U članu 10. mi predlažemo da se menja član 30. stav 1. na način da se iz njega izbriše i električna energija, odnosno bio gorivo u ovom slučaju, jer je izmenama zakona sa kraja 2013. godine, ako se ne varam, uvedeno i bio gorivo i bio tečnosti kao akcizna roba, što je iz razloga koji sam već naveo u načelnoj raspravi na početku ove, potpuno nerazumno i neprihvatljivo.
Bio gorivo ima svoje ekonomsko opravdanje, proizvodnja bio goriva i potrošnja bio goriva, a sa druge strane ima i svoje veliko opravdanje u smislu zaštite životne sredine.
Ovakvim tretiranjem bio goriva i bio tečnosti se postižu potpuno suprotni ciljevi koji su stavljeni kao cilj ovog zakona. Naime, umesto da se proizvođači i potrošači bio goriva stimulišu zbog toga što to rade, zbog toga što su bio goriva biljni ostaci, posebno bio goriva treće i četvrte generacije su ostaci nekih bioloških sadržaja ili čak novi biološki proizvodi, umesto da se time ide na smanjenje potrošnje iscrpljivih izvora energije, mi ovde imamo kaznu za te ljude.
U obrazloženju u odbijanju piše, ako me čuje ministar, da je za to razlog to što je neophodno da se evidentiraju proizvođači, ne bi li se sprečile zloupotrebe. Ako želite da evidentirate, onda stavite akcizu ili drugu neku meru od 0% ili od 0,1%, a ne da to bude 50 dinara po litru bio goriva, kao što je sada slučaj.

Naravno, ovim amandmanom tražimo da se briše član 11. Predloga zakona o izmeni zakona, što podrazumeva brisanje praktično celog poglavlja 12g – električna energija sa članovima od 40z do 40n.
Jasno je u raspravi ukazano na to da uvođenje akcize na električnu energiju nema nikakve veze sa harmonizacijom sa EU, nema nikakve veze sa zahtevima MMF, nema nikakve veze sa konsolidacijom budžeta.
Pitanje – zašto se to onda radi? Odgovor je vrlo jednostavan. To je prilika da se uvođenjem novog nameta na osiromašene građane Srbije stvore budžetski uslovi, da se vrate, odnosno kako bi rekli lažno povećaju penzije i plate u javnom sektoru, a da se to uradi na jesen ove godine, neposredno pred izbore koji nas očekuju. To je jedna vrlo providna strategija, taktika, ako može tako da se nazove.
Očekuje se priliv od 140 miliona evra na godišnjem nivou, a to do kraja godine dođe oko 40 miliona, ako se ne vara. To je taman dovoljno da se ispuni olako dato obećanje da će biti vraćene plate i penzije na onaj nivo sa kojeg su plate nerazumno, a penzije nezakonito smanjene na početku ove godine ili krajem prošle godine, ne sećam se više. To je cela ideja ovoga. Mislim da je dobro da građani Srbije znaju o čemu se radi.
Znači, biće oporezovani svi, kako bi državni službenici, pre svega ovi dovedeni, dobili ponovo veće plate.

Pomenuta je Nova Stranka, ja sam predsednik te stranke, tako da imam pravo na repliku i raduje me to zadovoljstvo kad kolege dođu do novog saznanja da to pokažu glasno.
Naravno da sam ponosan na ono što sam radio u svom političkom životu, radu, a posebno na zimske proteste 1996. godine kada je snagom koalicije, ali pre svega snagom građana prvi put jedan nenarodni režim uhvaćen u krađi, tako da je bilo svima jasno i da su ljudi mesecima bili po hladnom vremenu na ulicama da se izbore za svoju političku volju. Time je počela demokratija u Srbiji modernog doba.
Taj ponos koji osećam zbog toga je meni i stimulans da nastavim sa tim delovanjem, kao što zadnjih godinu i nešto dana radim u Novoj stranci i u parlamentu zajedno sa gospodinom Pavićevićem i nikakva izmišljotina, nikakva laž, nikakva projekcija, bilo šta što bi imalo na bilo koji način cilj da umanji vrednost onoga što je rađeno ili da umanji vrednost onoga što sada radimo, neće imati nikakav uticaj.
Apsolutno je bilo dovoljno vremena za razne kabadahije, za razne spasioce, da provere šta sam ja radio i u politici i u privatnom poslu i u životu. Svako ko je hteo da istražuje i ko danas želi da istražuje ja mu preporučujem da nastavi sa tim, ima puno toga da nauči, da nauči o patriotizmu o demokratiji i o zdravom životu. Hvala vam.

Hvala lepo.
Zašto poskupljuje struja? To je pitanje, a ne pitanje toga da li je u Hrvatskoj akciza veća ili manja i kakvo je stanje u našim finansijama. Kakvo je stanje u našim finansijama se vidi ovde. Ovo je brojač javnog duga sa grbom Srbije. Znači, to je zvanični podatak i tu trenutno piše 25 milijardi, menjaju se stalno.
Jako je tužno da ekonomista svetskog glasa mora da pred Skupštinom Srbije brani jednu ovako tanku priču o akcizi. Zašto se uvodi akciza? Zato što su nam finansije jako dobre, pa onda ne treba da se uvodi, onda treba da se ukine na bio-gorivo i na bio-tečnosti, jer to je uvedeno u akcize pre dve godine sa potpuno besmislenim razlogom. Ako neko proizvodi i ako neko troši bio-gorivo i bio-tečnosti, treba ga stimulisati, a ne kazniti.
Šta je problem sa cenom struje u Srbiji? Tačno je da je najniža u Evropi, ali nije tačno da je 4,9 dinara. To je samo loša statistika. To je posledica toga što Srbija ima nekoliko stotina hiljada brojila koji ne mere ništa, koja stoje bez veze. Inače, realna potrošnja ne može da bude ispod 600, 700 kilovata mesečno. Ko to može da živi mesec sa 250 kilovata? Niko,naravno. Ako primenimo taj nivo potrošnje, onda je prosečna cena u Srbiji skoro osam dinara, a ne 4,9 i to su realni podaci.
Zašto je EPS u lošem stanju i zašto MMF traži da se poveća cena? Kad bi se smanjili troškovi u EPS, ne bi MMF tražio povećanje cena, i to je jasno kao dan. Zašto su velike cene? Zato što ima 15 do 17 hiljada radnika viška. To što je smenjeno 600 direktora to je čista demagogija. Šesto direktora, ti ljudi su ostali da rade u EPS sa istim platama samo se više ne zovu direktori. Njihove sekretarice su i dalje sekretarice. Njihovi vozači su i dalje vozači, a niko nije prodao ni jedan auto. Prema tome, tu nema smanjenja troškova. Kada bi se doveo nivo zaposlenih u EPS-u na potreban broj smanjenje za plate na godišnjem nivou bi bile preko 200 miliona evra, što je više nego efekat u budžetu koji se očekuje od uvođenja ove akcize.
Druga stvar su krađe u EPS. Godine 2012. tri milijarde kilovat sati je razlika između isporučenog i fakturisanog, odnosno ne tehnički gubici su tri milijarde kilovata. Posle promene vlasti 2013. godine bitno se promenila stvar tako da više nije tri milijarde, nego je to postalo 4,6 milijardi.
Vučić je rekao septembra prošle godine – nemojte da mi dolazite sa zahtevom da se poveća cena struje, nego mi pokažite ko krade 18% struje, citiram. Nije otkriveno ko to krade.
Javne nabavke za EPS su cirkus, posebno sa brojilima i tu proverite šta se desilo sa nabavkom čeških brojila koji nešto ne rade ili zašto se menjaju brojila na pet, šest godina bez bilo kakvog razloga u nekim delovima, a negde ostaju jako, jako dugo.
To su razlozi zbog čega je u Srbiji EPS na gubicima, ne zato što su građani Srbije bahati pa imaju višak para, pa ih treba zbog toga nagraditi ovom akcizom, kao što je ministar rekao, nego zato što se ovim prikriva jedna nesposobnost, pre svega, i kriminal u EPS-u, koji nije od juče, ali to nije opravdanje, i nesposobnost ove vlasti da stvarno napravi konsolidaciju javnih finansija, nego se tu koriste razne finansijske trakalice, da bi se tu pokazali veliki napreci. Kažite građanima Srbije koliko je bolje, nemojte nama o tome da pričate.
Konačno, dug u dolarima je, recimo jedan od primera kredita u dolarima je kredit iz Emirata. To se nije zadužio neko pre, nego je to zaduženje od pre dve godine.
Konačno, naučite predsednika Vlade da ne postoji bruto domaći PDV. Kada hoće da kaže da postoji povećanje bruto domaćeg proizvoda, onda neka kaže bruto domaći proizvod. Hvala.

Zahvaljujem se na velikodušnosti da dobijem repliku.
Prvo, oko terminologije, to što ste rekli je tačno, ali pitanje je da li premijer kada iznosi taj podatak i kada to pominje, misli na to što ste vi rekli? Ne znam čime se, zašto bismo se mi hvalili, samo malo…
(Zoran Babić, s mesta: Šta je sada ovo? Ovo je vređanje.)
Hoćete da stišate nervozne poslanike od preko puta?
Potpuno je besmisleno da se hvalite povećavanjem naplate PDV-a ako nemate povećanje BDP-a. Ne možete da se hvalite nečim što su kratkoročne mere, odnosno posledice kao što ste rekli kratkoročnih mera.
Rekli ste da vas ja citiram pogrešno, pogledajte po medijima, pet minuta posle toga što ste rekli svi naslovi vašeg govora danas imaju to. To je naslov, građani su nagrađeni akcizama. To nema veze sa mnom, ja ne upravljam medijima.
Što se tiče ovog sajta, ako je nešto nelegalno hapsite brate, nemojte da dižete galamu i da se žalite na povredu Poslovnika, a generalno reč niste rekli o tome šta je suština, a to je neefikasno kriminalno poslovanje u EPS-u. To je jedan apsolutno tamni vilajet u Srbiji gde se apsolutno ništa ne zna šta se radi, ko se zapošljava, šta se kupuje. U svakoj nabavci su cene 20-50% veće nego što su tržišne cene. Niko nikome ne polaže račune. To su razlozi zbog čega se ide na poskupljenje struje, da li kroz akcize plus poskupljenje, da li ovako.
Ništa mi niste rekli o prosečnoj ceni struje koja nije 4,9, rekao sam vam, pogledajte kada se skinu brojila koja imaju potrošnju nula, a takvih je 200.000, imaćete drugi prosek. Hvala.

Član 103, zloupotreba povrede Poslovnika prethodnog govornika koji je to iskoristio za repliku i vi ga niste sprečili u tome. Naprotiv pustili ste da dva minuta replicira i da iznosi neistine. Prvo iz mog ličnog života, nikakvo bure, nikad ja, ništa oko struje bez obzira koja će spodoba posle mene da se javi i da kaže nešto o tome, potpuno je nevažno i ja to nikad nisam rekao i nikad ne može 100 hiljada puta ponovljena laž da postane istina.
Drugo, onaj ko zna malo o pravu, nadležni tužilac po saznanju, a saznanje sam mu ja sad dao kad sam rekao da ima kriminala u EPS-u, po saznanju kad to kaže narodni poslanik, makar opozicije, po saznanju treba da povede istragu i da obavesti javnost o tome da li ima osnova za to ili ne. A ja mogu da vam kažem svuda u normalnom svetu postoji objektivna odgovornost, a uvek je po toj odgovornosti kriv onaj ko je na vrhu u ovom trenutku to se zove Aleksandar Vučić.

Naravno da izlaganje prethodnice ne zaslužuje bilo kakav osvrt ni trošenje reči, ali bi bilo dobro da gospođa poslanica bude obaveštena o tome šta je posao narodnih poslanika. Narodni poslanici su ovlašćeni da pišu amandmane na predloge zakona. Očigledno da gospođa nije upoznata sa tim da je amandman usvojen. To znači da je nadležno ministarstvo, Vlada Srbije ocenila da je taj amandman bio dozvoljen sa ustavne i zakonske strane i da je bio potreban da bi se tekst doveo do nivoa čitljivosti na srpskom jeziku, koji je zvanični jezik u ovoj državi.
Takođe bi bilo dobro da se obavesti gospođa poslanica da protivgradna zaštita nema veze sa poljoprivredom. Poljoprivreda, zasad i rod, je nešto što se štiti protivgradnom zaštitom, ali samo delovanje, nabavka sredstava, obuka strelaca, nema nikakve veze sa poljoprivredom. To je nešto što ima možda više veze sa raketnom tehnikom, sa vojnom tehnikom, sa meteorologijom, ali sigurno nema nikakve veze sa poljoprivredom. Ovde ne sedi ministar poljoprivrede, niti su ovi momci u uniformama poljoprivrednici, niti su ove poštovane dame agronomi.
Generalno, taj panični strah koji sada dovodi do toga da su čak i poslanici i poslanice koji se nikada nisu javili za reč dobili zadatak da kažu malo svoje žuči prema Novoj stranci me raduje.

Pet minuta koristim.
Ova rasprava je otišla dosta daleko. Imamo analizu raznih vlasti u Srbiji, tamo od 1960. i neke godine, kada je počela protivgradna zaštita, pa do današnjeg dana. To se tako dešava kada se bavimo nečim što je prevelika buka oko ne tako velike stvari. Naravno da je zaštita od grada velika stvar, ali ceo sistem, njegova organizacija, koštanje tog sistema je nešto što, to smo već imali ovde podatke, košta pet – šest miliona evra na godišnjem nivou. Znači, to može da se organizuje na vrlo jednostavan način.
Nema potrebe da postoji zakon o svemu, to smo već govorili. Mnoge stvari koje su važne za život jedne države i jednog društva se ne definišu zakonom, nego imaju izvor u nekom zakonu, što bi ovde bio Zakon o ministarstvima, gde se ta nadležnost nekom dodeljuje, a sve ove stvari se rešavaju podzakonskim aktom.
Ovaj zakon, koliko vidim, ima dvadesetak članova, tako da i to govori o tome da to nije baš po svaku cenu zakonska materija. Od 1992. godine, otkad nema zakona definitivno koji to definiše, bilo je zaštite od grada, pod raznim vlastima, a i razne vlasti su se menjale pa nisu donele zakon. Tako da, to prebacivanje jednim ili drugim nema nikakvog smisla. Sve stranke koje su danas u parlamentu su bile u nekom trenutku vlast od 1992. godine do danas. I to prebacivanje, ko je kad šta uradio, mislim da to nije posebno važna stvar.
Mislim da je važnija stvar o tome da govorimo o terminu kad se donosi zakon, da je to kasno, da se desila velika šteta, kao što se desila 2010. godine, kao što se desila nekih ranijih godina. U načelnoj raspravi, ministar mi je rekao da se setim avgusta 2003. godine, kada je grad u Zrenjaninu pobio useve, pa i vitraž na nekoj crkvi. Moram da priznam da se ne sećam toga, ali oko toga zašto se to desilo najbolje je da pitate Gorana Kneževića, koji je tad bio gradonačelnik, a danas je vaš kolega pa će se on setiti bolje ko je tada bio kriv.
Ono što u materijalu vidim, a vezano je i za ovaj član o kome govorimo, to je izveštaj o troškovima za prošlu godinu. Ovde piše, na 14 strani, da su jedinice lokalne samouprave utrošile sto miliona dinara za nabavku tri hiljade protivgradnih raketa. Koliko se sećam, cena tih raketa 2003. godine je bila negde oko 130-140 evra. Ako je tačan ovaj podatak da je za tri hiljade raketa dato sto miliona dinara, to znači da su plaćane duplo skuplje nego što je njihova tržišna cena bila 2003. godine, a teško da je ta cena rasla. U međuvremenu, pošto su to domaći proizvodi, znači imamo i ove naše, imamo kineske i mislim da ovde ima puno razloga da se napravi jedna ozbiljna istraga ko je nadležan za to i da vidi po kojim cenama su kupovane ove rakete.
Naravno, ovo govori i o besmislu da se na tri ili četiri nivoa vlasti, da tri nivoa vlasti preuzimaju odgovornost za jednu oblast. Znači, treba da bude, potpuno se slažem sa činjenicom da ne treba da bude u MUP-u, ali potpuno sam protiv toga da postoje nadležnosti lokalne samouprave, nadležnosti AP Vojvodine i nadležnosti države Srbije u ovoj oblasti za pet miliona evra godišnje. To treba da radi jedno odeljenje u Hidrometeorološkom zavodu koje će da se bavim svim, i procenama i održavanjem radara i kupovinom novih koji su jako loši, stari, objedinjenom nabavkom raketa, kojih treba da bude 20-ak hiljada na godišnjem nivou, da bismo bili sigurni, servisom, plaćanjem ljudi koji ispaljuju te rakete, to treba da buce centralizovano i tu nema nikakve sumnje.
Prema tome, hajde malo manje da pravimo galamu oko nečega, nego da počnemo da radimo. Ja sam siguran da u Hidrometeorološkom zavodu postoje ljudi koji to mogu da organizuju na vrlo jednostavan način, bez velike rasprave o tome.

Nije bila ideja moja da prebacujem aktuelnoj vlasti ovo za 3.000 raketa za sto miliona. Znači, u tim opštinama verovatno ima raznih vlasti, nije samo SNS. Nego, ja mislim da je to prevelika cena. Dobro se sećam da je bila upravo 2003. godine, voleo bih da me čuje čovek koji to zna, iz Ministarstva, bila velika galama oko toga zato što je jedna stranka, koja više i ne postoji sada a bila je članica DOS-a, u to nema nikakve sumnje, gurala te kineske rakete. Kineske rakete je gurao Orlić, neću da mu kažem ni stranku ni ime, da mu ne dižem cenu. Drugo, tad su isto kupovane rakete ne na jednom mestu, nego separativno. Neke su kupljene od lokalnih samouprava, a neke od strane države i tada nadležnog organa.
Šta je poenta onoga što sam hteo da kažem? Poenta je da je previše plaćeno i da te rakete mogu da se kupe mnogo jeftinije kada se kupuju zajedno, u to nema nikakve sumnje. Sigurno je da u ovoj nabaci od 3.000 za sto miliona, ako se zagrebe dobro, naći ćete šta da se izgrebe. Hvala.

Hvala. Izvinjavam se što nisam bio tu kada sam bio prozvan prvi put, ali sam bio na akcionom timu, kako se zove ovaj drugi skup koji je paralelno i mislim da je loš običaj da paralelno imamo i sednicu i odbore, ali šta da se radi.
Naravno da ćemo svi glasati za ove sporazume i tu nema nikakve sumnje. Oni će imati svoje pozitivno dejstvo i tu opet nema nikakve sumnje, ali mislim da u raspravama, u obraćanju javnosti i ministra u Vladi, ministra odbrane, ljudi koji se bave vojskom, koji vole da se bave vojskom, daje se previše olakih obećanja. Govori se previše velikih reči, bez osnova. Govori se o ponovno renesansi srpske vojske, o tome da je novi ministar spasio vojsku od dovođenja na nivo, ne sećam se koji je bio izraz, ali je bilo nešto pogrdno, teritorijalna odbrana ili tako nešto. Ponovo čudotvorstvo u našoj politici, ponovo ljudi koji sa dva ili tri pokreta rukom rešavaju stvari koje nisu rešene jako dugo.
Stanje u srpskoj vojsci je loše i stanje naoružanja vojne opreme je katastrofalno i tu nema nikakve sumnje. Da li je Srbija danas sposobna za odbrambene zadatke, da li je Vojska Srbije sposobna, ne bih da proveravam. Mislim da je bolje za sve nas da ne proveravam.
Lako je vratiti vojne činove, recimo, mornarice. Uz svo poštovanje ljudi i profesionalaca u vojsci. To nema veze sa njima. Govorim o politici. Imamo čin kapetana bojnog broda, ali nemamo bojne brodove.
Imamo čin komodora, ponovo čujem, hajde da se svi lepo zamislimo koliko to ima smisla u ovoj situaciji, u ovom stanju naše opreme. Naravno, da je opremanje vojske, treba da bude posledica jasne i definisane spoljne politike jedne zemlje. Naravno da opremanje vojske treba da bude posledica usvojene, na razumu zasnovane strategije odbrane, da znamo ko su nam potencijalni neprijatelji, da znamo ko su nam potencijalni saveznici, koje su specifične potrebe odbrane, da li je to neka susedna zemlja, da li je to neki vojni pakt, da li je to neka sila koja nam preti ili je to terorizam ili je to nešto četvrto ili peto?
U odnosu na to se vrši i opremanje vojske i raspored i definicija i to da li je potrebno ponovo obavezno služenje vojnog roka itd.
Ono što je neophodno da Srbija uradi, to je da precizno definiše svoju spoljnu politiku i svoju dugoročnu političku strategiju. Mi ne možemo da vodimo politiku razrokosti stalno, gde se jednim okom gleda Brisel, a drugim okom se gleda Moskva, i ko je razrok, obično udari u nešto između što nije Vašington, nego je neki stub, nešto što nije na koristi. Besmislena pozicija vojne neutralnosti, koja je moguća samo kada se negde vodi rat. Ne možete da budete vojno neutralni, kada nema rata. Kako možete da budete vojno neutralni? Možda se neki rat započne, generalno, tako što su ugroženi interesi Srbije. Ne možemo mi tada da se pozivamo na opštu vojnu neutralnost, čak i kada se ne vodi na našoj teritoriji.
Prema tome, to je politika, ako se sve stranke u parlamentu i većina srpske političke javnosti uopšte slaže sa tim da je naša budućnost EU, onda i naša politika vezana za polje bezbednosti i odbrane, treba da bude usmerena u tom smeru. Oko nas, ako neko ne zna, su sve države koje su članice NATO pakta ili koje su na putu da to postanu. Ja se ne zalažem za ulazak u NATO pakt ovog trenutka, ali mislim da je jačanje saradnje sa NATO paktom važan segment podizanja našeg nivoa odbrane i to treba imati u vidu kada se planira dalji razvoj naše vojske, nabavka naoružanja i vojne opreme. Da znamo, ko se time bavi, da li je to posao predsednika države kao vrhovnog komandanta ili svaki ministar može da daje svoje mišljenje o tome šta treba da se kupi.
Konačno, gospodine ministre, ne igrajte se vojskom, helikopterima, i podnesite ostavku i spasite svoju čast i čast Vojske Srbije.

Zato što je to vidim interesantno za podsmeh i podstrek, pa ministar bi mogao da zna da li sam ja služio vojsku, zašto nisam služio vojsku pošto je to u arhivama vojske čiji je on ministar, pa bi onda moga da to pogleda, a ne da se povodi nad najjnižijim bizarnim provincijalnim doskočicama njegovog i vašeg ideološkog lidera koji sedi tu u prvom redu kada sedi. To je jedna stvar i to su lični podaci i to bi neko ko se razume u bilo šta na ovom svetu, a kamoli ministar vojni srpski trebalo da zna i da poštuje.
Drugo, bilo gde da je bilo ko služio vojsku, teško da je to da se tamo stekne znanje na služenje vojnog roka o tome koje je stanje vojske danas u Srbiji. Jedino ako je to kvalifikacija ministra što je služio vojsku pa zbog toga treba da bude ministar. Nisam govorio o balansu nego upravo o tome da nema potrebe da postoji balans, ne postoji jer četiri stuba na šta se oslanja bilo šta, u fizici su dovoljna tri stuba za stabilnost, četvrti donosi nestabilnost potencijalno. To se uči u osnovnoj školi.
Prema tome, nisam govorio o spoljnoj politici Vojske Srbije ili Ministarstva odbrane nego o spoljnoj politici Srbije. Ona treba da bude usmerena prema EU, ne samo na rečima nego i na delima uz sve poštovanje, naravno i Rusije i Kine i Brazila i kog god hoćete.
Konačno, činovi u vojsci i vojska ne postoji zbog tradicije, zbog toga se prave muzeji. Vojska služi za odbranu državnih granica.

Građani i građanke Srbije treba da znaju nekoliko činjenica. Prvo, grad pada već nekoliko stotina hiljada godina, tako da to nije nikakva novina i ne tiče se ni prethodne, ni pre prethodne, ni one pre toga Vlade.
Više od pola veka se primenjuje protivgradna zaštita na način koji je deo ovog zakona, to znači raketama i vrši se svake godine, bez obzira da li je bio zakon ili nije bio zakon, i 1991, 1992. i 1993. i svih ovih godina.
Da bi se spremno dočekala ta sezona borbe protiv grada, od aprila do oktobra meseca, potrebno je oko 20 hiljada raketa i 3300 strelaca, ako se ne varam i neki drugi troškovi. Sve to ukupno je negde ispod četiri miliona evra ili ako je bolje za razumevanje, ispod pola milijarde dinara. To je 0,05% budžeta Srbije. To je 2000 deo budžeta Srbije. To su smešno minimalna sredstva koja su potrebna da se preduzme sve što je neophodno da ta zaštita bude efikasna.
Čuli smo informaciju od ministra da ove godine je najveći broj raketa u zalihama. Zašto onda nisu ispaljene u maju mesecu kada je stradalo Arilje, Ivanjica, Kragujevac, Kraljevo, Užice, Paraćin, Golubac, Veliko Gradište itd? Štete koje se još uvek procenjuju se već sada mere na preko 10 miliona evra, a ulaganje koje je bilo neophodno je ispod četiri miliona. Nema opravdanja za to što nije bilo zakona. Od 1992. do danas nije bilo zakona, pa se borba protiv grada vršila, manje-više uspešno, zavisi od toga koliko je bilo para, ali to je najmanje važna stvar, nego je bilo važno koliko se neka vlast time ozbiljno bavila.
Zašto nisu ispaljene te rakete? Zašto nije nađen neki drugi način? Ima mnogo stvari u životu jedne države koje se nedefinišu zakonom, pa se opet svi ti problemi rešavaju. Ne mora sve da se reguliše zakonom. To može da dovede do prenormatiranosti neke materije koja komplikuje život.
Da li je tačno da je potpuno besmisleno da to bude deo MUP? Apsolutno se slažem. Zašto je to 2011. godine otišlo tamo? Hajde da pitamo nekog koalicionog partnera. Recimo, ako se ne varam, tada je ministar bio Ivica Dačić. Kako njemu, predsedniku partije da neko podmetne tako jedan vruć krompir, to nije tako logično.
Imamo situaciju da kažete da prethodne vlasti 23, 25 godina nisu donele zakon. U tim vlastima su bili razni ministri. Ja se sećam nekih imena. Bio je tu ministar Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Vojislav Šešelj, itd. Krasić, itd, itd.
Prema tome, nije to problem. Problem je što je neko neozbiljno shvatio svoj posao na početku ove godine kada na ovaj zakonski način, odnosno donošenjem zakona ili uredbom ili drugim podzakonskim aktom, pravilnikom, nije regulisao ovu oblast. Ponavljam, četiri milina evra. To je manje nego što se potroši za avio servis Vlade Srbije. To je manje nego što se potroši za masu, slažem se, ko je pomenuo vatromete i neke druge stvari. Ali, to nije razlog da ne znamo ko je za to kriv.
Siguran sam da ovakav zakon neće doneti poboljšanje jer, kao što su već neke kolege rekle, postoje mnoge manjkavosti u tome ko je za šta nadležan. Bolje je naravno nego bez zakona, ali nije dovoljno dobar.
Tako da NS neće podržati ovaj zakon uprkos onim amandmanima koje smo dali. Ja znam da to ne interesuje većinu koja sedi preko puta mene, ali to interesuje građane Srbije i bilo bi dobro da se jedan broj govornika zahvali diplomiranom inženjeru poljoprivrede Draganu Nikoliću, čiji tekst sa sajta „Znanje na poklon“ su mnogi citirali. Tako da mislim da je fer i pošteno da pomenemo čoveka. To ima malo veze sa akademskom čestitošću i sa ljudskom čestitošću. Hvala vam.

Amandmanom na ovaj član naša želja je bila da ne dozvolimo da se produži rok za privatizaciju takozvanih strateških preduzeća, njih 17 ako dobro pratim, a da ostane zaštita preduzeća koja su na teritoriji Kosova i Metohije ili imaju deo imovine na Kosovu i Metohiji. To su dve različite situacije.
Jedno je pitanje preduzeća na Kosovu i Metohiju, pre svega, zato što niti Vlada Srbije niti aktuelno ministarstvo, niti Agencija za privatizaciju može da utiče na privatizaciju tih preduzeća, niti je logično da bilo ko se javi srpskoj Agenciji za privatizaciju i moramo da budemo svesni te realnosti bez obzira koliko ona nije dobra po nas kao državu.
Međutim, ovaj zahtev ili ideja Vlade da se produži zaštita strateških preduzeća na još šest meseci je sa više strana besmislena. Prvo, sama procena toga šta su strateška preduzeća u Srbiji? Na osnovu čega se to meri? Na osnovu broja radnika, pa ima i većih preduzeća koja su otišla u stečaj ili će otići. Na osnovu uticaja na ekonomski sistem Srbije, pa oni utiču negativno svi na ekonomski sistem Srbije. Prema tome, to je svih ovih 500 preduzeća koja nisu privatizovana posle deset godina od početka privatizacije ili malo više 12, naravno da utiču negativno, da ne plaćaju poreze, da ne plaćaju doprinose, da ne plaćaju svoje obaveze prema komercijalnim poveriocima, da ne isplaćuju plate, da retko uplaćuju doprinose. Sve su to problemi.
U načelnoj raspravi, govoriću još pet minuta, govorio o tome da je ovo vrlo dobra tema privatizacija za demagogiju, za podmetanje, za udaranje po cevanicama, ali to neće da promeni sudbinu srpske privrede. Svako od nas može da proziva nekoga sa manje ili više osnova i to nas neće odvesti nikuda.
Učestvovao sam u kreiranju modela privatizacije, mislim da je to najbolji model privatizacije. Naravno, negativnom selekcijom ne postoji dobar model privatizacije, nego postoji samo najmanje loš i ovo je najmanje loš model privatizacije i to je ocena svih stručnjaka iz svih irelevantnih svetskih i domaćih institucija, a dokaz tome da nijedna vlast nije promenila taj model, nego je samo taj model šminkan manje ili više u ovih 12, 13 godina koliko se primenjuje.
S druge strane, on je u početku davao dobre rezultate. Tačno je da je tada bila privatizacija i najboljih preduzeća, to je potpuno tačno. Ali, tačno je i da je taj proces trebalo po prvom zakonu da se završi u roku od četiri godine i time je trebalo da se spreči sve ono što može negativno da se pojavi iz razvlačenja procesa.
Zašto je on razvučen? Zašto se išlo ovako daleko? Tu apsolutno nema opravdanja nikakvog. Ja sam rekao tri faze, 2001. i 2003. godina, gledajte statistiku, gledajte bilo šta oko toga, tada je zakon primenjivan kako treba. Od 2004. do 2009. godine, rekao sam - prljavo sa raznih strana. Teško da bilo ko, ko je tada učestvovao u tom procesu, bilo u Agenciji, bilo u ministarstvu, bilo u Vladi, bilo po lokalnim samoupravama, teško može da onako se zakune u nekog dragog da je tu sve bilo čisto. Naprotiv, i tačno ne da je bilo 24 privatizacije koje su bile kriminalne, bilo je 224. Među ove 24 koje se pominju, tu ima puno grešaka, ima bar tri koje nisu privatizacije uopšte, ali da ne ulazim sada u te detalje, to je opšte poznata stvar.
I, postoji treća faza, treća faza je u zadnjih šest godina, a to je hibernacija i šibicarenje. Znači, tu praktično nije bilo nikakvog procesa privatizacije, bez obrazloženja i za to su odgovorne vlasti koje su u poslednjih šest godina držale vlast u ovoj državi. Tu imamo više učesnika u toj vlasti. Dramatična promena 2012. godine sa pozicije vlasti nije promenila ništa u toj oblasti. Evo, tri godine ništa se nije promenilo osim zakona koji je našminkan pre godinu dana, očigledno nedovoljno dobro da bi moglo sa tim da se završi.
Ovde je amandman koji smo dali odbijen iz razloga koji teško može da se prihvati kao opravdan. Gde kaže da se ne prihvata jer rešenje predloženo u Predlogu zakona je opravdano iz razloga uspešnog rešavanja sudbine subjekata privatizacije za koje postoje uslovi za prodaju i tu se navodi da ima 25.000 radnika koji tamo rade i da bi njihov odlazak u stečaj tih preduzeća doveo do velikog poremećaja, da bi došlo do socijalnih problema i problema u privrednom životu. A ko garantuje da za ovih šest meseci produžetka će ta preduzeća biti rešena na adekvatan način? Da li neko svoju sudbinu može da veže, za političku ili ne znam kakvu, pa da kaže, dajte nam još šest meseci i mi ćemo rešiti problem ovih 17 preduzeća.
Drugo, otkud vi znate da tu ima 25.000 radnika, jer koja su preduzeća strateška, Vlada će da odluči kada se usvoji zakon. To znači da tu nešto nije u redu ili ste vi već odredili koja su to preduzeća, a onda se postavlja moje pitanje – kako tu može da bude preduzeće koje ima problem, recimo PKB? To je moglo da se privatizuje odmah, a može i sada. Pitanje je i koji je strateški značaj Fabrike maziva Kruševac i uz sve poštovanje, tradicije, uloge, mesta ljudi koji danas rade, kakve veze ima politika sa strateškim značajem za državu Srbiju, a da ne govorim o tome da je tu i FAP za koji se pet, šest puta pričalo da je rešen i da je tu još par preduzeća koja su navodno rešena. Što sad tražite još šest meseci? Znači, za šest meseci do kraja ove godine, sasvim je dovoljno vremena da se završi sa sudbinom, ja se nadam, povoljnom sudbinom svih 500 preduzeća, a posebno tih 17. Hvala.

Hvala na odgovoru, ali on nije celovit.
Dali ste primer „FAP-a“ i „SISU“, o tome se priča već više od godinu dana. Ako se ograniči rok od šest meseci, onda će to biti interes i države Srbije i Agencije, ali i partnera, odnosno te Finske kompanije, da se što pre završe pregovori, jer ako istekne rok onda i oni neće moći da to privatizuju na isti način kao što bi hteli. Znači, ako je iskrena namera obe strane, šest meseci je dovoljno za mnogo veće stvari, da se napravi mir sa nekom državom sa kojom ste u ratu, a kamoli da privatizujete jedno preduzeće.
Nisam dobio odgovor zašto su neke firme stavljene na listu strateških koje objektivno ne možete da to objasnite, čak i Vlada je morala da napravi kriterijume za to šta je strateško u Srbiji, pa da onda kroz tu matricu vidimo koje firme odgovaraju tome, a koje ne odgovaraju.
Moje pitanje isto, šta će biti kroz šest meseci? Dođemo sledeće godine, vi ili neka drugi ministar, neka druga vlast, ili sve jedno, drugi sastav parlamenta, ili isti, svi na svojim mestima gde sedimo sada, o čemu ćemo onda da pričamo? Ko je onda kriv?
Zašto smo izgubili još šest meseci? Šta je sa sigurnošću Poverioca, komercijalnih, sa državom? Ko finansira poslovanje tih firmi? Ko finansira njihove troškove?
Ko finansira njihove plate? Budžet, ne Vlada Srbije. Nikada Vlada ne finansira ništa, nego budžet i u moje vreme, nisam ja finansirao, kao predsednik Vlade, nego budžet, građani Srbije.
Mislim da je okončanje procesa privatizacije vrlo važno i naravno u saznanje da stečaj nije kraj života, nego da je stečaj šansa za novi početak. Hvala.

Bez želje da menjam ton današnje rasprave, samo par objašnjenja.
Rekao sam za ovu treću fazu, poslednjih šest godina hibernacije i šibicarenje, pa sada ko se prepoznao. Postoje i bolji, precizniji i stručniji izrazi od šibicarenja, ali mislim da je šibicaranje najjasniji za prepoznavanje.