U načelnoj raspravi gospodin Pavićević i ja smo rekli da ćemo podržati ovaj zakon, da očekujemo da budu prihvaćeni naši amandmani zato što su smisleni i zato što poboljšavaju zakon, zato što je ovo jedna ozbiljna tema. Pitanje terorizma je uvek ozbiljno i sve mere koje mogu da se preduzmu u ime države protiv terorizma su nešto što ne bi trebalo da bude predmet političke rasprave, nego da se svi zajedno trudimo da te mere, bilo da je to zakon, bilo da su to uredbe, bilo da su to aktivnosti pojedinih državnih organa, da to sve bude što efikasnije, što bolje, a da ne bude nešto što bi neko mogao da nam kaže da mu je preveliko opterećenje. Kada je terorizam u pitanju, ništa ne može da bude preveliko opterećenje.
Na član 3, da ga ne čitam, ali koji se bavi listom označenih lica, ko je na toj listi, po kom osnovu, neko dolazi na tu listu, pa piše u tački 1. da su to lica utvrđena od strane UN i drugih međunarodnih organizacija, drugi osnov je da je to na predlog nadležnih državnih organa države Srbije i treći razlog je da je to obrazložen zahtev druge države.
Ta lista se kreira. Ona postoji. Oni koji su na toj listi su korisnici mera koje su pre predviđene ovim zakonom. U stavu 4. kaže da je Vlada dužna da najmanje jednom godišnje na predlog ministra nadležnog za poslove finansija, a po pribavljenom mišljenju nadležnih državnih organa iz člana 5. stava 1. ovog zakona razmotri opravdanost stavljanja na listu označenih lica.
Naravno da je borba protiv terorizma jedna vrlo ozbiljna stvar i da ona mora potpuno ozbiljno, dosledno da se radi. Prihvatam i da odnos države prema licima koji su samo osumnjičeni za to, što je slučaj sa ovom listom, bude konzervativniji, tvrđi, da tu nema puno popuštanja i skrivanja iza nekih opštih ljudskih prava, ali naravno, mi kao država ne možemo ni da zapostavimo oblast ljudskih prava.
Zato smo gospodin Pavićević i ja predložili da se ovaj stav menja i da glasi da je Vlada dužna da najmanje dva puta godišnje, na predlog ministra nadležnog za poslove finansija, po mišljenju nadležnog organa, razmotri opravdanost stavljanja na listu označenih lica. Znači, da bude jasno, jednom godišnje se napravi ta lista. Ti ljudi snose sankcije zbog toga što su na toj listi i umesto da jednom godišnje, kada prođe 12 meseci, dok se ne revidira, ne apdejtuje, ne proveri ta lista, mi smo predložili da to bude dva puta godišnje.
Obrazloženje po kome je odbijen amandman koji smo predložili gospodin Pavićević i ja govori o suštini ove Vlade. Naime, Vlada kaže - obrazloženje se ne prihvata, pa između ostalog – mišljenja smo da bi razmatranje opravdanosti stavljanja na listu označenih lica dva puta godišnje predstavljalo veliko opterećenje za Vladu. Znači, da ponovim, Vlada mislim da bi razmatranje opravdanosti stavljanja na listu označenih lica koji trpe sankcije dva puta godišnje, znači, jednom u šest meseci, predstavljalo veliko opterećenje za Vladu.
Da li je ovo Vlada penzionera? Da li je ovo Vlada ljudi koji su na letovanju? Kako može Vlada da za bilo koji predlog bilo kog zakona, bilo kog amandmana, kaže da bi njeno postupanje bilo preveliko opterećenje? Da li vas neko tera da nosite država za potpalu ili vas neko tera da čistite ulice ili nešto što je tako definisano, nego samo tražimo da jednom u šest meseci mnogi činovnici, od kojih najveći broj zna svoj posao, provere osnove po kojima je neko stavljen na ovu listu i da se nakon toga vidi da li je to mesto koje je ono zauzelo na toj listi opravdano ili nije?
Vi kažete – to je za nas veliko opterećenje. Hajde da stavimo onda da ne bude jednom godišnje, nego da bude jednom u mandatu, pa to utvrdite jednom i onda posle možete da se bavite drugim stvarima, da projektujete letove helikoptera, da se bavite skrivanje krivaca za poplave, da se bavite svim drugim osim onim što je posao jedne Vlade, a posao jedne Vlade je da bude ažurna prema svojim građanima, pa čak i prema onima koji su osumnjičeni za terorizam. I oni imaju ljudska prava.
Naravno, rekao sam, mi smo za konzervativno rešenje, da kaznena politika u ovoj oblasti bude što teža, što rigoroznija. To stoji u našim drugim amandmanima. Imamo potpuno jasan stav prema terorizmu, ali naravno, neki minimum ljudskih prava mora da se poštuje čak i prema toj društvenoj kategoriji. Nikako ne može da se to odbije na način koji ću još jednom da ponovim, jer mislim da je ovo utisak nedelje ili meseca ili možda utisak ove Vlade posle godinu dana. Vlada je mišljenja da bi razmatranje opravdanosti stavljanja na listu označenih lica dva puta godišnje predstavljalo veliko opterećenje za Vladu.
U prvom delu obrazloženja piše da postoje neki drugi mehanizmi, ali tu ne piše koji su to mehanizmi. Ako postoje neki ozbiljni mehanizmi kojima može da se utvrđuje da li je opravdan ili neopravdan opstanak nekoga na ovoj listi označenih, onda nema potrebe da se time bavi Vlada. Ali, ako je Vlada, a mislim da je ovo oblast kojom mora da se bavi Vlada, a ne da se bave ministri i zamenici ministara i ne znam ko još, savetnici sa različitih govornih područja, italijanskog, španskog, francuskog, engleskog ili ne znam kog, onda je ovo rešenje apsolutno neprihvatljivo, a obrazloženje je katastrofalno. Ako vam je veliko opterećenje da radite svoj posao, podnesite ostavku za to, ne samo ministar, nego cela Vlada. Za to postoje mnogi drugi razlozi.

Ovim članom se propisuju kazne za one ljude koji prilikom obavljanja poslova ili delatnosti se ne utvrdi da ima poslova i drugih sličnih odnosa sa …           
Znači, to su kazne po ovom zakonu, gde poslanik Pavićević i ja tražimo pooštravanje tih kazni. Malopre sam već rekao, da smo mi za konzervativniji pristup terorizmu. To znači sa oštrijim kaznama, sa oštrijim pristupom koji bi trebalo da deluje i preventivno i kurativno.
Tražimo da se novčana kazna koja je predviđena od 100 hiljada do tri miliona podigne da bude donji nivo kazne 500 hiljada dinara do tri miliona dinara. To je potpuno jedan racionalan predlog, jer sigurno da visina kazne utiče na spremnost nekih ljudi da uđu u bilo koju vrstu kriminala, a posebno da svojim činjenjem ili ne činjenjem pomognu kriminalu, posebno terorizmu i treba ih kazniti što pre.
Dobili smo obrazloženje za odbijanje amandmana koje glasi… Mislim da je neko u Vladi bio vrlo inspirativan oko ovog zakona, prvo ono da je mnogo dva puta godišnje za Vladu, da je to veliki napor, a sada i ovde da se amandman ne prihvata iz razloga što je prilikom propisivanja raspona novčane kazne potrebno uzeti u obzir znatne ekonomske razlike koje postoje između pojedinih kategorija obveznika.
To znači da Vlada vodi socijalnu politiku preko ovog zakona. Da neko ko svojim delanjem ili propuštanjem da deluje stvori uslove za pomaganje terorizmu ili za vršenje terorističkih aktivnosti, da on bude kažnjen shodno svojoj ekonomskoj sposobnosti. Ako se vodi socijalna politika u Srbiji imate bar tri miliona mesta gde to može da se vodi na bolji način, kazne po ovom zakonu ne smeju biti deo socijalne politike Vlade Srbije.

Već sam uključen. Podigao sam ruku, nego niste videli. Želim reč. Javio sam se. Uključen sam.

Dajte mi preporuku šta da radim, pošto sam uključen, kako da se javim.

Očigledno da je sistem u velikim problemima i da sve manje i manje odgovara svojoj nameni, ali to se da rešiti i za to postoji demokratski način.
Isti je cilj našeg amandmana na član 20. gde takođe tražimo da se pooštre kazne koje su predviđene, a odnose se na privredne subjekte, udruženja, zadužbine, fondacije javnih beležnika, i tako dalje, i tako dalje.
Ovde je obrazloženje malo drugačije. Ovde nije socijalna politika u pitanju zašto se odbijaju oštrije kazne koje mi nudimo, nego se kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što novčana kazna za prekršaj predviđena amandmanom nije u skladu sa Zakonom o prekršajima, odnosno propisanim maksimumom novčane kazne za prekršaj. To je razlog da se menja Zakon o prekršajima. Ako je to realno odgovor za odbijanje ovog amandman, promenite Zakon o prekršajima.
To je kao priča o tome da ne valja Poslovnik o radu Skupštine zato što ga je donela neka prethodna skupštinska većina. Pa ovde je skupštinska većina ista ili slična već skoro tri godine. Mogla je da promeni Vladu četiri puta, a kamo li Poslovnik o radu ovog parlamenta.
Prema tome, mislim da se u kaznenoj politici u Srbiji moraju primenjivati između ostalih instrumenata i oštrije kazne. Mnogi prekršaji, mnoga krivična dela bi bila manje prisutna u našem životu kada bi kaznena politika bila oštrija. Mislim da oko toga nema nikakve sumnje da bismo se lako složili svi samo da se podnese jedno ozbiljno obrazloženje, jedan ozbiljan predlog za to.
Zato apelujem da prihvatite amandman i da pokrenete inicijativu da se promeni Zakon o prekršajima. Hvala vam.

U članu 23. je predviđen rok za donošenje podzakonskih akata koji bi trebalo da budu prateći pravni mehanizmi za sprovođenje ovog zakona.
U Predlogu zakona se predlaže da taj rok bude šest meseci. Mi amandmanom na član 23. tražimo da se taj rok smanji na tri meseca. Uvereni smo da je u ozbiljnoj pripremi ovog zakona, a nesumnjivo da ona jeste bila ozbiljna, uz par nedostataka na koje smo ukazali kroz amandmane, da je bilo dovoljno vremena da se pripreme i podzakonski akti. Nesumnjivo je bilo da će ovaj zakon biti usvojen na parlamentu, radilo se na njemu cele prošle godine, moglo je da se već počne sa donošenjem podzakonskih akata i time da dođemo do toga da zakon bude primenjiv u što kraćem roku.
Ja mislim da kapaciteti ministarstva i kapaciteti Vlade uopšte sigurno mogu da dovedu do toga da se prihvati naš predlog da to bude tri meseca. Da podsetim da smo na jednoj od ranijih sednica, pre jedno mesec dana, mislim da su bili u pitanju biocidni proizvodi, tada je dat rok od tri meseca za donošenje podzakonskih akata. Mi smo tražili da bude mesec dana zato što je tamo potreban manji broj podzakonskih akata, nego za ovaj zakon i to je odbijeno.
Očigledno je da su naši amandmani na ovaj zakon bili dosledni. Znači, tražili smo brže rokove, tražili smo veće kazne, tražili smo ažurniji rad Vlade uvereni da činovnički deo Vlade, pa i neki ministri, od kojih je jedan ovde prisutan, mogu svojim kapacitetom, znanjem i iskustvom da ubrzaju procese koji su neophodni za donošenje dobrih zakona i podzakonskih akata koji prate, tako da očekujem da ipak usvojite naš amandman. Hvala.

Građanke i građani Srbije moraju da budu obavešteni da ponovo imamo jedan loš početak rasprave, a to je zajednički pretres, objedinjena rasprava o četiri zakona koja nemaju praktično nikakve veze međusobne, niti postoji bilo kakav opravdani, svrsishodni ili bilo kakav drugi razlog da se to dešava. Jedini zaključak ili komentar tome je da je to jedno pokazivanje bahatosti srpske Vlade, koja želi na ovaj način da pokaže da je ne interesuju nikakva pravila, nikakvi uslovi za ozbiljan rad srpskog parlamenta. No, to se dešava već godinu dana i ja nemam osećaj da će se to promeniti. Ukazivaćemo uvek na tu anomaliju, ali ćemo, naravno, diskutovani i u okviru vremena koje imamo oko samih predloga zakona.
Imamo četiri predloga zakona u objedinjenoj raspravi: Predlog zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma; Predlog zakona o izmenama i dopunama Carinskog zakona; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između KFW, Frankfurt na Majni i Republike Srbije, u iznosu od 15 miliona evra, za Projekat „Energetske efikasnosti u javnim objektima“ i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Saveta ministara Albanije o uzajamnoj pomoći u sprečavanju, istraživanju i suzbijanju carinskih prekršaja. Koliko to ima veze jedno sa drugim, neću da pričam dalje.
Govoriću o prvom Predlog zakonu, a to je Predlog zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma. Naravno da je ovo važna tema, bez obzira što je ovaj zakon posledica ne nekog dubokog promišljanja, nego posledica naših međunarodnih obaveza. To tako treba prihvatiti. Postoje neki drugi zakoni koji se već bave ovom oblašću, pre svega oni koji definišu organizovani kriminal u Srbiji, jer terorizam jeste deo tog dela kriminala, ali je dobro što ćemo na još jedan način kroz ovaj zakon da pokažemo brigu Srbije, brigu države u borbi protiv pošasti 21. veka, a to je terorizam.
Čini mi se da sam i sam bio prvi u Saveznoj vladi predsednik nekog Odbora za borbu protiv terorizma i Srbija ima tu sreću, a to je dobrim delom i posledica dobrog rada nadležnih službi u toj oblasti, da do sada nismo bili izražena žrtva terorizma. Ja se nadam da će to biti tako nastavljeno i da nećemo biti u grupi zemalja koje imaju svakodnevni problem sa tom pojavom. Naravno, treba raditi na sprečavanju, na preventivnom radu, u onom radu koji se tiče saradnje sa nadležnim institucijama u regionu, u celoj međunarodnoj zajednici. Siguran sam da se tu posvećuje dobra pažnja, bar iz vremena koje ja pamtim kao neko ko je mogao da to kontroliše.
Dali smo pet amandmana kolega Pavićević i ja na ovaj zakon. Svi ti amandmani, neću da kažem da su dobronamerni, pošto se to, naravno, podrazumeva, mislim da su svrsishodni. Oni imaju za cilj da povećaju budnost nadležnih državnih organa u sprovođenju ovog zakona pre svega. Jedan amandman predlaže da Vlada dva puta godišnje, na predlog ministra nadležnog za poslove finansija a po pribavljanju mišljenja nadležnih organa, iz člana 5. stav 1. ovog Zakona, razmotri opravdano stavljanje na listu označenih lica. To je ono o čemu je koleginica Čomić govorila, a to je ta zaštita ljudskih prava. Naravno da je borba protiv terorizma vrlo važna, da nema razloga da se u to ne ulazi sa punom snagom, ali, naravno, treba praviti i evaluaciju celog tog procesa i videti da li je neko osumnjičen ili kažnjen na ovaj način, bez osnova.
Ostali amandmani, sa druge strane, daju pooštrene kazne za sve one situacije u kojima neko uradi nešto protivno ovom Zakonu. Mislim da oštre kazne jesu jedan ne jedini, ali jedan važan deo borbe protiv svih zala, pa i protiv terorizma.
Dakle, ako budu usvojeni ovi amandmani, mi ćemo sigurno glasati za ovaj Predlog zakona, a ako ne budu onda ćemo glasati, sa žaljenjem što oni nisu prihvaćeni.
Hvala vam.

Građanke i građani Srbije, evo još jednog primera bahatosti aktuelne vlasti koja uporno krši i Ustav i sve dobre običaje koji mogu da postoje u jednoj državi, a opet se radi o rokovima.
Na član 22. smo dali amandman vezan za rok važenja zakona. Ovo je član 21. gde tražimo da se podzakonski akti, umesto da se rok za pisanje i usvajanje podzakonskih akata, da to traje tri meseca, da se taj rok skrati na mesec dana.
Vrlo je čudno obrazloženje zašto se odbija ovaj naš predlog. Kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je za donošenje ovog propisa kojim se uređuje
visina taksi za najsloženije administrativne postupke na poslovima upravljanja hemikalijama je potrebno uraditi adekvatnu procenu opravdanosti troškova kojima će se uspostaviti održiv mehanizam upravljanja hemikalijama.
Siguran sam da niko živ nije razumeo šta ovde piše. Treba pročitati četiri puta i ako se tom metodologijom pišu zakoni i podzakonski akti, verovatno treba i više od tri meseca da se oni usvoje.
Ovaj zakon ima našu podršku osim u ovom delu. Mislimo da je to dobro rešenje, da je dobro da ministarstvo preuzme odgovornost za upravljanje i kontrolu ove oblasti, ali nema nikakvog razloga da ako se pripremi jedan solidan Predlog zakona pokvari tako što dajete preveliki rok za pisanje podzakonskih akata. Podzakonski akti se pišu paralelno sa Predlogom zakona. Podzakonski akti su nekad i deo građevine i arhitekture pisanja zakona, jer morate da znate kakvi će biti podzakonski akti kada pišete zakon, a ne obrnuto.
Mislim da je ovde u pitanju samo jedan razlog za odbijanje amandman, jer sam siguran da ministarstvo ima stručne potencijale da napiše to za mesec dana. Jedini razlog je što amandman dolazi iz opozicije i mislim da to nije dobar razlog. Nije inat dobra srpska osobina. Prkos je dobra srpska osobina, a to nije isto. Hvala.

Očigledno da je naš amandman bio dobar i očigledno da je i moja diskusija pogodila na pravo mesto, jer ovakav odziv komentatora renesansnog znanja i obrazovanja je potvrda tome.
Naravno, pažljivijim slušanjem, razumevanjem srpskog jezika, pa i sposobnošću čitanja može da se dođe do puno dobrih zaključaka. Recimo, u smislu razumevanja da sam pomenuo Ustav kada sam govorio o amandmanima na član 21. i na član 22. Član 22. je direktno kršenje Ustava, a to je skraćenje roka za važenje zakona sa osam dana na jedan dan. To piše u Ustavu i bilo bi dobro da narodni poslanici učine napor i u okviru svojih sposobnosti i mogućnosti razumevanja, čitanja i analize dođu do saznanja koja su u izvoru u Ustavu, a važna su za rad narodnih poslanika.
Očigledno je da je amandman i diskusija na pravom mestu i zbog toga što se ministarka brani ćutanjem. Znači, apsolutno je bez bilo kakvog komentara na ovaj naš Predlog zakona, osim ako ova hrpa reči koja je napisana kroz obrazloženje treba da bude taj komentar koji je neponovljiv. Ja sam siguran da ni pisac ovih redova ne može da ponovi ovu formulaciju.
Naravno da postoje u Ustavu odredbe koje bi mogle da dokažu da je i ovo skraćivanje roka, odnosno onaj kratak rok, da je i to neustavno, ali nije moje da se bavim analizom Ustavnog suda. Po Ustavu se i vladavina prava pominje. Postoji puno stvari koje definiše Ustav, pa i vladavina prava. Ne postoji racionalno obrazloženje za to da se veliča zakon kao zakon koji treba ponovo da uvede red u oblasti hemikalija, posle ne znam koliko godina katastrofe u toj oblasti, da se sa takvim zakonom, koji se sprema jako dugo, ozbiljno i koji smo mi, ponavljam, bili spremni i da podržimo, zato što je u principu to jedan solidan zakon, da se paralelno s tim ne radi na onom delu koji se tiče podzakonskih akata.
Ne postoji nikakvo istraživanje koje treba sprovesti nakon donošenja zakona koji važi sutradan od dana donošenja, a ne osam dana, kao što to kaže Ustav, pa da se onda počne sa jednim velikim istraživanjem, analizom, verovatno sa stranim savetnicima iz nama dalekih, ali prijateljskih zemalja, sa ljudima koji pune naslovne strane svetskih novina, da bi neki „delivery team“ ili neka specijalna ekipa iz Vlade došla do otkrića kako će, kao što ovde piše, najsloženije administrativne postupke na poslovima upravljanja hemikalijama, potrebno je da se uradi adekvatna procena opravdanosti troškova, kojima će se uspostaviti održiv mehanizam upravljanja hemikalijama. Opravdanost troškova? Troškovi ne mogu da budu opravdani i neopravdani. Radnje koje su neophodne da se dođe do nekog dokumenta su neophodne, a troškovi su realna posledica rada na tim dokumentima.
Ne postoji nigde formulacija da se neko bavi opravdanošću troškova. Naravno da je jasno koji su poslovi i koje su radnje neophodne, zna se njihova cena i onda se tako formira cena svakog proizvoda, pa čak i takse koje su, šire gledano, jedna vrsta proizvoda. Zato ostajem pri tome onome što je jasan utisak, a to je da se ovo odbija samo zato što dolazi iz opozicije i to nije neobično, to nije samo primer u Srbiji, ali najgori primeri takve vrste su u Srbiji.
Svako podsećanje nekih kolega na to šta je nekad bilo i pozivanje na Ustav i pozivanje, direktno ili indirektno, na akciju „Sablja“ mene ispunjava zadovoljstvom, jer to je jedna policijsko-pravosudna akcija koja je na čast Srbiji, građanima Srbije, svima koji su u tome učestvovali i mojoj malenkosti, koji je imao tu čast da praktično na jedan način vodi tu celu akciju koja je ostavila najbolje rezultate u toj oblasti u posleratnoj Evropi, a ne samo u Srbiji. Hvala.

Dobro je što se ministarka javila, tako da je odbrana ćutanjem prekinuta. Siguran sam da ministarka ima šta da kaže dobro oko ovog zakona i to sam već nekoliko puta ponovio. Zakon je solidan, dobar u svojoj suštini, rekli smo to i u načelnoj raspravi, ali nema nikakvog razloga upravo zbog svega toga da se pokvari na tehničkom delu.
Vašom diskusijom sada vi ste potvrdili moj stav da je moj amandman odbijen samo zato što dolazi od nas, od opozicije. Rekli ste, da ima vremena, rekli da ste već spremili sve, rekli ste samo da je problem sa Ministarstvom finansija koliko sam shvatio, a onda tim zakonom ako rok skratimo na mesec dana, nateraćete Ministarstvo finansija da vam da te podatke koji su neophodni za procenu takse.
Znači, ovo je 21. vek, te analize se više ne rade mastiljavom olovkom na visokom karo papiru, nego postoje u bazama podataka sve činjenice i bilo ko ko je iole vispren, a takvih ljudi naravno ima u srpskoj Vladi, može lako da dođe do svih analiza koje će dati pravilan odgovor na to oko toga kolika taksa treba da bude za koji dokument. To je jasno kao dan.
Rekli ste da je vama važno da zakon počne da radi što pre. Kako može da radi, a to zavisi da li zakon stupa na snagu sutradan ili za osam dana, kako može da počne da stupi na snagu prvog dana nakon usvajanja, ako nemate pravilnik o taksama. Znači, kada nemate podzakonske akte ukupne ne može da vam radi zakon. To je drugi dokaz da je odbijeno samo iz ovog razloga.
Statistika da je od 18 amandmana, četiri usvojeno, pa je to dokaz da ste vi dobri prema opoziciji, molim vas. Drugo, ako se neko zahvaljivao iz opozicije Vladi što je prihvatila amandman. Ne zahvaljuju se poslanici, poslanici mogu da pohvale Vladu. Parlament je iznad Vlade u svakoj državi, pa i u Srbiji. Hvala.

Građani i građanke Srbije, upravo ćemo sada doći do suštine ova dva amandmana, njihove svrsishodnosti i jasnog objašnjenja kako se Vlada upetljala i kako smo došli do ove situacije da pričamo sat i po o nečemu što je potpuno nepotrebno. Trebalo je samo da bude usvojen i prvi naš amandman i drugi naš amandman.
Ovaj amandman kaže da se u članu 22. reč „narednog“ zamenjuje rečju „osmog“. To znači da pozivamo da zakon bude primeren Ustavu gde piše da zakoni stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Ne postoji nikakav razlog da se to ubrzava.
Obrazloženje za odbijanje našeg amandmana kaže da se on ne prihvata iz razloga što su u obrazloženju Predloga zakona precizno navedeni razlozi zbog koji zakon treba da stupi na snagu pre osmog dana, a ti razlozi kažu da je to potreba da se ponovo obezbedi kontinuitet u finansiranju sistema upravljanja hemikalijama, kao i zakonski okvir za naplatu taksi za postupke koji se sprovode na osnovu ovog zakona. Malopre nam objašnjavate da vam treba tri meseca za ove takse. Kako onda dan posle objavljivanja može da stupi na snagu zakon, gde je važno da stupi prvog dana zbog taksi, a za takse tražite tri meseca da ih napišete? U tome je suština.
Pozivanje na istoriju, na to šta je bilo, kada je bilo, ko je bio, gde je bilo, je politikanstvo najgore vrste. Nema nikakve mržnje u nastupu kolege Pavićevića i mom nastupu, bez obzira na velike razloge zbog kojih bi ona trebala da se pojava, ali zato se ljudi razlikuju.

Prema tome, mislim da je jasno šta je problem i mislim da građani Srbije treba da znaju o čemu se radi, a Vlada, nadležna ministarka ima sada poslednju šansu da ispravi svoju grešku.

Poštovani građanke i poštovani građani Srbije, drage gošće, deseti put poslanik Pavićević i ja predlažemo zakon o dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Razlog je svima jasan, zato što je Srbija u poslednjih nekoliko godina postala država gde su plagirane diplome i zvanja vrlo česta pojava posebno u vrhu vlasti, kako lokalne, tako i državne vlasti.
Imamo bar nekoliko ministara, direktora javnih preduzeća i mnogih drugih ljudi koji su na javnim funkcijama koji su nesumnjivo sa činjenicama optuženi da su nosioci plagiranih diploma. Zato je potrebno da se ova oblast uredi i zato što sam ministar po svom iskazu septembra prošle godine je rekao da je nesposoban da to sam uradi. Poslanik Pavićević i ja smo mu obećali da će za 15 dana dobiti Predlog zakona, koji je dobio 26. septembra, kao i svi poslanici u ovom parlamentu, koji uvodi u srpsku zakonodavnu i životnu praksu akademsku čestitost.
Naime, član 2. ovog zakona predlaže da se posle člana 5. dodaje naziv član 5a koji glasi – akademska čestitost, a da član 5a glasi – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.
Naravno da se ovo podrazumeva u civilizovanom svetu, ali naravno da i u civilizovanom svetu je neophodno da se ono što se podrazumeva stavi u neku normu, tako da, evo, po deseti put stavljam ovo zajedno sa kolegom Pavićevićem na odlučivanje u ovaj visoki dom.
Šta se desilo u međuvremenu? U međuvremenu je Odbor za spoljnu politiku Evropskog parlamenta usvojio Predlog rezolucije o Srbiji, koji će biti pred parlamentom za nekih mesec i po dana.
Postoji ocena stanja u mnogim oblastima. Pod tačkom 39. je data ocena stanja u oblasti visokog obrazovanja, odnosno u oblasti plagijata, pa kaže – Evropski parlament je zabrinut što se akademske institucije, zajedno sa državnim organima i javnim funkcionerima nisu mogli suočiti sa optužbama za postojanje plagijata na univerzitetima.
Danas je prilika da zaštitimo Srbiju od dalje bruke i sramote koju ova pojava nanosi našoj državi, posebno onim mladim ljudima koji ozbiljno rade svoj posao studiranja i koji su sada pod velikom sumnjom zbog mangupa u redovima aktuelne vlasti. Zato vam predlažem da usvojite ovaj predlog, da ga stavimo na dnevni red, za sreću i za dobru budućnost svih građana Srbije. Hvala.

Poštovane građanke i građani Srbije, u ovom setu zakona imamo tri zakona koji se bave jednom oblašću koja je potpuno zapostavljena u ovoj državi. Nije jedina oblast koja je zapostavljena. Naravno, nije to krivica aktuelne ministarke, ali vrlo malo pažnje se poklanja svemu onome što se tiče zaštite životne sredine i to je posledica jedno poslovničko bahatog odnosa raznih vlasti prema raznim oblastima u ovoj državi, a posebno prema ovoj.
Nova Vlada, ova od pre tri godine, u dva izdanja nije učinila nikakav poseban napredak u toj oblasti i o tome nam govori ocena stanja Odbora za spoljnu politiku Evropskog parlamenta u Predlogu rezolucije o Srbiji. Pod tačkom 38. izneto je da je na zaštiti životne sredine i klimatskih faktora premalo učinjeno sa naše strane i da tu mora da se učini više da bismo dobili prelaznu ocenu. Naravno da je potpuno sekundarno važno to šta misli Evropska komisija, Evropski parlament, Brisel, šta mi radimo. Važnije je da se zbog građana Srbije posveti veća pažnja ovoj oblasti.
Od ova tri zakona poslanici Nove stranke će uslovno podržati dva i bezuslovno jedan zakon. Bezuslovno ćemo podržati Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Tu nemamo nikakve primedbe. U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima i u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, mislimo da je propuštena šansa da se ti inače solidni tekstovi završe na valjan način.
Ponovo imamo greške ili namere, svejedno, koje su potpuno besmislene, a to je to važenje zakona dan nakon donošenja, dan nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“. To je potpuna besmislena brzina koja je inače protiv Ustava, koja se primenjuje retko i u izuzecima koji imaju opravdanje za to. Apsolutno nema nikakvog razloga da to važi za zakon koji reguliše oblast koja, jedno tri-četiri godine, nije regulisana na pravi način.
Znači, imamo, i u jednom i u drugom zakonu, da važi dan nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“. Treba da bude osam dana i dali smo taj predlog kroz naše amandmane i nadam se da ćete imati razumevanja za taj predlog.
Drugo, mislimo da je rok od tri meseca za izradu i usvajanje podzakonskih akata prevelik. Ako je to oblast koja je bila nenormatizovana jako dugo, mislim da je bilo dovoljno vremena da se pripreme podzakonski akti. Predlažemo da umesto tri meseca predlog za donošenje podzakonskih akata bude 30 dana. Siguran sam da ministarstvo, državna uprava Srbije, pa i neki drugi izvori mogu da učine napor da to bude uvedeno u nekoliko nedelja i da onda stvarno kažemo da smo doneli važne zakone iz važnih oblasti sa primenom koja je adekvatno brzo urađena. Da nam je sada palo napamet da pišemo izmene zakona, za tri meseca može da se završi ceo proces.
Očekujem od vas da prihvatite ove amandmane. Oni imaju najbolju nameru. Mislim da se oko toga slažemo. U tom slučaju ćemo gospodin Pavićević i ja podržati sva tri predloga zakona.
Ovde se u zakonu o izmenama Zakona o biocidnim proizvodima ukida agencija, odnosno ona je već ukinuta, a poslovi te agencije se prebacuju na Ministarstvo. Mislim da je to dobro rešenje. Gospodin Pavićević i ja, Nova stranka misli da je to klasično viđenje državne uprave. Znači, to da je Ministarstvo odgovorno za nešto, a ne da se krije iza direkcija, agencija, osim u situacijama kada je neophodno da postoji neki poseban organ van ministarstva. Mislim da je mnogo poštenije i politički odgovornije, lakše za merenje uspeha i neuspeha i odgovornosti pojedinih funkcionera i organa, i to da Ministarstvo vodi te poslove, da sve službe budu deo Ministarstva i onda se jasno vidi ko je odgovoran, i pozitivno i negativno. I ako je kriv, i ako je zaslužan za nešto, da se tačno zna, da se ne krijemo iza nekih izmišljenih agencija koje praktično služe za širenje zapošljavanja.
Podržavamo ove izmene. Predlažemo da prihvatite naše amandmane i mi ćemo glasati za sva tri predloga zakona.

Eto, imamo i potvrdu sa najvišeg mesta da sam pomenut. To stvarno govori o psihologiji. To dobacivanje kada neko nije tu. Naravno dobacivanje sa neistinama, pominje se bure, verovatno je to jedna od tri, četiri priče koje su teškim naporom neki poslanici uspeli da nauče. Tri, četiri laži o meni. Jedna je da sam pozivao ljude da ne plaćaju struju, verovatno je to ta tema. I pozivao ih da bacaju račune za struju u bure, na zimskim protestima 1996. godine.
Radi javnosti, to naravno nije tačno. Tada sam pozivao građane da ne plaćaju taksu za televiziju koja se plaćala uz račun za struju. Jedna od prvih odluka, čak prelazne Vlade posle 5. oktobra je bila ukidanje takse na tv pretplatu uz račun za struju. Te takse nije bilo do 2004. godine, prema tome, to je dosledno sprovođeno. Moji istomišljenici su me slušali, tako da i dan danas ne plaćaju tu taksu, niti su je plaćali u ono vreme kada je navodno bila obavezna. Tako da te laži, čekam hoće li da se uhvate za čokot ili tako nešto i ko će da pomenu onu treću laž koju sam i ja zaboravio.
To što je neko osetljiv na bure, na pojam bureta, na oblik bureta zbog verovatno svoje sličnosti sa istim, to nije tema za ovaj parlament.