To što vi želite da verujete, idite u crkvu, pa verujte.
Nemojte da me prekidate i da trošite moje vreme, vreme za moju raspravu.
Dakle, ja vam kažem da ćemo glasati za zakon koji je solidan, koji je delimično popravljen našim amandmanima. Kažem vam da ćemo tu praksu da nastavimo i u budućem periodu, da će svaki dobar zakon imati našu podršku, da će svaki loš zakon imati sa naše strane onoliko amandmana koliko ima članova sa tekstom – briše se. Čuđenje, iščuđavanje i druge reakcije su potpuno na duši onih koji to rade.
Generalno, ponoviću još jednom, da je propušteno u ovom zakonu, ali to ne umanjuje njegovu vrednost, da se reši taj sukob u upravljanju i kontroli letenja civilnih i vojnih vazduhoplova. To smo mogli da rešimo nakon jednog jako ružnog povoda koji smo imali pre dva meseca, koji je pored maksimalne neodgovornosti visokih državnih i vojnih funkcionera posledica loših zakonskih rešenja. Hvala.

U članu 7. se reč „sadržina“ zamenjuje rečju „sadržinu“. To je amandman kojim se besmisleni tekst koji je predložen zbog jednog slova dovodi u poziciju smislenosti. To su ministarka i Vlada prepoznali, prihvatili amandman i to je potpuno jedna normalna procedura.
Kolega iz Pokreta socijalista je rekao da on neće glasati za ovaj naš amandman kada bude Dan za glasanje i to je potpuno normalno zato što se ne glasa za amandmane koje prihvati Vlada. Tako da, hteli ne hteli, niko neće glasati za ovaj amandman jer je on već prihvaćen od strane Vlade i samim tim postao sastavni deo Predloga zakona, te se o njemu ne glasa. To je isto jedna dobra stvar i možda ima neke veze sa političkom čestitošću, a možda ima sa još nekim drugim veštinama, kao što je čitanje, razumevanje i neke druge stvari.
Generalno, mi ćemo, još jednom da ponovim, da nastavimo sa humanim poslom očuvanja srpskog jezika, smisla srpskog jezika i davanja smisla postojanju jedne neophodne institucije koja se zove srpski parlament, a verovatno ćemo najčešće jedan takođe važan deo delovanja, ali ne suštinski nego tehnički važan, da prepustimo onima koji su dobili većinu na izborima i kojih, ja se ne slažem sa kolegom Pavićevićem da ih ima premalo u sali, ja mislim da ih ima previše u sali. Hvala.

Amandman glasi u članu 25, u izmenjenom članu 96. posle reči „potvrde“ dodaje, se zapeta.
Obrazloženje za prihvatanje je da se amandman prihvata iz razloga koji su navedeni u obrazloženju podnetog amandmana, a tamo piše da je ova izmena, ovaj amandman ima za cilj da primer i tekst u duhu srpskog jezika i to naravno, još jednom da ponovimo, nije suština ovog zakona, ali je jezik vrlo važno sredstvo u komunikaciji među ljudima, u definiciji odnosa, u tome kako nešto treba primenjivati.
Ja mislim da je naš doprinos i ovog puta bio i sa te strane značajan. Naravno bilo je i nekih drugih amandmana i sigurno je da je jedna dobra atmosfera u parlamentu, atmosfera u kojoj se ne proizvodi mržnja od onih koji druge okrivljuju za mržnju, sigurno može da doprinese da i ovaj parlament bude na boljem glasu u Srbiji nego što jeste, da i Srbija kao takva bude na boljem glasu u međunarodnoj zajednici nego što jeste.
Slažem se da je ona sada na solidnom glasu, ali može da bude naravno i mnogo bolja. Sigurno je i na mnogo boljem glasu nego što je bila u devedesetim godinama prošlog veka, kada je atmosfera delimično u parlamentu ličila na ovu koju danas pokušavaju da proizvedu neki predstavnici vladajuće većine, ali kao i tada, tako i danas mi iz opozicije i te iz devedesete, a i za ove iz 2015. godine smo spremni da pokažemo da Srbija jeste civilizovana zemlja u kojoj se ceni i ono što je internacionalno i ono što je srpsko…

…  a to je u ovom slučaju jezik.

Ovaj amandman ima za cilj da poveća, odnosno pooštri minimalne kazne za puno prekršaja koji su predviđeni - ako se učine da budu kažnjeni, u tri stava. U jednom smo podigli minimalnu kaznu sa 300 hiljada na 500 hiljada, u drugom sa 30 hiljada na 50 hiljada i u trećem slučaju sa 50 hiljada na 100 hiljada.
Naravno da je prevencija i dobro utemeljen sistem najvažnija stvar u obezbeđivanju bezbednosti u bilo kom delu života, naravno da su zakoni osnovna norma koja treba da da temelj te zaštite, da se primena tih zakona, procedura, propisa primenjuje stalno, bez izuzetka, ali naravno da i zaprećene kazne jesu deo preventive. Zato se i gospodin Pavićević i ja stalno zalažemo za pooštravanje kaznene politike, koja sama sebi nije cilj, nego je samo deo jednog celog sistema koji treba da dovede da i u oblasti vazduhoplovstva, kao i u nekim drugim oblastima, prevencija, odnosno zaštita bude na najvišem mogućem nivou.
Mogu da izrazim zadovoljstvo što su nadležna ministarka, Ministarstvo i Vlada prihvatili ovaj naš amandman.

Sa istim ciljem, iz istih razloga je podnet amandman i nadam se da je iz istih razloga i prihvaćen od strane Vlade. Toliko.

Član 77. definiše rok u kome treba napisati i početi sa primenom propisa koji su razrada ovog zakona i glasi: „Propisi za izvršavanje ovog zakona doneće se u roku od 24 meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Naš amandman je bio usmeren ka efikasnosti, tako što smo tražili da se rok od 24 meseca zameni rokom od 18 meseci i to je prihvaćeno od strane nadležnog Ministarstva i Vlade. Mislim da je to dobro i da je godinu i po dana sasvim dovoljan rok da se završi sa tom procedurom i da je to skraćenje od nekih 25% u vremenu koje je bilo predviđeno jedan, ne dodatni napor Vlade, nego jedno razumno vreme u kome treba doneti sva ta podzakonska akta.
Nadam se da će konkretizacijom onoga što u zakonu piše, u podzakonskim aktima, u propisima koji su predviđeni članom 77. biti i propisi koji će na najprecizniji način obuhvatiti one oblasti koje do sada nisu bile obuhvaćene na dobar način. Tu još jednom moram da podsetim na nedoslednost zakonskih propisa i podzakonskih akata koji su, uz jedan ogroman nemar i jedno bahato ponašanje ljudi iz vrha vlasti, doveli do helikopterske nesreće koja se desila 13. marta ove godine. Tačno se zna ko su odgovorna lica i ja se nadam da će nadležno tužilaštvo doći do tih saznanja, samo ako poštuje ono što su činjenice i ono što je zakon. Ministarstvo saobraćaja, koje naravno nije među konkretnim krivcima, ima tu obavezu da reguliše tu materiju preciznije, tako da u sledećim postupanjima u toj oblasti ne bude nikakvih nedoumica.

Oblast planiranja i izgradnje se vrlo teško rešava u Srbiji dobrim zakonima i to je tradicija koja traje više decenija. Posledica toga je jedan urbanistički građevinski haos, koji ne treba vezivati samo za ovu Vladu, niti za prethodnu, niti za onu pre nje. To nam je deo tradicije da se ne poštuju zakoni. Zato je potreba za donošenjem dobrog zakona iz ove oblasti jako velika. Takav jedan zakon je donet 2003. godine, ali je onda akcijama raznih sledećih vlada i ministara pokvaren, izmenjen u dobrom delu.
Pre godinu dana smo dobili novi zakon, odnosno dramatične izmene starog zakona, za koji je sama, ovde prisutna ministarka, rekla da nije savršenstvo iz te oblasti, da treba raditi dalje na uređivanju ove oblasti i mnogi segmenti koji bi trebalo jedan ovakav zakon da obrađuju nisu dobro rešeni ni u izmenama i dopunama koje smo imali krajem prošle godine.
Zato smo poslanik Pavićević i ja, uz ekipu stručnjaka koju je vodio Marin Krešić, napravili novi predlog zakona, koji sada ponovo obnavlja neka dobra rešenja iz 2003. godine i unosi nova rešenja koja su posledica promene u tih 10 godina.
Ovim zakonom koji mi predlažemo prvi put su ustanovljeni i u celini definisani novi Republički zavod za prostorno i urbanističko planiranje. Ukida se Inženjerska komora, a osniva se strukovna komora Srbije. Kontakt plan se uvodi u izradi plana. Proširen je sistem prostornih planova prostornim planom predela itd. Malo je vremena da sada izgovorim sve ono što ovaj zakon donosi.
Jednim delom je obnovljeno, rehabilitovano, i ono što je bilo dobro u Zakonu iz 2003. godine i data su potpuno nova rešenja za najveći broj novih načina kako rešiti probleme u kojima živimo.
Kažu da je preko milion stambenih jedinica ili građevinskih jedinica u Srbiji nelegalno. To je posledica nepostojanja dobrih zakona u našoj prošlosti i loše primene nekih dobrih zakona koji su bili doneti, ali nisu primenjivani. Zato ja apelujem na predsedavajućeg da kada ja završim, pritisne zvono, što bi trebalo da izazove kod poslanika vlasti potrebu da glasaju za ovaj predlog zakona. Hvala.

Dvadeset i šestog septembra  prošle godine, shodno obećanju, koje smo dali ministru prosvete Verbiću, da ćemo mu pomoći da se u Zakon o visokom obrazovanju integriše deo koji se bavi akademskoj čestitošću, predali smo gospodin Pavićević i ja Predlog zakona o izmeni Zakona o visokom obrazovanju.
To je jedan kratak Zakon, lak za čitanje, čak i onima kojima to nije svojstveno. Tri člana, a sa ciljem da se uredi pitanje povrede akademske čestitosti u visokom obrazovanju Srbije. To je povređeno nekoliko desetina ili stotina puta u poslednje dve decenije, a u zadnjih nekoliko godina se to povređuje, odnosno zloupotrebljava sa najviših pozicija srpske vlasti. Imamo puno primera u Vladi, ministri, predsednik države, ljudi na čelu javnih preduzeća itd.
Ministar Verbić je u toj raspravi, u septembru prošle godine, rekao da je on svestan tog problema, ali da ne postoji zakonski mehanizam kojim bi on mogao da bude sprečen. Zato smo, poslanik Pavićević i ja, dali ovaj Predlog izmene Zakona. U prvom članu je da se doda tačka 1a. koja definiše šta je to akademska čestitost, uvodi je u Zakon, a izmena u članu 5. je definicija šta je to akademska čestitost, kako se ona povređuje i kako je treba kažnjavati.
Mislim da je ovo 17 put kako predlažemo da se ovo stavi u dnevni red. Rasprava o ovom Zakonu može da bude vrlo efikasna i sadržajna. Voleo bih da čujem argumente sa bilo koje strane koji bi bili protiv ovakvog rešenja, protiv uvođenja sankcija za one koji plagiraju ili tuđe ili čak i svoje akademske, pod navodnicima, radove.
Ponavljam svoj apel da ovoga puta i bez zvona poslanici glasaju za stavljanje ovog Zakona na dnevni red i da u argumentovanoj raspravi, kao što to obično imaju ili obično nemaju običaj, kažu šta misle o tom Zakonu, koje su mane. Možda zajedno dođemo do još boljeg rešenja, mada mislim da je Zakon, ovakav kakav jeste, potpuno jasan, precizan, bez bilo kakvih mogućnosti da izazove bilo kakve negativne posledice. Ne stavljanje ovog Zakona na dnevni red, odbijanje potrebe da se o tome raspravlja je isto kao da skinete sa dnevnog reda Zakon o udžbenicima.

Dvadeset i četvrtog aprila ove godine se navršilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima izvršenog od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine. To je bio povod da kolega poslanik i ja predložimo ovu Rezoluciju, kojom bi hteli da osudimo ovaj gnusni čin koji je učinjen u periodu koji sam rekao i da se time svrstamo u veliku grupu država koje su to već učinile. 
Ima skoro 30 država koje su donele slične deklaracije: Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, neke države u sklopu SAD-a, itd. Nemački parlament je dan, dva posle našeg ovog predloga, naravno, vezano za svoj obim rada, doneo sličnu deklaraciju.
Ne želimo da ovim komplikujemo bilo kakav dnevni, politički život, niti u Srbiji, niti u Evropi i okruženju. Osuda ovog genocida nema nikakve veze sa aktuelnim turskim vlastima ili Turskom kao državom. To nije bio cilj, niti to jeste. Cilj je da u ime Srbije, u ime građana Srbije, u ime srpskog naroda osudimo genocid koji se neosnovano pripisuje ovoj državi i njenim građanima i građanima srpske nacionalnosti u poslednjih nekoliko godina, jer su neki, navodno, u ime nas činili teške ratne zločine, a sa druge strane imamo obavezu i prema građanima Srbije koji su bili žrtve teških ratnih zločina u poslednjih nekoliko decenija. Mislim da ne postoji država na svetu kojoj je u većem interesu da osudi rezolucijom genocid koji je učinjen nad Jermenima pre 100 godina, nego što je Srbija.
Ovo je država paradoksa. Mislim da je krajnje vreme da počnemo da rešavamo te paradokse. Jedan je pitanje stava prema genocidu. Drugo je, recimo, što nema puno veze sa ovim, ali ima posredne veze, a to je potpisivanje Protokola o zabrani korišćenja kasetne municije, gde su građani Srbije najveće žrtve kasetne municije na kraju prošlog veka, a mi smo jedna od retkih država koja nije potpisala taj Protokol i to je još jedan paradoks koji visi iznad glave građana Srbije.

U skoro svim diskusijama se više govorilo o avio kompaniji Er Srbija, o JAT-u, o aerodromima naše lepe Srbije, nego o suštini zakona, te ću ja dati jedan mali doprinos tom lošem delu, a onda ću se osvrnuti i na sam zakon.
Jasno je da Er Srbija nije tema ovog zakona i jasno je da Er Srbija nije avio kompanija koja radi sa profitom. Jasno je da je nemoguće na ovako siromašnom tržištu raditi sa profitom i to su sve stvari koje su jasne bilo kome ko se imalo bavi ekonomijom. Da li ima opravdanja da se sponzoriše ta kompanija od strane budžeta Srbije, to će stajati na obrazu onih koji to rade. JAT je bio kompanija sa velikim gubicima na koji su bacane velike pare, sa velikim pitanjem da li imamo smisla da opstaje tolike godine. I, nije tačno da je sve vreme, da su ti gubici bili ogromni, ali su postojali. Godine 2003. su gubici bili nekih 200, 300 hiljada evra, ali su ipak bili gubici.
Najava leta Beograd – Njujork, direktnog leta, kao prvi put u istoriji, ili ne znam od Tita naovamo, prvi put je netačno. Samo da podsetim, 2003. godine je kroz aranžman Uzbekistan Elanza i JAT-a bio direktan let Beograd – Njujork. Ukinut je iz nepoznatih razloga 2004. godine, ali to isto nije tema za ovu priču.
Niški aerodrom je verovatno jedini aerodrom koji može da ima ekonomsko opravdanje i neophodan je i kao alternativni aerodrom i Beogradu i Sofiji i Prištini i Skoplju, ali mislim da to nije tema.
Ono što je važno, to je da imamo solidan Predlog zakona, po ovom konceptu. Mi smo uložili 26 amandmana u našoj vekovnoj borbi za srpski jezik, za pravopis, gramatiku, ali i za efikasnost i za oštriju kaznenu politiku.
Mislim da je propušteno ovom prilikom, ali to je više moja preporuka Ministarstvu, ministarki, potpredsednici Vlade, da se možda počne rad na izmeni ovog zakona, koji bi trebalo da obezbedi usaglašavanje sistema upravljanja u vazduhoplovstvu civilnog i vojnog letenja, odnosno letilica.
Mi sada imamo da se ovim zakonom definiše na savremen način ono što se tiče civilnog vazduhoplovstva, ali praktično letenje vojnih vazduhoplova je ostalo u Zakonu o odbrani ili u Zakonu o Vojsci Srbije, što može da izazove probleme koje smo imali, recimo, kao što je bila situacija 13. marta ove godine, onaj „crni petak“.
Šta se desilo tada? Desila se jedna zloupotreba upotrebe vojnog vazduhoplova za nenamenske svrhe, sedmoro mrtvih ljudi i nismo od toga…
(Zoran Babić, s mesta: Tema.)
Sedmoro žrtava je uvek tema. Mi smo posle toga dobili puno galame i malo bilo kakvih ozbiljnih procena šta se tamo desilo i Nova stranka je juče okačila na svoj sajt jedno stručno mišljenje koje na 26 strana objašnjava i tehnički, ali i zakonski šta je sve prekršeno.
U tom izveštaju, pored očigledne krivice državnih institucija i funkcionera, predsednika države kao vrhovnog komandanta, načelnika Generalštaba, komandanta vazduhoplovstva, komandanta eskadrile u čijem sastavu je bio helikopter, ministra odbrane…

Molim vas, pričali su o aerodromima u Boru pa ih niste prekidali. Ja vam pričam o potrebi da se ovim zakonom reše i nesuglasice između vojnog vazduhoplovstva, odnosno korišćenja vazduhoplova u vojne svrhe i civilne.
Pored svih tih potencijalnih krivaca, a to će naravno tužilaštvo da utvrdi, ja se nadam, očigledni su propusti koji su učinjeni i od strane Ministarstva saobraćaja i od strane Direktorata i od strane Agencije za kontrolu letenja. Ja ne prebacujem nikome odgovornost od ovde prisutnih, ali mislim da je sve što se desilo jedna velika opomena koja mora da dovede do toga da se ta oblast uredi na najviši mogući način i da se znaju sve procedure, kao što se lepo znaju za upotrebu civilnih vazduhoplova, da se to isto zna i za upotrebu vojnih. Hvala.

Povredili ste član 107. koji kaže da je govornik dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine i da nije dozvoljeno da koristi uvredljive izraze, kao ni da iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica. Postoji i kazna definisana u članu 109, koji kaže, znači, nije pitanje arbitrarnosti, nego se obavezno opomena izriče narodnom poslaniku ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica.
Prethodni govornik godinu dana se bavi mojom biografijom i to je potpuno nevažna stvar. Razlog što sam se sada javio, prvi i poslednji put, da obratim pažnju na bilo šta što može da se zove govorom prethodnog poslanika, je što je pored mase neistina izrekao još jednu maksimalnu, a to je da sam ja izbegavao vojsku.
Pošto imate ministra odbrane, pitajte ministra odbrane da nađe u vojnim arhivima zašto sam ja oslobođen vojske i to je bolest koja je takva da je ne bih poželeo, odnosno posledice povrede, koje ne bih poželeo nikome, ni kolegama poslanicima, niti bilo kome u ovoj zemlji. Ako je to način da se priča o bilo kome, onda ova Skupština stvarno nema više nikakvog smisla, ne što sam ja u pitanju, nego što se vladajuća većina preko svog glavnog ideologa spušta na najniži mogući nivo.
Prema tome, predsedavajući, 107. kao uzrok i 109. kao kazna je nešto što ste propustili da uradite i bilo bi dobro da ispravite tu svoju grešku.

Ja sam već ukazivao na probleme ovog zakona, na nedoslednosti. Loš običaj je da se direktive EU loše primenjuju, a da služe kao opravdanje za loše zakone.
U načelnoj raspravi je već istaknuto koje su to mane, tako da ne bih ponavljao danas. Tada sam govorio o članu 9, postavio pitanje ministru, nisam dobio odgovor, pa ću pokušati to ponovo.
Naime, izmena zakona iz člana 9. se brišu poslednja tri člana koji glase – industrijski dizajn koji predstavlja, odnosno sadrži lik nekog lica može se zaštititi samo uz izričitu saglasnost tog lica. Sledeći – dizajn koji predstavlja odnosno sadrži lik umrlog lica može se zaštititi samo po pristanku njegovih roditelja, bračnog druga i dece. I treći – industrijski dizajn koji predstavlja, odnosno sadrži lik istorijske ili druge umrle znamenite ličnosti može se zaštititi uz dozvolu nadležnog organa i pristanak njegovih srodnika do trećeg stepena srodstva.
Brisanjem ova tri stava stvaraju se uslovi za masovnu zloupotrebu.

A koji je u pitanju?