Razlog za repliku je to što se u obrazloženju zbog koga je odbijen ovaj stav ne navodi član 13. stav 1. i ne navodi se ništa što ima veze sa tim članom. Ja očekujem od ministra pravde, koji o sebi govori kao vrstan pravnik, da narodnom poslaniku, koji je jedan od 250 ljudi koji su deo zakonodavne vlasti, da odgovor koji je smislen, stručan i politički korektan.

Evo, javio se još jedan samozvani dobar student. Po saznanju, jedno sedam puta je pao na ispitu za magistarske ili doktorske studije, ali to nije tema kojom se ja bavim. Pitanje samo da neko može da ima 30-40 godina i da izraz „politički korektno“ vezuje za socijalizam je katastrofa. To je stvarno strašno. Ne znam pod kojim staklenim zvonom, ili drugim objektom koji obesmišljava pogled u daljinu napred i u budućnost, može da živi neko ko vezuje izraz „politički korektno“ sa socijalizmom. Nacionalsocijalizam ima neke veze sa socijalizmom, zato što sadrži i izraz socijalizam u svom nazivu. Ta vaša sklonost ka tom što neću da ponovim, obliku političkog delovanja iz kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, nema nikakve veze sa stručnošću bilo koga ovde.
Još na kraju, pošto ima nekoliko poslanika, pa možda i njih deset, koji očigledno imaju zadatak ili, još gore, prirodnu potrebu da stalno skaču i objašnjavaju ono što treba ministar da objasni, pa jedan kaže – trebamo da odbijemo ovaj amandman, samo ministar može da odbije, a poslanici glasaju o amandmanu. Tu svoju ljubav prema ministru, koja je prirodna ili neprirodna, svejedno, mogu da pokažu na neki jednostavniji način. Tako što će prići da poljube ministra, da kleknu pred njim, da mu se zahvale što je prisutan, a ne da maltretiraju poslanike opozicije koji ovde rade na dobro građana Srbije.

Da stavim na stranu taj vekovni strah jedne grupacije ljudi u Srbiji od bilo kakvog rada, a posebno od rada koji nešto proizvodi, od bilo kakve fizičke aktivnosti koja donosi neko dobro njemu ili porodici ili široj zajednici, ali oko akcije „Sablja“- ponosan. Uvek, kad god je pomenete ja sam ponosan. Za vinograde, kad imate vremena, ili kada bude rasprava o toj temi, ja sam spreman da dam svoje mišljenje i znanje, koje nije na nivou visoke struke, ali je na nivou dobrog poznavanja. Oko toga nema, naravno, ničega ni pravno, ni moralno, ni na bilo koji način negativno. To je jasno kao dan.
To što se vi plašite od motike, to će vam se vratiti. Motika dođe do nekog čoveka kad-tad.
Pitanje nacionalnog socijalizma i „Sablje“ su potpuno dve nespojive stvari. Svako ko čita novine, a evo sada postoje i ova moderna sredstva komunikacije, a postojala su i 2003. godine, zna da je Jugoslavija, ali, naravno, dominantna Srbija, po veličini u njoj, primljena u Savet Evrope u vreme sprovođenja akcije „Sablja“, da smo se vratili u mnoge druge međunarodne institucije u isto vreme, da, što je manje važno, mnoge međunarodne institucije i domaće, ali pre svega građani Srbije, kada ima kažete „Sablja“ pomisle na neko dobro vreme. Ja nisam srećan što se to desilo, ja nisam srećan što je to moralo da se desi, ali ono što je urađeno u toj akciji služi na čast svim ljudima koji su u njoj učestvovali…

… pre svega policajcima i ljudima iz pravosuđa. Ako je to nekoga nateralo da se vrati u pravoslavlje, ja sam i zbog toga srećan, vidim da se neki krste tamo.

Povredili ste Poslovnik po članu 103, tako što ste dopustili prethodnom govorniku da zloupotrebi institut povrede Poslovnika, time što nijednom rečju nije govorio o povredi Poslovnika, niti je ukazao čime ste povredili Poslovnik, šta je trebalo da uradite ili šta ste uradili pogrešno.
Građani Srbije jako dobro znaju šta se desilo 12. marta 2003. godine. Građani Srbije jako dobro znaju šta se dešavalo posle i koje je bilo moje mesto i uloga u dešavanjima nakon ubistva, atentata na Zorana Đinđića. Nije nastradao Zoran Đinđić, nego je ubijen. Ubijen je od onih koji su bili protiv toga da Srbija pođe napred, motivisani i od onih koji su upozoravali Zorana Đinđića da je Tito imao neke probleme sa nogom pre svoje smrti, a to je vaš predsednik države.

Još jedan član koji može da dovede do relativizacije ovog zakona koji je nadam se sa dobrom voljom i dobrom idejom počeo da se stvara, ali kao što sam rekao već i ranije, ako se ne popravi na adekvatan način, teško da će biti upotreb            ljiv. Ovde je naš predlog da u članu 9. stav 1. se menja i glasi da ispitni postupak počinje zahtevom provostepenog sudije sudiji ili javnom tužiocu u osnovnom postupku, da mu dostavi izveštaj u roku koji ne može biti kraći od pet radnih dana niti duži od 15 dana.
U tekstu predloga zakona se to formuliše – da mu dostavi izveštaj u roku od petnaest dana, a onda ide dalje, on može skratiti taj rok. Znači, ako se određuje taj rok u jednom zakonu, u jednoj rečenici, a u sledećoj rečenici se relativizuje to, pa kaže – sudija može da skrati taj rok, onda nema potrebe da se određuje rok. Ako se već određuje rok onda on treba da bude precizniji. Zato je ovo rešenje koje ja nudim u ovom amandmanu je preciznije. To znači, da rok možda može da se skrati, ali da ne može biti kraći od pet radnih dana, niti duži od 15 radnih dana.
Obrazloženje kojim je odbijen ovaj amandman je nešto što nije vredno čitati. Kaže – ne prihvata se iz razloga navedenih za ne prihvatanje amandmana narodnog poslanika Vladimira Pavićevića na član 7. Znači, amandman na član 9. koji sam ja podneo se ne prihvata iz razloga koji su navedeni na odbijanje amandmana narodnog poslanika Pavićevića na član 7. To je verovatno jedan dobar način pokazivanja odnosa Vlade prema narodnim poslanicima. Kaže, ova odredba je i predviđena u interesu stranke i efikasnog postupanja po prigovoru. To znači da ako sudija može odokativno da skraćuje rokove, da je to u interesu i to je nonsens…

Ugasite mikrofon kao što radite svaki dan. Jel mislite da treba da prekinem sa izlaganjem? Pa, ugasite mikrofon.

Ugasite mi mikrofon po Poslovniku, ko se buni.

Član 108. i član 100.
U članu 108. piše – o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine. Ja mislim da vi, gospođo predsednice, a i potpredsednici kada vas zamenjuju stvaraju nered na sednici. Kako stvaraju nered? Tako što imaju dvojake kriterijume u odnosu na ono šta govore poslanici vladajućih stranaka, odnosno praktično vladajuće stranke i šta govore poslanici opozicije.
Poslanici vladajuće stranke mogu da kažu bilo šta, bilo kakvu neistinu iz ličnog života, izmišljotinu, poluistinu, uvredu. Sve se to dopušta po sistemu – ne čujem, nisam bio tu, ne znam, nisam shvatio, to je specifičan način metaforičnog izražavanja itd. A, poslanicima opozicije ne dajete pravo da reklamiraju povredu Poslovnika, što je bio slučaj malopre sa kolegom Jankom Veselinovićem.
Naše je pravo da tražimo povredu Poslovnika. Ako nismo u pravu, to se odbije. Nema potrebe da se diže ton. Nema potrebe da dajemo pauze da bi se smirili poslanici. Nisu poslanici ovde ljudi koji treba da se leče, pa im treba neko vreme da se smire, nego smo došli da ovde raspravljamo. Red na sednici je vaša obaveza, a ne naša. To piše po Poslovniku. Vi ćete reći da je to Poslovnik koji je doneo neko drugi. Pa, trebalo je da ga promenite za tri godine.
Konačno, po članu 100, predsednik Narodne skupštine, kada predsedava sednicom, ako želi da učestvuje u pretresu prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika. Ne možete ni vi, ni bilo ko ko vas menja da ulazite u dijalog, da docirate, da donosite odluke, da kritikujete poslanike, nego se javite, siđite ovde i javite se za govornicom.

Član 10. da se stav 3. menja i glasi – sudija i javni tužioc u osnovnom postupku nemaju pravo na žalbu protiv rešenja kojim se prigovor usvaja. To smo radili, odnosno ja potpisujem taj amandman, jer bi ovim amandmanom trebalo to da bi se uskladio cilj koji je definisan amandmanom na član 5. stav 1.
Ako smetamo, ako ja smetam, možemo da izađemo. Voleo bih da…

Ali vi smetate tako što mi upadate u reč, tako što ne slušate šta pričaju drugi koji, rekao sam malopre, poslanici vlasti koji ne jednu reč, nego jedno slovo nisu rekli o amandmanu, pa to ne čujete.
Ja vas stvarno molim da zavedete …

Ne, da vas obavestim da posle gospodina Pavićevića dvojica govornika su govorila. To možete da pogledate u stenogramu.

Ja vas stvarno molim da …

  Ne mogu ja da dozvolim vama ništa.

Ne mogu da vam dozvolim ništa, dozvolite vi meni da potrošim svoje …