Ne pada mi napamet da maltretiram bilo koga, vas posebno. Ali, dopustite mi da potrošim svojih dva minuta.

Ali, to da se neko trudi da neko radi 18 sati dnevno, ako pravi gluposti sve vreme, ne mislim tu na vas, to nije u korist bilo koga.
Prema tome, nije poenta da se neko trudi, nego da neko završi posao. I vi niste tu postavljeni i izabrani da se trudite, nego da vodite sednicu.
Dakle, to je član….

A to što ste vi govorili u mom vremenu, to je u redu, jel tako?
Malo pre ste rekli gospodinu Babiću koji vas je upozorio…

Nemojte da trošite moje vreme, pod a.

Amandman predlaže u tekstu da se član 11. stav 2. menja i da glasi: „istim rešenjem prvostepeni sudija određuje rok u kome je sudija u osnovnom postupku dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duže od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama“. Ovim smo želeli da uskladimo sa izmenama koje su predložene amandmanima na član 7. i na član 5.
U obrazloženju se kaže da se ne prihvata naš amandman, iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnih poslanika Zorana Živkovića i Pavićevića na član 5. Predloga zakona i razloga navedenih za neprihvatanje amandman narodnog poslanika Pavićevića na član 7. ovog Predloga zakona. Tako da je obrazloženje je dosledno i sa onim što je Vlada rekla i za član 5. i za član 7. i za član 12, ali to ne znači da je nešto dobro.
Mi smo uvereni da je rešenje koje smo ponudili bolje. Ako sam dobro pratio i ministar ovde prisutni, rekao da su to moguća rešenja, ali da ste se vi opredelila za neku drugu forumu i neku drugu logiku. Tako da ja potpuno razumem zašto se odbija ovaj amandman, ali to, naravno nikako ne znači da je on loš na bilo koji način.
Vrlo interesantna logika kojom se vode poslanici o tome da su dobri đaci, pa pričaju kada dolaze u školu, kada glasaju, koliko dugo ostaju, da li su…

Ja odgovaram na ono što je jedan od prethodnih govornika rekao, tu koncentraciju koju posvećujete meni kada ja govorim, podelite malo i na neke druge poslanike.
Dakle, ko nije završio dobro osnovnu školu, taj celog života hoće da bude dobar đak, ali to ne možete, ne stiče se mudrost godinama.

Naravno istrajaćemo u našoj pravednoj borbi za poboljšanje ovog zakona.
U članu 12. stav 3. reči „predsedniku suda“ zamenjuju se rečima „prvostepenom sudiji“.
U obrazloženju ovaj amandman je podnet kako bi se tekst amandmana na član 7. uskladio u pogledu definisanja cilja, a u odbijanju se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga navedenih za ne prihvatanje amandmana narodnog poslanika Vladimira Pavićevića na član 7. Predloga zakona.
Gospodin Pavićević je u neposrednom izlaganju pre ovog mog rekao šta je naša osnovna intencija u izmenama ovog zakona, odnosno amandmanima koji bi trebalo da ga učine boljim, a to je da se žalbe i proces odlučivanja upućuje ne prema predsedniku suda, koji ima neke druge poslove i neka ograničenja u vršenju tog posla, nego da se najstariji sudija te godine koji ima najviše godina i najviše staža, bude zadužen za odlučivanje po žalbama za suđenje u razumnom roku.
To je, naravno, jedno moguće rešenje, rešenje koje nije ni u kakvoj suprotnosti sa bilo kojim zakonom, sa bilo kojim ustavnim rešenjem, sprovodljivo je, održivo je, i nije prihvaćeno u načelu. Ali, to ne znači da mi treba da odustanemo od toga da ubeđujemo i dalje, naravno pre svega, srpsku javnost, jer od vas smo digli ruke, nego građane i građanke Srbije da oni shvate šta je poenta tog dobrog rešenja.
Naravno, još dvadesetak amandmana imamo i naravno da ćemo o svakom da diskutujemo, osim ako atmosfera u parlamentu ne bude takva da obesmišljava dalju diskusiju.

Predlažemo da se u članu 14. stav 2. menja i glasi: „žalba može da se podnese i ako je prigovor usvojen, ali neposredni viši javni tužilac nije doneo obavezno uputstvo u roku od osam dana do dana prijema rešenja prvostepenog sudije, ako prvostepeni sudija ili neposredni viši javni tužilac nije naložio sudiji ili javnom tužiocu procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, ili ako sudija ili javni tužilac nije preduzeo naložene procesne radnje u roku koji mu je određen“.
Naravno da je i ovaj amandman usmeren ka tome i podnet je da bi se tekst amandmana na član 7. uskladio u pogledu definisanog cilja i ona reč zatim je po mom mišljenju suvišna, ali tu smo dobili obrazloženje ministra da su jezikoznalci rekli da to treba da bude tako, sa čim mogu da se složim, ali i ne moram.
Potpuno je irelevantno da li neke kolege poslanici čitaju zakone, jer čitanje je samo jedan deo procesa saznanja. Treba i razumeti to što se čita. Ako postoji neka teza o povećanju od 5% nečega kada mi govorimo, možda se to odnosi na telesnu težinu, možda se odnosi na neku drugu osobinu, ali teško da može da se odnosi na nivo rejtinga bilo koje stranke, pa makar to bila i vladajuća stranka. Vi jako dobro čujete, očigledno, šta ja pričam, tako da nema potrebe da vam ponavljam.

Prethodni govornik uopšte nije govorio o amandmanu, a ne znam kako se prepoznao u onome što sam ja govorio. To je verovatno njegov problem. Verovatno mi je neko dobacivao sa strane, neko ko jako dobro čuje. Ali, ja mislim da je to loš običaj.
Mi se stvarno trudimo, i gospodin Pavićević i ja, ma koliko smo malobrojni u ovom trenutku, makar bili i jedini članovi te stranke, ali je jako čudno da jednu veliku stranku, koja je potpuno po svojoj veličini nadmašila sve dosadašnje, bar po mišljenju njenih funkcionera, zašto se plašite jedne male stranke koja ima dva člana? To je jako interesantna stvar.
Ja mislim da je vaš strah opravdan. To je jedini dobar zaključak koji ste doneli danas. Hvala.

O tome ko će koliko dugo biti na vlasti će naravno odlučivati građani Srbije, kao što su odlučili i pre godinu dana i to je njihovo legitimno pravo. Kako glasaju, tako će i biti i tu nema nikakve sumnje. To je potpuno jasno kao dan.
Stvarno ja retko dajem sebi tu slobodu da gubim vreme da komuniciram sa ljudima koji stvarno nemaju šta da kažu. Danas je taj neki poseban dan da dajem sebi malo oduška i u tom smislu, tako da uvrede koje se iznose svakodnevno, svuda gde se to može, su deo nekog sistema, koji ste vi očigledno, kao stranka, osmislili u cilju da što duže budete na vlasti. To je isto legitimno sa strane SNS, ali to nije suština postojanja vlasti u jednoj državi.
Suština postojanja vlasti u jednoj državi je da građanima bude bolje, a ne da maltretirate opoziciju ili ombudsmana ili bilo koga drugoga ko sme da razmišlja, ko je shvatio odavno da je pao Berlinski zid, ko nema ništa protiv da politička korektnost opstaje i van socijalizma, ko se ne plaši da kada izgubi ličnu kartu to prijavi nadležnom organu, a ne da mu se desi da se osnivaju firme za pranje para u njegovo ime. Znači, sve su to stvari koje su potpuno normalne u jednoj normalnoj zemlji. To tako treba da bude.
Čuo sam da je neko rekao da nije obukao bundu. Lepo je što je to rekao, jer inače izgleda kao da jeste.

I sada ste ponovo čuli jednu bizarnu uvredljivu izjavu kolege koji sedi tamo negde, kada sam ja čuo, čuli ste i vi to, i stvarno to teško da doprinosi kvalitetu rada u ovom parlamentu. No, nema veze nekima je sve oprošteno, Bog takve čuva, tako da nema priče.
Pomenuto je moje ime vezano za akciju „Sablja“, pomenuta je moja stranka kao deo nekog kriminalnog mozaika koji je nastao nakon raspada tadašnje DS. Ponosan na godine koje sam proveo u DS, u aktivnom delovanju to znači do početka 2004. godine od 1992. godine, ponavljam još jednom ponosan na akciju „Sablja“, naravno da je povod bio jako loš i to nema potrebe da ja bilo kome pričam.
Ali, efekti te akcije koja bi inače bila sprovedena i da je pokojni premijer ostao živ još, jer priprema je već bila gotova za tu akciju samo je povod bio tako ružan i tako težak, inače bi se desila i bez toga, zbog srpske javnosti 11.665 lica je privedeno, znači, ne uhapšeno, privedeno na informativni razgovor. Od toga je 3.500 zadržano u pritvoru, a 268 lica su dobila nadoknadu za bespravno hapšenje.
Tvrdim da je više od polovine njih dobilo to samo zato što im je advokat bio čovek koji je kasnije bio ministar pravde, a država je gubila te sporove zato što država nije izlazila …
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko je taj?)
Stojković. Zato što država nije izlazila na ročišta, pa su tako gubili, inače oni koji su dobili najveće oštete su apsolutno bili privedeni sa ostavom.
Prema tome, to je inače šteta koja je nastala bespravnim hapšenjem i to pogledajte, a može ministar pravde to da pogleda, pošto mislim da postoji ta statistika u Ministarstvu pravde, je manja ili ista kao i svake godine. Znači, nije bilo nikakvih ekstremnih situacija.
Ono što je bilo ekstremno u tom trenutku, to je da su kao posledice akcije „Sablja“ u tom trenutku je kriminal u Srbiji bio sveden na minimalnu meru u istoriji ove države i to svi znaju jako dobro. Tako da ponavljam još jednom ponosan sam na sve to, a ako neko misli da je tada bilo nešto zato postoji sud.

Hvala lepo.
Prvo da čestitam gospođi Gordani Čomić priliku da vodi sednicu parlamenta nakon godinu dana mandata i mislim da je to veliki dan u istoriji srpskog parlamentarizma.
Što se tiče ovog zakona, on je logičan nastavak mnogih drugih zakona koji su došli pred ovaj sastav parlamenta u poslednjih godinu dana. Šta se dešava? Dešava se to da se u primeni zakona došlo do toga da su rokovi za donošenje nekih akata za ostvarivanje nekih procesa bili prekratki. Sigurno to nije bio predlog stručnih ljudi iz Ministarstva, nego je to bio politički pritisak da se uradi što pre. Naravno, to je nemoguće.
Koliko je to ozbiljno urađeno? U analizi efekata, kaže, prema procenama privatni sektor bezbednosti u Srbiji zapošljava između 25 hiljada i 60 hiljada ljudi. Takva precizna procena je stvarno fascinantna. To je kao da kažete – možda jeste, a možda i nije, možda će da pada kiša, a možda i neće. Tačno se zna broj oružja 47 hiljada. Prema tome, bar na osnovu toga je trebalo da se dođe do preciznog podatka koliko ljudi radi u ovom sektoru. Bilo bi isto potpuno logično da se u ovoj zemlji poštuju neka pravila, ne samo u poslednjoj vlasti, nego i pre toga, da preko neke ozbiljne službe znamo koliko je ljudi zaposleno u tim privatnim obezbeđenjima. Međutim, ovde se ne zna nigde broj zaposlenih. To je, kao što smo videli prošlih nedelja, najčuvanija državna tajna i niko ne sme da kaže koliki je ukupan broj zaposlenih u Srbiji.
Naravno, to ima puno veze sa ovim što je danas na dnevnom redu, jer je ovde pitanje – koliko ljudi je obuhvaćeno ovim poslom, šta sve treba učiniti da oni rade taj svoj posao dovoljno, da li su oni dovoljna snaga privatnog obezbeđenja za poslove koji su namenjeni njima ili nisu, ko njih kontroliše, itd, itd?
Da je to ozbiljno rađeno onda to ne bi ličilo na procenu oko toga koliko će biti uloženo u „Beograd na vodi“, ili kada će biti otvorena fabrika čipova, ili avio delova, i kada će biti uhvaćen onaj lepi, mladi, atentator na jednog biznismena sa Dedinja.
No, moje pitanja koja su vezana za ovaj zakon je koliko je kontrola MUP Srbije sproveo u poslednjih godinu dana kada važi ovaj zakon? Kontrola rada privatnih obezbeđenja, da li je to rađeno, koliko kontrola je urađeno, gde su rađene te kontrole u kojim delovima Srbije i koji su efekti tih kontrola, jer to je predviđeno ovim zakonom?
Koliko prijava je MUP podneo za prekršaje iz člana 72. ovog Zakona, gde se definišu kazne za rad bez ugovora, rad bez licence, rad suprotan Zakonu, rad koji je nestručan, rad koji je neefikasan i td.
Koliko dozvola za oružje je MUP podelio firmama po ovom zakonu jer u članu 24. se kaže da firma ne može posedovati vatreno oružje u broju većem od jedne polovine zaposlenih. Ako je 47 hiljada, po analizi efekata registrovanog oružja, onda je logično da je moguće da iz svih 100 hiljada ljudi radi u ovom sektoru, a ne 25 hiljada. Ako je 25 hiljada, kao što je početak procene broja ljudi koji radi u ovom sektoru, onda oni nezakonito duže po dva oružja, a ne dva zaposlena po jednom oružju. To su pitanja koja su vrlo vezana za ovaj Predlog zakona, koja su u direktnoj vezi i ja sam siguran, ako ne sam član Vlade, koji je ovde prisutan, onda ljudi koji sede zajedno sa njim mogu da mu daju te podatke, a sigurno je da srpska javnost ima i prava i interesa da čuje te podatke.
Znači, koliko kontrola je sprovedeno, gde i kakvi su rezultati. Da li su podnete prijave po članu 72. i koliko oružja je evidentirano po članu 24. ovog Zakona. Hvala vam.

Samo još jedno pitanje.

Da li je i ko je nadležan i bez primene ovog zakona za kontrolu rada tih agencija. Znači, nemoguće da niko nije zadužen. Ako, niko ne radi kontrolu, onda je to jedna vrlo opasna činjenica.

U ovoj raspravi imamo nekoliko predloga zakona, gde se posebno ističu prva dva – Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama.
Poslanici Nove stranke će glasati za Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da se prihvate amandmani, koji za cilj imaju da poboljšaju solidan Predlog zakona. Znači, mislimo da je dobro što imamo ovaj Predlog zakona, što se uopšte reguliše ova materija u našem ustavno-pravnom sistemu. Već su prethodni govornici i predlagač rekli puno razloga za, tako da tu nema nikakve sumnje da treba ući u ovaj proces.
Naše je mišljenje da je to moglo da bude urađeno i na jedan bolji način. Da ne bismo trpeli kritike, ni gospodin Pavićević ni ja nismo pravnici, i naši amandmani koji su dati, pre svega na član 7. ovog zakona, su posledica iskustva, pameti i ruke i energije Vesne Rakić Podinelić, koja nam je ukazala na ove propuste. Mi u toj seriji amandmana praktično mislimo da je bolje da o žalbi na vreme suđenja, da se izrazim kolokvijalno, ne odlučuje o tome predsednik suda, nego da o tome odlučuje najstariji sudija u tom sudu, da njegov mandat za taj deo posla bude godinu dana i da svake sledeće godine sledeći sudija po stažu ili starosti preuzima taj deo. Time bismo stvorili po našem mišljenju manje uslove za zloupotrebu ove funkcije, ovog novog mehanizma, a takođe mislimo da je to u skladu sa Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa 2013-2018. godine.
Nadam se da su nadležno ministarstvo, Vlada Srbije i nadležni odbori upoznati sa predlogom amandmana i da će imati pozitivan aktivan odnos prema tim amandmanima.
Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama je sušta suprotnost ovog prvog zakona, a to je zakon koji je potpuno nepotreban i koji se donosi samo da bi se po našem saznanju dvojici sudija Kasacionog suda produžio radni staž, odnosno njihove funkcije. Dvojica sudija su, mislim da je jedan predsednik, a da je drugi sudija, koji očigledno ima neke zasluge za aktuelni režim, i ceo zakon se donosi samo iz tog razloga.
Opravdanja zašto se to donosi kažu da je to najviši sud. Pa šta ako ne najviši sud? Zašto bi to važilo samo za najviši sud. Valjda je važno da svi sudovi sude po Zakonu o razumnom roku i na dobar način i teško da dve godine života mogu da utiču bitno na to kakav će da bude kvalitet suđenja.
Da su u tom sudu najbolje sudije, to bih voleo da vidim po kojim kriterijumima neko može da tvrdi da su u Vrhovnom kasacionom sudu najbolje sudije. Možda su u Ustavnom sudu, možda su u Upravnom sudu, možda su u Prvom opštinskom beogradskom sudu. Voleo bih za to da dobijem neko dobro obrazloženje.
Ovo je leks specijalis, ovo je zakon koji se donosi zbog dvojice sudija i kao svaki leks specijalis, setimo se onog Gonzalesovog, setimo se ovog vezanog za „Beograd na vodi“, setimo se onog vezanog za NIS. Čim se pomene leks specijalis u Srbiji, građani znaju da je neka prevara u pitanju, veća, manja, aktivna, pasivna, nešto da pokrije, neku staru prevaru ili da stvori uslove za neku novu. U svakom slučaju, to ne treba da se radi.
Reforme su bile loše, ove koje se sprovode navodno zadnjih deset godina. Loše reforme su pre tri godine zamenjene još gorim reformama, odnosno reformama koje su čista kozmetika i tamo gde se nešto dešava. Voleo bih da Ministarstvo pravde, Vlada predlažu više zakona koji su po svojoj suštini zakoni kao što je Zakon o pravu na suđenje u razumnom roku, a da nas ne opterećuju ovakvim leks specijalisima kao što je zakon za ovu dvojicu sudija. Hvala.