Hvala lepo.
Naravno, ovde je amandman - da se briše. Naravno, da je naša intencija da se brisanjem svih članova ovog zakona ukaže na to da je postojeći zakon bio sasvim dovoljan pravni okvir za okončanje procesa privatizacije u slučaju da je sprovođen dosledno, to znači zakonito i bez izuzetaka i da su sprečene sve kriminalne radnje koje su se naravno dešavale u ovom procesu, posebno od polovine 2004. godine do današnjeg dana.
Agencija za sprečavanje pranja novca postoji od 2001. ili 2002. godine. Osnovana je u ovom domu kada je ovde bio Savezni parlament i učestvovao sam u tome, tako da svi ti mehanizmi zaštite su bili mogući i po starom zakonu.
Ono što je interesantno, to su obrazloženja na koja sam malopre ukazao kojima se odbijaju naši amandmani, kao što su naši amandmani praktično vrlo slični samo se razlikuje redni broj člana. Sva obrazloženja su ista, i jedan deo tog obrazloženja Vlade zašto se odbijaju naši amandmani glasi – ideja predloga zakona je da predloženi modeli i mere primenjuju se samo kod preduzeća sa održivim poslovanjem. U ovim definicijama u članu 2. ne piše šta je održivo poslovanje. Ko ocenjuje, po kojoj metodologiji, po kom standardu šta je održivo poslovanje, a šta nije? To je takođe dobar uslov da se ovaj zakon koristi kao osnova za korupciju. Ne mislim da je to namera ministra i vas koji sedite pored njega, ali vam ukazujem da se tu javlja velika mogućnost za korupciju i kriminal. Nastaviću sa ovim obrazloženjem kasnije.

Mislim da je ovo još jedno u nizu namerno pogrešnih tumačenja. Naravno da nije cilj da se omogući pranje novca u Srbiji.
Ponavljam, bio sam u Saveznoj Vladi koja je predložila Zakona o sprečavanju pranja novca i formirala Komisiju za sprečavanje pranja novca. Po tom zakonu i u radu te komisije postoje svi zakonski osnovi da se spreči pranje novca u Srbiji. Zašto to nije sprečeno, to je pitanje za one koji su to dozvoljavali.
Ja čekam da se borba protiv kriminala, koja je obećana pre dve godine, intenzivna, koju ja zastupam ceo svoj život, posebno me raduje što je to intenzivirano, bar na rečima u zadnje dve godine, da dođemo do jednog primera i da vidimo u zatvoru nekoga ko je kriv za neku lošu privatizaciju, za pranje novca ili za bilo kakvu zloupotrebu.
Ja sam jedan od najzainteresovanijih za to, jer je njihovim radom od 2004. godine na ovamo kompromitovano ono zbog čega sam ja ušao u politiku i kompromitovano ono za šta su se borili mnogi ljudi koji su dali svoj život za ostvarivanje te politike i kompromitovano je ono za šta su se borili ljudi, za te svetle ciljeve 05. oktobra. Ja imam najveći interes da oni koji su iskompromitovali sve te ideale i sve te ciljeve, što pre budu iza brave. Moj povratak u politiku ima za cilj i to. Hvala vam.

Hvala vam.
Hvala na zabrinutosti za političku sudbinu političke ideje i političke organizacije koju ja predstavljam i vodim. Mislim da, evo sada da budem ne skroman, to nije potrebno, jer deset godina sam bio van politike, vratio sam se u politiku. Bio sam na listi sa ljudima od kojih niko nije, koliko ja znam, ovde ni gospođa Čomić ni drugi članovi stranke koja je bila na toj listi, optužen za bilo kakvo krivično delo, niti se protiv njih vodi bilo kakav istražni postupak. Za razliku od nekih članova ili članova porodice u vašem poslaničkom klubu, neki su u bekstvu, neki su tamo, neki su vamo, neku su malopre govorili o privatizaciji, pa ih nema. Gospodin Stevanović, ako se ne varam, i gospodin Nikolić koji su učestvovali u privatizaciji po starom zakonu, koje ja znam iz nekih drugih stranaka, kada su se zdušno zalagali za primenjivanje svega onoga što vi i ja sada osuđujemo zajedno.
Prema tome, ne sekirajte se za moju političku sudbinu, a poruka biračima je i za prošle izbore, a to je već prošlo, ali za buduće, kada glasate nemojte da brinete o sudbini političara, brinite o svojoj sudbini. Kada glasate definišete svoju sudbinu, a ne sudbinu ovog ili onog političara. Hvala.
(Aleksandar Jovičić, s mesta: Replika.)

Ponavljam, jako mi je drago što svojim inspirativnim diskusijama mnoge kolege potvrđuju značaj ovih amandmana koje smo gospodin Pavićević i ja podneli. To je očigledno izazvalo interesovanje koje govori o kvalitetu tih amandmana i o razmišljanju o tome da, ako se slažemo oko toga, nam je zajednički cilj, a to je da se na neki način nađe spas za tih 85,90,100 hiljada ljudi koji su ostali u tih 600 i nešto preduzeća. Ako nam je to zajedničko, vi mislite da to treba da se reši novim predlogom zakona, a mi smatramo da je taj novi predlog zakona samo jedna estradna manifestacija, da je to u stvari reciklirani stari zakon, koji je mogao doslednim sprovođenjem da dovede do istog cilja, a za koji se i vi zalažete.
Ovo je set zakona od tri zakona, gde mi podržavamo dva. Zakon o stečaju, na žalost, danas jeste jedini lek za najveći broj preduzeća koja su ostala ne privatizovana. To je jasna ekonomska logika i to se uči u zabavištu za ekonomiste. Tu nema nikakve sumnje da je naša namera dobra, a da ovde želimo da ukažemo da, kažem još jednom, reciklirani estradni zakon neće doprineti, a u njemu se, ne namerom ministra, ali bojim se nečijom tuđom namerom, stvaraju uslovi za korupciju.
Potpredsednica Vlade je rekla da ne postoji zakon koji apsolutno isključuje mogućnost korupcije. To je vrlo opasna izjava i to dolazi iz Vlade koju vi branite i koju vi predstavljate. Mislim da je to jedna opasna izjava i da ne možemo tako da govorimo. Zakoni ne smeju da budu fleksibilni. Osnovni cilj zakona je da bude vrlo jasan i precizan. Fleksibilnost zakona je bezakonje, a vi se zalažete za fleksibilnost u ovom zakonu.

Hvala lepo.
U ovom članu koji naravno da je postojao i u aktuelnom zakonu se definiše kako se plaća privatizacija i plaća se naravno dinarima i devizama. Teško da bi moglo da se nađe neko treće rešenje.
Naravno da tražimo brisanje, ne zato što smo protiv toga da se privatizacija plaća nego zato što je besmisleno da se reciklira jedno dobro rešenje u zakonu koji je inače, ponavljam, mogao da bude dobar da je zakonito sprovođen.
Da pročitam ponovo ono što sam izvukao malopre iz obrazloženja za odbijanje našeg amandmana. Da ponovim – ideja predloga zakona je da predložene metode, modeli i mere se primenjuju samo kod preduzeća sa održivim poslovanjem. Pitao sam šta to znači? Ministre, čekam odgovor. U tom smislu sprovešće se još jedna procena održivosti poslovanja. Šta to znači? Ko to sprovodi? A koja će zajedno sa informacijama iz pisma o namerama potencijalnih investitora poslužiti kao osnov za donošenje odluke o modelu, metode mera kod preduzeća sa održivim poslovanjem.
Tri puta se pominje jedan izraz koji ne znamo šta znači, a koliko ja mogu iz ovoga da vidim, iz pisma o namerama nekoga ko želi da nešto kupi Vlada će preko svojih nadležnih tela da izabere kojim modelom će biti vršena privatizacija, a to opet zavisi od nečije procene, ne znamo čije, da li ta preduzeća mogu održivo da posluju ili ne. To je mačka u džaku, to je tamni vilajet. To je toliko fleksibilno da možete da ga motate na bilo koju drugu stranu i to je problem u ovom zakonu, jedan od osnovnih problema, a to je da mogu da se stvore uslovi za korupciju.
Konačno, ja sam dvojici prethodnih ministara za finansije i privredu rekao da ne ulaze u ovu Vladu, jer će posle šest meseci da izađu iz nje sa osećanjem da su prevareni i ne bih voleo da se to desi vama.

Hvala, predsedavajući.
U članu 17. se definiše kuda idu sredstva od privatizacije, kao što pratite, nadam se, pa znate. Naravno da je to bilo sadržano i u aktuelnom zakonu i naravno da ću i ovde da upotrebim izraze „reciklaža“, to znači na jedan malo drugačiji način, pod nekim drugim rednim brojem člana zakona se praktično na isti način obrađuje ista materija.
Ovo je dobra prilika da, kada se već priča o tim nekim lošim i dobrim iskustvima iz privatizacije, podsetim da su prihodi od privatizacije 2003. godine bili preko dve milijarde dolara i da je to, uz „Telekom“ koji se desio nekoliko godina kasnije, mislim 2007. godine, najveći prihod od privatizacije i da svi ti tada privatizovani pravni subjekti ili kompanije i dan danas rade i spadaju svi među prvih deset poreskih platiša za budžet Srbije. To je i, čini mi se, premijer u ekspozeu istakao i naveo neke od njih.
Tako da, to vam je još jedan dokaz da je postojeći zakon, pre svega onaj njegov izvorni tekst, bio sasvim dobar okvir za rešavanje ovog problema koji sada imamo, a to je tih 600 i nešto neprivatizovanih preduzeća, od kojih smo čuli i na odboru da bar šezdesetak ne možete da nađete na adresama, da su dvadesetak-tridesetak zaštitne radionice za invalide koje nisu predmet privatizacije, da je tridesetak i nešto na Kosovu, što znači da i tamo ne možemo da ih privatizujemo, i da je praktično od onoga što je ostalo, a to je negde oko 400, bar polovina spremna za stečaj sutra.
Tako da, samo da ne podižemo ovom diskusijom i ovim zakonom velika očekivanja kod tih skoro 100.000 ljudi. Nažalost, tu nema neke velike dobre sudbine. Slažem se da je problem veliki, ali ovo nije način da se on reši. Hvala.

Član 19. govori o tome ko pokreće postupak privatizacije, subjekte privatizacije i to je za društvenu imovinu je ministarstvo nadležno za poslove privrede. Što se tiče javnog kapitala, tu se pokreće inicijativa Vlade, nadležnog organa AP ili lokalne samouprave.
Bolje rešenje je bilo u prethodnom zakonu zato što je bilo više inicijatora procesa privatizacije, a ne samo Vlada ili nadležni organ lokalne samouprave ili AP. Zato, između ostalih razloga, i to je razlog što tražimo brisanje ovog člana.
Hvala prethodnici koja je ukazala i mislim da je prva shvatila šta je naš cilj. Da, naravno, naš cilj jeste da pokažemo da je ovaj zakon pokušaj da se kroz velike fanfare i,da ponovim još jednom, estradu, prikaže kao reformski nešto što je inače reciklaža i prepakovanje postojećeg zakona.
Naravno da kriminalne radnje vezane za privatizaciju ne proističu iz Zakona o privatizaciji, nego proističu iz kršenja Zakona o privatizaciji i drugih zakona koji su bliski ovoj oblasti.
Konačno, uz svo poštovanje posle 100 dana ili malo više koliko smo ovde, ja bih vas molio da zapamtite koja stranka se kako zove. Moja stranka se zove – Nova stranka. U narednih dvadesetak godina ćemo vas vratiti u klupe…

… opozicije, pa ćete imati vremena da pišete prave amandmane koje nam sada preporučujete.

Ja bih molio uvaženog prethodnog govornika i sve druge da pogledaju u monitor. Osim mog lika u dobrim godinama, imate tamo i moje ime i imate naziv stranke kojoj pripadam. Hvala.

Hvala.
U ovom članu se definiše da Agencija predlaže da Ministarstvo nadležno za poslove privrede, model i metod privatizacije rok od 45 dana, kaže, ako je iskazano interesovanje investitora prihvatljivo i ako je održivost poslovanja subjekta privatizacije pozitivno ocenjeno, to je i ono što sam već čitao u tekstu obrazloženja.
Tri puta se ponavlja sintagma – održivost poslovanja, jer ja sam već jednom pitao ministra, pa bih molio da dobijem odgovor na to kako to objašnjavate, ko sprovodi, po kojoj metodologiji i po kojim standardima? Hvala.

Bilo bi jako lepo da je ovo tačno što sam čuo od ministra. To znači da je održivost poslovanja subjekta privatizacije to da subjekt privatizacije, odnosno firma, privredno društvo, proizvodi ili pruža usluge i njih naplaćuje na tržištu tako da ostvaruje veći prihod nego što su troškovi. U čemu je problem onda sa tom firmom? Zašto ona ima probleme? Čemu onda zakon koji treba da spasi tih 600 firmi od problema, ako one mogu da posluju na način na koji ste vi rekli? Zašto nisu do sada našli nekoga da ih privatizuje?
Naravno da to to znači u jednoj široj definiciji, ali tome apsolutno nije mesto u ovom zakonu, jer da jesu takve, oni bi već odavno bile privatizovane i radile bi vrlo profitabilno. Hvala.

Hvala vam.
Primer „Galenike“ je jako dobar i naravno da niko normalan ne želi propast te firme, pa ko god da je u ovoj Srbiji, ali je ta „Galenika“ došla u taj položaj zato što nije privatizovana po starom zakonu, u vreme kada nisu pravljene poslovne gluposti, egzibicije, namirivanje partijsko, klanovsko, kumovsko ili ne znam kako.
Znači, mi imamo ceo segment farmacije koji je privatizovan. Sve ono što je imalo mesta na tržištu je opstalo i danas posluje jako dobro. Ono što je bilo mrtvo pre 20 godina, mrtvo je i dan danas. Prema tome, to je jedan problem sa tim primerom.
Drugi je problem što najveći deo drugih firmi, da li je tu „Lasta“ i „Simpo“, sve ostale firme su firme koje teško mogu da se porede sa „Galenikom“.
Konačno, pitanje ko plaća te dugove? Ko je time što je propušteno da se to privatizuje, po starom zakonu, u vreme kada je to trebalo da se radi, ko plaća sve te dugove? Ne plaća to Vlada. Ne plaća to ni država. To plaćaju građani Srbije.
Prema tome, hajde da uzmemo tih par velikih firmi da stavimo na stranu i da mi objasnite ili bih ja mogao da me uputite na neki sajt, na neku publikaciju gde bih ja mogao da se upoznam sa tim šta je po kojoj metodologiji i po kojim standardima se vrši ocena održivog poslovanja subjekta privatizacije.
Inače, ne sumnjam u dobre namere. To govorim vama, ministre, i vašim saradnicima, ne skupštinskoj većini. Hvala.

Naravno da će sva pitanja biti postavljena predsedniku Vlade. Mislim da je to pravi način komunikacije parlamenta i Vlade, a i sam predsednik Vlade je rekao da će on odgovarati na pitanja poslanika, tako da će sva pitanja biti upućena njemu. Ima ih više i tiču se onoga što građani Srbije očekuju da dobiju danas kao odgovor. Nema pitanja interesuju i mene lično, ali u izboru tih pitanja sam se pre svega vodio time dam odgovore na sve one teme koje stoje u srpskoj javnosti i nikako da dobijemo konačan odgovor na to.
Prvo pitanje. Ugovori sa „Etihadom“, sa „Fijatom“, sa NIS, tajni ugovori, predsednik Vlade je još u kampanji, kada je bio šef svoje stranke i kandidat za premijera je rekao da će to biti objavljeno do 16. marta, pa onda nešto posle, pa nešto pre, u svakom slučaju od 16. marta do dana današnjeg je prošlo skoro četiri meseca, nismo dobili te odgovore. Zašto se to ne objavljuje? Koji to član bilo kog pravnog akta u Srbiji to dozvoljava? Zašto dopuštamo da važna pitanja za ovu državu ostanu bez odgovora? Kada je nešto bez odgovora onda se tu stvaraju razne sumnje.
Obećano je takođe da će se u prvih 100 dana Vlade čuti i dati tačna i prava istina o privatizaciji „Politike“. Misli se verovatno na kompaniju „Politika“. Od toga nismo čuli ni reč, ni u javnosti, ni u bilo kakvom direktnom dokumentu koji bi potekao iz Vlade.
U vreme poplava još su bile u jeku, obećano je na sednici da li Vlade da li kriznog štaba da će biti hitno objavljen spisak svih donatora koji su svojim sredstvima pomogli obnovu države od posledica poplava. Do dana današnjeg mi nemamo taj spisak. Ne znamo onih tridesetak miliona, čini mi se koji je skupljen na taj humanitarni način, ko je to dao, kuda ide taj novac, ko raspolaže tim novcem, a to je bilo obećano?
Izveštaj o poplavama je prošao kroz Skupštinu, a ja nisam shvatio da li je to bio taj izveštaj koji nam je obećan da će biti dat kad svi ministri imaju vremena da dođu i da nam kažu svoje viđenje, ili je to bio samo onaj dokument od 300 i nešto stranica koji ja praktično jedna kompilacija raznih izveštaja od kojih su neki neupotrebljivi, neki dosadni, neki pogrešno definisani. Znači, šta je sa izveštajem o poplavama?
Obećano je u prvih 100 dana Vlade, Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju. Recimo da je to usvojeno.

Prvo komentar. Ja nisam izabran ni na čijoj listi, nego je to bila koalicija koja se zvala kako se zvala. Možete da se informišete.
Drugo, niste dali odgovor na ugovor o „Er Srbija“. Rekli ste - to što su parametri koje ste obećavali da će taj ugovor da donese, ali ugovor nismo videli.
Što se tiče Mileta Jerkovića, on me je tužio zbog klevete, zato što sam mu rekao da je kriminalac javno, pa je posle odustao, tako da nemojte njega meni da prebacujete. Molim vas, sada vi mene slušate. Nijedan ugovor koji ste pomenuli nema nikakve veze sa vremenom dok sam se ja bavio politikom i to vi dobro znate. To je rađeno u vreme kada je tu stranku vodila neka ekipa sa kojom ste vi hteli da pravite Vladu pre tri meseca, tako da nemojte meni to da… Ako je neko bio protiv tih tajnih ugovora, ako je neko bio protiv privatizacija kao što je Mile Jerković, od 2004. godine do dana današnjeg, to sam bio ja.
Da vam postavim još samo dva pitanja, pošto vidim da ne dajete odgovore na pitanje o autokomponentama u Pančevu, čipovi itd, itd, dva laka pitanja.
Prvo, da li možete da garantujete da niko od vaših ministara nije nezakonito stekao diplomu ili da nije plagirao magistarski ili doktorski rad? To je prvo pitanje. Ako kažete da garantujete, više nikad neću postaviti ovo pitanje.
Drugo pitanje – ko je odabrao i platio profesionalne muzičare koji su zabavljali ministre na ekskurziji za Niš koja se desila u ponedeljak, a srpski mediji su dobili puno informacija o onom veselju u autobusu? Hvala lepo.

Nisam zadovoljan odgovorima. Nisam dobio nijedan precizan odgovor na bilo koje pitanje, neka nisu ni pomenuta kao recimo, plagijati. Što se tiče „Er Srbije“, da vas podsetim da je 2003. godine JAT je poslovao sa profitom, s tim što je imao istorijske dugove od pre, znači, nije imao gubitke tada.
Što se tiče ovih drugih pitanja, stvarno je lepo slušati to što govorite, ali tu nema nikakvog osnova. Vaše lepe želje su bez osnova i to je problem ove Vlade, i možda joj mesto u autobusu.
I konačno, nemojte da vičete na mene. Nisam ni član Vlade, niti član otadžbinske uprave.