Hvala lepo.
Ne sumnjam u najbolje namere predlagača ovog amandmana, ali ne slažem se sa pojmom autocenzure. Autocenzura je jedan deo, to je u stvari posledica cenzure. Mi u Srbiji u ovom trenutku nemamo cenzuru, imamo torturu nad medijima i nad građanima preko svih medija, bez izuzetaka. Do pre neku nedelju sam možda mogao da navedem neke izuzetke, sada ih više nema. Prema tome, mislim da amandman nije adekvatna mera onoga što se dešava u ovoj državi.
Cenzura je bila praktično trajna pojava u ovoj državi u poslednjih vek i po. Ako tako govorimo, onda verovatno i kroz celu istoriju. Jedan mali period vremena kada su i javni servisi i nezavisni mediji i privatni mediji imali potpunu slobodu da govore ono što misle da treba da kažu je bio u vreme kada je Vladu Srbije vodio Zoran Đinđić, koji bi, usput, da je živ, na današnji dan napunio 62 godine. Nakon toga, cenzura je ponovo vraćena. To je započeo Koštunica, to je unapredio Tadić i na tome je doktorirao Vučić. Na najvišem nivou cenzure u Evropi danas, ako izuzmemo Belorusiju i možda još neke nama daleke, ali prijateljske zemlje, kao što je Severna Koreja, van Evrope.
Ono što je važno za srpsko društvo, to je da svi oni koji žele da u srpskom društvu zavlada istina pruže otpor tome. Pre svega je to posao samih novinara. Zato ne prihvatam izraz auto-cenzure. Svako mora da da otpor pritisku koji je neprirodan, pritisku koji je protivzakonit, pritisku koji je protiv morala, pritisku koji je protiv svega onoga što je trebalo da nam donese 21. vek. Naravno da tu odgovornost imaju i nevladine organizacije. Naravno da ogromnu odgovornost za borbu protiv cenzure ima opozicija, ali najveća odgovornost je na vlasti.
Iz primera koje sam pokazao malopre, jasno je da vlast treba da omogući slobodu medija. Zato sam i u načelnoj raspravi rekao da ovaj zakon predstavlja, u tekstu kako je dat i sa izmenama koje smo mi predložili, dobru osnovu za jednu zakonitu borbu protiv cenzure. Ali, u Srbiji ima puno dobrih zakona koji se ne sprovode. Obaveza vlasti je da na konkretnom primeru pokaže da li je spremna da sprovodi zakone koje donosi.
To što neki zakon ima podršku novinskih udruženja, strukovnih udruženja, Evropske unije, Saveta Evrope, ne znam koga, to je besmislen argument. Svaki zakon koji dolazi u Skupštinu Srbije od 5. oktobra na ovamo ima podršku ili Evropske komisije ili Saveta Evrope. Svi zakoni, odnosno skoro svi. I ovaj poslednji medijski zakon, koji je bio loš, imao je podršku. I Zakon o privatizaciji, onaj prvi iz 2001. godine, imao je podršku i MMF-a i Svetske banke i svih. To je floskula. Niko više u Srbiji neće da stavi pred javnost Srbije i pred poslanike Srbije nešto što nema otvorenu podršku neke međunarodne institucije. Ali, to je licemerno, to je samo u delu diskusije, a u delu primene mi ponovo imamo srednji vek koji je u Srbiji trajao u devedesetim godinama.
Nadam se da će ovaj zakon da učini mali pomak ka tome da se stvore uslovi da se nešto uradi. Ponavljam, najveći posao da ta cenzura postane deo istorije je na vlasti, na opoziciji, na nevladinom sektoru i na sami novinarima. Hvala.

Da, replika, naravno.
Bez komentara na prethodnog govornika. Svako ko u Srbiji želi da razume šta se oko njega dešava i za to ima osnovne sposobnosti, a to je minimum razuma i nešto malo inteligencije, zna da to što sam ja cepao nisu novine. To se prodaje na kiosku, ali za ljude sa kojima se ja družim, za ljude koji drže do sebe, to teško može da se nazove novinama. To je kao, recimo, da imate TV stanicu gde jutarnji program vodi neki poslanik koji je bio uspešan dok je bio u radiju, kad niko nije mogao da ga vidi, a onda je prešao na televiziju. Zamislite državu gde nema cenzure, gde poslanik vladajuće koalicije vodi jutarnji program neke televizije.
Drugo, ovde postoji jedan veliki strah od torture, od onih koji vrše torturu. Juče je pominjano ovde neko vezivanje za bandere. Neko je pominjao da sam ja vezivao neke ljude za bandere. To nije normalno. Onome ko je to izrekao, što je posledica nenormalnosti istog, mogu da preporučim da je medicina napredovala od devedesetih godina, kada sam ja navodno vezivao nekoga, i da sada za tu dijagnozu postoje nova sredstva, da postoji nova terapija. Vezivanje za bandere i košulje koje se zakopčavaju na leđima više nisu terapija za to. Ako nekome treba terapija za bolest na koju se žali, ja sam spreman da ga uputim na relevantne stručnjake iz te oblasti. Hvala.

Član 109, ali da li ćemo da završimo sa povredama Poslovnika, to zavisi od ponašanja poslanika, to ne zavisi od bilo čije pojedinačne volje. Ja mislim da treba da izreknete opomenu…

Nije koristio član 109.

Pa dobro, ako neko kaže sve članove, hoćete da se igramo sada?

Hvala lepo. Čuli ste tekst, pošto je istovetan.   Obrazloženje kojim je odbijen amandman glasi da se odbija iz razloga što je rešenje koje je predloženo amandmanom sadržano već u članu 142. stav 1. Predloga zakona, što nije tačno. Ako pogledate član 142. stav 1. tu se govori, to su prelazne i završne odredbe, tu se govori o privatizaciji državnih medija, odnosno medija gde postoji vlasništvo države, AP ili lokalnih samouprava. Znači, ovim članom 142. stav 1. se ne sprečava osnivanje novih medija koji bi bili u vlasništvu republike, AP i jedinice lokalne samouprave. Zato mislim da treba da se prihvati ovaj amandman koji samo precizira dalju nemogućnost osnivanja medija od ovih subjekata.
Svaki mediji koji je u rukama republike, pokrajine ili lokalne samouprave nije nezavistan. To je iskustvo Srbije. Svaki medij, bez obzira koja vlast da je bila od kada postoji TV, pa do danas je uticala, pod navodnicima, na svoje TV, svoje radio stanice i to mora da bude prekinuto. Naravno, mnoge privatne TV su pod velikim uticajem ili čak pod potpunim uticajem nekih političkih stranaka, ali one bar ne nose ime javni servis i ne finansiraju se, bar ne direktno, od novca građana. Tako da bi ovakvo rešenje koje je dato u amandmanu zauvek otklonilo mogućnost da se ponovo desi da država, pokrajina ili lokalna samouprava osniva nove servise, odnosno svoje partijski servis.

Gospodine ministre, uz najbolje namere, ovde grešite zato što nije dovoljno dobro rešeno pitanje daljeg neosnivanja, jer to ničim nije zabranjeno. Mnoge lokalne samouprave imaju u svojim statutima pravo da osnivaju medije koje ne gasite ovim zakonom.
Zato, prihvatanjem ovog amandmana zakon postaje bolji, bez da se pomeri vaša namera, nego samo imamo preciznu definiciju i bilo bi dobro da prihvatite naš amandman. Deset sekundi.

Mislim da treba da sačekamo ministra, ako se slažete.

Dobro. Suština ovog amandmana sa tekstom – briše se, je u tome da se isključi taksa za plaćanje TV pretplate kao način finansiranja javnih servisa.
Evo i ministra.
Zašto to tražimo?
Ne samo što je bilo predizborno obećanje, nego i zbog razloga celishodnosti, što je danas popularna reč. Mislim da je potpuno nepotrebno da se uvodi jedan novi porez, a taksa je porez, jedna vrsta poreza, na nešto što sa obrazloženjem da to garantuje nezavisnost javnih servisa.
To ne garantuje nezavisnost javnih servisa. Pravosuđe se finansira iz budžeta direktno, pa to ne znači da nije nezavisno, ili ako nije nezavisno, teško da je finansiranje razlog za nedostatak nezavisnosti.
Prema tome, imali smo duge vremenske periode u modernoj srpskoj istoriji, kada su se javni servisi finansirali direktno iz budžeta. Pominjem, ponovo, 2001. godina, 2004. godina, bez bilo kakvog uticaja ili sa vrlo malim uticajem, uvek ima nekog uticaja vlasti na nezavisnost tih medija i svi se slažemo oko toga da je to bilo neko zlatno vreme nezavisnosti javnih servisa.
Drugi izvori finansiranja, a pre svega, finansiranje iz budžeta je sasvim dovoljno da dođemo do toga da finansije budu dovoljne.
Drugo, taksa koja je 50 evra godišnje, puta 3,3 miliona strujomera. To je 165 miliona evra. Ja sam se konsultovao sa ljudima koji to znaju, da je za finansiranje oba javna servisa dovoljno manje od 80 miliona.
Šta će onda onih 85 još? Imam još 10 amandmana na tu temu, pa ću dalju argumentaciju da nastavim na tu temu. Mislim da nema razloga da ulazimo u tu zamku da je to nekakav običaj EU, tačno je da tamo postoji i taksa kao rešenje, ali postoje i države gde nje nema.
Vlast je odgovorna za to da mediji budu nezavisni.

Mislite za ovaj amandman?

Isteklo za ovaj amandman?

Naravno da je besmisleno optuživati bilo koga da želi da ugasi javni servis, RTS i RTV. Naravno da i u ovom članu je pored takse, predviđena su još četiri izvora finansiranja, prema tome nije ugroženo.
Ponavljam, RTS je postojao i 2001. do 2004. godine. Vi ste pomenuli „Sablju“, ja sam ponosan na tu akciju i ja vam obećavam da će se to ponoviti, možda to neću raditi ja, voleo bih da to mogu, ali će se stvoriti…

Članom 37. se predviđa uvođenje takse, razrada te teme sa visinom od 500 dinara, rekao sam da ako imamo saznanje da je 3,3 miliona brojila u Srbiji, da je to 165 miliona evra na godišnjem nivou, ako se uzme u obzir da će recimo 25% vlasnika brojila da dobije neke olakšice iz nekih razloga, da je to 25% manje i dalje ostaje 125 miliona evra, a malopre sam pričao sa ljudima koji znaju tu oblast, koji su mi rekli da je za javne servise potrebno 80 miliona.
Moje pitanje je u ovom slučaju - gde je tih 20? Zašto moramo da otimamo od građana stalno za neke takse? Kažemo - ukidamo pretplatu, uvodimo taksu. Smanjujemo nezaposlenost, a u stvari povećavamo broj ljudi na birou. Pričamo o tome da otvaramo sve tajne, a ugovore držimo u sefovima.
To su stvari koje su nepotrebne za ovaj zakon. Mi smo naravno, nas obojica, poslanika Nove stranke u ovom parlamentu smo dali svoj doprinos poboljšanju zakona i ja se zahvaljujem ministru što je prihvatio amandman koji su podneli još neki poslanici i nas dvojica zajedno. To je dokaz da mi ne želimo da pravimo bilo kakvu opstrukciju, nego upravo to da poboljšamo ovaj zakon, ne uvođenjem takse, nego finansiranjem iz budžeta tako što se odredi 80 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti ili kako se već pravi Zakon o budžetu, 60 za ili 62 za RTS, 18 za Vojvodinu, to je ista garancija finansijske stabilnosti kao i pretplata koja se vezuje.

Hvala lepo.
Član 38. kao što smo čuli, dokazuje da se samo menja izraz, inače da sistem ostaje isti i da pretplata ostaje preko brojila. To je malo i podsećanje. Tamo u devedesetim godinama to se zvala TV taksa na brojilo, tako da imamo ovde i formalno vraćanje u devedesete na jedan jako loš način.
Ponavljam da postoje bolji načini finansiranja, ponavljam da postoji odgovornost vlasti za nezavisnost javnog servisa. Ovako, to je farsa u kojoj vlast kaže – ne, ne, ne, to je nezavisno, to je taksa, to su nezavisni prihodi. Sa druge strane ista ta vlast postavlja menadžera, direktora tog javnog servisa, tako da je vrlo moguće da nam za direktora postave nekog doušnika, iliti informera.
Ja se potpuno slažem da je RTS mnogo bolji u zadnjih devet meseci, naravno osim političkog i informativnog programa koji je, naravno, katastrofalan, kao što je bio i pre toga, ali postoji puno novih emisija. Čak je i izbor repriza, onih koje idu pre podne, bolji nego što je to bilo ranije i to treba pohvaliti. Recimo, „Grlom u jagode“ ide sada pre podne, a naveče, naravno, „Srećni ljudi“, kao što je to bilo i ranije.
Potpuno je nejasno kako mislite ministre, da nas ubedite da to što je brojilo ponovo deo zakona, dokazuje da nema trećeg subjekta i da smo prešli sa pretplate na taksu. To je, naprosto, neobjašnjivo, kao što je neobjašnjivo i kada kažete da je u zakonu precizno rečeno, gospodine ministre, da je do 500 dinara. Precizno bi bilo da je rečeno 500 ili 426, a kada je do, onda je to neprecizno. Hvala ministre.

Malopre smo imali ubeđivanja da strujomer nema nikakve veze sa ovom taksom, a onda u članu 39. gde se navodi da javni medijski servis vodi evidenciju obveznika plaćanja takse, itd.
Na dva mesta se pominje ED broj, to verovatno znači broj Elektrodistribucije, odnosno neka šifra iz distribucije, tako da je to još jedan jasan dokaz, čak ni onima koji to nikako ne mogu da shvate, čak ni onima koji sa svim svojim kapacitetom umnim ne mogu da shvate osnovnu realnost, a to je da je taksa i dalje vezana za struju, odnosno za strujomer.
To je jasno kao dan, a ta igra reči, da li je to taksa ili pretplata, to je potpuno nevažna stvar. To je porez koji se uvodi građanima Srbije dodatni, jer su oni kroz pretplatu referendumski pokazali šta misle o tome, ne toliko o programu van politike i informisanja, nego onome što gledaju kroz informativni i politički program od onih koji sada drže vlast, za koje ja ne mogu da shvatim šta im smeta vreme od 2001. do 2004. godine, kada oni tada nisu postojali kao stranka, koliko se ja sećam, ili su možda tada bili u nekoj drugoj stranci. E, to bi trebalo oni sami da reše sami sa sobom.
Generalno, tražimo brisanje ovog člana i da se javni servis Radio televizija Srbije i javni servis Radio televizija Beograd finansiraju iz budžeta, na način koji je vrlo jednostavno objašnjen i taj način je mogao da shvati svako, ko ili nije glup ili nije zlonameran. Ja mislim da ovde nema loših ljudi.