To je taj amandman, pošto se menja tekst i izbacuje ovo iz teksta. Pogledajte malo bolje, ja se bavim tim.
Tu vi ne vidite izvorni tekst postojećeg zakona i ova tri stava se brišu iz njega, to je moja primedba. Pitam - na osnovu čega će neko moći da zaštiti svoj lik, lik svog umrlog srodnika ili kako će država moći da zaštiti lik neke znamenite ličnosti ako brišemo ova tri člana? Teško da postoji direktiva EU, Evropske komisije ili bilo kog organa, bilo gde, bilo da je to vezano za moral, za javni poredak ili za bilo koji drugi način definicije ili bilo koji vrednosni sud.
Da li je ovim brisanjem ponovo došlo do toga da je neko vršio pritisak na Ministarstvo, na ministra, na Vladu, kao što je bio slučaj sa udžbenicima ili je tu nešto drugo posredi?
Bez obzira na, a ja sam siguran, dobre namere ministra Verbića, mislim da je on na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Blato u koje je ušao ili mora sam da počisti, što je ne moguće, ili će biti u tom blatu zajedno sa svima drugima ili treba da izađe iz tog blata što pre da bi spasio bar obraz.
Pozivam ga da podnese ostavku. Posle svega onoga što se desilo njemu, ljudima iz njegovog Ministarstva koji su i fizički napadnuti, gospođi kojoj se preti, koja se ne oseća bezbedno i nije jedina, sve su to razlozi da časni ljudi izađu iz Vlade Aleksandra Vučića i da se vrate svom poslu ili da svoju političku karijeru nastave tako što će se stvarno boriti za maksimalne moralne vrednosti i očuvanje javnog poretka po direktivama EU, po moralu i po časti.
Ovako, imamo privid poštovanja evropskih standarda. Imamo privid želje da se ide ka EU. Imamo privid želje da se poštuju zakoni i imamo privid želje da se bilo šta korisno radi, a sve se to pokriva time da posle godinu dana ne znamo ko je kriv za 57 ljudi koji su poginuli u poplavama, da posle dva meseca ne znamo ko je kriv za pad helikoptera, da nemamo nikakvu informaciju ni o čemu što ima bilo kakve veze sa dnevnim…

Kako?

Ja govorim, vi ste stavili moral i javni poredak u ovaj član.

Ne vi lično, naravno, nego većina politička. Ovo je Predlog zakona koje je podnela Vlada.      

U pojedinostima, u članu 9. se upravo pominje sve ovo o čemu ja pričam.
Dakle, pozivam ministra da prestane da se brani ćutanjem i da kaže kako će biti zaštićen lik živog građanina Srbije, pokojnika ili pokojne znamenite ličnosti, što je obuhvaćeno izmenama amandmana na član 9. čime se smanjuje, odnosno uništava njihova zaštita.

Krajem prošle godine je nadležno ministarstvo preko Vlade Srbije dalo Predlog Zakona o planiranju i izgradnji, izmene koje su usvojene, ali tada smo se svi složili da to nije dovoljno dobro rešenje za ono što je Srbiji potrebno u ovom trenutku.
Mi smo u diskusiji sa ministarkom dali obećanje, gospodin Pavićević i ja da ćemo u naredna tri meseca da pripremimo novi predlog Zakona o planiranju i izgradnji koji bi trebalo na jedan potpun i dubinski i po vertikali i po horizontali da ovu oblast dovede u red i da da jedno rešenje koje će biti održivo na duži vremenski period, a da odgovara trenutnim potrebama Srbije.
To smo i uradili, uz pomoć Marjana Kreštića, našeg eksperta za tu oblast. Dali smo Predlog zakona krajem marta ove godine. Već je nekoliko puta ponuđen kolegama poslanicima na odlučivanje o tome da li će biti uvršten u dnevni red, ali to se nije desilo. Ja i danas apelujem na vas da učinite taj napor, da glasate za i da taj zakon prođe kroz raspravu u našem parlamentu, a da li će on biti usvojen ili ne, da li je on dobar ili loš, to možemo da utvrdimo kroz samu raspravu.
Mi smo uvereni da je to dobro rešenje. Dobilo je već neke pozitivne komentare i od struke i od onih koji grade i od onih koji nadziru gradnju i od onih koji su zaduženi za praćenje celog tog procesa i mislimo da bi bilo korisno za Srbiju da ovaj zakon bude na dnevnom redu parlamenta.
Po lošem običaju, u odnosu na ovaj zakon nije se izjasnio niko ko ima bilo kakve veze sa ovom materijom, pre svega tu mislim na državne organe, niti nadležno ministarstvo, niti Vlada u celini, niti nadležni odbori u ovom parlamentu, tako da mogu da zaključim da je ovo jedno klasično odbijanje predloga zakona, bez ulaženja u suštinu, samo iz jednog razloga – zato što dolazi sa leve strane od strane stola sa kog se predsedava, a to znači iz opozicije. Ja mislim da je to loš običaj i da bi ta praksa trebala da se promeni.
Ako je naš predlog zakona loš, treba reći šta u njemu ne valja, da li nešto može da se popravi, ali, definitivno je to dobar predlog zakona i ja apelujem na vas još jednom da glasate za i da se on stavi na dnevni red današnje sednice. Hvala.

Vrlo retko ustajem kada govorim u ovom parlamentu, ali ova tema je po svojoj tragičnosti i veličini takva da je neophodno ustati kada se govori o tragediji koja je posledica genocida nad Jermenima koji je učinjen na početku prošlog veka.
U skladu sa članom 99. stav 1. tačka 7. Ustava Srbije i člana 8. stav 1. Zakona o Narodnoj skupštini, poslanik Pavićević i ja smo dali Predlog rezolucije Narodne skupštine o priznanju i osudi genocida nad Jermenima počinjenim u Osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine. Pre 20-ak dana je bila 100-godišnjica od početka tog genocida. Taj genocid je osuđen u mnogim državama. Preko 30 država i sa jedne i sa druge strane političkih opcija koje su danas prisutne u globalnoj politici su osudile ovaj akt. Postoji osuda i nekih američkih država, saveznih država SAD, Francuske, Rusije, Grčke, mnogih drugih država koje ukazuju na apsolutnu činjenicu da je u periodu koji je naznačen izvršen jedan veliki, prvi evidentirani genocid, što ne znači da nije bilo i pre toga sličnih delanja u istoriji čovečanstva.
Skoro polovina jednog naroda je ubijena u tom periodu i to je za građane Srbije, sa srpski narod, za druge građane Srbije, drugih nacionalnosti, za ovaj parlament vrlo važna stvar. Zašto? Zato što smo u neposrednoj prošlosti u proteklih 70 godina, a intenzivno pre 20-ak godina imali puno primera velikih ratnih zločina koje su neki građani Srbije činili tobože u ime države Srbije, a sa druge strane mnogi građani Srbije su bili žrtve velikih zločina koji su činjeni prema nama, prema narodu, prema građanima, prema civilizaciji u kojoj danas živimo. Zato je jako važno da i država Srbija bude deo one grupe država, mogu da kažem, boljeg dela sveta koji je svestan onoga što se dešavalo, koji ima i volje i snage i obraza da ukaže na neke odvratne, teške stvari koje ne smeju da se ponove i da time mi odamo počast tim ljudima koji su bili žrtve genocida, ali i da sprečimo na taj način bilo kakvu mogućnost da se bilo šta ponovi. Hvala vam.

Današnja sednica Skupštine je po mnogo čemu neobična i ustanovila se jedna nova praksa, dosta opasna, a to je da nam nestaju zakoni. Kada smo dobili saziv bilo je još dva predloga zakona koji su bili prvi i drugi, verovatno, po prioritetu. Jedan je bio Zakon o zaštiti od grada, a drugi zakon o izmeni Zakona o udžbenicima i na čudan način su nestali. Za ovaj Zakon o udžbenicima smo čuli jedno dva, tri saopštenja zašto, različita i dijametralno suprotna, ali je bez obzira što nije na dnevnom redu samo jedna rečenica oko toga. Mislim da je jako važno da se donese Zakon o zaštiti od grada jer to je oblast koja je potpuno nedefinisana a od koje naši poljoprivrednici imaju velike štete. Jednostavno je doneti takav zakon. Lak je za kreaciju i za primenu, samo treba da postoji i nije mi jasno zašto toga nema, a nema ga ni u sazivu za novu sednicu koja je zakazana za utorak. Tako da bi bilo dobro da nadležne službe istraže tu misteriju gde u Srbiji nestaju zakoni.
Došla su sada tri zakona koji su preživeli tu misteriju nestajanja i praktično bolje da nisu. Ako ovim sporazumima sa Makedonijom i Ruskom federacijom dopustimo da su malo nepismeni, a malo nedorečeni, pa da kažemo u cilju višeg interesa neka budu usvojeni i tako ćemo se ponašati mi poslanici Nove stranke, neka budu usvojeni ti sporazumi, pa će verovatno nekim izmenama da budu dopunjeni ili će možda u pravno-tehničkoj reakciji da budu i opismenjeni.
Zakon koji se tiče industrijskog dizajna je poseban slučaj i mislim da ga ne treba, da je bolje da je povučen iz procedure ili mistično nestao nego što danas raspravljamo o njemu. Zašto? Piše u obrazloženju da se on pre svega menja zbog direktiva Evropske komisije. To je potpuno u redu, ali mislim da te direktive nisu na dobar način primenjene i da ovim izmenama koje su date u ovom zakonu se još više komplikuje sam proces zaštite industrijskog dizajna, a negde se stvaraju mnogo veće šanse, mnogo veći uslovi da se vrše zloupotrebe.
Član 9, koga su neke kolege već pominjale, koji zajedno sa članom 8. praktično su temelj tih komplikacija. U članu 8. poslednji stav kaže da industrijskim dizajnom ne može da se zaštiti spoljašnji izgled proizvoda čije je objavljivanje ili upotreba protivna javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Znači, moralni principi su nešto vredno u jednoj državi, ali su nemerljivi u zakonu pred sudovima. Moraju da budu precizno definisani. Moralni principi bi trebalo da budu najprisutniji u manastiru bilo koje vere, posebno ženskom manastiru, ali i tamo postoji tipik i tako se zna ko šta radi. Znači, moralni principi moraju da budu napisani. O definiciji javnog poretka, to je posebna priča u koju neću da ulazim.
U članu 9. još veći problem je što se brišu tri poslednja stava koji su glasali da ne može da se zaštiti industrijski dizajn koji predstavlja, odnosno sadrži lik nekog lica, odnosno da može da se zaštiti samo ako to lice da svoju saglasnost, što se sada briše. To znači da neko može da uzme lik našeg ministra, da napravi neki proizvod sa tim, a da on ne može da to spreči. Još gora varijanta je da sada može da taj dizajn sadrži lik umrlog lica bez saglasnosti roditelja, bračnog druga, žene ili dece.
To znači da je velika mogućnost zloupotrebe ljudi koji su deo naše istorije. Tu ima i treći stav koji kaže da sada može, odnosno da sada nije zabranjeno da se zabrani dizajn koji predstavlja, odnosno sadrži lik istorijske ili druge znamenite ličnosti.
Mi imamo sada stvaranje, ovim izmenama, brisanjem ova tri stava člana 9. mogućnosti masovne zloupotrebe, masovne zloupotrebe likova živih, umrlih, da kažem običnih ili pod navodnicima istorijskih ličnosti. Mislim da je to dovoljan razlog da ovaj zakon mora da bude povučen iz procedure sa istim ili jačim razlozima zbog čega se to desilo Zakonu o udžbenicima.

Javio sam se za sledeći amandman.

Suština ovog amandmana je preciziranje ko ima pravo na suđenje u razumnom roku i ovim amandmanom ja preciziram, a rekli smo već iz čijeg pera mudrosti i iskustva su pisani ovi amandmani. Na pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak. Svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, stranke u upravnom sporu, okrivljeni u krivičnom postupku, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinski zahtev, itd.
U obrazloženju odbijanja kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 2. predviđeno pravo na suđenje u razumnom roku da ima svaka stranka u sudskom postupku, pa preciziranje koje se predlaže amandmanom nije potrebno.
Ministar je malopre rekao koristeći, čini mi se, ne baš ispravne izraze – obični ljudi i obični građani, sa idejom da su pravnici verovatno specijalni ljudi i specijalni građani, a pravnici su isto ljudi kao i svi drugi, da običnim građanima treba objasniti što bliže neku normu. Mislim da je upravo iz tog razloga ovo dobra varijanta da se prihvati naš tekst jer on precizira tačno ko ima pravo na suđenje u razumnom roku i sprečava tumačenja koja mogu da budu arbitrarna, koja mogu da budu ovakva i onakva, koja mogu da budu posledica neusaglašene sudske prakse, kao što imamo prilike svaki dan da vidimo po srpskim sudovima. Mislim da je precizna norma mnogo bolja za obične građane nego norma koja daje mogućnost tumačenja.
Nadam se da ovo nije konačan stav Ministarstva, odnosno Vlade i da postoji šansa da se prihvati ovaj naš predlog. Ako se to ne desi onda ćemo biti u kontradiktornosti jer kad predlažemo jedan izraz vi kažete – nije prepoznatljiv običnim građanima; a ovde je kada nudimo formulaciju koja je prepoznatljivija običnim građanima, to bi bilo u kontradikciji jedno sa drugim, amandman iza amandmana, stvarno bi bilo…
Vidim da, čini mi se da pokazujete razumevanje za ovaj stav. Ako je tako, ja ću biti zahvalan. Naravno, ja razumem malo da ste, šalim se sa kolegom Pavićevićem, on je najbolji čovek mogući koji može da bude u ovom parlamentu, zato je i u stranci u kojoj sam i ja i ima jednu romantičnu viziju o tome šta je srpski parlament, iz najboljih namera, tako da to treba tako i razumeti i drago mi je što je deo kolega prihvatio to njegovo gledište i to nagradio aplauzom, bez obzira iz kojih stranaka dolaze.
Dakle, ja očekujem da ipak prihvatite ovaj naš amandman, a sada moram da vam kažem nešto što je isto vezano naravno sa pravom i sa Vladom i sa stanjem u ovoj državi i sa jednom brutalnošću koja je porasla u zadnje vreme u ovoj državi, a to je informacija koju sam upravo primio iz Urgentnog centra Srbije, da je jutros od strane ljudi u kapuljačama prebijen državni sekretar Ministarstva prosvete, gospodin Milovan Šuvakov, i to je jako loša poruka. Bilo bi dobro da parlament dobije informaciju o tome šta se desilo, kako se desilo.
Neki dan smo čitali o ministru kulture, nešto slično i to je bez obzira na povode i razloge jako loša stvar da u Srbiji državni činovnici, javne ličnosti dobijaju batine na sred ulice verovatno kada je pošao na svoje radno mesto i mislim da aktuelna Vlada i parlament treba da učine nešto da Srbija ne bude zemlja u kojoj se dešavaju takve stvari. Hvala.

U načelnoj raspravi kolega Pavićević i ja smo rekli da je ovo dobar zakon, pre svega, zbog toga što se prvi put normira jedna važna životna oblast, a to znači to upravo pravo na suđenje u razumnom roku i zbog toga smo načelno podržali ovaj Predlog zakona, ali smo takođe rekli da sve što je dobro može da bude i vrlo dobro, pa i odlično, i sa te strane su upućeni naši amandmani. Tako da, ja mogu da razumem to da može i ovako i onako, ali čini mi se da smo izgubili tu neku nit, a to je prepoznatljivost zakona običnim građanima, ljudima koji nisu pravnici.
Ja sam siguran da za bilo koji zakon, kakav god, pisan bilo kojim stilom, pravnici će naći zajednički jezik, razumeće se, ali mislim da su zakoni pisani i za ljude koji nemaju pravno znanje.
Vaša argumentacija za prethodni amandman gospodina Pavićevića, da je to primerenije za razumevanje običnim građanima trebalo bi da se prenese i na sledeći član, a to je ovaj, gde se opet preciziranjem ko sve ima pravo na suđenje u razumnom roku, da se time ova zakonska materija približava građanima.
Razumem da može i ovako i onako, ali čini mi se da vi gubite doslednost u objašnjavanju, a to je posledica nedoslednosti u pisanju zakona, jer u jednom slučaju je važno ono što je jasnije građanima, a u drugom slučaju je bolje ono što je opštija norma. Mislim da tu nema logike.

Mislim da je amandman koji smo kolega Pavićević i ja predložili odgovor na ove dileme, ako se iko seća o čemu smo pričali i šta je tema člana 5. Mi predlažemo da se doda reč: „osnovni“ ispred reči: „postupak“, tako da prvi stav glasi: „Prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se osnovni postupak ne okonča“. Time je precizno i jasno na šta se misli i kada može da se podnese i u osnovu na koji postupak može da se podnese i da u stavu 3. člana 5. se briše reč: „podrobno“ obrazloženo, pošto to podrobno obrazloženo može da znači puno, a može da znači i  ništa. Prvo, postoje bolje srpske reči za to, kao detaljno ili iscrpno, ali mislim da je prigovor i žalba, odnosno rešenje kojim se oni usvajaju i odbijaju, naravno da moraju da budu potpuno obrazloženi, obrazloženi, tako da nema dileme da li su obrazloženi ili nisu.
U odgovoru, odnosno u mišljenju amandmana gde se odbija, kaže da je, ko god da je to pisao, da su obrazloženja dovoljno precizna i da ne zahtevaju dodatna preciziranja. Već rasprava drugih kolega po ovom članu zakona je pokazala da ovo nije dovoljno precizno i mislim da je potpuno jasno da, kao i ostali amandmani, i ovaj amandman je dat sa predlogom da se upravo materija kojom se bavi ovaj zakon, ali i jezik kojim se ona definiše i objašnjava da bude takav da bude nedvosmislen i da bude potpuno jasan i ljudima koji treba da koriste svoje pravo na suđenje u razumnom roku i onima koji treba da procesuiraju njihove žalbe.
Prema tome, mislim da je ovo rešenje koje smo kolega Pavićević i ja predložili - rešenje koje poboljšava zakon. Hvala.

Prvo, uvaženom kolegi koji se opasao rečnicima u devet redova, da mu kažem da je jezik jedna živa materija i da to nije zakucano u samoupravnom socijalizmu 1971. godine i to što vi čitate se zvalo Rečnik srpsko-hrvatskoga jezika. Nemam ništa protiv Hrvata, ali sad se jezik kojim se govori u Srbiji zvanično zove srpski jezik. U Rečniku Matice srpske, koji je objavljen 2007. godine, mogli biste da shvatite da se nešto promenilo, na 252 strani, podrobno znači iscrpno i detaljno. To je isto kao da shvatite 2008. godine da je pao Berlinski zid.
Znači, morate malo da pratite šta se dešava oko vas. Nije završeno sve 1971. godine. Tito je umro, pa još neki ljudi su otišli sa ovog sveta. Nemojte da svoje časno zvanje profesora kaljate apsolutnim nepoznavanjem jezika kojim mi trebalo da prenosite svoje potencijalno znanje svojim studentima. Hvala.

Ovim amandmanom se traži izmena stava 1. i stava 3. člana 7. ovog zakona.
Sada stav 1. glasi – stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak, ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo. Racionalnije je, čini mi se, rešenje da stav 1. glasi – stranka podnosi prigovor sudu pred kojim se vodi postupak. Time je obuhvaćeno i ovo „iza, ili“. Nema nikakvog razloga da imamo višak teksta.
Druga izmena, drugi deo amandmana, to je izmena stava 3, je još značajnija. U stavu 3. piše – da se ne održava usmena rasprava po žalbi, što je direktno suprotno članu 6. Evropske konvencije koji sadrži imperativnu odredbu da se o pravima i obavezama odlučuje na osnovu usmenog i javnog raspravljanja i predloženim stavom 3. ovo načelo je isključeno, a samim tim to nije dobro rešenje za naš zakon.
Obrazloženje koje je dato je naravno kopi-pejst obrazloženje, koje smo već imali prilike da vidimo, gde se kaže da je predloženi tekst precizniji, ali da, ja mislim, jednom logičkom analizom, jezičkom, pravnom lako možemo da dođemo do zaključka da su solucije koje su predložene ovim amandmanom bolje od onoga što je u tekstu zakona, te pozviam ministra da prihvati ovaj amandman.

U članu 8. stav 2. tražimo da se menja i praktično da se iz postojećeg teksta izbrišu reči: „ako je preuranjen prigovor“. Ja mislim, pošto je moj lični amandman, da je to jedna velika zamka koja može da obesmisli ovaj zakon, a nije jedina. Pojam „preuranjenog prigovora“ nije jasan i upravo zato ova formulacija može dovesti do toga da sudija odbaci prigovor zato što smatra da se suđenje u tom momentu još uvek odvija u okviru razumnog roka, a to nije razlog za odbacivanje prigovora, već za odbijanje prigovora. Da ne objašnjavam ja šta je razlika između odbacivanja i odbijanja. Odbacivanje je procesna radnja, a odbijanje je meritorna odluka.
Tako da, šta je to preuranjeno? Na osnovu koje sudske prakse, na osnovu kog iskustva, na osnovu koje statistike, na osnovu čega neko može da proceni da je nešto preuranjeno? Možda neki spor može da se realno završi za mesec dana, a neki za dve godine. Mislim da sa ovom formulacijom koja je u postojećem tekstu mi imao veliki problem sa primenom ovog zakona. Praktično svaka mogućnost žalbe zbog neadekvatnog roka suđenja može da bude odbijena sa ovim povodom. Zato zahtevamo da se još jednom ovo ispita, da se analizira još jednom. Mislim da su argumenti jasni i da odluka može da bude brza i efikasna.
Na kraju, kolege kojima se negde žuri, koji imaju pametnija posla nego da sede u parlamentu, neka idu, ali dalje vređanje parlamenta time da neko nema vremena, da procenjuje trošenje vremena ovako ili onako, pa nema drugog posla za poslanika nego da sedi u parlamentu i da diskutuje na dobrobit građana Srbije.