Godine 2012. je ukradeno tri milijarde kilovat-časova električne energije. To je razlika između isporučenog i fakturisanog. To nisu tehnički gubici, nego netehnički gubici. Znači, ne gubici u transportu, nego je to čista krađa. Onda se promenila vlast, već sam rekao, i desila se velika promena, nije više tri milijarde godišnje, nego je 4,6 milijarde godišnje u 2013. godini. Čak i sam vaš predsednik Vučić i predsednik Vlade Srbije je rekao da 18% struje se krade. Ako tome dodamo da se 15 do 20% struje ne naplati nikad, a fakturiše se, to znači da skoro 40% struje u ovoj državi se baci. Kada bi se bar deo toga rešio, bar 30%, ne bi bilo potrebe da se povećava cena struje, naravno, zajedno sa smanjivanjem broja prezaposlenih, ne bi bilo potrebe da se povećava bilo kakvo novo ulaganje u EPS, nego bi EPS mogao da živi sam, bez dotacija, što, naravno, sada nije slučaj.
Pored toga što je izrečena laž da su svuda u EU akcize na struju, rečeno je i da je kod nas struja najjeftinija u celoj Evropi. To je tačno, ali time treba da se ponosimo, a ne da zbog toga budu kažnjeni građani, naravno, oni koji plaćaju struju, naravno, oni koji se nisu uz pomoć nekog sa vlasti i nekog iz EPS-a nakačili direktno na Đerdap ili na neku drugu termoelektranu bez da im prolazi struja kroz strujomer, kako se kolokvijalno kaže za one koji kradu struju.
Imamo javne nabavke. To sam već govorio, koji su tamni vilajet najvećeg nivoa. To je nešto što je apsolutno neobjašnjivo. Zamene strujomera. Zašto se menjaju? Kad se menjaju? Koji se kupuju? Zašto se kupuju baš ti? Zašto se kvare? Zašto stotine hiljada brojila i strujomera koji su kupljeni pre par godina za daljinsko merenje nikad nisu uključeni u daljinsko merenje, itd? Imamo, gde god se okrenemo veliki problem.
Drugi razlog je, ako nije EPS, drugi razlog za povećanje cene je to, čuli smo prvo da je struja prirodni resurs, onda smo čuli da se proizvodi 60% struje iz neobnovljivih prirodnih resursa i da je to razlog za uvođenje akcize. Voda je prirodni resurs. Da li se spremate da uvede i akcizu na vodu. Akcize ove druge na koje se plaća, osim naftinih derivata ništa nisu prirodni resursi, ni kafa, ni alkohol, ni duvan. Takva poređenja, to manipulisanje, to šibicarenje, mogu da očekujem od mnogih u srpskoj Vladi i od još više njih u skupštinskoj većini, ali ne mogu da očekujem od ministra koji je ovde prisutan.
On je bio svedok svega što se dešavalo u ovoj državi od 90-ih na ovamo. On je bio svedok i tih poskupljenja struje u 2001, 2001, 2003. godini, reformi, a sada ćuti kad sluša laži o tome šta se tu dešavalo.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Pa, šta je ovo.)
Ovo je razgovor na temu cene struje odnosno uvođenja akcize.

Ja govorim upravo o tome zašto ne treba da se uvede akciza na električnu energiju, a to je napisano u amandmanu koji sam dao.
U amandmanu koji smo dali gospodin Pavićević i ja, traže se i ukidanje akcize na biogoriva i na biotečnosti. U odgovoru zašto se to ne prihvata, kaže se da su tu uvedene akcize da bi se sprečio nelegalni promet derivata nafte, pa i biogorivo. Gde ste našli takvo obrazloženje? Ako je to razlog, ako nema drugog način da se spreči delegalno, a može da se spreči, onda se uvodi akciza od 0%, samo je…

Naravno, ova salva neistina, uvreda, kleveta, neosnovanih optužbi nije ništa novo. Pitanje je – kako dođe do toga da neko u svojoj glavi smisli i onda kaže to što je smislio sa svim tim…Što bi rekao moj kolega Pavićević, tri su načina za to, ili da neko ne čuje dobro, ili da neko ima zle namere ili da je neko glup.
Priča o tome da sam pozivao na neplaćanje struje je laž koja se može ponoviti sto hiljada puta, ali će ostati laž. Energija za demokratiju je bila pomoć, ovo zbog javnosti, gradu Nišu i gradu Pirotu. Ne svim gradovima gde je pobedila koalicija Zajedno, a u Nišu je vlast formirana pre leks specijalisa vašeg lidera Slobodana Miloševića.
To što se Vučić nije slikao sa svojim liderima u tom trenutku, koji ste pomenuli malopre, govoreći neistinu da sam se ja sa njima družio, je zato što je on tada bio zamenik pomoćnika asistenta vođe navijača, ne znam gde, i bio je daleko od toga.
Znači, ta tri razloga očigledno, sada da prepustimo srpskoj javnosti da se proceni zašto je moj prethodnik izgovorio te neistine. Znači, da li on dobro čuje? Očigledno je da mora dobro da čuje. Da li je on zlonameran? Naravno da nije. Dakle, ostaje treći razlog zbog čega je on to rekao.

Naravno, salva uvreda i neistina se nastavlja i to je logična posledica priznanja prethodnog govornika o svojim intelektualnim, moralnim i svim drugi sposobnostima. (Isključen mikrofon.)

Ovaj amandman je, naravno, deo naše vekovne borbe za zaštitu srpskog jezika, pravopisa i gramatike. Ovoga puta je to odbijeno sa obrazloženjem da nije suštinski amandman, nego da je to praktično jezička redakcija i da je to razlog, bez obzira što smo u pravu sa ovom ispravkom, zašto to ne treba prihvatiti kao amandman. To je predlog Vlade Skupštini.
Vrlo interesantno je to što je već nekoliko desetina takvih amandmana usvojeno, ti amandmani koji su štitili srpski jezik, pravopis, gramatiku i stil pisanja. Sada se ja pitam da li se ovo sada opametila Vlada time što će da odbija te amandmane, ili je Vlada pre toga bila pametna a sada više nije, kada je počela da odbija ovakve amandmane? Značaj jedne reči, jednog slova, jednog zareza je vrlo velika i ona može suštinski da promeni značaj jednog teksta, a posebno ako su u pitanju zakoni, jer zakoni moraju da budu apsolutno precizni. Po Ustavu zakoni moraju da budu napisani pre svega na zvaničnom jeziku i pismu ove države, naravno da mogu biti i prevođeni na jezik i pisma nacionalnih manjina, ali ovakvim ponašanjem prema samom jeziku kojim se piše zakon se uvodi dodatna pravna nesigurnost u život građana Srbije.
Ne postoji nikakav razlog da jedan ovakav amandman bude odbijen. Bilo koje izmišljotine ili bilo šta što neko može da u svojoj glavi zamisli, pa da lažno kaže ovde, neće popraviti nepismenost u pisanju zakona, a ta nepismenost ima za posledicu pravnu nesigurnost. Ja mislim da je lepo da ministar prihvati ovaj naš amandman. Zahvaljujem.

I ovaj amandman je deo vekovne borbe za pravopis i gramatiku srpskog jezika. U trećem redu drugog stava, počinje umetnuta rečenica, a koja glasi – u skladu sa članom 19. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakona i tu nije stavljena „zapeta“, kao što je pravilno rekao gospodin Ljubiša Stojmirović, koji je dao jedno dobro tumačenje ponašanja jednog dela svojih kolega, tako da bez zalaženja u suštinu zakona, mislimo i gospodin Pavićević i ja da je pristojno i da je u redu da se prihvati ovaj naš amandman u cilju jednog čistog jezika kojim treba da budu napisani naši zakoni, čak i kad suštinski nisu dobri.
Neke kolege koje su se bavile ocenom ko je vaspitan i nevaspitan i ko koristi koju reč, ima tu par narodnih poslovica. Jedna glasi – popu pop, a bobu bob. Druga glasi – ne kara majka sina što se kocka, nego što se vadi. Hvala.