Prvo hvala ministru na razumevanju, izvinjenju i potpuno je satisfakcija učinjena i naravno nije to bila vaša krivica nego krivica vašeg kolege.
Ovim amandmanom se član 11b menja, na jedan revolucionaran način koji će sigurno doneti velike koristi Srbiji i privatizaciji i verovatno i šire regionalno i vaseljevski, jer se tu u novom tekstu potpuno prepisuju stav 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7. i 8, gde se u članu 2. vide neke male izmene, odnosno dodate tačke 7. i 8, a sve ostale su potpuno prepisane.
Da ne čitam ponovo sve, ali recimo jedan mali primer je da je stav 7. postojećeg teksta, odredbe ovog člana se primenjuju na udele, sad postao stav 6, odredbe ovog člana se shodno primenjuju na udele. Potpuno isto prepisano.
Ovo je još jedan dokaz jedne bespredmetnosti rada ove Vlade na privatizaciji, Zakonu o privatizaciji, ovom zakonu koji danas imamo na dnevnom redu.
Pažljivo sam slušao izlaganje kolege iz Vladičinog Hana, Gorana Mladenovića, ako se ne varam, potpuno se slažem sa ocenom devastacije privrede, koga naravno sada nema ponovo u sali, to je potpuno prirodno, ne moraju poslanici ceo dan da sede ovde. Potpuno se slažem sa ocenom devastacije privrede Vladičinog Hana i okoline, samo sa jednim - ali, ali to se desilo, pre svega, u periodu devedesetih godina kada su minorno, ali ipak aktivnu ulogu u radu tadašnje vlasti imali sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković. Njih pitajte, šta se to desilo u devedesetima.

Hvala na replici.
Da počnemo obrnuto. Tačno je da je Miodrag Perišić bio sekretar za informisanje u Vladi Ante Markovića ili Milana Panića, više se ne sećam, ali definitivno ni u jednom, ni u drugom slučaju hiperinflacija nije bila u tom trenutku aktivna, niti je Srbija učestvovala u ratovima koje nije vodila, a uredno ih gubila na najgori mogući način.
Vrlo precizno sam rekao, zaboravljajući da je Aleksandar Vučić i predsednik Srpske napredne stranke, da su kadrovi Vučić, Nikolić i Tabakovićka igrali minornu, ali aktivnu ulogu u toj Vladi. Prema tome, nisam ih optužio za to.
Srpska privreda u celini, pa i primer iz Vladičinog Hana, su se desili u situaciji kada je ta nenormalna vlast, nenarodna, izdajnička, kako god hoćete, dovela Srbiju do toga da od jedne zemlje koja je bila primer za pola Evrope kao deo Jugoslavije, postane loš primer za ceo svet - vodila ratove koje je gubila, vodila suludu politiku koja nas je dovela do ovoga gde smo sada.
U to vreme je propao najveći deo ekonomije i privrede u ovoj državi zato što se iz vremena devedesetih, znači, SSSR, zaostala Kina, Nesvrstani, SFRJ… Za 10 godina svet se promenio, a naša privreda je otišla korak nazad umesto 100 koraka napred, kao ostali deo privrede sveta. To možete da pitate ministra, on to zna mnogo bolje nego ja da vam objasnim.
Prema tome, nema razloga da se vi javljate i da branite one koje sam pomenuo. Oni su svesni svog udela u toj propasti.

Ponovo imamo jedan član koji će po navodima predlagača uvesti makroekonomsku stabilnost, otkloniti sve nedostatke procesa privatizacije, okončati proces privatizacije do kraja sledeće godine i praktično stvoriti jedan raj na zemlji u Srbiji.
Revolucionarna, suštinska stvar u tom amandmanu je da se u članu koji je 11g stav 1. tačka 2) reči „odnosno udeli“ brišu se. Nisu samo amandmani sa – briše se, nego evo i kada Vlada predlaže, i ona nešto briše. Potpuno besmislena izmena, koja nikako ne doprinosi nikakvom jačanju monetarne, ekonomske, bilo koje stabilnosti, jačanju privrede, zainteresovanosti stranih investitora, bilo čega što bi imalo bilo kakve veze sa procesom privatizacije koji je, slažem se, počeo odavno.
Trebalo je da, po prvobitnom zakonu, bude završena do kraja 2004. godine i nažalost traje i dan danas, i to nije krivica aktuelne vlasti. To je krivica prethodne vlasti. To treba reći, ruku na srce, ali je problem što aktuelna vlast ne čini ništa da tu agoniju ne okonča na jedan primeren način, koji je primeren u 21. veku i stanju naše privrede.
Pet stotina i nešto preduzeća, pitali smo prošli put i ministra i predsednika Vlade, ako nekad sme da dođe u parlament, i bilo koga drugog da nam kaže koji procenat od tih 500 i nešto preduzeća realno može da bude privatizovan, a koji će biti žrtva stečaja? Naravno, najveći deo će biti žrtva stečaja i ovo je samo odlaganje agonije i trošenje ogromnih para iz budžeta kojim se povećava budžetska rupa za ovu godinu kroz rebalans ,koji će biti na dnevnom redu sutra.

Naravno, to je jedan od onih amandmana o kojima smo već govorili.  Menja se član 11đ, gde se praktično menja red reči u postojećem tekstu sa nekim blagim izmenama. Više neću da upozoravam na to da je to ona velika priča o reformskim zakonima koji će učiniti čudo u srpskoj ekonomiji i privatizaciji.     Argument da je to usaglašavanje sa promenjenim Zakonom o privatizaciji može da bude argument predlagača, ali ne i nama, zato što smo mi Zakon o privatizaciji ocenili negativno, te zato dosledno tome, prema ovom zakonu imamo isti stav, odnosno tražimo  njegovo ne sprovođenje, osim člana 18. do koga ćemo doći, na koji nismo podneli amandman zato što on jedini ima smisla i on se bavi tom pravno-tehničko-leksičkom izmenom, a to je da se naziv Ministarstvo ekonomije i privrede menja u aktuelni naziv Ministarstva.
Još jednom bih voleo da, recimo, zahtevam da mi se objasni obrazloženje šta znači, ali ne od poslanika, nego od strane ministra, da ne postoje dovoljno obrazloženi razlozi? To je obrazloženje odbijanja amandmana. Kaže – amandman se ne prihvata jer ne postoje dovoljno obrazloženi razlozi.
Koja je to mera dovoljnosti gde se iz nedovoljnog prelazi u dovoljno i koja je metodologija ocenjivanja kada su razlozi dovoljni, a kada su nedovoljni, kao što se ovde tvrdi. Hvala.

Hvala lepo.
Suština ovog amandmana, odnosno Predloga izmene zakona je da se u članu 12. stav 3. reči „četiri godine“ menjaju rečima „pet godina“. Mislimo da ta numerička izmena neće doneti nikakav novi zamah, zamajac, energiju u procesu privatizacije.
Opet nema dovoljno obrazloženja zašto je promena od četiri na pet godina toliko bitna i toliko važna u ovom procesu. Postoje primeri gde se, kada se odredi mandat funkcionera neke ustanove koji je duži od mandata Vlade, da se to objašnjava time da se time daje neka sigurnost da to nije mandat koji prati samo političku volju jedne vlade, nego se produžava i dalje, van mandata jedne vlade. Praktično, to je opet jedna licemerna mera zato što svaka nova vlada naravno da može da prekine mandat bilo kog organa koji bira vlada i da ga sa pet svede na pola godine, godinu dana ili koliko je već potrebno.
Tako da, bilo bi lepo da čujem obrazloženje za ovu izmenu. Ako ono bude adekvatno, ubedljivo, spremni smo da povučemo ovaj amandman, ali bojim se da nećemo dobiti argumente dovoljno obrazložene da prihvatimo ovaj predlog izmene zakona .

Hvala lepo.
Evo, odgovora mom kolegi Pavićeviću. To ćutanje krivca je vrlo jasno kada se pogleda suština člana 15. koji jeste i suština ovih izmena Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Ovim izmenama se uvode dva nova člana kojima se gle čuda, daje nadležnost direktoru Agencije da citiram – obrazuje jednu ili više komisija, znači, još nema ni opredeljenja koliko komisija, jednu ili više. A to su komisije za obavljanje poslova davanja saglasnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija, zakonom koji uređuje pravni položaj privrednih društava, zakonom koji uređuje stečaj i zadruge.
To znači da direktor Agencije formira komisiju po svom nahođenju uz neke uslove koji su vrlo ostvarivi, tako da ne predstavljaju nikakav ekzempar mudrosti i profesionalnosti. Znači, pravi svoju komisiju koja apsolutno upravlja svim živim što je u procesu privatizacije važno za jedan subjekat. Preko toga ministar nadležan za poslove privatizacije kroz Ministarstvo privrede u članu 15b. obrazuje Komisiju za kontrolu izvršenja obaveza kupca.
Time ministar i direktor Agencije za privatizaciju postaju osnovni generatori korupcije. Sve ono što su bile primedbe na sprovođenje postojećeg Zakona o privatizaciji, mešanje politike, mešanje direktora Agencije, ministra u procese privatizacije kroz ova dva člana se legalizuje.
Ovo je legalizacija korupcije koja je obesmislila Zakon o privatizaciji koje generički bio dobar, ali ovakvim sprovođenjem koje sada postaje sastavni deo zakona je doveo do toga da privatizacija bude bruka ove države.

Hvala lepo.
Evo da vam pročitam tekst izmene koju je predložila Vlada. Član 17b briše se. Toliko o tome šta je besmisleno, naravno da je moguća ovakva intervencija na zakon i reč „briše se“ je uobičajena forma u intervenciji, bila u predlaganju zakona, bilo u amandmanu na neki zakon.
Međutim, šta je suština, šta se briše? Briše se tekst – Agencija je dužna da u sredstvima javnog informisanja i na sajtu Agencije dva puta godišnje, zaključno sa 30. junom, odnosno 31. decembrom tekuće godine za tu godinu i tu informiše građane o vrednosti imovine Fonda, strukture imovine Fonda i ostalim podacima od značaja za formiranje cene akcija.
Šta je poenta? Zašto Vlada ovim predlogom i izmenama, brisanjem ovog člana koji je jedan zračak javnosti u radu, zašto se briše i to malo svetla koje se baca na ovaj vrlo tamni deo društvenog života Srbije? Ne postoji nikakav razlog da se od javnosti krije bilo šta što Vlada radi ili neka agencija čiji je osnivač Vlada, naprotiv to je ustavna i zakonska obaveza svake Vlade, pa i Vlade Aleksandra Vučića, bez obzira na zatamnjivanje medija, na načine o kojima neću danas da govorim i to već Srbija zna i nema potrebe da o tome govorim, to je već dominantna tema i utisak meseca i godine, a ne samo nedelje.
Pitanje je zašto se briše ovaj član zakona? On se briše kao deo ideje da se proces privatizacije, proces rada Agencije za privatizaciju, potpuno zatamni, što je učinjeno i ovim čudnim komisijama, koje bira direktor Agencije za privatizaciju.

Niste u pravu, ali to ću da vam objasnim drugom prilikom.

Istorija privatizacije, a tiče se i ovog člana 17. je počela početkom devedesetih godina i krajem sa dva loša zakona koji su samo započeli proces privatizacije.
Ozbiljna privatizacija je započela zakonom o privatizaciji 2002. godine. Prve godine je donet, počeo je da stupa na snagu 2002. godine do 2004. godine. Do početka 2004. godine se radilo po tom zakonu bez bilo kakvih primedbi, bilo koga, to je zlatno vreme, „Periklovo doba“ srpske privatizacije.
Svedok tome, kao ekspert svetske banke i kao prijatelj Srbije je i ministar Vujović koji je vrlo dobro bio upoznat sa većinom toga što se desilo. Nakon toga, od 2004. godine do danas počinje revizija zakona, demonizacija procesa privatizacije, kriminalizacija i sve ono što je opisano u 24, 224, ne znam koliko već, loših privatizacija.
Osnovna poenta svih, želja svih potonjih vlasti od 2004. godine do danas je bila demonizacija Zakona o privatizaciji i privatizacije, a istovremeno korist lična, koruptivna korist od istog tog zakona koji nije bitno menjan.
Opšte neznanje je šireno, tako da sada vidimo i danas u ovom sastavu parlamenta poslanike koji ne znaju da je nemoguće vršiti privatizaciju zgrade „Ušće“. „Ušće“ je prodato kao nekretnina, a ne kroz proces privatizacije, pre Zakona o privatizaciji, da „Sartid“ nije prodat po Zakonu o privatizaciji, nego odlukom suda, što nema nikakve veze sa privatizacijom, da recimo „Beopetrol“ nema nikakvih primedbi na ono što se desilo 2003. godine sa tom privatizacijom, nego su problemi nastali 2005, 2006. godine, kada je promenjen zakon.
Imamo sada kroz član 15a, 15b i 17b pokušaj da se ta kriminalizacija procesa privatizacije legalizuje i ova četiri člana zakona su doneta samo i isključivo zbog toga.
Imamo dalje nerazumevanje onoga što se dešava. Gospoda Vučeta Tošković i Dragan Jovanović, koji me sada ne čuju, su bili protiv toga da direktor Agencije za privatizaciju …

… bira komisiju, ali su bili protiv toga, misleći da je to amandman kolege iz opozicije. To je Predlog zakona, to je predlog koji je dao predlagač. Vi ste rekli da ste protiv toga. Posle ste se složili sa nemuštim obrazloženjem.
Privatizacija je neminovnost kao posledica onoga što se desilo posle 1945. godine. To nije prirodan proces.

Hvala lepo.
Kao što kolege poslanici znaju, još 26. septembra smo, kao što smo i obećali ministru, podneli Predlog zakona o dopunama zakona o visokom obrazovanju. Bilo je izmena tog zakona. Predlagali smo amandman koji bi trebao da uvede akademsku čestitost kao jednu formalnu zakonsku prepreku poplavi plagijata što diploma što doktorskih i magistarskih titula. Ministar je to odbio zato što je rekao da to nije bilo u tom trenutku na dnevnom redu iz tehničkih razloga, ali da će apsolutno što pre i sam svestan potrebe da se tako nešto uradi ponuditi jedno rešenje.
Mi smo obećali da mu pomognemo zato što znamo da ima puno posla sa ovim studentskim protestima inače i da ćemo predložiti jedan Predlog dopuna zakona. To smo i učinili 26. septembra i vi ste dobili ovaj predlog zakona.
Šta je novina u tom zakonu? To je da se uvodi ono što bi trebalo da se podrazumeva, ali kada se ne podrazumeva mora da se stavi na formalan način – Institut akademske čestitosti koji predstavlja način da se, ponavljam, spreči ova poplava plagijata, pre svega u državnoj upravi kod činovnika i funkcionera državne uprave, od bar jednog predsednika opštine u Srbiji, a ima ih verovatno desetak, bar jednog gradonačelnika u Srbiji, a ima ih verovatno nekoliko, i bar jednog ministra u Vladi Aleksandra Vučića, a verovatno ih ima više.
Ti plagijati naravno da nisu samo u ovim institucijama, ali u njima su najopasniji za normalan život u ovoj državi jer praktično imamo ljude na najvišim pozicijama vlasti koji taj posao rade time što se lažno predstavljaju i što time krše pozitivne propise.
Izmena je vrlo jednostavna. U članu 4. se dodaje tačka 1a) koja kaže – akademska čestitost, a onda se dodaje i član 5a koji kaže – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.
Ne mogu da zamislim da u Skupštini Republike Srbije postoji poslanik ili poslanica koja je protiv ovakvog rešenja i protiv uvođenja reda i zakona u ovoj oblasti i biću jako neprijatno iznenađen ako neko glasa protiv predloga da se ovaj zakon stavi u dnevni red, jer bi time svako ko glasa protiv stao uz kršenje zakona, etike i akademskih normi, a nadam se da narodni poslanici nisu od takvog materijala. Hvala.

Nova stranka će glasati protiv ovog predloga zakona. Mi smo već predložili 17 amandmana, od 19 članova, koliko ovaj zakon ima. Član 18. ima smisla, a član 19. je formalna nužnost, tako da nismo podneli amandman ni na jedan od ta dva člana.
Potpuno je besmisleno da se u zajedničku raspravu stavi i Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju. Taj zakon je verovatno u redu, ali, nema nikakve veze sa ova tri zakona koji su pre toga predloženi.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije je sam po sebi besmislen, pošto i od prethodne i od ove Vlade građani Srbije neće dobiti ništa besplatno, bez obzira šta piše u tom zakonu.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima teško da će moći da pokrene tu aktivnost u Srbiji, zato što je za tu aktivnost potreban jedan normalan ekonomski privredni ambijent, koga u Srbiji jako dugo nema. I to nije krivica samo ove većine koja je na vlasti dve i po godine ili koliko već, to potiče iz nekog ranijeg perioda. Jedan kohezioni faktor za te prethodne vlasti i za ovu vlast je upravo SPS, ali, to nije tema onoga što hoću da kažem u ovih par minuta koliko je ostalo.
Zakon na koji smo dali amandmane, koji praktično brišu taj zakon i čine ga nepotrebnim je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Dana 13. avgusta je počeo da deluje novi Zakon o privatizaciji, koji je najavljen kao svetsko čudo, koji će rešiti sve probleme u privatizaciji u Srbiji, a nakon toga se nije desilo ništa. Nijedna firma nije privatizovana. Nijedan postupak privatizacije nije započet. Nijedan postupak privatizacije nije otišao dalje od mesta gde je bio ranije. Nijedna sporna privatizacija ili kriminalna privatizacija, kojih nije 24 nego 224, nije rešena. Naprotiv, stalno se pojavljuju neke nove anomalije koje se ne rešavaju.
Mislim da je jasno da je problem u Srbiji ne ovaj ili onaj zakon, pa makar to bio i Zakon o Agenciji za privatizaciju, nego jedna opšta korupcija koja je najveći problem za investicije, domaće i strane. Ako pogledate izveštaje, bilo asocijacija stranih investitora, američkih investitora, asocijacija malih i srednjih preduzeća, svih tih, osim Privredne komore Srbije, naravno, ali sve druge asocijacije privrednika, investitora, kažu da je korupcija najveći problem. Pored toga, tu je komplikovana procedura i sve ono što ne stvara dobar ambijent za poslovanje i za privredu.
Još jedna dodatna stvar su specijalni aranžmani. Specijalni, ogromni, istorijski, privredni ugovori, dogovori od kojih naravno ništa nema, ali oko kojih se pravi velika galama. Imali smo jednu seriju takvih specijalnih ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom. Sada su na delu specijalni odnosi sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i pitanje je gde se tu još pipaju neke specijalne veze.
Koliko je to sve specijalno, reći ću vam i to da su ti navodni investitori iz Ujedinjenih Emirata koji nisu uložili ni dinar beli ni dan-danas u ovu državu, ni kroz „Etihad“, „Er Srbiju“, niti bilo gde na bilo kom mestu. Pre jedno mesec i po dana, dobili su državljanstvo Srbije. Dobili su i pasoše Srbije, što je jako interesantna stvar. Šta će nekom ko ima pasoš Ujedinjenih Arapskih Emirata državljanstvo i pasoš Srbije, osim ako nije reciprocitet da njihovi partneri iz Srbije dobiju pasoše Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovo državljanstvo? Ali, to nije tema za ovu tačku dnevnog reda.
Ono što mora da se promeni u Srbiji, to je da se stvore ozbiljni uslovi za privređivanje. Ovim predlogom zakona se to ne čini. Tu postoji par pravno-tehničkih ispravki koje su vezane za promene Zakona o privatizaciji i nekih drugih zakona, ali sve ono što se ovde veliča kao neka velika novost koja će rešiti pitanje privatizacije u Srbiji je već postojalo u prethodnim zakonima, samo što nije bilo sprovođeno. Zašto nije bilo sprovođeno? E, to treba pitati one koji nisu sprovodili to u zadnjih deset godina. Hvala.

Hvala lepo.
Nisam shvatio osnov za repliku od mog prethodnika, ali hvala mu što mi je dao priliku da i ja kažem nešto u dodatnih dva minuta.
Ja nisam ni reč pričao o banjskom turizmu i gostoprimstvu koje treba da se sad sa te strane pokazuje. Govorio sam o ukupnim uslovima za razvoj privrede u ovoj državi. Naravno da nisam ni od prethodnika dobio odgovor otkud ta razmena državljanstva? Da li je to neka priprema za neku blisku budućnost?
Ali, ono što je mnogo važnije, to je nekoliko pitanja koja postavljaju strani investitori, a mislim da je ministar privrede i cela Vlada tu da bi upravo stvorili uslove za domaće i strane investitore da dalje ulažu u ovu državu, a to je pitanje kako je pala stopa nezaposlenosti?
Nekoliko dana slušamo da je stopa nezaposlenosti manja, a niko ne zna nikoga u Srbiji, bilo koga, ko se zaposlio u realnom sektoru. Voleo bih da dobijem taj odgovor.
Pitanje je isto, kada će biti rebalans budžeta i kada će biti budžet za sledeću godinu? Nemojte da nas iznenadi ponovo da u neke sitne sate, recimo u nedelju ili ponedeljak, bude ispred nas i da se bavimo nečim što je rebalans budžeta, što je inače trebalo već da bude završeno i zbog investicija u našu privredu.
Zamislite investitora koji čeka rebalans budžeta za 2014. godinu, koji treba da se desi 25. oktobra 2014. godine, pa za koji period vremena se odnosi taj rebalans, kada bi trebalo već da imamo naznake i jasne konture budžeta za sledeću godinu.
Konačno, mislim da je jako važno da prestanemo da se igramo borbe protiv kapitalizma. To ko misli da je on loš, ja mu preporučujem da ode tamo gde kapitalizma nema, a mislim da možemo da stvorimo i jedan fond, jedan specijalni let ER Srbije Beograd – Pjongjang.

Replika.
Pomenut sam deset puta kao prethodni govornik, a imam pravo po članu 104. stav 1. da ispravim…

Nekoliko stotina namerno izrečenih neistina i nekoliko loše protumačenih činjenica su razlog za moju repliku, a recimo da kažemo šta su neke od neistina.
Prvo da su šećerane prodate u vreme kada sam ja bio premijer, ne nisu. U to vreme je bio premijer dr Zoran Đinđić. To je bila dobra privatizacija. Svako je mogao da se prijavi za privatizaciju, svako u Srbiji je imao tri evra. Mene čudi da ovako sposobni ljudi, kako se neki predstavljaju, nisu tada potegli tad ne tri evra, nego tri marke, tada su bile marke još, ili tri evra svejedno, pa nije kupio te tri šećerane. Tu mislim na one koji su vezani za zemlju, koji dosta znaju.
Što se tiče „Sartida“, tačno je da je ta prodaja iz stečaja bila u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade Srbije. Prodata je iz stečaja, znači, bez direktnog kontakta sa Vladom ili Agencijom za privatizaciju, ali sam ja ponosan na tu prodaju, jer to je bilo jedino vreme od 1983. godine do današnjeg dana, znači, 30 godina gde je „Sartid“ radio, gde „Sartid“ nije bio mesto za uzgajanje pečuraka ili propalih političkih kadrova, nego je proizvodio čelik.
Samo od 2003. godine do pre dve-tri godine kada je to prodato Vladi Srbije za jedan dolar je ta železara radila, tako da je to jedan dobar primer i žao mi je što to niko nije shvatio.
Generalno, moram da priznam da je u koaliciji koja je podržavala moju vladu bilo svega i svačega. Bilo je 18 stranaka i bilo je raznih ljudi, i zečeva i seljaka, i neko ko je bio zeka seljak i seljak zeka, ali to nije tema za ovu raspravu. Hvala.