Nikome to ne prebacujem. Nemate potrebe da branite bilo koga. To je pitanje, kada se počne sa nekom pričom o privatizaciji nečega, pa se prekine, pa se izađe iz toga.
To da je formulacija da se do godinu dana nešto produži, to je formulacija koja nije precizna i takvih formulacija ne sme da bude u zakonu. Mora da bude precizno, da li je nešto dva meseca, tri meseca, a ne – do ili od. Da ne govorim ja o tome, pošto nisam pravnik, ali ove dve decenije u politici su me nešto naučile i pored toga.
Sedamnaest preduzeća sa onog spiska da danas posluju samostalno, to apsolutno nije tačno, nažalost. Ja bih voleo da je to tako. Šta, rudnici „Resavica“ posluju samostalno? Ne. FAM Kruševac? Potpuno samostalno u zadnja tri meseca. Ali, ne možemo mi da gledamo šta se dešava u zadnjih pola godine. Poslovanje jedne firme se gleda u celokupnom tom delu, a to znači i šta je bilo i pre deset godina ili se gleda bar nekoliko godina unapred.
Prema tome, ja bih, naravno, voleo da je to tačno, i da je procena dobra i da ćemo za godinu dana da dobijemo rešenje za ovih 17 firmi, ali ja mislim da je to nemoguće i taj optimizam koji postoji, mislim da ni on nije dovoljno iskren. I vama je jasno da postoji mnogo firmi koje ne mogu da se reše i kojima je, nažalost, stečaj jedina budućnost. Ali, da ponovimo još jednom, stečaj nije kraj života. Stečaj je, hajde da uporedim opet neko poređenje, kao razvod. Znači, može da bude težak i tragičan, ali ne znači da je kraj života i uvek može da se pođe napred. Hvala.

Članom 7. se menja član 37. postojećeg zakona. briše se drugi stav koji kaže – Agencija za privatizaciju i kupac kapitala kao ugovorne strane potpisuju zapisnik koji sadrži specifikaciju imovine, prava i obaveza subjekta privatizacije itd. Mi mislimo da je brisanje ovog stava praktično dovodi do toga da će teško naći bilo koga ko će želeti da uđe u proces privatizacije ako nema informaciju o tome kakva je imovina, kakva su prava, kakve su obaveze subjekta privatizacije.
U obrazloženju se kaže da je dosadašnjim zakonskim rešenjem bilo propisano da Agencija za privatizaciju potpisuje taj zapisnik o privatizaciji, a da praktično Agencija nije ovlašćena da to vrši, praktično, Agencija ne zna koja je specifikacija imovine prava i obaveza i pored toga kaže da je reč o preduzećima koje obavljaju svoju delatnost, te se, verovatno, menja imovina. Kako mislite da u trenutku privatizacije, kada se potpisuje ugovor, to nije vreme koje teče, to nije mutni Dunav, ni „Beograd na vodi“, to je jedan trenutak, jedan datum kada naravno može da se uradi bilans preduzeća i da se tačno vidi koja je imovina preduzeća, koje su obaveze, koja su potraživanja prav itd? Ko potpisuje ugovor sa kupcem? Kako kupac da zna šta je kupio, ako se briše odredba da Agencija za privatizaciju više nije u obavezi da to potpisuje?
Gledao sam ovo rešenje, čitao sam ga pet, šest puta, ne mogu da nađem nikakav razlog, ni politički, ni dnevnopolitički, ni pravni, ni ekonomski, ni filozofski, ni bilo kakav, te bih voleo da čujem šta je razlog da se briše ovaj stav, i kako mislite da garantujete kupcu da zna šta je kupio?

Ako se prebacuje odgovornost direktoru subjekta privatizacije, kakve to veze ima samnom kao kupcem? Ja ne potpisujem ugovor sa direktorom preduzeća u privatizaciji, nego potpisujem ugovor sa Agencijom. Meni Agencija treba da garantuje da je po specifikaciji imovina prava i obaveze privrednog subjekta su te i te. Koje koristi imam od toga što ste vi podigli odgovornost direktora? Čak i to da se desi, ko meni garantuje da je ta odgovornost stvarno podignuta?
Znači, ovim dovodite kupca u situaciju da on ne zna šta je kupio. Verujem da bilo koji dobronameran ili kupac koji ima malo pameti neće da napravi takav ugovor, a ako neće da napravi takav ugovor, neće biti privatizacije. Ako neće biti privatizacije, neće biti ni rešenja za ovih 500 i nešto preduzeća koja su ostala. Prema tome, nisam zadovoljan odgovorom. Moje pitanje je ko kupcu daje garanciju da je kupio imovinu prava i obaveze koje su date? Hvala.

Član 13. je novi član, odnosno uvodi novi član koji glasi: „Protiv subjekta privatizacije koji je aktom Vlade određen za subjekt privatizacije od strateškog značaja i subjekta privatizacije čije se sedište nalazi na KiM ili je imovina na KiM ne može se nastaviti, odnosno pokrenuti postupak prinudnog izvršenja i prinudne naplate u roku od jedne godine.“ Time se uvodi jedna velika pravna nesigurnost onih ljudi, odnosno onih kompanija koje su poslovale sa navedenim privrednim subjektima. To znači da je do danas neko mogao da radi sa preduzećem koje će Vlada da nakon usvajanja ovog zakona proglasi strateškim. Znači, ja danas ne znam da li je neko preduzeće strateško, radim sa njim, danas im prodam nešto, ugovorim plaćanje od četiri dana, a ne neko duže, nego kratko plaćanje, i vi sutra donesete zakon i ja ne mogu da naplatim nikako to što sam prodao.
To je apsolutna pravna nesigurnost i ne znam kako mislite da pravdate ovo, bilo pravno, bilo ekonomski, bilo na koji god način. To nema nikakve veze. Vi kažete u obrazloženju opet 25.000 radnika. Kakve veze imaju 25.000 radnika sa tim što neko ko danas vodi to preduzeće ulazi u loš ugovor i posle ga vi branite da on ne mora da plati to što je ugovorio danas? To je apsolutna pravna nesigurnost. Ja razumem potrebu da se zaštite neka preduzeća, pre svega ova na KiM, ali to apsolutno ne može da se uradi na ovakav način.
Mislim da je ovo amandman koji morate da prihvatite, ako mislite da to što radite ima bilo kakve veze sa privrednom.

Bilo bi dobro da su potrebne dve strane. Ja se slažem, naravno. Svaki posao, svaki ugovorni odnos ima bar dve strane, u ovom slučaju dve. Ali, ovde se pojavljuje treća strana, a to je Vlada Srbije, koja jedan ugovor koji, ponavljam, stavimo se u poziciju, pustite ono što je već ugovoreno, neplaćeno i na sudu, nego vam govorim da nešto danas ugovaramo, vi noćas promenite zakon, ja sam u ugovoru te dve strane mislio da ću moći da naplatim to ako druga strana, protivno zakonu, izbegava plaćanje, a vi sad dajete, ozakonjujete mogućnost drugoj strani koja je strateška, po vašem mišljenju, da izigrava zakon.
Ugovor jeste dobra volja dve strane, ali i poštovanje zakona. Znači, nije samo dobra volja. Možemo mi da se dogovorimo oko bilo čega pa da to bude protivno zakonu i onda se ide u zatvor, ili bi tako trebalo da bude, a vi ovde ozakonjujete nezakonito ponašanje. Mislim da je to osnovni problem i zbog toga smo intervenisali i gospodin Pavićević i drugi predlagači i ja sa tim amandmanom.

Član 15. je novi član koji nastavlja seriju članova koji unose pravnu nesigurnost u ovu oblast.
Naime, član 15. glasi – postupci privatizacije započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, znači započeti po starom zakonu pre izmena, nastaviće se po odredbama ovog zakona.
Zamislite da neki investitor, kupac kapitala potencijalni se prijavi za neku privatizaciju, uđe u proces privatizacija, a onda mu na pola tog procesa promenite uslove.
To je kao da igrate fudbal i onda vam sudija u jednom trenutku kaže – a, sada igramo vaterpolo. Vi, pošto nemate pojma sa vaterpolom i pitanje je da li znate da plivate, imate opasnost da se udavite u celoj toj igri.
Ne postoji nikakvo opravdanje da se tako nešto uradi, a posebno to nije dato u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana koje je potpuno besmisleno.
Ja sam u konsultacijama pitao ministra koliko to preduzeća imamo koja su u procesu privatizacije gde je započet proces privatizacije.
Rečeno je nekoliko, 2,3,4 i onda je to razlog više da se ne unosi jedan ovakav član koji vrlo lako može da padne na Ustavnom sudu, a sigurno može da izazove pojačanu sumnju kupaca investitora i da li uopšte da ulaze u proces privatizacije, u Srbiji, jer stalno neko može da se poziva na ovaj član 15. ili da stalno menja zakone, pa da, kada uđete u neki proces privatizacije, dobijate potpuno nove uslove.
Mislim da, ovaj amandman, naravno, kao i svi drugi, ali ovaj posebno, zaslužuje da bude usvojen. Hvala.

Ovaj novi član 18. gde se po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina krši Ustav sa rokom od kada važi zakon, ustavna odredba je da to bude osam dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“. Ovde je to formulacija da stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, da ne ulazim sada u eksplikaciju kako je teško utvrditi kad je objavljen i kada stupa na snagu, da li je to pre podne, u podne, posle podne, da se vratim na suštinu.
Nema nikakvog razloga da se odbije ovaj naš amandman zato što time želimo da se primenjuje ustavna odredba. Obrazloženje za odbijanje amandmana kaže – zato što, krajem ovog meseca, znači preksutra, ističe rok kojim su zaštićene ove firme, a ja pitam – a šta ste čekali do sada? Što to niste uradili pre mesec dana? Imate predsednika Vlade koji radi 18 sati dnevno. Pa da ste vi radili bar dva sata dnevno, mogli biste da dođete do te situacije da se ovo donese, da se stavi na dnevni red Skupštine, tako da može da istrpi poštovanje Ustava.
Međutim, pošto je to potpisao predsednik Vlade, onda je očigledno da je bolje da on ne radi 18 sati dnevno, jer kad radi 18 sati dnevno ne radi ništa što bi bilo korisno za ovu državu i za ovaj narod.
Prema tome, tačno je da to mora da počne da važi protivno ustavnom roku, ali razlog za to je neodgovorno ponašanje Vlade. Još jednom, nisam dobio odgovor na pitanje oko člana 15. - zašto se menja pravna sigurnost ulagača ministre, na to mi niste dali odgovor, osim ako se niste branili ćutanjem?

Hvala.
Kao što je jasno iz pređašnje diskusije, ovde imamo problem sa procedurom i to ne prvi put i verovatno ne i poslednji put u ovom sazivu parlamenta.
Ne ulazeći u lične kvalitete u biografiju kandidatkinje o kojoj mogu da mislim samo najbolje jer polazim sa pretpostavkom prema ljudima da su dobri i da su kompetentni za poslove za koje se kandiduju, ipak, to nije dovoljno po proceduri koja je uobičajena za izbor poverenika za zaštitu ravnopravnosti da bi mogao da glasam za taj predlog.
Mislim da je današnja rasprava bila još jedna metafora, još jedan prikaz kako to izgleda. Vama su čestitali već na izboru i onda je pitanje čemu ova Skupština, čemu se troši ova struja, da dotaknem i ja malo demagogiju, zašto dolazimo, zašto se plaćaju putni troškovi ako se sve zna, ako postoji 200 poslanika koji mogu da glasaju o tome da li je kugla zemaljska četvrtasta, kockasta ili je nose slonovi ili je nešto drugo ovde, potpuno besmisleno da postoji jedna parlamentarna procedura?
Naravno da to nije besmisleno, naprotiv, besmisleno je da se ovako radi, a poštovanje procedure se pre svega očekuje od onih koji imaju većinu, jer većina treba svojim primerom da pokaže da poštuje proceduru, da poštuje pravila, Poslovnik, zakone, podzakonska akta, Ustav, da u toj svojoj moći i veličini se ne ponese, nego da bude primer kako treba da se neko ponaša, kako treba da se stvara atmosfera u jednom domu koji se zove najvišim političkim telom u jednoj državi.
Sigurno je da gospođa kandidatkinja ima očigledne kvalitete koji su sadržani u njenoj biografiji koju smo dobili danas i tu ja ne bih da sumnjam u to apsolutno, ali je pitanje da li su ti kvaliteti dovoljni da Skupština Srbije nju izabere za poverenicu.
Sigurno je da je biografija impresivna, ali verovatno da postoje neki drugi ljudi koji imaju tako impresivnu biografiju i koji su mogli da budu kandidati. To je moja zamerka kolegama iz opozicije iz poslaničkih klubova koji su imali priliku da predlože, uslovno rečeno, svoje kandidate ili kandidate za koje su mislili da mogu da budu dobri takmaci i to nisu uradili.
Generalno, to opet ne daje pravo većini da se bahati time što kaže – imamo svog kandidata, on će biti izabran bez obzira na to šta misli manjina i čestitamo joj unapred. Time se upravo pokazuje da će biti puno posla za vas kada budete izabrani, da ravnopravnost u Srbiji nije dominantno prisutna ni u parlamentu, a kamoli u životu van ove lepe zgrade. To govori o našem društvu i govori o tome koliko su slabe institucije. Govori o tome da je zaštita ravnopravnosti, ljudskih i manjinskih prava više deklarativna nego suštinska i institucionalna. Zato ne jedan, nego jedna cela ekipa zaštitnika i građana i informacija i ravnopravnosti mora da bude mobilisana da bi se bar nešto od svih tih prava moglo da ostvari kod nas.
Naravno da to nije posao zaštitnika ni ovih ni onih. To je posao srpske demokratske opozicije i ona to mora da uradi na sledećim izborima, kada oni budu, što pre. To je pravi put ka tome da institucije u Srbiji budu ozbiljno jake i delotvorne. To je pravi put da se prestane sa bahaćenjem i bizarnošću koje nam aktuelna vlast daje. Tu ne može da pomogne nikakav zaštitnik. To je posao srpske demokratske opozicije. U ime Nove stranke i u lično ime, i nadam se u ime drugih kolega iz opozicije, ja obećavam građanima Srbije da ćemo učiniti sve da do tih bitnih, značajnih promena, koje će obezbediti slobodu u Srbiji, da dođe što pre. Hvala.

Naš predlog ima za cilj da popravi zakon koji je donet 2014. godine i već su očeni mnogi nedostaci.
Osnov predloga zakona je Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja iz 2003. godine. Smatramo da je taj predlog potpuno primeren prostoru i vremenu gde ga nudimo, znači, o državi Srbiji danas 2015. godine. Da podsetim na neke stvari koje su u tom predlogu zakona i koje bi trebalo da opredele sve poslanike da se on stavi na dnevni red, a možda i usvoji, ako za to bude volje ili da se popravi, ako ima neke mane, u šta sumnjam.
Ovim zakonom su prvi ustanovljeni u celini i definisani novi Republički zavod za prostorno i urbanističko planiranje. Ukinuta Inženjerska komora i osnovane strukovne komore Srbije, uveden kontakt plan kao faza u izradi plana, proširen sistem prostornih planova prostornim planom predela, proširen sistem urbanističkih planova urbanističkim projektom i uređenim osnovama za sela, otvorena mogućnost građanskog pregledanja plana, prvi put definisana konkretna zaduženja i odgovornost za nosioce javnih ovlašćenja, data ovlašćenja lokalnim samoupravama da bliže uređuju sadržaje planova, ukinuta diskreciona prava za urbanističke inspekcije i uvedena nova tehnička i operativna rešenja i procedure.
Neka rešenja iz 2003. godine koja su ukinuta zakonima koji su bili u međuvremenu su ponovo afirmisana i poboljšana, a to je Strategija prostornog razvoja Srbije, sektorske strategije prostornog razvoja, puna samostalnost, izbor lokalnih samouprava u planiranju i uređenju prostora, ukinuta hijerarhija planova, pojednostavljen sadržaj planova, pravila uređenja su poboljšana, pravila gradnje su poboljšana, Komisija za planove i stručna kontrola su ponovo afirmisani, odgovorni inženjeri i lične licence itd, itd.
Ja se nadam da će veći broj poslanika prihvatiti realnost da postojeći zakon ne odgovara onome što je potrebno Srbiji danas, to je i nadležna ministarka je više puta ponovila i mislim da bi za Srbiju bilo dobro na dva načina da se ovaj zakon danas stavi u proceduru. Time bi se pokazalo da ovaj parlament želi da se bavi ozbiljnim predlozima zakona i drugo, time bi bio ostvaren put ka donošenju jednog dobrog zakona koje bi potpuno regulisao ovu oblast. Hvala.

Dvadesetčetvrtog aprila ove godine se navršilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima u Osmanskom carstvu koji je osuđen i formalno aktima parlamenata ili vlada skoro 30 država u celom svetu.
Time je čovečanstvu stavljen jedan novi standard ocene onoga šta i na koji način treba da se bez sumnje, bez ideoloških, političkih, nacionalnih ili verskih predrasuda osudi kao nešto nedostojno ljudskog roda.
Da podsetim, slične deklaracije i rezolucije su usvojene u Ruskoj federaciji, Grčkoj, Belgiji, Francuskoj, Kanadi, Kipru, Italiji, Švajcarskoj, Argentini, Urugvaju, Švedskoj, Libani, SAD, Nemačkoj i u mnogim drugim državama. Već sam nekoliko puta u pokušaju da ovu rezoluciju stavimo na dnevni red, ponovio da građani Srbije, srpski narod, država Srbija imaju poseban interes da u najvišem telu svoje države, a to je ovaj parlament, donesu rezoluciju, zato što su bili žrtve velikih raznih zločina u poslednjih nekoliko decenija, odnosno ceo jedan vek. Sa druge strane i optuživani da su neki predstavnici, neki građani sa ovih prostora, navodno u ime građana Srbije i srpskog naroda i ove države, činili ratne zločine.
Nemamo nikakvog razloga da se stidimo svoje istorije, možda neki pojedinci, neke političke grupe, neke političke opcije, neke ideologije imaju razloga da se stide i da budu ne samo postiđeni nego i odgovarajuće kažnjeni, ali država Srbija, građani Srbije nemaju nikakvog razloga da se stide svoje istorije. U tom smislu, sa tim ciljem, poslanik Pavićević i ja predlažemo ovu rezoluciju koja je apsolutno prava mera odgovora na ono što se desilo pre 100 godina.
Da ponovim još jednom, ova rezolucija nema nikakvu želju niti cilj da se bavi aktuelnom politikom Turske ili ovih zemalja koje su donele deklaracije i rezolucije, nego se bavi osudom jasno određenog zločina koji se desio, koji je počeo da se čini pre 100 godina i trajao dobrih sedam godina u kojima je nekoliko miliona ljudi jermenske nacionalnosti ubijeno na najsvirepiji način.
Nadam se da ćete učiniti to da i Srbija bude deo ove grupe zemalja koje su našle pravi način da osude ovaj genocid. Hvala.

Priča o privatizaciji je uvek povoljno tlo za demagogiju, za prepucavanja, za niske udarce i mislim da je današnja rasprava imala neka takva obeležja, ali mislim da je dobro da se vrati na činjenice i što je realnost.
Koliko je to pogodno tlo za sve te loše stvari, privatizacija lako može da se meri i kvantifikuje na vrlo jednostavan način.
Imali smo tri faze u privatizaciji srpske privrede. Srpska privreda je inače propala 90-ih godina, najvećim delom, kao posledica loše politike koja, prvo, nije prevela iz one planske ekonomije, u prethodnom periodu, u tržišnu ekonomiju, a onda je tu došlo i do ratova, sankcija, bombardovanja, tehnološkog zastarevanja, i to su sve veliki razlozi da privreda bude loša.
Naravno, dodatna loša priča o privatizaciji, odnosno loše delovanje se desilo i nakon 2000. godine, i to u periodu koji bi ja nazvao druga faza privatizacije. Znamo svi da su bila i dva zakona u devedesetim, ali po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, koji je počeo da se primenjuje 2002. godine, imamo tri faze.
Prva faza je 2002. i 2003. godina. Preko 850 privatizacija, 120 hiljada ljudi je radilo u tim preduzećima, milijarda i 200, 300 miliona je bio prihod u evrima, bez i jedne privatizacije koja po bilo kojoj listi sumnjivih može da se stavi na bilo koju od tih lista. Rekao bih da je to bilo Periklovo doba privatizacije u Srbiji.
Od 2004. do 2009. godine je privatizacija koja je bila dosta prljava, gde je bilo svega i svačega, gde su oni spiskovi sumnjivih, kriminalnih privatizacija punjeni, najvećim delom, i to je jedan loš period koji je iskompromitovao sam pojam privatizacije i sve ono što on treba da nam donese.
Treća faza, i tu se slažem sa ministrom koji je to lepo rekao, to je poslednjih šest godina, od 2009. do 2015. godine, to je jedan spoj hibernacije i šibicarenja, ja bih tako rekao. Ministar nije rekao da je u poslednjih šest godina u tome učestvovala i aktuelna vlast. Od 2012. godine pa do danas, tačno tri godine. To je jedno logično nasleđe, loše nasleđe onoga što je bilo ranije. To šibicarenje se videlo kroz prodaju NIS-a, kroz prodaju „Zastave“, za šta još uvek nemamo ugovore, neću da govorim više o JAT-u, jer Srbi dobro znaju da je to jedan veliki promašaj.
Šta je ono što su naše primedbe na ovaj zakon? Mi ćemo glasati protiv. Prvo, član 2, imamo na njega amandman, izdvajamo onih potencijalnih strateških 17 ili koliko već bude preduzeća i mislimo da time ništa neće da se dobije za tih još pola godine. Ako imaju šansu da ostvare nešto dobro, da nađu dobrog mladoženju, to će biti gotovo do kraja ove godine. Šest meseci sledeće godine teško da će doneti nešto novo.
Drugo, nejasni su kriterijumi po kojima su ona strateška. Zašto je, recimo, na toj potencijalnoj listi, „Fabrika maziva Kruševac“? Koji je to strateški aspekt? Zašto je „Politika“ tu, uz svo poštovanje ljudi koji tamo rade? Ali, šta je tu strateški za Srbiju? „Ikarbus“, rešio je Vučić – to je „Mercedes“. RTB Bor – rešeno već tri-četiri puta u poslednje tri godine. „Jumko“ – rešeno još decembra 2012. godine, takođe Vučić rešio. „Galenika“ – rešena. „Trajal korporacija“ – ne znam šta je sa tim. „PKB Korporacija“? Ne mogu da verujem da to ne može da nađe kupca, mislim da se čuva za nekoga, ko se oblači u belo i stavlja nešto oko glave. U svakom slučaju, to je jedan problem.
Drugi problem je član 15. koji uništava pravnu sigurnost. Ono što je započeto da se privatizuje po postojećem zakonu se nastavlja po novom zakonu, što je nešto što je protivno načelu pravne sigurnosti.
Član 18, gde je takođe osam dana rok, ustavni rok za početak važenja zakona, a vi predlažete da to važi odmah.
Dakle, privatizacija mora da bude okončana. Ona predugo traje i zato se stvorilo toliko prljavih i kriminalnih stvari. Ja se zalažem da se ona završi tako kao što je predviđeno postojećim zakonom, krajem ove godine. A priče o demagogiji koje ćemo čuti verovatno u nastavku rada ove sednice, laži, za to uvek ima vremena.

Naravno da je dobro kad se dobri amandmani usvajaju i to treba da služi na čast i ministru i Vladi koja to radi i tu nema nikakve dileme. Ne vidim zašto usvajanje dobrih, smislenih amandmana izaziva ovako lošu atmosferu u parlamentu. Očigledno je da to niti poslanik Pavićević, niti ja, niti bilo ko drugi iz opozicije ne inicira. Mi radimo svoj posao, čitamo zakone. Tamo gde su gramatički-pravopisno smisleno nejasni ili pogrešni intervenišemo. Tamo gde mislimo da su zakoni solidni, a mogu da se poprave, dajemo amandmane, a tamo gde vidimo da je zakon potpuni promašaj, takođe dajemo amandmane koji se zovu „briše se“.
Ja bih kolege koji se iznenađuju takvom formulacijom amandmana uputio da malo čitaju. Postoji istorija parlamentarizma, pa kada malo dublje zađete, videćete da je takav vid amandmana vrlo čest u parlamentima država koje imaju dugu parlamentarnu tradiciju. Ovo nije nikakvo iznenađenje, niti je nešto zbog čega bi neko trebalo da se pravi nevešt ili, što bi narod rekao, glup, pa da ne može da prepozna ko je ko kada se o nekome priča, kada se priča o predsedniku da se ne zna iz koje je stranke, kada se priča o prethodniku, da se ne zna koji je prethodni govornik zato što nije pomenut.
Gospođa ministarka i potpredsednica je rekla malopre, koliko sam shvatio, da sam ja učestvovao kao član DS u pisanju Zakona o vazduhoplovstvu iz 2010. godine, što naravno nije tačno. Teško da bilo koji član bilo koje stranke samo zbog toga što je član može da učestvuje u pisanju zakona.
S druge strane, 2010. godine biće verovatnije da je sama gospođa ministarka iz stranke G17 plus i savetnica potpredsednika Vlade mogla da učestvuje u pisanju zakonskih predloga. Ja ne mislim da je to išta loše.

Imam još pet minuta.

Znači, ja ne mislim da je to ništa loše i nema potrebe da kao ozbiljni ljudi, kao ljudi u dobrim godinama, kao ljudi sa značajnim političkim stažom ulazimo u rasprave, replike i podizanje glasova oko stvari koje su apsolutno notorne činjenice i ne treba da budu na štetu bilo koga ko se u njima pominje ili ko ih izriče.
Mi ćemo nastaviti sa pisanjem amandmana. To je naša obaveza. To je obaveza svakog narodnog poslanika iz bilo koje stranke, po ovom izbornom sistemu ili po nekom drugačijem, u ovom broju poslanika, u ovom sastavu parlamenta ili na nekom drugačijem. Mi ćemo to nastaviti, bez obzira što će to kod nekih ljudi, koji su očigledno zalutali u ovaj parlament, nejasnom voljom onoga ko ih je stavio na listu i izabrao da ih promoviše u parlament… Ljudi će se čuditi, naravno svuda, pa i u srpskom parlamentu, koji je odraz srpskog društva, da postoje ljudi koji teško mogu da shvate neke stvari, bez obzira na to što se koristi srpski jezik ili neki drugi jezik koji je prihvaćen i zakonit u ovoj našoj državi, bez obzira što se daju razumna objašnjenja.
Što se tiče samog zakona, mi smo već rekli, gospodin Pavićević i ja, smatramo da je to solidan zakon, da on poboljšava prethodni zakon u jednoj značajnoj meri. Usvajanjem ovih amandmana mi ćemo biti spremni da glasamo za ovaj zakon i u načelu i nakon ukupne rasprave. Ako slučajno ne budemo u sali u trenutku glasanja, smatrajte da smo glasali za ovaj zakon.
Ova reakcija i kolega poslanika i nekih koji sede na mestu gde sedi Vlada, govori o jednoj nedovoljnoj naučenosti, odnosno o pogrešnom shvatanju parlamentarizma. To što vi smatrate da je sedenje u parlamentarizmu i pritiskanje ovih dugmića za glasanje suština parlamentarizma i vašeg prisustva, to je pogrešno. Političke odluke, politički stavovi, to je ono što poslanici treba da pokažu i kolegama koji sede u ovoj sali i građanima Srbije, a to možete da naučite svakog primata koji ima ruke ili noge da pritiska bilo šta. To nije teško.

Vi mislite da ne može da se nauči primat. Ja mislim da može, a ako vi prepoznajete da ja ovim nekoga vređam, onda vi grešite. Ja nisam pričao ni o bilo kom kolegi, niti o vama, niti o bilo kom političaru.