U članu 40, koji treba brisati, navodi se način kako se prikupljaju podaci za jedinstvenu evidenciju kojom zajedno rukuju RTS i RTV, način prikupljanja obveznika plaćanja takse da javnom servisu prijavi promenu podataka iz člana 39. u roku od 15 dana od nastanka promene. To je kraći rok nego kad se selite. Poenta u ovom članu, a i u nekim drugim, je obrazloženje Vlade zašto treba odbiti ovaj amandman.
Obrazloženje za član 40. glasi – amandman se ne prihvata jer je ova odredba neophodna za sprovođenje zakona. Nađite mi jedan član bilo kog zakona na kugli zemaljskoj koji nije neophodan za sprovođenje zakona. Znači, ovaj odbor Vlade je apsolutno na nivou falširane muzike iz autobusa sa ekskurzije za Niš. To je potpuno besmisleno… (Isključen mikrofon.)

U članu 41. se obrazlaže način plaćanja takse. Pošto smo mi protiv te takse, potpuno je prirodno da tražimo da se briše taj član i to je logika koju će, ja mislim, shvatiti svako dobronameran. Ali, opet imamo jedno vrlo interesantno obrazloženje za odbijanje ovog amandmana.
Dakle, na član 41. briše se, obrazloženje za odbijanje glasi – amandman se ne može prihvatiti jer je navedenim članom utvrđen način plaćanja takse, što jeste zakonska materija. To je genijalno. Znači, mi predlažemo da se taksa ukine, a obrazloženje da se ne prihvati taj naš amandman je, da ponovim još jednom – zato što je ovim članom utvrđen način plaćanja takse, što jeste zakonska materija. Pa svako slovo, svaki znak interpunkcije u ovom tekstu je zakonska materija, kao što je u prethodnom obrazloženju bilo da je taj član potreban za sprovođenje zakona. Naravno da je potreban za sprovođenje zakona, jer na početku ovog papira piše – predlog zakona, i on će verovatno sutra postati predlog. Naravno da sve što je u njemu jeste potrebno za sprovođenje zakona.
Dakle, farsa prebacivanje iz pretplate u taksu preko brojila na potpuno isti način, što, naravno, nema veze sa Ministarstvom kulture i informisanja. Ovo ima više veze sa finansijama, tako da nema razloga, ministre, da vi branite ovo.

Članom 42. se predviđaju olakšice, odnosno oslobađanja od obaveze plaćanja takse. Ali pošto se mi zalažemo za to da se taksa ukine. Kada takse nema onda nema ni uslova za oslobađanje od nečega što ne postoji. Znači, suština našeg predloga je u tome, a obrazloženje Vlade da se odbije je ponovo apsolutno vrh pravne misli. Kaže – amandman se ne može prihvatiti jer je navedenim članom utvrđeno pitanje koje predstavlja zakonsku materiju. Hvala.

U članu 45. kaže – sredstva naplaćena od takse, itd. Pošto smo mi protiv toga da se taksa i naplaćuje, protiv smo svih članova koji se tiču takse i naravno da se to na najjednostavniji način rešava tako što se traži da se amandman briše.
To smo uradili u ovom slučaju, i to ćemo uraditi svaki sledeći put kada dobijemo nedovoljno dobar zakon.
Da podsetim samo da sam u načelnoj raspravi rekao da je ovo dobar set zakona i složio bih se sa nekima koji su rekli da je ovo najbolji set zakona u istoriji Srbije, samo što nije dovoljno dobar. Može da bude i bolji.
Nema potrebe da se propusti prilika, da kada je nešto vrlo dobro, da ne učinimo da postane odlično i to je smisao naših amandmana, kao što je to bilo i u slučaju Zakona o privatizaciji.
Dakle, taksa nije nužno rešenje. Jeste dominantno u EU, ali mnoge stvari u EU su dominantne, pa ih mi ne primenjujemo.
Recimo, priznanje Kosova, recimo, sankcije Rusiji, pa ne primenjujemo. I u EU postoje države koje su protiv priznavanja Kosova i protiv sankcija Rusiji, pa su i kod njih, kod nekih od njih je i rešenje za finansiranje javnog servisa da je to iz budžeta.
Obrazloženje, zašto treba da se odbaci ovaj naš amandman je vrlo interesantno, pa kaže – sredstva od takse su javni prihodi i jedino se mogu koristiti za ostvarivanje javnog interesa.
Ko razume, svaka mu čast.

Članom 54. se predviđaju kaznene odredbe, kao i u svakom zakonu o haraču, za to da sa 3.000 dinara kazniće se za prekršaj za fizičko lice koje ne prijavi promenu podataka, u skladu sa članom 40. stav 4. To je, znači, ko ne prijavi promenu brojila kroz koje mu dolazi struja do televizora. Novčanom kaznom u visini od 10.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice koje izvrši tu tešku povredu podataka u skladu sa članom 40.
Naravno da je i ovaj član dokaz tome da je ovde od jedne pretplate, koja je imala jedan prividni vid dobrovoljnosti, sada se ovde uvodi harač.
Pitanje je ustavnosti ovog zakona i mi ćemo pokrenuti ocenu ustavnosti i pitanje je nekih tumačenja, koje smo čuli malopre, da ne zastareva dug po ovoj taksi. Da li je to u saglasnosti sa zakonom o obligacionim odnosima, koji podrazumeva zastarelost u roku od godinu dana, ali to nije danas tema.
Obrazloženje za odbijanje našeg amandmana da se član 54. je, naravno, i dalje vrhunac pravne teorije i prakse - amandman se ne prihvata jer se bez jasnih sankcija zakon obesmišljava.

U članu 55. su predviđene iste kazne, od 3.000 hiljade dinara za fizičko lice i 10.000 hiljada dinara za pravno lice. Isto, znači ako neko u roku od 15 dana ne prijavi promenu svog strujomera, biće kažnjen sa 3.000 ili 10.000 dinara.
Obrazloženje je isto kao i za prethodni stav - amandman se ne prihvata jer se bez jasnih sankcija zakon obesmišljava.
Predviđeno je ovim zakonom da se taksa uvodi 1. januara 2016. godine. Garantujem vam da ona neće biti uvedena, samo ćemo danas i narednih godinu dana imati bruku što smo doneli ovaj zakon, odnosno oni koji za njega glasaju, jer 1. janura 2016. godine mi miriše na jedno predizborno vreme, kada sigurno demagoška vlast neće uvesti nikakve nove takse. Hvala.

  Hvala lepo.
Kao što znate, poslanik Pavićević i ja smo protiv donošenja ovog zakona. Smatramo da su ponuđena rešenja bila sadržana u postojećem zakonu i da su eventualne male izmene mogle da budu izvršene time što bi se doneo zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Već sam govorio u načelnoj raspravi o tome da je ostalo malo preduzeća za privatizaciju, da postojeći zakon nije prepreka u ostvarivanju te privatizacije, nego je upravo ne stvaranje opštih makro-ekonomskih stabilnih uslova za dalje sprovođenje privatizacije, a to se u razlozima za donošenje novog zakona stavlja kao glavni argument za šta treba doneti novi zakon.
U ovom zakonu ima dosta rešenja koja praktično ozakonjuju ono što je u prethodnom zakonu bilo nezakonito, tako da bi mnoge od ove 24 privatizacije ili 224, kako ja mislim, koje su sumnjive ili nezakonite, bile zakonite da su vođene po zakonu koji vi predlažete. Konačno, ovde se uvodi slobodna pogodba koja je sakrivena iza strateškog partnerstva i to su sve razlozi zbog kojih mislimo da ovaj zakon ne treba doneti. Ponavljam, već je postojalo rešenje u prethodnom zakonu.
Videćete od amandmana do amandmana da su mnogi članovi samo ispremeštani u odnosu na prethodni zakon, da nešto što je bilo objašnjeno, odnosno definisano u članu 4. starog zakona sada prebačeno u član 3. ili u član 5. To je nepotrebno trošenje vremena sa samo jednim ciljem da se kaže – donet je novi reformski zakon za 200 ili 300 preduzeća na koja će se, u najboljem slučaju, primenjivati.
Kada je počeo proces privatizacije bilo je 4.000 preduzeća, a danas je ostalo 600 i nešto. Hvala.

Ja se nadam da ste osetili zadovoljstvo kad ste mi dali reč, a ne samo zato što ste morali da mi date reč.

Na sreću sednice odbora se direktno prenose i snimaju, tako da osim prisutnih članova Vlade i Vladinih institucija i dvadesetak poslanika i srpska javnost je mogla da lepo čuje i vidi šta je juče rečeno na odboru.
Ja sam rekao da na odboru neću da diskutujem o amandmanu, da diskutujem o ovih 95 amandmana, a da ćemo povući amandman na Zakon o stečaju, jer su nas ljudi iz Vlade ubedili, pre svega direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, da je to rešenje sa legitimacijama dobro. Znači, to sam rekao, rekao sam vam da usmeno da li je dovoljno da to kažem usmeno, vi ste rekli pismeno, a inače se kaže „pisano“ i dogovorili smo se da ja to povučem danas kada taj amandman bude na dnevnom redu.
Prema tome, nema razloga da iznosite neistine, posebno kada je vrlo lako proverljivo to što sam ja juče rekao na odboru.
Sa druge strane, meni je jako drago da naši amandmani su naišli na ovako visok nivo interesovanja i aktivnosti i to govori o njihovom kvalitetu. Hvala.

Hvala uvaženom kolegi što mi je dao mogućnost da dobijem još malo vremena koje ću naravno potrošiti, ne na odgovor besmislici koju je izrekao, nego na daljem dokazivanju da ovaj zakon nije dobar i da ovaj zakon mora da bude ne usvojen, odnosno ja se nadam da će posle ovako iscrpnih, kvalitetnih, dubokoumnih rasprava poslanika većine i sam ministar da shvati da zakon treba da se povuče, jer usvojiti zakon sa podrškom ovakvo grandioznih umova će biti stvarno komplikovana stvar.
No, pozdravite vi svakoga ko piše o meni...

Izvinjavam se.
Prenesite prethodnom govorniku, predsednice, da ja jako volim ljude koji se bave mojim radom, poslovnim, političkim i sportskim i ne znam kojim sve, da je to jako lepo, da je posao svakog političara da izazove pažnju i to pozitivnu pažnju što ja tako shvatam pažnju prethodnika i da uz današnji nedostatak mog već hroničnog biografa koji i danas nije prisutan u sali, vidim da postoje još dosta visokoumnih ljudi koji se bave mojom istorijom, što mi godi, i ja vam se zahvaljujem na vašoj pažnji.

Hvala.
U članu 3. je jasan dokaz onoga što govorimo da je ovo samo jedan malo izmenjen postojeći zakon. Recimo, ovde imate stav 1. – odredbe ovog zakona primenjuju se na subjekte privatizacije koje imaju sedište na teritoriji Republike Srbije.
Isti taj tekst piše u članu 4. prethodnog zakona. Stav 2. je interesantan u ovom članu i zato smo, između ostalog, protiv i za brisanje ovog člana 3. Kaže – ako je ovim zakonom uređeno pitanje kojim je drugim zakonom na drugačiji način regulisano, primenjuju se odredbe ovog zakona.
Znači, ovo je jedan zakon koji ima višu vrednost nego drugi zakoni. Bez definicije koji su to zakoni, koja su to pitanja na koja se odnose. Ovo su nesagledive posledice stava 2. u primeni zakona.
Nadam se da je neko bar iole pažljivo pokušao da vidi kakve će biti posledice pošto u našem pravnom sistemu verovatno ima nekoliko hiljada i nekoliko stotina zakona. Da li je neko uspeo da ispita sve mogućnosti u kojima ovakva odredba neće da izazove loše, manje dobre ili čak katastrofalne posledice na oblast privatizacije ili na neke druge oblasti?
Tako da me interesuje objašnjenje šta je ovim stavom trebalo da bude postignuto i da li je izvršena bilo kakva analiza? Kakve će posledice taj stav imati uopšte na pravni sistem ove države? Hvala.

Amandman na član 5. je naravno – briše se, zato što je to praktično prepakovan član 3. postojećeg Zakona i to je, još jednom da ponovimo suština naših amandmana i naša želja da ukažemo da je stanje u srpskoj privredi loša privatizacija koja je rađena negde u poslednjih deset godina.
To znači da je u pre dve godine ona rađena dobro. Mislim da ovde imamo svedoke te dobre privatizacije, bar polovina ovih ljudi koji ovde sede su radili u Agenciji za privatizaciju, pa su i lični svedoci, a mislim da je i sam ministar imao tada jednu jasnu sliku o tome šta se dešava u procesu srpske privatizacije.
Da podsetim od januara 2002. godine do marta 2004. godine, privatizovano je 1.300 i nešto preduzeća. To su sve mahom dobre privatizacije koje su ostvarile svoj cilj. Među tim privatizacijama nema ni jedne koja može da se nazove sumnjivom, ima neuspešnih u smislu da privredni subjekt nije mogao da nastavi svoje poslovanje, ali ne kao posledica kriminala u procesu privatizacije ili kasnije, nego zbog toga što praktično nije imao svoje mesto na tržištu i to je više nego jasno.
Kada govorite, kad govorimo svi o promašajima privatizacije, o teškom stanju u srpskoj privredi potpuno se slažem, ali nemojte do da prebacujete gospodinu Pavićeviću i meni.
Gospodin Pavićević je u politiku ušao pre godinu dana, u parlament kad i mi svi zajedno pre četiri meseca, a ja sam u politici bio upravo, svoj prvi deo bavljenja politikom završio u to vreme koje mogu slobodno da vrlo i subjektivno, ali mislim i objektivno da nazovem zlatnim dobom reformi u Srbiji, to je 2001, 2002. i 2003. godina.

Hvala lepo.        
Naravno da nismo govorili o članu 6. malo pre, ali videćete to u analizi stenograma i to nije nikakav problem. Malo je problem u tome što je to jedini član u ovom zakonu koji ima smisla i ovaj zakon je trebalo da se zove Zakon o izmenama Zakona o privatizaciji i da se samo promeni ovaj član koji definiše rok za privatizaciju, govorim o članu 6, jer to je suština. Prvobitni zakon iz 2001. godine je imao rok 31. decembar 2004. i to je pomerano kasnije iz potpuno besmislenih razloga i to je jedan od faktora zašto je napravljeno ovakvo stanje u srpskoj privredi i to nije urađeno u vreme dok sam se ja bavio tada politikom, a za gospodina Pavićevića smo rekli da tad nije bio u politici.
No da pređem na član 7, kojim se naravno ponovo na jedan drugačiji način prepričava član 5. prethodnog zakona, odnosno postojećeg zakona, pa naravno da je to razlog da se briše, naravno ne da se prekine proces privatizacije, nego da se prekine farsa gde se prepakivanjem starog zakona navodno nudi potpuno novo rešenje.
Pogledajte član 7. i uporedite ga, ako ste pratili ili ako imate pri sebi član 5. prethodnog zakona, aktuelnog zakona i videćete da je to jedno te isto.
Da vam kažem još jednu stvar, a to je da su obrazloženja Vlade, kojim se odbijaju naši istovetni amandmani, istovetna sva, prema tome ako prebacujete nama nešto što nemate razloga da prebacujete, to radite isto i Vladi bez nekog velikog razloga, a u samom tekstu obrazloženja ima treći pasus koji je jako interesantan, ali nemam vremena da ga sad obrazlažem.

Hvala predsedavajući.
Član 9. je jednim delom kompilacija članova 10. i 11. postojećeg zakona sa jednom inovacijom, a to je da umesto kod metoda privatizacije putem prenosa kapitala bez naknade, do sada je bilo rešenje da se bez naknade prenosi zaposlenima i građanima Srbije, zavisi od toga koji je objekat privatizacije. Ostaje rešenje da se prenosi zaposlenima bez naknade, ali se uvodi umesto građana Srbije prenos strateškim investitorima u skladu sa ovim zakonom i propisima koji određuju podsticaj direktnih investicija.
To je ono što pričamo, to je jedan od članova koji stvara uslove za skriveno neposredno dogovaranje koje naravno nije postojalo u postojećem zakonu, koje naravno nikada nije postojalo do sada, koje je postojalo u Nacrtu ovog zakona koji je ova Vlada predložila, pa je na pritisak ili dozivanjem pameti to povučeno, jer bi bilo previše očigledno, ali ovo je jedan od puteva, jedna od rupa kojom se omogućava neposredno dogovaranje.
Na kraju, pošto su kratka dva minuta, let za Njujork je postojao 2003. godine, direktan, da vas podsetim, i drago mi je što je potpredsednica Udovički rekla da je privatizacija 2002, 2003. i 2004. godine, na početku 2004. godine bila dobra i da je taj zakon bio dobar, jer ja drugo ne bih ni očekivao od uvažene potpredsednice. Hvala vam.