Da vas ohrabrim, već je usvojen jedan amandman koji smo nas dvojica predložili pre neku sednicu, tako da se nije ništa srušilo i sve je u Srbiji ostalo onako kako je bilo, ne baš dobro, ali nije ni postojalo gore. Rekli ste malopre da … (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.
Danas ćemo izabrati 33 ministra u poslednje dve godine, u ove dve Vlade Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, a gospodine Sertić će biti peti ministar privrede i to samo po sebi dosta toga govori. U biografiji koji smo dobili nema puno toga da se pročita. Siguran sam da je vaša biografija mnogo sadržajnija, ali u ovome što smo mi dobili imamo jednu veliku rupu između 17. maja 1967. godine kada ste rođeni i marta 2013. godine kada ste izbrani za predsednika PKS kao jedini kandidat, jer između toga ne piše ništa.
Naravno, tu su i neke nagrade o čijoj vrednosti i vi i ja i srpska javnost dosta toga zna, tako da ne bih time da se mnogo bavim, niti ste vi, gospodine Sertiću, tema današnje sednice, jer ćete biti izabrani sigurno. U to nema nikakve sumnje, ali kao peti ministar koga na to mesto postavlja Aleksandar Vučić uz manju ili veću saglasnost Ivice Dačića i kao peti ministar koji će otići sa punim ruksakom, sa punim rancem loših emocija i loših vesti zato što ćete vi biti krivi za ono što nije dobro u srpskoj privredi. Naravno da to nije tačno. Naravno da vi ne možete da budete krivi za to, ali ćete vi biti ta žrtva koju će trebati ponovo biračima da se kroz šest meseci ili devet meseci da se podnese ili da se kaže – evo, mi smo na vrhu vlasti opet imali genijalnu ideju, ali neko nije znao to da sprovede. To je bila sudbina Dinkića koji je bio prvi ministar privrede u ovoj koaliciji, pa Radulovića, pa Mirovića, Vujovića, koji je na vreme pobegao na jedno malo bezbednije mesto, ali će i on da završi verovatno isto kao i ostali i vi ste tu peti.
Pošto vi ne možete da se obraćate, što mislim da je loš običaj, kažite podpredsedniku da nam kaže kada mislite da podnesete ostavku. I vi ćete biti ne svojom krivicom krivi za ono što jeste Srbija danas u privrednom smislu, a to znači da imamo istorijsku nezaposlenost koja je sada blizu 25%. Pošto su neki govorili o nekim ranijim vremenima i ranijim režimima, 2004. godine marta meseca, kada sam predavao dužnost predsednika Vlade, nezaposlenost u Srbiji je bila 14%. Tog istog dana smo mi bili na 71. mestu po konkurentnosti, a danas je Srbija na 94. mestu, što je napredak u odnosu na prošlu godinu, kada smo bili 101. Tada je evro koštao 62,2 dinara, a danas preko 118 dinara. Godinu dana pre toga, 2003. godine, investicije u Srbiju su bile skoro tri milijarde dolara, a prošle godine jedva da je bilo pola milijarde dolara. Te godine je srpska birokratija, svi zaposleni u javnom sektoru su brojali broj od 504.000, a danas je to 784 hiljada i nešto. To je stanje srpske privrede.
Čuli smo da imamo jedan veliki spas za Srbiju, a to je „Er Srbija“. Naravno da je to tema koja je jako poznata u Srbiji. Ova Vlada je uspela da uradi nešto što nijedna pre toga nije uspela, a to je da svi građani Srbije učestvuju u radu jedne aviokompanije, ali ne tako što imaju deonice i dividendu, nego zato što svi plaćaju tu aviokompaniju, isto kao što je to bilo i u vreme prethodne Vlade koju je kontrolisao Boris Tadić, da istina bude prisutna.
Prema tome, i dalje je „Er Srbija“ pod velikim subvencijama koje pišu u onom delu ugovora koji nismo imali čast da dobijemo.
Naravno, bilo je puno obećanja malopre šta se sve otvara u septembru, oktobru, novembru i decembru ove godine i sledeće godine. Da vam samo kažem da je tako obećana fabrika čipova u Pančevu pre dve godine. Koliko ja znam, nema fabrike čipova na Balkanu, a kamoli u Pančevu. Takođe, veliki kargo centar je bio obećan, „Mercedes“ iz „Ikarbusa“ itd, itd.
Jedne novine izdaju ovaj dodatak, zovu se „Poslovi“. Na 40 stranica su poslovi koji se nude preko nadležne službe, preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Samo na dve stranice su poslovi u realnom sektoru, a na 38 stranica, možete da proverite, su poslovi u javnom sektoru. To vam kažem jer je ova ili neka slična Vlada donela odluku da više nema zapošljavanja u javnom sektoru. Hvala.

Ja se nadam da ova replika neće da uznemiri potpredsednika Dačića, koji je utonuo u jednu hibernaciju oko ove teme.
Da, pomenuli ste već malopre taj „Swarovski“ tri puta i predsednik vaše stranke jedno 18 puta, Boris Tadić jedno 48 puta, Dinkić jedno 225 puta i ja mislim da je više pomenut taj „Swarovski“ nego što ima onih stakliću u jednoj ogrlici tog „Swarovskog“ ili u svim mogućim. Prema tome, to nije važna stvar. Važna stvar je da ne možemo da se oduševljavamo na početku 21. veka u tome što se prave hale. Naravno da se prave hale. To je potpuno prirodna stvar. Pravile su se pre 200 godina, prave se pre 50 godina, sto godina, pa i danas se prave. Stvar je u tome da to meni ne smeta.
O mom patriotizmu i o tome šta ja mislim o ovoj države, to ja neću da govorim. Dovoljno dugo sam na političkoj sceni, dovoljno dugo sam radio sve i svašta, pa neka ocenjuje neko drugi, buduća pokoljenja, Enciklopedija Britanika, nadležne službe, ko god hoće, ali ono što ne mogu da trpim je laž.
Najbolja laž trenutno u Srbiji je „Er Srbija“ zato što 99,5% ljudi u Srbiji nisu u prilici ni da priđu aerodromu beogradskom, a kamoli da se popunu u jedan od tih devet ne novih nego polovnih, novih ali polovnih aviona nego što su to bili pre dve godine, to je tačno, ali da su novi, nisu.
Možete da pričate bajke o tome. Ko može da zna, a da ima ovoliko veze sa ekonomijom, koliki će biti profit jedne države jula meseca, kada se poslovanje ocenjuje u februaru i martu mesecu? Može knjigovodstvenim egzibicija.

Realno, 50 miliona dolara se bacaju… (Isključen mikrofon.)

Što se mene tiče, zatvaramo sad.
Od kraja, direktan let Beograd-Njujork je postojao do 2003. godine. Neka besmislena vlast je ukinuta 2004. godine taj let zbog neisplativosti. To samo arhikreten može da uradi …

Pardon, samo kreten, bez „arhi“.
Drugo, hajde da prestanemo sa tim epskim neistinama. Kakvo topljenje tenkova u Smederevu? To pitajte ili Tadića, koji je bio jedan od osnivača SNS, ne član, ali osnivač, pomogao je u osnivanju, ili pitajte Dačića, koji je sve vreme bio tu negde blizu te vlade. Čak i da je neko hteo da topi tenkove u Smederevu, to je tehnološki nemoguće. Pitajte sadašnjeg ministra odbrane, pitajte budućeg ministra privrede, možda u Privrednoj komori znaju da je to tehnološki nemoguće. To nema nikakve veze sa ovom pričom.
Godine 2003. JAT tadašnji je imao gubitak te godine 300.000 dolara. I tada je moglo da se radi sa profitom. Naravno da su dugovi JAT veliki u istorijskom smislu iz prethodnog perioda, kao što su i danas veliki kada nisu bili otpisani od strane države.
Generalno, nemojte da se pozivate na patriotizam, jer to je tanka pređa gde vi pokušavate da gradite svoj politički opstanak. Nacionalna kompanija, samo zato što je nacionalna ne treba da postoji ni jedna ako je njeno postojanje nemoguće. Mogu da vam danima pričam o državama koje su jako velike i veće od Srbije, a koje nemaju svoju avio kompaniju, pa su žive i zdrave.

Uvek svoje.

Uvek svoje samo.
Imamo očigledan primer jednog pokušaja da se na mala vrata po hitnom postupku za vikend u nedelju u 12,05 časova, a to je skoro kao pet do 12, progura nešto što će stvoriti velike probleme građanima Srbije, a uvešće nezakonitost u pravni sistem na još jedan način, odnosno u još jednom zakonu.
Kao što smo imali primer sa članom 20ž Zakona o privatizaciji, koji je bio neustavan, tako imamo sada ponovo ovde jedno zakonsko rešenje koje je potpuno u suprotnosti sa drugim različitim zakonima.
Potpuno je besmisleno da se bilo ko javlja i objašnjava materiju koju bi trebalo da objasni ministar, makar kada ministar nije u sali, ali prethodno obrazloženje je posebno besmisleno, jer ako to tako shvatimo kao što je nama to prezentirano, to znači da svako od nas može da ugovara na svojoj parceli bilo šta i da nema nikakve potrebe da postoje zakoni koji se bave planiranjem, gradnjom, izgradnjom, kontrolom, nema potrebe da postoji bilo kakva inspekcija, nego se sve to dogovara jednom obligacijom koja se potpisuje pod okriljem javnog beležnika.
Dakle, ono što mi nudimo to je da nadležni organi lokalne samouprave i države Srbije vode kontrolu nad tim šta se podrazumeva pod zemljištem koje služi za redovnu upotrebu zgrade.
Naravno da o tome postoje propisi i naravno da ti propisi moraju da budu strogi i primenjivi i kontrolisani svakodnevno od strane nadležnih organa. Da li javni beležnik na bilo koji način može da utvrdi da li je taj prostor, to zemljište neophodno za redovnu upotrebu zgrade ili je to volja dve ugovorne strane koja nema nikakve veze sa zakonom, to je neutvrdivo od strane javnog beležnika.
Ne postoji ni jedan razlog da se ne prihvati naš amandman, a posebno što je Vlada to odbila sa obrazloženjem i nije isključena primena pravila predviđena propisima o planiranju i izgradnji.
Znači, mi ukazujemo da će to pravilo da bude grubo narušeno, a ovde se ne kaže da je ono zaštićeno, nego da nije isključena mogućnost primene tog pravila, ja nisam pravnik, ali vrlo čudan pravni institut i teško da možemo da ga nađemo u bilo čijoj pravnoj teoriji ili praksi. Hvala.

Već smo izneli u načelnoj raspravi, a to ćemo sada da ponovimo, a i druge kolege su dale brojne primedbe na ovaj predlog zakona. Očigledno je da početak primene ovog zakona od sutra bi proizveo velike probleme, uvođenje nezakonitosti, pravne nesigurnosti, masu nepoznanica. Ovaj zakon treba da sprovode javni beležnici, a njih u Srbiji treba da bude 250. Njih danas ima 90 i nešto. Komora javnih beležnika je važan faktor u njihovom radu i ona ne može da bude formirana ako nema 100 beležnika, a nema ih na današnji dan. Ukazali smo u prethodnom amandmanu na neusaglašenost sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Ima još puno drugih primedbi, kao i da bi donošenje ovog zakona sa odloženim rokom početka primene, to znači 1. jula sledeće godine, bio dovoljan rok, čak i za ovakvu Vladu da ispravi sve ove loše stvari, sve nedostatke i da do 1. jula sledeće godine, posle pet, šest godina priprema, počne da radi javno-beležnička služba, kao i da svi zakoni, koji se tiču te službe i tog dela našeg pravnog sistema, budu takvi da neće izazivati probleme građanima Srbije, nezakonitost, pravnu nesigurnost, nego da im pomaže u tome da život u Srbiji, barem u toj oblasti bude bolji, nego što je bio do dana današnjeg. Hvala.

Hvala.
Podneli smo amandman gde tražimo smanjivanje iznosa taksi koje su predviđene za sačinjavanje pravnih poslova koji imaju oblik javno beležničkog zapisa, plaća se taksa itd.
Prvo da vam kažem da se zakon zove Zakon o dopunama Zakona o sudskim taksama, ali da bude jasno onima kojima to nije jasno, da te takse ne idu sudovima nego idu javnim beležnicima, tako da je to jedan potpuno drugačiji tok novca i te cene bi morale da budu mnogo niže.
Proteklih dana smo imali hvalospeve o poslu javnih beležnika, da je to najvažniji posao u pravnom sistemu. To smo čuli od ministara i od nekih drugih. Vrlo je čudno da su taj posao decenijama obavljali ljudi koji su mahom imali srednju stručnu spremu i to mahom nije proizvodilo nikakve velike probleme, niti je stvaralo gužve po sudovima jer, naravno da ovaj posao nisu radile sudije, nego je to radilo jedno odeljenje, obično šalter koji čak i fizički nema veze sa zgradom suda, tako da je to obrazloženje potpuno besmisleno.
Način na koji je izabrano bar 50% javnih beležnika, na koji smo ukazivali, šuraci, za koje ministar kaže da nisu rođaci, što je tačno, ja nisam rekao da su rođaci, ali su šuraci nekih ministara, deca vrlih sudija i članova neke od vladajućih stranaka itd. dobio obrazloženje zašto je to tako vrhunsko važan posao i zašto je to pijadestal prava ili pravne prakse u ovoj državi, zato što su takse tako velike, da prvo, ovaj napaćeni i osiromašeni narod dovode u dilemu da li da uopšte koriste to pravo da overe nekakav ugovor, a sa druge strane tu su ogromne zarade javnih beležnika i zato tražimo da se takse smanje, zato što ovaj narod nema para da to plaća i zato što će jedan deo javnih beležnika i pored smanjenih taksi moći da se dovoljno obogati da isplati svoje nadoknade onima koji su im omogućili da dobiju tu funkciju. Hvala.

Na ovaj amandman smo dobili odgovor Vlade koji ću delimično da citiram. Kaže – odredbama člana 173a Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano je da ministar donosi kadrovski plan za zaposlene u zdravstvenim ustanovama iz Plana mreže, „p“ veliko, kojim se utvrđuje maksimalan broj zaposlenih u tim zdravstvenim ustanovama koji mora biti usklađen sa finansijskim sredstvima itd.
Kakav je plan bio, to vidimo sada. Svi u Srbiji govore, i vlast i opozicija, i ministar, i lekari, i zaposleni, i nezaposleni da imamo problem sa odlaskom velikog broja lekara sa specijalizacijom, da neki odlaze u inostranstvo, neki su pred penzijom, i da smo suočeni sa manjkom ljudi sa specijalizacijom. Toliko o planu.
Plan, kako još jedan izraz, kadrovski plan. To je rečnik sa polovine prošlog veka. Kakvi kadrovski planovi? U kojoj to državi imate kadrovske planove za zdravstvo? Ko može da spreči bilo koga ko ima dovoljno znanja i dovoljno sredstava i koji želi da specijalizira neku granu medicine, ko to može da ga spreči? Time se ne garantuje, naravno, radno mesto. Nikome se ne garantuje radno mesto, bez obzira šta piše ili šta je pisalo u Ustavu. Čovek može za svoju volju, za svoj kabinet ili možda time želi da sam osnuje neku privatnu zdravstvenu ustanovu. Ovde postoji veliki master plan, koji su i raniji ministri pravili, pa vidimo na šta to liči sada. Nadam se da novi ministar neće da upadne u tu zamku, da svojim planom ovu agoniju koju sada imamo produži na još duži period.
Ono što je inicijacija našeg amandmana, to je da svako ko ima dovoljno znanja, ko se kvalifikuje kroz redovne studije prijavi na specijalizaciju, da prođe, naravno, apsolutno isti program kao i svi oni koji rade u državnom sektoru ili dolaze iz privatnog sektora, ili ne rade nigde, što je naš amandman i da mogu da dođu do specijalizacije. Time se povećava broj ljudi koji imaju specijalizaciju lekara u našoj zemlji. To se zove tržište. Ja znam da je to jedna opasna reč, da se mnogi plaše toga. Ali ako se to pominje u programima stranaka, ako se to govori na sva zvona u ekspozeu, pa daj da primenimo to. Nema bolje prilike nego što je pitanje zdravstva. Kome će to smetati? Rekli ste da nemate potencijala. Samo četiri fakulteta nemaju dovoljno prostora da prime ljude na specijalizaciju, stvorite zakonske uslove. Možda će kada se stvore takvi zakonski uslovi, fakulteti naći način kako da prošire svoj potencijal, možda će tu videti izvor novog finansiranja, bez snižavanja kriterijuma za specijalizante. Sve je to moguće uraditi, samo je potrebno malo volje i ja se nadam da svi mislimo dobro ovoj državi, a ako to mislimo, hajde da danas stvorimo zakonske uslove i naravno da nam to do kraja godine neće dovesti ljude sa specijalizacije, ona traje pet godina.
Ako sačekamo sa ovom odlukom godinu dana, to će biti šest godina. Ako sačekamo da stvorimo sve uslove, biće deset godina i mi ćemo stalno imati problem sa tim da imamo nezaposlene lekare i manjak lekara u kliničkom zdravstvu.
Sve ono što se dešava sada dok se ne donese jedna prava reformska mera kao što je ova, uz sve one druge koje sam pomenuo, uz promenu zdravstvenog osiguranja sistema, rekao sam da imamo jedan sistem koji ne radi realno već 15 godina, koji se zove Bizmarkov, po definiciji, da ga promenimo za jedan drugi gde ukidamo fond, ukidamo da osiguranje imaju samo zaposleni i privremeno nezaposleni, nego svi svojim rođenjem imaju osiguranje i to je jedan korak. Drugi korak, već sam juče govorio, a kolega je danas to ponovio da potencijale vojnog zdravstva, pre svega smeštajne, upotrebimo zajedno sa civilnim zdravstvom, da afirmišemo privatno zdravstvo, da mnoge investicije za koje država nema para privatni sektor bi našao pare, kada bi mogao kod fonda ili na ovaj drugi način kroz drugi sistem zdravstvenog osiguranja da dođe do toga da može da učestvuje na tržištu i da naplaćuje te usluge, ne papreno od građana …

Stanje u srpskom zdravstvu je jako loše i to je opšte poznata stvar i nema potrebe da se ponavljaju svi detalji opisa tog stanja. Već smo čuli i to da smo poslednji u Evropi i liste čekanja. Za to, naravno, nije kriva samo poslednja Vlada, ni ova od pre sto i nešto dana, ni ova od pre 700 i nešto dana. To je jedan zapušten sistem jako dugo vremena bez bilo kakve velike želje da se urade neke ozbiljne reforme.
Prethodni ministri su imali neke dobre i mnogo loših ideja i uspeli su da mahom sprovedu ove loše ideje, a da dobre ostanu na strani.
Ova palijativna izmena jednog člana ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti će naići na podršku poslanika Nove stranke ako bude usvojen amandman koji još više liberalizuje mogućnost lekara da o svom trošku upišu specijalizaciju i završe one specijalizacije koje su deficitarne, bez arbitrarnosti ministra i nekog drugog, jer nema potrebe da se u to meša, da li nama treba neki specijalista ili ne, bilo ko u ovoj državi. Time što je neko postao specijalista to mu ne garantuje posao, nego samo dobija to znanje, veštinu i to zvanje, a on može da zaposli u nekoj privatnoj klinici ili da ode u inostranstvo, ali potpuno je besmisleno da masa lekara sedi na birou bez mogućnosti da možda ako ima svoj potencijal finansijski da specijalizira.
Zastareo nam je sistem po svim merilima. Gde god da pipnete u bilo kom delu zdravstva, naićićete na nešto što više liči na XIX vek nego na XXI vek. Mnogi su razlozi za to. Neću da uđem u te razloge pre. Ne optužujem nikoga, odnosno optužujem sve koji su se bavili tim poslom zadnjih pedesetak godina.
Ono što je trebalo da bude očekivanje od nove Vlade, to je da ona, bar po svojim rečima, želi da uvede reforme i da promeni puno toga. Ništa se bitno nije promenilo. Time što ministar zdravlja unosi bolesno dete u avion koji treba da ga odveze na neko mesto lečenja, to nije reforma. To je zloupotreba. Posao roditelja je da se brinu o svom detetu na takav način, a posao ministra je da stvori uslove da lečenje deteta ne bude pitanje dobre volje SMS pretplatnika i da ne bude deo izborne ili postizborne kampanje, nego da to bude jedna potpuno normalna stvar.
Ne treba nam poseban fond za lečenje dece. Iz postojećeg fonda, dok on postoji, to mora da bude obezbeđeno. To ne može da bude obezbeđeno tako što smo pre neki mesec oteli od Fonda zdravstva preko 250 miliona evra ne bi li krpili rupe u penzionom fondu. Time, naravno, nije obezbeđena nikakva duga sigurnost isplate penzija. Nedostatak od 250 miliona evra u Fondu zdravstva mislim da je očigledan svaki dan. Ko to ne vidi, on ne živi u ovoj državi.
Reforme podrazumevaju da se učini puno stvari koje, čini mi se, mogu da se urade bez neke velike pompe, a da donesu veliku korist. Prvi korak je, recimo, da se spoje vojno i civilno zdravstvo. Ne postoji nikakav razlog, nikakve specifičnosti vojnog i civilnog zdravstva. Kada je rat, ne dao Bog, svi smo vojno zdravstvo. Kada je mir, nema potrebe za vojnim zdravstvom.
Upucavanje je češće na splavovima niz Dunav i Savu nego u vojnim objektima i na vojnim poligonima. Prema tome, ajmo da se ponašamo racionalno. Vojno zdravstvo je ostavilo nekoliko stotina hiljada metara kvadratnih bolničkog prostora koji zvri prazan, jer je projektovano za pola miliona aktivnih i pasivnih vojnih lica kojih je bilo pre 30 godina u Srbiji. Danas ih ukupno sa penzionerima nema 100 hiljada. To znači pet puta manje.
Nema potrebe nijedan dinar da se uloži ni u jednu ciglu za izgradnju vojnih objekata, jer oni postoje mahom pored objekata civilnog zdravstva. Recimo, Niš je tipičan primer. Između kliničkog centra i vojne bolnice je samo urgentni centar. Ponovo se baca dvadesetak miliona evra u cigle i crepove umesto u edukaciju, lekove, opremu, da bi se napravila nova zgrada koju će neko da otvori, da preseče onu vrpcu i da ostane prazna, kao što je slučaj sa urgentnim centrom koji stoji prazan trideset i nešto godina, a pored toga je vojna bolnica koja je inače prazna zbog toga, kao što sam rekao, nema dovoljan broj pacijenata. To je stvar koja može da se reši brzo.
Privatno zdravstvo, treba mu dati šansu da ono dobije na jednoj normalnoj tržišnoj konkurencije, mogućnost da pomogne građanima Srbije da dobiju bolji nivo zdravstvene zaštite.
Postojeći sistem, Bizmarkov sistem zdravstvene zaštite treba promeniti sistemom koji je poznat kao Beveridž sistem. Ja se nadam da ljudi iz Ministarstva znaju šta to znači. Hvala.

Da iskoristim prvo, pošto me je ministar prozvao, oko pitanje nemogućnosti da se prime svi kandidati za specijalizaciju. To ne treba da vas spreči da prihvatite naš amandman i da se u zakonu stvori zakonski osnov za to, a da onda kada se stvore i formalni uslovi to počne da radi. Mislim da je to potpuno logična stvar.
Što se tiče slučaja sa avionom i bolesnim detetom, lepo je ako ste pomogli da ono bude ukrcano u avion, ali to se ne snima i to se ne emituje. To – ko je šta radio u svom životu političkom i da li je nekome pomogao oko nečega i da li je pomagao u nekim teškim situacijama, a nije se slikao zato što smatra da je to nepristojno, je jedna posebna stvar.
U replici očigledno je u bilo kom stenogramu da pogledate, odnosno stenogramu koji se tiče mog izlaganja od malopre da nisam ni na koji način pomenu SNS, niti vašeg predsednika spasioca. Ni na koji način. To što se vi u tome prepoznajete je druga stvar. Meni je samo žao ako je problem u tome da vi niste dobro čuli, a natprirodno ste obdareni za tako nešto. Tako da mi je žao ako imamo takav nekakav problem.
Ponosan sam na sve ono što je stranka čiji sam aktivni rukovodilac bio do 2004. godine radila i uradila za ovu državu, za ovaj narod i sve njene građane. Nemam nikakav problem sa tim. Nakon toga je prošlo 10 godina. U pravnom sistemu i u susretu sa ljudima, sa građanima danas, sutra, kad god hoćete niko me nije mrko pogledao. Videću vas da li ćete smeti da idete sami ulicama kada prođe vaša vlast.

Hvala.
Kada se neki zakon ili grupa zakona koji se predstavljaju kao sistemski, napredni, evropski i reformatorski, podmetnu Skupštini po hitnom postupku, a kad pored toga imamo i jedno predugo, dosadno izlaganje ministra u kome on govori da je on pošten i da misli samo na interese države a nikako na partijske interese, onda svakom poštenom građaninu Srbije dođe na pamet da se zabrine nad situacijom.
Imamo tri zakona koji su u objedinjenoj raspravi. Imaju veze, ima smisla da ta rasprava bude zajednička, ali nema nikakvog razloga da bude po hitnom postupku. To što je za neki dan 1. septembar, tome nisu krivi poslanici u ovom parlamentu. Taj 1. septembar bi inače bio tu, jer to zavisi od kalendara a ne od volje ove ili one većine, nego je kriva Vlada zato što nije ove predloge zakona uputila na vreme i kriva je zato što nije izabrala adekvatan broj javnih beležnika ili notara koji bi mogli da preuzmu ozbiljno taj posao od ponedeljka.
Koliko sam čuo, tri stotine i nešto notara je potrebno za celu Srbiju, ako imam dobar podatak. Izabrano je devedeset i nešto, to znači da ulazimo u sprovođenje zakona sa manje od jedne trećine potencijala logistike za sprovođenje tog zakona.
Mislim da to nije dobar početak i da to neće da izazove dobre posledice, posebno ako imamo u vidu i onaj deo da se u javnosti se govori, imamo tu i neke papire koju su potpisani i nepotpisani kao pritužbe nekih kandidata za notare, koji kažu da je taj izbor bio, blago rečno, čudan i ne samo sad, nego od kad su počeli ti izbori, znači i od prošle vlasti. Da ne bude da je počelo od pre dve godine, kada je ova politička garnitura preuzela vlast.
Ima vrlo interesantnih izabranih notara. Recimo, imamo jednog izabranog kandidata koji je šurak ministra zdravlja, pa onda imamo sina predsednika suda, pa sekretara apelacionog suda, pa direktor „Infostana“, pa sudiju, pa pomoćnik ministra, pa zamenik direktora agencije. Zamislite da ljudi koji obavljaju tako važne funkcije, osim šuraka koji još uvek nije funkcija, da sve to zapostave i da odu da budu javni beležnici? Ja uz sve poštovanje tog posla, siguran sam da ćemo se složiti da posao sudije i posao notara ne mogu da se mere i da je posao sudije ili sekretara suda ili pomoćnika ministra mnogo je važniji posao u jednoj državi nego što je to posao notara, da je to posao koji daje veću inspiraciju onome ko to treba da sprovode u delo.
Bilo kako bilo, odgovor na to zašto se to dešava je u jednom zakonu koji se tiče sudskih taksi, gde vidimo da su te takse tako zamašne da je praktično taj veliki prebeg u notare posledica toga što se tu očekuje puno para, a onda se tu stvaraju i uslovi za sumnje u to da li su ti ljudi koji su izabrani, izabrani tu zato što su baš najbolji za taj posao ili zato što imaju neke specijalne kvalitete, kao što je bliskost aktuelnoj vlasti ili prethodnoj vlasti ako su izabrani pre tog.
Generalno, Nova stranka neće podržati ove zakone. Mislimo da je zakon o prometu nepokretnosti u suštini dobar zakon, ali da ne postoje uslovi da počne njegovo sprovođenje od 1. septembra. Mi smo amandmanom predložili da se odloži primena tog zakona do 1. jula sledeće godine, da zakon počne sa sprovođenjem od 1. jula sledeće godine, a do tada da ministar, država, vlada, obezbede uslove za sprovođenje tog zakona, a to je izbor svih notara koji bi bili neophodni za sprovođenje tog zakona i takođe da ove sudske takse, koje u stvari nisu sudske takse nego su to takse koje će da naplaćuju posebno izabrani notari ili javni beležnici, da budu smanjene, odnosno primenjene onome što je ekonomska situacija u našoj državi sada.
Mislim da ćete dobiti amandman brzo i mislim da ćete videti da to smanjenje ide tako da se startuje sa 5.000 dinara, a završava sa 35.000 plus 1.500 po svakih narednih milion više.
Mislim da je loš običaj da se čak i sa najboljom namerom prezentirani reformski zakoni ili zakoni koji treba da unaprede jednu oblast guraju po stoti put po hitnom postupku. To izaziva sumnju u najmanju ruku, a vrlo često se pokazuje da to nije samo sumnja.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo, visoko cenim dosadašnji rad gospodina Vujovića. Imao sam priliku da nešto malo i sarađujemo nekada davno i mislim da je to jedna impresivna biografija sa velikim uspesima, sa godinama i decenijama koje su za pohvalu. Potpuno razumem i taj neki patriotski razlog da se neko vrati u zemlju i da pomaže u ovako teškoj situaciji, ali mislim da je gospodin Vujović sam izabrao jedan loš završetak karijere, tako briljantne karijere koja će biti uflekana učešćem u Vladi Aleksandra Vučića. To ipak nije tako sjajno. No, to je lična želja i neću da se mešam u te izbore.
Bilo je potpuno prirodno da premijer dođe danas i da brani svoj predlog za ministra. To je dobar običaj u svim parlamentima, pa i u srpskom parlamentu. Ali, meni ne nedostaje Aleksandar Vučić danas ovde u parlamentu, pre svega zato što je tema oko koje on stvarno ne bi imao šta da kaže.
Ono što će biti važan posao novog ministra finansija jeste smanjenje budžetskog deficita. Prvo bih da predložim jednu meru za koju mislim da je jedina koja može, deo mera koje mogu da pomognu u ovoj situaciji, a to je da se umesto linearnog smanjivanja plata i penzija, u javnom sektoru, od 10,15 ili 20 ili kako već idu licitacije posto, da se ministar opredeli i ubedi Vladu u to da se smanji masa bruto plata u javnom sektoru za 25%. Znači, masa bruto plata. To znači ukupan fond plata u javnom sektoru. Da se do toga dođe tako što će neki biti otpušteni po kriterijumima koje bi Vlada kao poslodavac trebalo da dogovori sa sindikatima, da se otpuste oni koji su došli na ta radna mesta na nezakonit ili nemoralan način i da se otpuste oni koji na tim radnim mestima ne rade ništa, a takvih ima nekoliko procenata, možda i malo više od toga. Da se onima koji loše rade svoj posao smanje plate, a da se onima koji dobro rade svoj posao kroz mere stimulansa povećaju plate, kao što su recimo lekari, profesori i još neki ljudi.
Da vidimo šta je sa tim tajnim ugovorima. Moraju tajni ugovori da postanu javni. Besmisleno je, dečačko ili nedostojno komentara opravdanje da sada ne možemo da objavimo ugovore zato što je sa drugom stranom potpisana klauzula o tajnosti. Što ste potpisivali? To nije obavezna klauzula. Tako da ugovori i oni stari i ovi novi treba da se prikažu srpskoj javnosti. Mislim da neće biti nikakva šteta za to i to će biti.
Pitanje za ministra koji može da mi odgovori indirektno preko prvog potpredsednika – kolike su subvencije koje srpski budžet daje „Er Srbiji“ u toku 2014. godine? Moja saznanja, to je negde oko 50 miliona evra.
Na koji način, kroz koje kredite će se pokriti budžetski deficit do kraja godine? Pošto nema ovih dve milijarde iz Arapskih Emirata, koji su drugi izvori?
Da bismo otkrili tu istinu o tajnim ugovorima, to će biti dobro i zbog toga da predstavnici vlasti prestanu da lažu narod. Čuli smo pre neki dan da je austrijski avio prevoznik dao pola milijarde evra „Lufthansi“ da bi oni uzeli austrijskog prevoznika pod svoja krila, što nije tačno, odnosno delimično je tačno. Oni su platili pola milijarde od milijardu i po evra ukupnog duga te kompanije. To znači da nisu platili pola milijarde nego su samo pokrili trećinu duga, a dve trećine duga je uzela „Lufthansa“.
Konačno, pošto ovde ministri finansija ne ostaju dugo, moje pitanje budućem ministru, koji će sigurno biti danas izabran, koji će biti njegov razlog za ostavku? Da li će to ponovo biti neki mekani organ, srce ili nešto drugo, ili će to biti njegovo saznanje da Vladu koja se vodi na ovakav način teško da bilo ko može da upiše u Vladu koja nešto dobro radi za ovu državu i za ovaj narod?
Kada je već potpredsednik Vlade tu da ga pitam – koja su politička i finansijska i ekonomska očekivanja od postavljenja gospodina Bačevića za ambasadora u Kini? Hvala.