ALEKSANDAR VUČIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1970. godine u Beogradu.

Završio je osnovnu školu “Branko Radičević” u Novom Beogradu, Zemunsku gimnaziju, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u generaciji.

Bio je pobednik na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i pionirski prvak Beograda u šahu. Bio je stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Usavršavao se u Velikoj Britaniji, u Brajtonu, gde je nešto više od godinu dana boravio i pohađao kurs engleskog jezika.

Nakon studija radio je kao novinar na “Kanalu S” na Palama tokom 1992. i 1993. godine. Pripremao je i vodio vesti na engleskom, blok iz sveta, intervjue, reportaže.

Srpskoj radikalnoj stranci pristupio je 1993. godine i ubrzo biva izabran za poslanika u Narodnoj Skupštini Republike Srbije. Samo dve godine kasnije, postaje generalni sekretar SRS.

Nakon pobede Srpske radikalne stranke na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postaje direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“.

Kada je SRS 24. marta 1998. godine formirala Vladu Srbije sa SPS i JUL, Vučić je izabran za ministra za informisanje. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po drakonskim kaznama za medije, kao i gašenju redakcija “Dnevnog telegrafa”, “Evropljanina” i “Naše Borbe”.

Za vreme primene Zakona o univerzitetu izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. U maju 2000. godine, Vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.

Bio je poslanik u Saveznoj skupštini SRJ u tri mandata: u Veću republika od februara 1998. i od maja 2000. godine, a od 24. septembra 2000. godine izabran je za poslanika na saveznim izborima. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja, i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.

Tri puta se neuspešno kandidovao za gradonačelnika Beograda. Na grdaskim izborima 2004. osvaja 29 odsto glasova u prvom krugu izbora, odnosno 48 odsto glasova u drugom krugu. Na lokalnim izborima za gradonačelnika Beograda održanim u maju 2008. godine osvaja 34,7 odsto glasova. Predstavnici beogradskih odbora SRS, DSS, SPS i PUPS potpisali su 29. maja 2008, koalicioni sporazum o formiranju vlasti u Beogradu, a kandidat ove koalicije za prvog čoveka prestonice bio je Vučić, koji je bio ubeđen da će postati novi gradonačelnik.
Ipak, socijalisti su odlučili da formiraju koaliciju na republičkom nivou sa Demokratskom strankom i da raskinu sporazum potpisan sa radikalima. Vučić je pred izbore u maju 2012. godine bio ponovo kandidat za gradonačelnika prestonice, ali je lista Srpske napredne stranke osvojila 24,3 odsto glasova.
Nakon raskola u Srpskoj radikalnoj stranci, kada je dotadašnji zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić 5. septembra 2008. podneo ostavku na tu i funkciju šefa poslaničke grupe u Skupštini Srbije, formirajući svoj poslanički klub, Vučić nije odmah saopštio da li ostaje u stranci ili odlazi sa Nikolićem. On je 15. septembra ispred Skupštine grada Beograda saopštio novinarima da je podneo ostavku na sve funkcije stranci i povukao se iz političkog života.

Ipak, Vučić je početkom oktobra saopštio da prelazi u Srpsku naprednu stranku, a na osnivačkoj skupštini stranke izabran je za zamenika predsednika.
Nakon što je pobedio na predsedničkim izborima 20. maja 2012, lider SNS Tomislav Nikolić povlači se sa mesta predsednika SNS, što je obećao u predizbornoj kampanji, a Vučić u maju 2012. postaje v.d. predsednika stranke. Na vanrednoj sednici Skupštine SNS, održanoj u septembru 2012, Vučić je aklamacijom izabran za novog predsednika SNS.

Kada su krajem jula 2012. godine SNS, SPS i URS formirali Vladu Srbije, Vučić je postao potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić imenovao ga je i za šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Vučić se na toj funkciji nalazi i danas, iako je još 2014. govorio da će podneti ostavku.
Funkciju ministra odbrane obavljao je do rekonstrukcije Vlade Srbije 2. septembra 2013, a zadržava funkciju prvog potpredsednika Vlade zaduženog za borbu protiv korupcije i kriminala.

U januaru 2014. Predsedništvo SNS, na Vučićev predlog, jednoglasno donosi odluku da se raspišu vanredni parlamentarni izbori.

Na vanrednim parlamentarnim izborima u martu 2014. koalicija okupljena oko SNS osvojila je ubedljivu većinu od 48,35 odsto glasova (158 poslaničkih mesta), a Vučić postaje predsednik Vlade Srbije.

Na novim vanrednim parlamentarnim izborima u aprilu 2016. koalicija okupljena oko SNS osvojila je 48,25 odsto glasova, ali ovoga puta 131 poslanički mandat. Vučić je ostao na funkciji predsednika Vlade Srbije.

Na predsedničkim izborima u aprilu 2017. pobedio je u prvom krugu, sa osvojenih 55 odsto glasova. Ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije podneo je 30. maja, a sutradan je stupio na funkciju predsednika Srbije.

Dobitnik je nagrade „Kapetan Miša Anastasijević“ za ličnost godine 2012, kao i nagrade „Ličnost godine 2013“ u izboru „Nezavisnih novina“ Bosne i Hercegovine. Takođe, dobio je i nagrade „Čovek godine 2013“ u izboru evropskog magazina „Man“, „Najevropljanin 2013“ u izboru međunarodne organizacije „Prva evropska kuća“, „Vidovdanske nagrade 2013“ koju dodeljuje Grad Kruševac i nagradu „Regionalni lider 2014“ u izboru regionalnog žirija i čitalaca „Večernjeg lista“ Bosne i Hercegovine.

Govori engleski jezik, a služi se ruskim i francuskim.
Poslednji put ažurirano: 19.02.2021, 15:06

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanik
  • Beograd
  • 05.03.1970.
  • diplomirani pravnik
    • predsednik Republike Srbije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

Jedanaesta posebna sednica , 31.05.2022.

"ZAKLINjEM SE DA ĆU SVE SVOJE SNAGE POSVETITI OČUVANjU SUVERENOSTI I CELINE TERITORIJE REPUBLIKE SRBIJE, UKLjUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU KAO NjEN SASTAVNI DEO, KAO I OSTVARIVANjU LjUDSKIH I MANjINSKIH PRAVA I SLOBODA, POŠTOVANjU I ODBRANI USTAVA I ZAKONA, OČUVANjU MIRA I BLAGOSTANjA SVIH GRAĐANA REPUBLIKE SRBIJE I DA ĆU SAVESNO I ODGOVORNO ISPUNjAVATI SVE SVOJE DUŽNOSTI."
Tako mi bog pomogao.

Jedanaesta posebna sednica , 31.05.2022.

Dame i gospodo, Vaša svetosti, poštovani predsedniče, poštovani člane Predsedništva Bosne i Hercegovine, poštovana predsednice Republike Srpske, uvaženi predstavnici verskih zajednica, dragi prijatelji, poštovani predsednici Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, vaše ekselencije, predsednice Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, predsednice Vlade, članovi Vlade Republike Srbije, predsedniče Pokrajinske skupštine AP Vojvodine, predsedniče Pokrajinske vlade AP Vojvodine, dame i gospodo, dragi prijatelji, ne postoji veća čast, veća obaveza, nema ni većeg ponosa od onog koji ti daje činjenica da voliš svoju zemlju, niti lepše dužnosti od te da je sa ponosom predstavljaš.
Sve to, i obavezu, i dužnost, i čast, i ponos, dobio sam od građana na izborima. Oni su izraz volje ubedljive većine koja je mene i najveći deo vas nanovo zadužila da svoj posao obavljamo ne uvek onako kako čak i ta većina želi, već da činimo sve ono što je u najboljem interesu Srbije.
Želim da budem predsednik svih i predsednik za sve, da budem prvi po obavezama i poslednji po privilegijama, da radim više, da ne tražim ništa za sebe, ali da tražim sve, apsolutno sve za našu Srbiju.
Veliki Konfučije je rekao da kompromis može da se pravi sa svim, osim sa idealima i to je ono što nameravam da sledim, a meni je ideal Srbija i dobrobit njenih građana. To ujedno određuje i prioritete mog drugog mandata, one koji su čini mi se i pre polaganja zakletve bili javni i jasni i koji glase: mir, stabilnost, nezavisnost u odlučivanju, sloboda Srbije, sigurnost, zdravlje, Evropa, rad, rad i rad.
Srbija jeste i biće, da parafraziram Marka Aurelija, cara, filozofa, upravo ono i samo ono što mi od nje napravimo. Ona je proizvod naših misli, naših snova i naših dela, naš ideal, naš cilj, naša svest, znanje o tome gde smo i geografski i istorijski i velika pažnja o tome da nikada ne pobrkamo, kao što nam se toliko puta u istoriji dešavalo, istoriju i realnost, geografiju i realnost, puste želje i realnost.
Danas imam čast, ali i nemerljivu obavezu da vam se obratim kao predsednik čiji drugi mandat počinje u prelomnim vremenima moderne istorije. Ne postoji teža, ali ni uzvišenija dužnost od ove na koju danas po drugi put stupam. Ne postoji cilj koji je zahtevniji, ali i časniji od cilja da Srbija nastavi svojim putem, jedinstvenim u budućnost kakvu je odavno svojim žrtvama i odricanjima zaslužila.
Preuzimam predsedničku dužnost u vremenima u kojima je premisa u gotovo čitavom svetu osnovna postala da su drskost i bezobrazluk čin hrabrosti, a smirenost i strpljenje odraz straha. Živimo u vremenima kada svi glasno govore, a malo ko sluša i još ređe čuje. Glasovi razuma su sve tiši, a vizija budućnosti celog čovečanstva sve maglovitija i udaljenija.
Danas je možda više nego ikada ceo svet željan istine i pravde. Iste one pravde koja je utkana i u prve reči naše prelepe nacionalne himne i koja još uvek stoji kao imperativ bez kojeg nema napretka ni dostojanstvenom čoveku, ni celom svetu. Za takvu istinu i za takvu pravdu uvek ću da se borim, jer nema težeg, ali ni časnijeg puta od toga.
Svet možda nikada više neće biti isti, ali vam ukazujem na činjenicu da ćemo bar mi pokušati da ostanemo snažni, samouvereni i nepokolebljivi u svojoj principijelnosti, da ćemo kao zemlja nastaviti da radimo za opštu dobrobit dok hrabro grabimo napred uprkos svim nedaćama, kao što smo to činili i do sada.
Ne postoji stoga dovoljno velika reč za našu Srbiju, koja je oduvek stajala na raskršću različitih civilizacija, vera i kultura, čime je obogaćena na najbolji način koji nas podstiče da to nasleđe čuvamo i danas još jače, čvršće i odlučnije nego ikada pre. Isto tako, preko nas su se odvajkada ukrštali putevi tuđih interesa i ambicija, osvajanja i povlačenja, ali i naših pobeda i poraza koji su ostavili duboke ožiljke u celokupnom bivanju Srbije. Mnogi su kod nas dolazili bez poštovanja i obzira, a odlazili sa skrivenim ili otvorenim divljenjem prema našem malom, a tako velikom narodu i prema našoj maloj, a tako ponosnoj Srbiji.
Baš kao i ovo Miroslavljevo jevanđelje, i naša zemlja je imala čudan i težak istorijski put. Pokoljenja Srbije su se kalila kroz najteže trenutke tokom dugih vekova, neretko sama, ali uvek uspravna. Upravo ta pokoljenja koja su kroz istoriju pokazivala neverovatne ljudske, vladarske, umetničke, vojne, moralne i duhovne visine utkala su ovaj nesalomivi, slobodarski, ponekad čak prkosni duh u sve sadašnje i buduće naraštaje našeg naroda.
Da stvari konkretizujem, svet pred našim očima se na dnevnom nivou dramatično menja, nikada više i nikada brže. Napad na Ukrajinu je prekretnica u međunarodnim odnosima. Sa jedne strane, Rusija je želela prekid dominacije, kako kažu, zapadne i tvrde i meke moći, sprečavanje daljeg širenja NATO-a, velika Kina ne želi status kvo, tj. nedodirljivost zapadne snage i bezuticajnost svih drugih, dok sa druge strane Zapad želi očuvanje sopstvene prevlasti u svetu, istovremeno se pozivajući na kršenje međunarodnog javnog prava, kako od strane Rusije, tako i od njihovih drugih protivnika, poput Narodne Republike Kine.
Tačno je da je napadom na Ukrajinu pogaženo međunarodno javno pravo, ali je takođe tačno da se to dogodilo desetinama puta u savremenom svetu, te da su ključni protagonisti i današnji veliki borci za poštovanje normi međunarodnog javnog prava bile neretko i zapadne sile. Uostalom, mi ovde u Srbiji to na najbolji mogući način možemo da potvrdimo. Naša zemlja je 1999. godine napadnuta bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a da naša zemlja pre toga nije okupirala nijednu drugu. Našoj zemlji posle toga otimano je i dalje. Uprkos postojanju Rezolucije 1244 i postojanja u pravnom poretku te rezolucije, i dalje nam otimaju deo naše teritorije tvrdeći da su u pravu, a mi ako slučajno kažemo da mislimo drugačije, tog trenutka više nismo za budućnost, nismo dovoljno demokrate, ne razumemo sadašnji trenutak, već se bavimo suviše prošlošću. Kada bi to neko drugi učinio, on bi odmah bio neko ko ruši međunarodni pravni poredak, ko ruši sve institucije i ko ruši mir u svetu.
Ponosan sam na Srbiju danas, koja se ponaša u skladu sa principima međunarodnog javnog prava, koja ume da osudi kršenje međunarodnog javnog prava, nedvosmisleno i jasno. Ali ponosan sam i na Srbiju u kojoj nema ni antizapadnog, niti rusofobnog ponašanja. Kod nas su dobrodošli i Dostojevski i Šekspir i Gete i Hemingvej. To je nešto na šta Srbija može da bude ponosna, pa makar bila i jedna od retkih zemalja u savremenom svetu.
Ovo sam sve rekao ne zato što je iz ovoga moguće izvući pragmatične zahteve delovanja, već da i kao predsednik Republike, baš onako kako to sebi dozvole svi drugi građani Srbije, spasem dušu i kažem šta mi je na srcu i da ne mislite da to što svi znate ja ne znam. Znam, neretko znam bolje od svih ostalih. Neretko to vidim i osećam bolje od svih ostalih. Ali to ne rešava naš problem i to nijedan od problema u budućnosti neće da reši. Politika vođenja zemlje nije politika želja, već politika mogućeg, politika realnosti.
Ja sam razgovarao sa jednim, od danas najvećim evropskim liderom, sedam sati smo razgovarali i valjda je čovek želeo da me sluša i osetio sam potrebu da ispričam sve što mi je na duši, da izgovorim sve kako se mi Srbi osećamo kada vidimo šta su nam činili po pitanju Kosova i Metohije i po svim drugim pitanjima na Balkanu.
Slušao me je pažljivo taj veliki lider, mnogo umniji od mene, sa mnogo više znanja, veliku zemlju vodi i negde oko tri ujutru mi je rekao – hajde, sada Aleksandre da presečemo ovo. Rekoh – slušam vas, dragi prijatelju. On je rekao – nisam u svemu saglasan sa tobom, ali da kažem da si 80, možda čak i 90% stvari koje si izgovorio u pravu. I šta ćemo sada? Ja sam rekao, slušam vas, on je rekao – vodiš jednu zemlju, predsednik si zemlje, dovoljno si pametan da znaš da bez obzira na nepravde kojih je u svetu mnogo postoje stvari koje se neće menjati.
Ti mišljenje moje zemlje da promeniš ne možeš, možemo da se kajemo naknadno, ali to nikada nećemo da priznamo, jer veliki to ne priznaju. Za nas suze kajanja i greške ne postoje, one su predviđene za vas, manje zemlje. Ostaje da vidimo šta je to što možeš da uradiš da spašavaš svoju zemlju u budućnosti. Ostaje to da se vidi šta je to što možeš da napraviš, da osiguraš budućnost za mlade naraštaje u tvojoj zemlji i šta je to što možeš da prihvatiš kao realnost i šta je to što možemo da napravimo zajedno.
Ja sam prvi put čuo od nekoga, od zapadnih lidera da je rekao negde, ne direktno, ali negde je rekao, u redu, nismo mi uvek svi mi najsrećniji sa svim što smo činili u prošlosti, ali sa time morate da se pomirite. Makar nešto smo dobili, makar neku vrstu ličnog zadovoljenja sam dobio te noći koja naravno za našu zemlju ne znači ništa. Ali, u pravu je taj veliki lider kada je rekao da moramo da budemo posvećeni budućnosti, da moramo da brinemo o budućnosti, da gledamo šta ćemo sa našom decom, jer oni nisu dužni da plaćaju ni dugove naše generacije, ni dugove koje su nam ostavili naši roditelji, ni naši pradedovi niti bilo ko drugi. Njima moramo da ostavimo što je moguće čistiju situaciju za budućnost, da oni ne moraju da razmišljaju sa kim će da ratuju sutra i sa kakvim će sve nestabilnostima i problemima da se suočavaju.
Upravo u skladu sa tim želim da kažem da se radujem skorom formiranju novog parlamenta, nadam se da će se uskoro završiti sve izborne radnje i čak ne želim da odgovaram onima koji su iznosili besmislene tvrdnje kako sam birao pred kojim parlamentom ću da polažem zakletvu, jer sam postao predsednik 31. maja i ovo je bio jedini dan kada sam mogao da polažem zakletvu. Šta da radite, jer šta god nekada učinio i kako god učinio, nikada neće biti dovoljno dobro ili dovoljno loše da bi svi bili zadovoljni.
Formiranje nove Vlade je, rekao bih od presudnog značaja i imajući u vidu situaciju u kojoj se nalazimo, tešku situaciju, mi već danas svi zajedno moramo da razmišljamo o tome, a to ne mogu sam iako kao neko ko je dobio veliku podršku naroda, već je potrebno Vlada da to radi, a svakako će to raditi ona koja bude imala puni legitimitet, a ne u tehničkom mandatu, snažnije i jače.
Moramo da se bavimo i novim sankcijama i novim čudima u kojima opet možemo da budemo oštećeni, pa ćemo morati da molimo naše evropske partnere da nam po tom pitanju pomognu, ali to je već pitanje za njih. Upravo u skladu sa tim, očekujem da nova Vlada Srbije bude formirana do kraja jula meseca, a ja ću sa radošću krenuti u intenzivne konsultacije sa predstavnicima svih političkih stranaka u zemlji koje su ušle u narodni parlament čim bude formiran novi saziv Narodne skupštine Republike Srbije.
Želim da kažem da sam uveren da će nova Vlada prihvatiti neke od saveta i mojih molbi. Verujem da će mandatar doneti odluku da Vlada bude manjinski inkluzivna, da uključimo što je moguće više pripadnika ne samo srpskog naroda, već i da u toj Vladi budu i Mađari, i Bošnjaci, da budu u njoj i Hrvati, i Romi, i predstavnici svih nacionalnosti koji žele dobro ovoj zemlji i koji imaju samo jednu otadžbinu ili jednu domovinu, a to je Srbija koju beskrajno vole baš onako kako je volimo mi i koji ovde planiraju da žive, i oni i njihova deca, baš kao što to planiramo i mi.
Hoću upravo na tome da se zahvalim svim predstavnicima, ja čak ne volim ni da izgovaram u formalno – pravnom smislu, znam da se to tako kaže, predstavnicima nacionalnih manjina, ali rekao bih ljudima, divnim građanima, narodima koji ne pripadaju većinskom narodu, a koji su uvek bili uz Srbiju, pomagali Srbiji i zajedno sa nama delili i dobro i zlo i zajedno sa nama rešavali sve muke i probleme sa kojima smo bili suočeni.
Ono što očekujem od naredne Vlade, ali čemu ću se i kao predsednik Republike posebno posvetiti, jeste pod jedan – naš evropski put. Sad izvinite, pošto znam da to i da za tako nešto neću dobiti aplauz, upravo ću zbog toga tome najviše prostora da posvetim. Volim ponekad da se inatim, da budem džangrizav, ponekad kočoperan, ali ne zbog sebe ili zato što mi je to zbog bilo kakvih poena potrebno, naprotiv, na tome se poeni gube, već zato što mislim da činim dobru stvar za Srbiju. Mi kada govorimo o Evropi, ona nam služi kao poštapalica, ona nam je postala negde obavezni deo usputnog pominjanja, ali i nešto što najlakše možemo svakoga dana da kritikujemo, napadamo, ali da opet kada dođe popodne ili veče razmišljamo kako i koliko ćemo sutra podrške i pomoći da tražimo.
Ma koliko da sa pravom kažemo da oni nisu uvek fer prema nama, a ne mislim da su uvek fer prema nama, posebno kada je reč o političkim zahtevima, isto tako ni mi nismo fer prema njima. Lako nam je i lepo da uzimamo novac poreskih obveznika iz Evropske unije i mnogo se dobro osećamo ako ni hvala na to ne kažemo.
Lako nam je, lepo da prihvatamo ono što nam odgovara, ono što nam se dopada, ali nam nije lako i lepo da čujemo reči kritike kada nam se nešto ne sviđa.
Evropska unija ne sme da bude sintagma poštapalica, ona ne sme da bude nešto što je ušlo u rečnik tek onako, već mora da bude naše opredeljenje. Upravo zbog i trgovinske razmene, investicija, ali i zbog toga što želimo da pripadamo tom tipu društva, moraćemo mnogo toga da uradimo i u oblasti vladavine prava, dalje demokratizacije našeg društva, medijskih sloboda i svega drugog.
Naravno da preteruju kada govore da ne može da se čuje drugačije mišljenje, naravno da ponekad to koriste za svoje političke potrebe, ali je takođe tačno da i mi uvek možemo bolje, i to ne zbog njih, već zbog nas.
U skladu sa tim, dolazimo do onoga na šta sam se danas zakleo, na Ustav Republike Srbije, dolazimo do ključnog političkog pitanja za nas, a to je pitanje Kosova i Metohije. Povezano sa ukrajinskom krizom pitanje Kosova i Metohije biće još istaknutije i još teže za nas za rešavanje. Šta god vam govorili sa bilo koje strane, šta god vam rekao bilo ko sa zapada, Kosovo i Metohija biće veća i važnija tema upravo i zbog onoga o čemu je nedavno govorio predsednik Putin.
Oni će vam reći da to nije tako i da Kosovo nije ni slično kao neki drugi primeri u svetu, to će vam ponavljati besomučno. Što vam više to ponavljaju vi vidite da ih to više muči. Upravo zbog toga ćemo se suočavati.
Izvinjavam se što govorim istinu svima, i vama u sali, i njima koji ovo slušaju.
Da li stvarno mislite da sam toliko naivan kad mi deset puta kažete da vas se to ne tiče i da vam to nije problem, da meni, političkom veteranu to pokušate da prodate? Vidim koliko vas to boli. Možete da mislite koliko to onda boli nas, koliko to boli ovu zemlju, koliko to boli srpskog čoveka, koliko to boli svakoga u ovoj zemlji. Svakog dana moramo da slušamo pritiske da biste vi zadovoljili svoje interese i ni jednog sekunda ne razmišljajući o našim interesima.
Tu imamo problem što nemamo baš ni sa kim ni da razgovaramo u želji da dođemo do kompromisa, u želji da tražimo kompromis.
Takođe, znam da ovo niko ne želi da sluša u Srbiji, ali mi moramo da tražimo kompromis. Mi moramo da se borimo za kompromis. Mi moramo da čuvamo naš narod na Kosovu i Metohiji. Mi moramo da brinemo o životima naših ljudi, naših staraca, njihove dece i njihove dece koji i dalje žive na Kosovu i Metohiji, koji i dalje vole srpsku zastavu, koji i dalje govore srpskim jezikom. Zbog toga moramo da tragamo za kompromisom.
Danas, kada o tome govorimo, i danas ne izvršavaju presude svojih organa da Visokim Dečanima vrate ono što Visokim Dečanima pripada i niko se zbog toga mnogo ne sekira.
Imali smo prvi put saopštenje Kvinte koja je iskreno kritikovala stav albanskih vlastodržaca u Prištini da ne dozvole Srbima da se izjasne na izborima za predsednika i za parlament Srbije. To je trajalo pola dana. Dan posle toga mogli su da nastave da rade sve isto što su radili, jer uvek će imati njihovu podršku i niko ne treba da ima bilo kakvih iluzija po tom pitanju.
Onda dolazimo do pitanja koje je sa tim povezano. Na koliko razumevanja mi možemo da naiđemo i na koliko racionalnog prihvatanja naših argumenata možemo da naiđemo kada kažemo - pa, čekajte, vi očekujete od nas da se jednako snažno opredeljujemo protiv Ruske Federacije? Sada, ostavite po strani sve naše tradicionalne odnose, da ostavite po strani i sve drugo, što mi nemamo problema u snabdevanju gasa, sigurnosti snabdevanja, što imamo dobre odnose, sve to po strani ostavite, pa kako mislite, ljudi, da, s jedne strane, svakoga dana govorite o teritorijalnom integritetu, o zaštiti teritorijalnog integriteta kao vrhovnom principu međunarodnog javnog prava, a da onda nama kažete – vi, Srbi, zaboravite poštovanje vrhovnog principa međunarodnog javnog prava, ali gledajte da se još gore nego mi, a zbog svega što se u svetu zbiva, odnosite prema Ruskoj Federaciji i nema problema to što oni neće da budu za vas u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija po pitanju vašeg teritorijalnog integriteta, jer dobro je za vas da zaboravite na svoj teritorijalni integritet.
Ja molim samo predstavnike tih zemalja da budu bar malo fer prema Srbiji, pa da kažu – razumemo vašu tešku poziciju, ali, nema problema, mi vas teramo u to. To je jezik koji možemo da razumemo. Ne znači da ćemo da poslušamo, ali to je jezik koji je mnogo manje licemeran nego ovaj koji nam govori o tome da je to pravda, da je to pravično i da je to pošteno, jer da je to pravično, pošteno i da je to pravda, ne biste tako lako razorili teritorijalni integritet i razarali teritorijalni integritet Srbije kao što ste to činili.
Znam ja, na sreću ili žalost, šta je to što se ljudima dopada i opet se vraćam i opet vam ponavljam, i ovo sam izgovorio da spasem dušu, da znate da je imam, pošto znam da mnogi misle da je nemam i da znam ove stvari uglavnom bolje od većine, da ne kažem slučajno od svih, ali sutra mi moramo da imamo dovoljno goriva, moramo da imamo i dovoljno hrane, moramo da imamo i nove bolnice, moramo da imamo i nove fabrike i moramo da držimo najbolje odnose sa našim zapadnim partnerima i da budemo tvrdo, čvrsto, istrajno i snažno na evropskom putu.
Nova Vlada mora brzo da se formira i zbog toga što je neophodno da se hitno, hitno bavimo predstojećom zimom i snabdevanje Srbije, pre svega, energentima. Situacija je alarmantna i zato je važno da u najkraćem mogućem roku Vladu formiramo, da bismo mogli da se posvetimo tome, da bismo mogli da izdvojimo veliki novac i da obezbedimo sigurnost za građane Srbije tokom predstojeće zime.
Mi imamo stabilne javne finansije zahvaljujući celoj Vladi, Ministarstvu finansija, Narodnoj banci Srbije, zahvaljujući dobrom radu, stabilnosti koju smo čuvali sve vreme. Za nas je od velikog značaja da tu stabilnost sačuvamo.
Hrana. Imamo je dovoljno i imaćemo je dovoljno. Svi pokušaji destabilizacije srpskog tržišta propašće zato što mi nikoga ne obmanjujemo. Mi nikoga ne lažemo kada kažemo da imamo dovoljno šećera, ulja, pšenice, suncokreta, kukuruza i svega drugog što je neophodno za normalan i pristojan život.
Veliki su i ključni, suštinski, reformski zadaci pred Srbijom, koji će da bole mnoge - od nove i mnogo ozbiljnije i odgovornije energetske politike, obrazovanja i nauke koja mora da bude suština, stub napretka Srbije u budućnosti. Tu bih posebno zamolio Vladu da se ne plaši reakcija oko šireg, sveobuhvatnijeg i ubedljivijeg, uverljivijeg uvođenja dualnog obrazovanja u naš obrazovni sistem, jer su svi bežali od toga. Najlakše je čekati samo kada će sledeća plata i koliko Ministarstvo finansija može da obezbedi para, a da pri tome ne vidimo koliko zaostajemo za Nemačkom, Austrijom, Švajcarskom i koliko u stvari nismo spremni sebe da menjamo, ali smo spremni sve druge da menjamo.
Nastavićemo, jer država mora da nastavi sa ulaganjem u zdravstvo, jer zdravstvo postoji, jedan od stubova kako razvoja, tako i opstanka naše nacije. Dalja digitalizacija, razvoj robotike, veštačke inteligencije, ali i briga o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine. Imamo mnogo partnera od Norvežana do EU, do SAD sa kojima smo ušli u značajne projekte iz pitanja energetske sigurnosti, bezbednosti, kao i zaštite životne sredine, a koje treba produbiti.
Što se tiče pitanja naše vojske, kao vrhovni komandant trudiću se da naša vojska, svojim uticajem, bude snažnija, da bude garant bezbednosti, mira, sigurnosti i stabilnosti.
Slušali smo prethodnih meseci bezbroj puta kako će Srbija, tobože, nekoga da napadne, kako će srpska vojska nekoga da ugrožava i lagali su danima, nedeljama koliko već traje ova kriza u Ukrajini, 96 dana. Devedeset šest dana, svakoga dana ste po stotinu puta i na stotinu mesta mogli da pročitate te laži. I posle 96 dana niko nam još nije rekao izvinite. Niko nam još nije rekao - izvinite što smo lagali od prvog dana i hvala Srbiji što se ponaša kao stub stabilnosti i što nikada nikoga nije ugrozila i što nikada ništa ni od koga nije tražila, osim što je tražila da bude svoja na svome, da ima pravo da čuva svoju slobodu, svoje nebo i svoju zemlju, sama bez ičije pomoći.
Srbija će, uveren sam, dragi prijatelji, čuvati ljubomorno svoju vojnu neutralnost. Mi nismo politički neutralni. Mi se nalazimo na evropskom putu i znamo svoje obaveze, ali svoju vojnu neutralnost mi moramo da čuvamo. Svuda oko nas su ili NATO zemlje ili teritorije na kojima se nalazi NATO. Ne postoji ni jedna teritorija, entitet, zemlja do Srbije, pored Srbije koja nije u NATO.
Srbija je kao malo ostrvo i neki obično to govore ili navode kao problem. Pa da vam kažem, šta je problem u tome što verujete svom narodu, što verujete junačkom genu svojih građana da smo bili i da ćemo biti u stanju da čuvamo svoju zemlju i da ne želimo da pripadamo bilo kojem vojnom bloku, da želimo samo da imamo pravo da čuvamo svoje granice, da čuvamo svoju zemlju, da imamo svoje vojnike i da štitimo svoje nebo?
I Srbija ima danas i finansijski više snage da sačuva svoju zemlju nego što je imala ranije. I Srbija danas više nikome ne bi bila lak plen kao što smo, nažalost, uprkos našem velikom srcu, bili lak plen 1999. godine.
I to je nešto na šta sam ponosan. Dakle, nikoga ne napadamo, nikoga ne ugrožavamo, ali vam garantujem jednu stvar, a to je da se niko neće drznuti i niko onako lako kako je nekada krenuo, zadovoljavajući svoje geopolitičke interese, više neće smeti da krene na Srbiju, ne zato što nas neko voli ili ne voli i ne samo zato što danas nema takve interese, kao što je imao nekada, već zato što je Srbija snažnija. A snažnija je zahvaljujući narodu i građanima Srbije koji su ulagali u svoju vojsku, koji su verovali u svoju vojsku i koji znaju da je put neutralnosti, put u budućnost za Republiku Srbiju i za naže građane.
Ono što je takođe važno, to je da plate i penzije će da rastu, inflacija ne sme da pojede. Uvezena inflacija, najvećim delom uvezena inflacija ne sme da pojede njihova primanja, jer smo se borili za bolji životni standard građana i Vlada po tom pitanju će morati naporno da radi i penzije da prate plate.
I ono što je takođe važno i bez čega nama nema budućnosti, a o čemu svi pričamo, da se malo našalim na naš račun, mi svi kada odemo na televiziju, svi, svi mi predsednici, premijeri, ministri, svi analitičari, svi kritičari, svi, ko god se pojavi negde uvek ode pa kaže: „Eto, selo nam je pusto“. Hajde vrati se u selo, hajde otiđi u selo. Na kraju shvatite da nam je mnogo lepo u gradovima. Živimo u gradovima normalno. U celoj Evropi, u celom svetu je takav trend i neće se promeniti. I nisu ljudi koji žive u gradu lošiji od onih koji žive u selu i obrnuto, nisu ljudi koji žive u selu lošiji od onih koji žive u gradu. I uz sve naše napore, i uz sve to što smo učinili teško ćemo uspeti da promenimo taj trend.
A onda sa iste strane slušate o tome kako i koliko dece imamo, nedovoljno dece, nemamo kome da ostavimo zemlju. A onda šta god da kažete po tom pitanju, bićete predmet kritike, jer će vam reći da ste nekoga uvredili zato što želite da podstičete natalitetnu ili pronatalitetnu politiku zato što ste nekom neko pravo uskratili. Ne ljutite se. Mi danas imamo mnogo više i popularnije su nam i televizijske emisije i novinski članci o kućnim ljubimcima, nego o deci.
Izvinite što ovo moram ja da vam kažem kao predsednik Srbije, izvinite što niko drugi nema hrabrosti da to kaže, jer zna da će da bude linčovan. Ja sam stotinama puta linčovan i nemam problem sa tim. Divini su kućni ljubimci. I pas i mačka i papagaj i konji ko ih ima na selu, divni, svakog od njih volite na svoj način, ali ljudi mi ne možemo da preživimo, nama budućnosti nema ako ne budemo imali više dece. Nema nam budućnosti, možete da govorite šta hoćete, neće nam opstati zemlja.
Zato, očekujem od Vlade da nastavi sa merama podsticanja nataliteta. I to nije uvreda za bilo koga. Postoje ljudi koji ne mogu da imaju decu, postoje ljudi čiji je izbor da ne žele da imaju decu, ali mi kao društvo i država moramo da se pobrinemo da imamo one koji će da produže život državi. Država bez građana ne može da postoji.
I vraćam se ponovo, još ću nekoliko reči o komšijama i onome što nam je činiti.
Za nas je veoma važno to što smo postigli u prethodnom periodu. Sa našim mađarskim prijateljima imamo najbliže i najbolje moguće odnose, govorim sa mađarskom državom, najbliže, istorijski najbliže odnose i to je nešto što moramo da čuvamo i da gajimo. Imamo veoma dobre odnose i sa Rumunijom i Bugarskom, u širem regionu i sa Grčkom i Turskom. Imamo, zahvaljujući inicijativi „Otvoreni Balkan“ za koju ću se svim srcem zalagati i boriti, verovatno najbolji u istoriji odnosa sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
Posebno bih se zahvalio i SPC, Njegovoj svetosti patrijarhu Porfiriju na izuzetnom mudrim odlukama koje je doneo i time dodatno doprineo prijateljstvu i bratstvu koje imamo sa makedonskim narodom. To je nešto o čemu će istorija, Vaša svetosti, da sude, a ne dnevni izveštaj.
Zahvaljujući vama i zahvaljujući politici koju smo vodili danas je Srbija najpopularnija zemlja u Severnoj Makedoniji kod njihovog stanovništva, mi danas ih osećamo kao braću i nemamo ni jedan problem u tim odnosima i to je velika stvar koju smo uspeli da napravimo.
Sa Albanijom odnosi su nam sve bolji, sve snažniji, sve jači. Ono gde ćemo morati mnogo pažnje da posvetimo, to su naši odnosi sa Zagrebom, sa Hrvatskom, da pokušamo da mnogo toga izmenimo, da se saglasimo konačno da ni na šta iz prošlosti ne gledamo na isti način, da su nam pogledi u prošlost drugačiji, različiti, ali da pokušamo da pronađemo iste naočare i iste dvoglede za budućnost, i da vidimo šta je to što možemo zajednički da uradimo. Vrata Beograda i kapije, i vrata Predsedništva biće uvek otvorena za dobar dijalog i razgovor sa Zagrebom.
Isto očekujem i sa političkim Sarajevom, ali oni moraju da znaju da ćemo mi uvek štititi interese međunarodnog javnog prava, to su interesi Srbije, poštovanje Dejtonskog sporazuma, poštovanje Ustava BiH, integriteta BiH, ali da ćemo uvek tražiti da nema menjanja Dejtonskog sporazuma bez saglasnosti sva tri naroda i da ćemo razumljivo biti uz Republiku Srpsku, dalje razvijati naše odnose, kad god možemo i ako možemo pomagati Republici Srpskoj i toga se ne stidimo, i nikoga zbog toga ne ugrožavamo, jer ćemo se truditi da svima uvek i u svakom trenutku pružimo ruku podrške, ruku zajedništva i ruku pomoći.
Nekada se govorilo, moj otac je poreklom sa druge strane Drine, ja sam nekako slučajno u Beogradu rođen, pa Srbi sa one strane Drine su uvek govorili da nikada ljudi u Srbiji ne mogu da razumeju koliko Republika Srpska voli Srbiju.
Ja bih danas rekao, posebno našim gostima iz Republike Srpske, da oni ne treba da sumnjaju koliko ljudi u Srbiji voli Republiku Srpsku i da to nije ništa manje od onoga koliko Republika Srpska voli Srbiju.
Ono što je za nas važno, to je da sa Bošnjacima, uprkos svim političkim razlikama, uprkos tome da neko ponekad i ne želi da prihvati ispruženu ruku, da gradimo dobre, prijateljske i bliske odnose. To moramo da radimo i zbog velikog broja Bošnjaka koji žive u našoj zemlji i događaji iz Priboja više nikada ne smeju da se ponove.
Reći ću vam samo jednu stvar iz koje najbolje vidite koliko ti ljudi vole svoju zemlju. Mi smo posle 37 godina, kao što smo uspeli posle mnogo decenija da izgradimo mreže autoputeva, pruga, bolnica, fabrika, mi smo posle 37 godina uspeli da donesemo dve zlatne medalje sa Evropskog prvenstva u boksu, ali jednu medalju nismo uspeli da donesemo.
Reč je o jednom Prijepoljcu, Mamić ili Memić, neće se naljutiti, Bošnjak je, koji se tako žestoko borio za Srbiju, tako svim srcem, u Jerevanu je bilo to takmičenje, da bih voleo da ste to mogli da vidite. Kad god bi donosio medalju, ogrnuo bi zastavu Srbije sa ponosom. Mi treba da budemo ponosni na našu bošnjačku braću i na sve one koji se bore za ovu zemlju i da zajedno sa njima gradimo tu budućnost.
Sad bih ja onako srpski dodao, da začinim, jer mi bez toga ne možemo, bez teorija zavere kod nas Srba ne može, opljačkale ga sudije u borbi za medalju, preglasavanjem doneli odluku da je izgubio taj meč.
Mi ne možemo da menjamo čitav svet, možemo samo da ga prihvatimo takvog kakav jeste i da tražio svoje mesto u njemu. Ono što možemo, ono što hoćemo da nastavimo, jeste da menjamo sebe, da gradimo svoju zemlju, u svakom smislu da je gradimo, u svakoj oblasti nauke, obrazovanja, zdravlja, ekonomije, infrastrukture, sporta, kulture.
Dizaćemo i građevine, jer one, po Ivi Andriću, ne menjaju samo izgled i značaj kraja u kome se nalaze, nego imaju duboke biološke veze sa narodom koji se njima služi. Između građevina i ljudskog naselja postoji prisna i nevidljiva veza, jedna složena i nejasna, ali stalna razmena međusobnih uticaja. Narod preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polako i stalno utiču na karakter i navike naroda. Postajemo bolji, rekao nam je veliki pisac, gradeći sebe i svoju zemlju. To se ne odnosi samo na strukturalne građevine, već na sve ono što smo gradili i na sve ono što te tek treba da izgradimo.
To je onaj ključni cilj kojem ću posvetiti ovaj mandat, moj poslednji, da kada odem sa ovog mesta znam da je Srbija bolja zemlja nego što je bila kada sam na njega došao. Nema žrtve koju neću zarad tog cilja da podnesem i nema stvari koju neću da uradim, truda na koji neću biti spreman. Zato što sa idealima nema kompromisa i to je jedina stvar sa kojom kompromisa nema. Sve ostalo je kompromisima podležno i kompromis je jedna lepa, a ne ružna reč. Na kraju, to je upravo zato što je i moj jedini ideal Srbija.
Stavljajući ruku na Ustav Republike Srbije i Miroslavljevo jevanđelje, preuzimam na sebe breme velike odgovornosti. To nije samo odgovornost prema ovoj generaciji građana Srbije, već i prema svojim velikim prethodnicima, a posebno prema pokolenjima koja tek slede. Veliki Njegoš kaže: „Pokolenja dela sude“.
Živim u uverenju da će naša politika odoleti sudu vremena i da će buduća pokolenja, lišena emocija koje direktni učesnici i savremenici uvek i neizbežno imaju, sa bezbedne istorijske distance naše vreme objektivno oceniti kao vreme stabilizacije i uzleta Srbije.
Pre nego što završim, dragi prijatelji, hoću da se zahvalim svima. Hoću i vama ovde iz ovog saziva parlamenta ili starog saziva parlamenta, jer vi ste doneli velike i važne promene za Srbiju. Vi ste ti koji ste se usudili da kažete – nećemo svu vlast u svojim rukama, hoćemo nezavisno pravosuđe. Bili ste jedini koji ste to smeli da kažete i napravite. Vi ste donosili najvažnije zakone, da spasavamo narod u vreme Kovida. Vi ste donosili najvažnije mere kada je trebalo Srbiju finansijski zaštiti i sačuvati. Mnogo toga dobrog uradili ste za naš narod i građane. Istorija je ta koja će da sudi, a ne neko na dnevnom nivou.
Hoću da se zahvalim svim bivšim predsednicima Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, koji su pružili ogroman doprinos napretku naše zemlje, koji znaju šta je država, koji svojim prisustvom i danas pokazuju da onaj ko zna jednom šta je država nikada ne zaboravlja šta mu je dužnost i ne zaboravlja šta je država i uvek se drži osnovnih principa, da država i interesi države moraju da budu važniji od ličnih interesa. Zato hvala vama svima što ste danas ovde i beskrajno poštovanje moje imate za sve ono što ste činili za našu zemlju.
Hoću vama poštovani prijatelji iz Republike Srpske da se zahvalim. Sa vama sam, Željka, Mile, mnogo toga radio u prethodnih pet godina, mnogo toga dobrog, čini mi se, učinili smo za naš narod. Sigurno je da smo pravili i greške. Hvala vam na tome što ste trpeli ponekad i moje drugačije stavove, što ste bili u stanju da razumete da ne moramo po svakom pitanju da imamo isto mišljenje, ali smo znali šta nam je cilj, a to je dobro za naš srpski narod i to uvek dobro za Republiku Srbiju i Republiku Srpsku. Hvala vam što ste me trpeli.
Vama hvala, Vaša svetosti, što ste uvek uz naš narod, što ste uvek tu da podelimo i dobro i zlo. Hoću da iskoristim priliku da se zahvalim mojoj porodici kojoj nije bilo lako u prethodnih pet godina. Ne želim da kukumavčim, jer joj neće biti lakše ni u narednih pet godina, samo hoću da kažem Danilu, Milici i Vukanu da ih beskrajno volim i da tata ništa bez njih ne bi mogao.
Zbog svega navedenog, moliću se Bogu na isti način kako je to činila predivna Rebeka Vest dok su nacističke bombe padale na njenu domovinu: „Gospode, dopusti mi da se držim srpski. Neka živi Srbija!“

Peta posebna sednica , 22.06.2021.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, ministri u Vladi Republike Srbije, draga naša sestre i braćo sa Kosova i Metohije.
Danas, poštovani građani Srbije, danas pred nama nije lak zadatak i nije vreme za svečarsko raspoloženje i nije vreme za prevelika očekivanja ili očekivanja koja nisu u skladu sa realnošću koja nas okružuje. Hoću da se zahvalim svima koji dele svest o važnosti pitanja Kosova i Metohije za Srbiju i naš narod u celini.
Reč je, kao što znate, o pitanju koje je u podtekstu gotovo svake naše političke teme i svakog našeg državotvornog napora, ali i mnogo dubljem, suštinskom, identitetskom, kulturnom, ekonomskom i svakom drugom pitanju. Od toga kako ga naša generacija bude rešavala, zavisi budućnost naše dece i naše države. Oni koji misle da smo odlaganjima, kupovinom vremena, iako smo to mnogo manje radili u druge strane, morali smo ponekad to da činimo, mi time problem nismo rešili. Moraćemo da nastavimo da ga rešavamo odgovorno, na racionalan i promišljen način, sa strateškim pogledom u budućnost i svešću o tome kakvu Srbiju želimo da ostavimo našim potomcima.
To nije samo naš dug prema sadašnjim i budućim građanima Srbije, već prema svakom pripadniku našeg naroda u zemlji i rasejanju.
Pre dve godine sam obraćajući vam se sa ovog mesta izneo poražavajuće demografske podatke o tome kako su Srbi od dominantnog naroda na prostoru Kosova i Metohije u srednjem veku došli do 11% 1991. godine, a nakon toga je usledio i poslednji veliki egzodus Srba, posebno nakon dolaska međunarodnih snaga.
Prema našim podacima koje smo mi uradili, a uradili smo ih na veoma profesionalan način i nekoliko naših ljudi je, zato što su pripadali Crvenom krstu, bilo uhapšeno od strane prištinskih vlasti, gde smo takođe pravili najtačnije i najpreciznije računice i sa pripadnicima albanskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Želim da znate da Srba koji žive na teritoriji AP Kosova i Metohije u ovom trenutku je ne više od 95.000, Albanaca je svakako ne više od 1.350.000 bez obzira na sve neistine koje možete da čujete i od jednih i od drugih. Mi uvek preterujemo u pogledu broja naših sunarodnika i Albanci pogotovo preteruju u broju Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Ovo sam vam rekao zato što ima nekoliko stvari koje su važne. Mi smo posle Drugog svetskog rata u popisima iz 1953, 1961, 1971. godine imali između 26, 21 i 23%, ali prosečna vrednost je bila oko 23% srpskog življa na Kosovu i Metohiji. Sa crnogorskim, sa onima koji su se izjašnjavali kao Crnogorci, Jugosloveni, bilo je gotovo i do 30% našeg življa. Danas na Kosovu i Metohiji je, što znaju svi naši prijatelji, naša braća i sestre koje su ovde na galeriji, odnos 1:15 Srba prema Albancima. Naravno, to dovoljno govori o težini situacije sa kojom se suočava ne samo naš narod na Kosovu i Metohiji, već i naša država. Rekao bih da te probleme i uzroke svih tih problema nismo uspeli u međuvremenu da izlečimo ni na koji način.
Govoriću o svemu onome što smo radili i što smo uradili, a uradili smo mnogo toga čime možemo da se ponosimo, i u simboličnom i u suštinskom smislu.
Daću vam jedan ključan podatak. Mi smo prosečno davali oko 500 miliona evra za naš narod na Kosovu i Metohiji godišnje. Mi 2020. i pogotovo 2021. godinu završićemo sa više od 750, čak i 800 miliona datih našem narodu na Kosovu. Mnogo je više novca, ali se postavlja pitanje - a jesmo li uspeli da promenimo trendove koji su loši za nas? Iseljavaju se Albanci sa Kosova, odlaze širom Evrope u SAD, ali se iseljavaju i Srbi. I ne bih rekao da je to samo zbog pritisaka kojima svakako jesu izloženi, zbog napada na njih, na njihovu decu, na naše crkve i manastire, svakodnevnog šikaniranja našeg naroda, naše dece, koja pohađaju osnovne, srednje škole, već, rekao bih, pre svega zbog toga što bez obzira na privilegovan položaj koji smo mi dali našem narodu na Kosovu i Metohiji i značajno uvećana primanja i za nastavnike, učitelje, profesore, ali i za lekare, medicinske sestre, osoblje, čuveni "kosovski dodatak", da ljudi u centralnoj Srbiji treba da znaju da oni primaju 50% više nego što primaju ljudi u centralnoj Srbiji, od svoje države, od države Srbije.
Mi taj trend nismo uspeli da promenimo. Manji je odliv nego što je bio 2000, 2001, 2002, 2010. godine, ali i dalje ljudi tragajući za boljim životom odlaze put Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Smedereva, Beograda i svih drugih gradova u centralnoj Srbiji, očekujući bolji život, veću sigurnost za sebe i za svoju decu.
Postavlja se pitanje - imamo li pravo da im to zamerimo? Svi mi smo od nekuda došli. I oni koji smo rođeni u Beogradu, rođeni smo zato što su nam roditelji od nekuda došli, oni čiji su roditelji rođeni, njihovi roditelji su od nekuda došli, hrleći i tragajući za boljim životom.
Šta je to što mi još možemo da uradimo da im obezbedimo bolji život? Na to se nameće jedan suštinski odgovor sa kojim znam da poslanici većine teško da mogu da se saglase, a ja ću da ponovim isto što sam rekao i pre dve godine, a to je da nam nije potreban zamrznut konflikt. Jer, to što mi kažemo "zamrznut konflikt" i što je nama lepo u Beogradu, dok sedimo po kafićima i restoranima, našem narodu u Gračanici, Sirinićkoj župi, našem narodu u enklavama u Klini, Istoku, Peći, Goraždevcu, Orahovcu, Velikoj Hoči, nije baš do toga. I oni ne žive na način na koji živimo mi ovde. Žive neuporedivo teže. I oni zato uvek žele da pregovori postoje, da razgovori postoje, da bismo mogli da bilo kada u budućnosti dođemo do nekog kompromisnog rešenja. Jer, ako ne dođemo do kompromisnog rešenja, doći ćemo u situaciju da neko odmrzne taj konflikt, a ako neko odmrzne taj konflikt, nije pitanje samo o čemu ćemo kasnije u diskusiji, i siguran sam i u odgovorima na vaša pitanja, govoriti.
Nije pitanje ko ima više oružja, ko je snažniji, već je pitanje - a ko ima pravo da nečiju decu vraća u mrtvačkim sanducima, ko to želi a ko to ne želi? Ili bar da učini sve što je moguće da takvu situaciju izbegne.
Ono što slušam svakoga dana ovde u Beogradu jeste - samo da prolazi vreme, mi postajemo jači, oni postaju slabiji. Ekonomski - tačno je, politički - pitanje je. Pre svega zbog činjenice da zapadne sile svoje mišljenje i svoj sud, svoj stav o Kosovu i Metohiji neće promeniti. Šta god da se dogodi, oni svoj sud i svoj stav neće menjati. Oni će ostati i zalagaće se za nezavisno Kosovo ili, iz našeg ugla, za secesiju Kosova od Republike Srbije po svaku cenu.
Postavlja se pitanje šta je to što mi možemo da radimo, pre nego što vam iznesem nekoliko podataka o svemu što smo kao država učinili za naš narod na Kosovu i Metohiji. Dakle, imamo li pravo na arogantan, bahat i osion pristup u razgovorima i pregovorima sa Prištinom? Oni misle da ga imaju, detaljno ću vam opisati naše poslednje susrete, ja mislim da ga mi nemamo. I sebi sam zamerio što sam u jednom trenutku, slušajući najteže uvrede na račun države Srbije i na račun ljudi iz sistema države Srbije, ničim potkrepljene optužbe, reagovao burno i što sam uzvratio nepotrebnim uvredama drugoj strani. Živ sam čovek i ponekad emocionalno reagujete i prosto ne možete da trpite tri sata da slušate gluposti, ali bukvalno gluposti, neistine, nepoštovanje svega što je dogovoreno, neuvažavanje činjenica, nepoštovanje onoga što su čak i sami potpisali i prihvatili.
Na Kosovu i Metohiji u prethodnom izveštajnom periodu od maja 2019. godine, i uskoro ću se vratiti na ključnu temu, izgrađeno je i kapitalno rekonstruisano 1.467 stambenih jedinica, izgrađeno i rekonstruisano 99 kuća i 566 stanova u okviru 42 zgrade i isporučena pomoć u građevinskom materijalu za 802 domaćinstva. Samo 2021. godine, uprkos pandemiji korona virusa, gradimo 17 novih zgrada sa ukupno 202 stana namenjenih mladim bračnim parovima sa više dece, socijalno ugroženim porodicama i interno raseljenim licima.
U izveštajnom periodu privodimo kraju izgradnju povratničkog naselja "Sunčana dolina", prelepo naselje sa kojim smo imali mnogo problema, i sa albanskim i tzv. međunarodnim vlastima, na lokaciji Mali Zvečan, sredstvima u iznosu od gotovo dve milijarde dinara, a ukupan iznos je tri i po milijarde dinara od 2015. do 2021. godine, gde će biti obezbeđeni uslovi za život i rad između 1.200 i 1.500 osoba, dakle, za oko 350 do 400 porodica, i to kroz izgradnju objekata saobraćajne infrastrukture, 135 stambenih objekata sa ukupno 355 stambenih jedinica i pratećih javnih objekata, škole, crkve, tržnice, doma kulture, sportskih terena i obdaništa.
Završen je regionalni vodovod koji povezuje Zubin Potok, Zvečan i Mitrovicu. Vrednost ove investicije je milijardu i 564 miliona dinara. Finansirana je realizacija projekata rešavanja kompletne sekundarne vodovodne mreže na teritoriji opština Zubin Potok i Zvečan. U završnoj fazi su radovi na izgradnji zdravstveno-rekreativnog kompleksa "Rajska banja" u Banjskoj, u koju je do sada uloženo čak 828 miliona dinara. Do kraja izveštajnog perioda završeni su kompletni građevinsko-zanatski radovi na otvorenim bazenima, velnes i spa centar sa termalnim i rekreativnim bazenima, izgrađen je novi hotel sa četiri etaže, izgrađena glavna prilazna ulica sa rasvetom, rasveta trga, kao i panoramsko stepenište prema manastiru, a u toku je završetak radova na uređenju naselja Banjska sa banjom "Rajska banja".
U okviru kliničko-bolničkog kompleksa Kosovska Mitrovica izgrađena je i opremljena PCR laboratorija za testiranja na prisustvo korona virusa vredna 12 miliona dinara, površine 118 metara kvadratnih, opremljena najsavremenijom medicinskom opremom. Sanirane su, adaptirane i rekonstruisane tri osnovne škole u Leposaviću, izgrađen je učenički dom za Poljoprivrednu školu u Lešku, u ukupnom iznosu od 237 miliona 193 hiljade dinara, u fazi je parterno uređenje.
Posebnu brigu o našem narodu na Kosovu i Metohiji iskazali smo kroz rebalans budžeta kojim smo opredelili dodatne četiri milijarde dinara za kapitalne projekte i jednokratnu finansijsku pomoć za naš narod na Kosovu i Metohiji, za sve pripadnike našeg naroda i posebno za one ljude koji najteže žive, za nezaposlene gde smo opredelili po 200 evra po glavi stanovnika, što je opet veća pomoć nego za sve ostale građane centralne Srbije.
Novcem od rebalansa finansiraćemo izgradnju dečijeg obdaništa u Goraždevcu u iznosu od 36,750 miliona dinara, kao i obdaništa u Novom Badovcu u iznosu od 28.500 dinara. Od velikih projekata izdvojiću početak izgradnje Kliničko bolničkog centra Priština u Gračanici u iznosu od šest miliona evra. Za one koji ne znaju, KBC je nakon 1999. godine izmešten iz Prištine u Gračanicu i od tada funkcioniše u privremenom prostoru koji je adaptiran za potrebe pružanja medicinskih usluga za preko 60.000 ljudi koji gravitiraju ka ovoj zdravstvenoj ustanovi.
Odvojena su sredstva za kapitalnu sanaciju, rekonstrukciju, dogradnju i izgradnju novih objekata Kliničko bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici, 20.000 kvadratnih metara sa 559 raspoloživih bolničkih postelja čime će ovaj centar biti jedan od najmodernijih, a za ove radove država Srbija je izdvojila milijardu i 250 miliona dinara.
Počeli smo prvu pripremnu fazu radova na izgradnji univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Zgrada je projektovana za smeštaj Rektorata Prirodno-matematičkog fakulteta, Ekonomskog i Pravnog fakulteta sa svim pratećem sadržajima kroz podzemni deo i četiri sprata ukupne bruto površine 10.570 metara kvadratnih.
U 2021. godini realizovana su sredstva za rušenje postojećih objekata sa raščišćavanjem terena za izgradnju zgrade Univerziteta, a nakon toga ulazimo u drugu fazu gradnje, na ovu zgradu čekamo više od 20 godina i biće na ponos svima, novi centar grada, novi razvojni projekat i uložićemo 792 miliona dinara.
Biće realizovan projekat sanacije i prevencije od poplava koji obuhvata sanaciju stambenih objekata i infrastrukturnih objekata nakon poplava na teritoriji AP, kao i prevencija od poplava kroz regulisanje rečnih tokova zašta smo obezbedili 250 miliona dinara. Isplatićemo ubrzo i 150 domaćinstava sa po 1.000 evra čije su kuće bile poplavljene.
Naš odgovor na pandemiju korona virusa i na Kosovu i Metohiji je bio blagovremen. Za naš narod odmah smo obezbedili sve vakcine koje su bile dostupne u centralnoj Srbiji i istog dana kada i u centralnoj Srbiji, kada i ovde u Beogradu krenuli smo u vakcinaciju našeg naroda iz južne pokrajine. Do sada je vakcinisano 25.500 ljudi iz srpskih sredina na Kosovu i Metohiji, dok je drugu dozu primilo više od 22.600 naših građana, od čega je 67% starijih od 60 godina primilo drugu dozu vakcine. Vakcinacija je organizovana i na tri punkta u Raškoj, u Kuršumliji i Bujanovcu uz besplatan prevoz koji smo organizovali za sve zainteresovane.
To smo morali da radimo, da biste razumeli, samo zbog činjenice što su prištinske vlasti uprkos činjenici da smo narodu davali vakcine, a ne puške i tenkove progonili lekare, progonili medicinsko osoblje, išli sa hapšenjem ljudi u Leposaviću, da smo morali bukvalno da posebno skladištimo vakcine, da ih čuvamo, da prenosimo frižidere da ih ne bi oteli iako smo ponudili prištinskim vlastima vakcine da oni mogu da vakcinišu Albance.
To je naš zajednički uspeh, manje će biti obolelih i Srba i Albanaca i nee bih da delim bolesne ili inficirane ljude po nacionalnoj pripadnosti. Oni su ih delili i zato smo morali posle početka vakcinacije na samom Kosovu i Metohiji da izmestimo proces vakcinacije u okolne opštine iz centralne Srbije.
Obezbedili smo i svakom našem čoveku sa Kosova i Metohije, pored ove podrške od 100 plus 200 evra, da se dodatno prijavi i za pomoć od 3.000 ukoliko je bio vakcinisan do 1. maja. Svi naši penzioneri sa Kosova i Metohije dobili su i pakete pomoći koje smo delili u centralnoj Srbiji.
Ono što je veoma važno jeste naš srpski nacionalni identitet i SPC na Kosovu i Metohiji. U izveštajnom periodu finansijski je podržano 246 kulturnih manifestacija i realizovana su kapitalna ulaganja u više domova kulture. Finansirani su projekti vezani za rad i opstanak 37 manastira i crkava srpske crkve na Kosovu i metohiji, kao i nesmetano funkcionisanje narodnih kuhinja. Ukupna suma uložena u projekte iznosi 248 milina dinara.
Kada je reč o eparhiji Raško-Prizrenskoj i Kosovsko-Metohijskoj daću vam najznačajnije podatke po lokacijama. Manastir Gračanica - delom smo finansirali izgradnju novih objekata kotlarnice i skladišta za pelet, izvođenje građevinskih radova na povećanju energetske efikasnosti objekta u manastiru, jednokratnu pomoć pri dodeli ordena „Majka Jugovića“, izradu nameštaja za biblioteku monaške gostinske sobe u konaku manastira, ugradnju telekomunikacionog sistema na manastirskom kompleksu i izgradnju pomoćnog objekta. Takođe je finansirana izgradnja magacina u kompleksu manastira, izgradnja nadstrešnice u manastiru, izgradnja pomoćnog ekonomskog objekta, izgradnja ogradnog zida u kompleksu manastira. Uložena sredstva su 72 miliona 529 hiljada 674 dinara.
Visoki Dečani koji su posebno na udaru onih koji ne žele prisustvo srpske crkve na Kosovu i Metohiji jer da biste vi razumeli, mali broj ljudi se time bavi ovde u Beogradu. Dakle, Albanci ne poštuju ni sopstvene presude. Ajde što ne poštuju Briselski sporazum, ono što su sami potpisali, ono što su i Evropljani potpisali, ali oni ne poštuju ni ono što su odluke njihovih sudskih instanci. Dakle, ono što su njihove kvazi države, sudovi, donosili odluke, ni to ne poštuju i neće da provedu u delo izvršne presude koje se tiču zemlje u i oko manastira Visoki Dečani i pravoslužbenosti i svega drugog, te svakako dana možete da čujete pretnje iz veoma ekstremnih ogranaka političkih partija iz samih Dečana, ali i iz Prištine i svih drugih delova Kosova i Metohije.
Tu smo obezbedili finansijska sredstava zamene postojećih kotlova na ugalj, kotlovima na pelet, izvođenje radova na mašinskih elektro-instalacijama kotlarnice, uloženo je 19 miliona 399 hiljade dinara, što nije malo, ali ćemo uložiti mnogo više i zahvalan sam tim divnim monasima iz Visokih Dečana koji čuvaju, ne samo baklju slobode, već koji čuvaju korene srpstva tamo gde je to uz Pećku patrijaršiju i Bogorodicu Ljevišku, danas najteže.
Manastir Svetog velikomučenika Georgija u Brnjaku, obezbeđena su finansijska sredstva za izgradnju letnje kuhinje, montažnog stambenog objekta, kao i nabavku agregata za potrebe manastira i kupovinu nameštaja za sestrinski konak. Bogoslovija Kiril i Metodije, Pećka patrijaršija i da vam ne čitam šta smo sve pomogli, u Pećku patrijaršiju 35 miliona 837 hiljada, čini mi se da Banjska može da bude veoma zadovoljna našom podrškom, 17 miliona 387 hiljada manastir Devič, hram Preobraženja gospodnjeg u Pasjanu, manastir Budisavci, obnova crkve Bogorodice Ljeviške u Prištini. Dakle, već zajedno sa Ministarstvom kulture i Zavodom za zaštitu spomenika izdvojili smo 60 miliona za te namene. Duhovna akademija u Kosovskoj Mitrovici, odvojeno 68 miliona dinara.
Ono što je za nas važno, to je povećanje bezbednosti naše dece na Kosovu i Metohiji. Ugradili smo video nadzore i kamere u svaki vrtić i osnovnu školu na teritoriji južne srpske pokrajine, s obzirom na česte napade koji su se dešavali upravo u školskim dvorištima. Instalirana je savremena medicinska oprema i nabavljeno pet sanitetskih vozila kako naše zdravstvene ustanove na Kosovu i Metohiji ne bi oskudevale u odnosu na zdravstvene centre u centralnoj Srbiji. Uspeli smo da obezbedimo nova radna mesta za 90 lekara i 234 medicinske sestre. Pored utvrđenih stimulativnim mera države Srbije za pronatalitetnu politiku i pomoć porodicama sa dvoje i više dece, preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju smo dodano sa po deset hiljade dinara pomogli svako novorođeno dete u srpskim sredinama u pokrajini, pa smo za 2249 rođenih beba od 2019. godine isplatili pomoć od 22 miliona 490 hiljade dinara.
Ono što će biti moj zahtev, to je da ne samo na Kosovu i Metohiji već u najmanje osam siromašnijih okruga centralne Srbije, pre svega, idemo sa dodano uvećanim merama pronatalitetne politike, jer nam se pokazalo da tamo kada smo ovakve mere preduzimali, najbolji rezultati su nam pokazivani u najsiromašnijim sredinama. Možete koliko hoćete da povećate ovaj iznos i na Vračaru, i Starom Gradu, i u Novom Beogradu, nećete videti ozbiljnije rezultate, ali u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, u Toplici, u Pčinjskom, Jablaničkom, Pirotskom, Nišavskom okrugu, pa, da budem iskren, delu Zlatiborskog okruga, Raškog okruga, Timočkom i Borskom okrugu, uvek vidite rezultate.
Zato će moj zahtev Vladi biti da se značajno povećaju sredstva za novorođenu decu, da bismo time podstakli siromašne porodice koje žele da imaju decu, koje žele da imaju decu, koje žele da odgajaju decu, da im pomognemo da imaju dovoljno finansijskih sredstava, da mogu da uživaju u svojoj deci i da ta deca imaju budućnost na njihovim ognjištima, tamo gde su rođeni.
Ove godine, obezbedili smo 750 miliona dinara za razvoj poljoprivrede i privrede na Kosovu i Metohiji, s obzirom na činjenicu da gotovo 70% našeg življa kao prvu ili sekundarnu aktivnost, a posebno one u ruralnom području imaju poljoprivredu. Posebnu pomoć dajemo za nabavku mehanizacije, setveni i sadni materijal, nabavku stočnih grla i živine, podizanje zemljoradničkih zadruga, kao i podršku u otkupu i uzgoju različitih vrsta poljoprivrednih kultura, od vinograda, malinjaka, do uzgoja povrća u plastenicima.
Uz to trudimo se da vodimo računa o razvoju malih i srednjih preduzeća, posebno porodičnih firmi i razvoja ženskog preduzetništva, jer nam je stalo da obezbedimo održiv ostanak i opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Pomogli smo ukupno 1.600 stotina poljoprivrednih domaćinstava.
Ne moram da vam govorim da imamo problema naročito južno od Ibra, gde deo ljudi, gleda da ne prijavljuje svoja gazdinstva, a da, kako bi uzeli deo sredstava od prištinske uprave, a od nas na druge načine i drugim povodom određene subvencije. Taj problem posebno je izražen u metohijskim selima, ali radimo i na tome tako što ćemo obećati i obezbediti značajno veću podršku našim ljudima, da ne bi imali nikakvu dilemu i da ne bi morali da razmišljaju o tome kako da uzmu sa dve strane novaca, a da pri tome ne posluju u potpunosti, i u skladu sa zakonima Republike Srbije.
Što se tiče dijaloga sa Prištinom, za koji mislim da je onoliko transparentan koliko je to zaista moguće da bude. Svi naši sporazumi objavljeni su na VEB stranici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i to prosto govorim zbog bezbroj neistina, usudiću se i da kažem, laži koje svakodnevno slušamo, kako negde neko nešto krije, kako negde neko pokušava da obmane javnost, dakle, ljudi mogu da pročitaju svaki akt, svaki dokument u čijem potpisivanju je učestvovala država Srbija, njene institucije i njeni organi.
Ovo govorim zato što to nije pitanje političkih protivnika, poštujemo političke suparnike i političke protivnike, ali u savremeno doba gde je došlo do potpune promene društvene paradigme, medijske paradigme, u kojoj više nije važno da li govorite istinu, da li ste ugledni, da li ste odgovorni ili ozbiljni ili ne, već je važno da prikupite što je moguće više lajkova, na bilo kojoj društvenoj mreži, a to obično prikupljate na ekstremnijim i najneodgovornijim stavovima.
Kada imate najnekstremniji i najneodgovorniji stav, onda uglavnom lažima, neistinama i falsifikatima pokušate da privučete pažnju i da pokažete da ste neko ko pripada svojim ugledom društvu, u kojem bi mogao da se svoje manipulacije, frustracije podeli sa svima drugima.
Zato smo slušali danima kako je nešto Vlada sakrivala od Briselskog do Vašingtonskog sporazuma, kao da su to neki obimni materijali, mi imamo obimne materijale, tri stolice smo zauzeli jer su nam to svi implementacioni sporazumi, koje smo spremni da vam danas objašnjavam ukoliko imate pitanje i sve drugo.
Ali, osnovne sporazume moglo je svako dete iz prvog razreda osnovne škole da pročita i da ga zapamti u roku od sat ili dva.
Možete da mislite kolika je odgovornost političkih aktera u našoj zemlji i u nekim drugim zemljama koje nisu u stanju da dva lista papira pročitaju za osam ili devet godina.
Osam i po godina, koliko je prošlo od Briselskog sporazuma i da i dalje imaju svoje teorije zavere besmislene teorije na kojima nastavljaju da insistiraju.
Pozicija naše zemlje je takva da je dijalog jedini mogući okvir za rešavanje spornih pitanja sa Prištinom.
Predstavnicima EU smo više puta nedvosmisleno predočili da je Beograd do sada, pošto ste u prilici da slušate kako i jedni i drugi otprilike smo uvek isti od nekih međunarodnih zvaničnika, ali to čujete neretko i u domaćoj javnosti. Nismo isti.
Mi smo gotovo sve, i iz osnovnog sporazuma sve ispunili. Postoje još detalji implementacionih sporazuma, koje smo spremni da ispunimo, ali to su zaista detalji, a ono što je osnovno, što predstavlja srž, suštinu šest od 15 tačaka Briselskog sporazuma, Albanci nisu spremni da prihvate.
I ono što hoću da vam kažem to je da oni to danas nedvosmisleno govore. Nikada to ranije nisu govorili.
Na poslednjem sastanku u prisustvu visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozepa Borelja i Miroslava Lajčeka, čoveka odgovornog za dijalog između Beograda i Prištine, Albanci su, odnosno njihovi predstavnici Kurti i Bisljimi su, u više navrata nedvosmisleno ponovili da njih ne interesuje to što je neka prethodna vlast u Prištini potpisala, zato što su to sve bile nelegitimne i nelegalne vlade, a jedina legitimna, jedino što je legitimno, što se dešava na Kosovu i ono što se događa posle 14. februara.
Ja moram da priznam, mislio sam da sve znam o našim razgovorima i pregovorima jer sam čovek koji je imao više razgovora i pregovora o Kosovu i Metohiji, nego svi srpski, albanski i međunarodni predstavnici zajedno.
Dakle, sve zajedno kada ih okupite nisu imali, imali su taman onoliko razgovora koliko i ja, jer sam ja bio na svakom. Ja sam mislio da sve znam, da svaki detalj znam, i odjednom 14. februar mi u glavi, šta li je 14. februar? Pitam Nikolu koji je bio sa mnom šta je 14. februar, šta je 14. februar, Sveti Trifun? St. Valentines day za katolike, ne razumem šta je 14. februar?
Onda smo saznali da je 14. februar u stvari najvažniji dan u istoriji čovečanstva i uopšte ne preterujem, jer nam je to ponovljeno 20 puta. Vi mislite da sad ja se šalim ili sprdam sa nekim? Ne.
Saopštio nam je da 14. februara je narod da je republika Kosova, donela odlučujuću odluku najvažniju odluku za svoju budućnost, a to je da on Aljbin Kurti preuzme vladu sa 50,25% glasova i od tada se sve promenilo.
Sve što je bilo do tad ne vredi ništa, sve što su potpisali oni neće da potpisuju i oni hoće da pregovaraju na drugačiji način, a to je da mi moramo istog sekunda da priznamo i prihvatimo činjenicu da su oni republika Kosova, i ukoliko mi ne želimo to da prihvatimo odmah da je dijalog besmislen.
Ja sam se trudio zaista da na pristojan način u svakom trenutku kažem da mi imamo bezbroj tema, od bezbednosnih, teme energetike, tema slobodnog protoka ljudi kapitala roba, usluga, do razgovora čak ako treba i sukoba mišljenja oko stvari iz prošlosti, ako toliko već insistiraju na prošlosti, nestalih osoba.
Ne, jedina tema je bila – kada ćete da priznate nezavisnost Kosova, odnosno ono što je poklon Srbiji od nas, to je da ćemo i mi da priznamo Srbiju.
Ja sam, Nikola mi je svedok, ja sam nekoliko minuta i to pažljivo slušao, onda valjda zbog toga što sam bio miran i bez reakcije, gospodin Kurti se okrenuo prema meni i pet puta ponovio – kada, kada, kada, i to je jedino pitanje – kada?
Onda sam mu zaista mirno i u apsolutno smirenom tonu rekao – pa nikada.
I kada sam rekao to nikada, on je..( aplauz).
Situacija je, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo teža i ozbiljnija i za nas i za njih, od njegovog prelakog „kada“, do mog lakog „nikada“, i vaše emotivne reakcije. Ali sam to rekao, zato što je nemoguće ni odgovoriti drugačije na provokacije, niti mislim da je moguće doneti drugačije rešenje. Ali zato je kompromisno rešenje nešto za čim treba da tragamo.
U tom trenutku vi shvatite da više ne razgovarate ni o čemu. Nekako su uspeli da nas vrate, Borelji i ostali, do nestalih osoba.
Da, pre toga smo vodili dijalog oko zajednica srpskih opština. Šta god da ste rekli, od svih pravila, pact sunt servanda, do toga da sve što je odlučeno ne može da se menja, potpisano od tri strane potpisnice i da mora da bude ispunjeno da bi postojalo poverenje u nastavak procesa, na to je njegov odgovor bio da je ustavni sud Kosova to odbio i da njega to ne zanima, a onda je, tobože, iskoristio onu floskulu čuvenu, kako koriste i mnogi kod nas na političkoj sceni po drugim pitanjima, izgovorivši rečenicu koja glasi – uostalom, mi želimo multietničko Kosovo, a nećemo podelu društva na etničke grupe.
Znate, to vam govore oni koji su po etničkom principu tražili otcepljenje od Republike Srbije, koji su proveli nasilno ocepljenje, sve uz bombe NATO-a, protiv Republike Srbije i tražili da naprave državu na teritoriji suverene i međunarodno pravno priznate države. Sada vam kažu da u stvari nisu za etnička prava i stvaranje bilo kakvih autonomnim oblasti na Kosovu i Metohiji, a onda su izašli sa genijalnim predlogom na koji se više, priznaću, nisam uzdržavao da budem veoma neprijatan. Rekao je – evo, mi imamo predlog, došli smo sa konstruktivnim predlogom u Brisel i onda vi shvatite sa kako opasnim ljudima imate posla. Shvatite da više niste sigurni šta može da se desi srpskoj deci na Kosovu i Metohiji i razumete svu težinu naše situacije. On kaže – evo, Srbija ima savete nacionalnih manjina, evo daćemo i mi savet nacionalne manjine za Srbe i nema problema, da završimo sve i da potpišemo međusobno priznanje i gotovo je.
Ti ljudi ne razumeju da je jedina sporna teritorija, jedino o čemu se razgovara i pregovara je teritorija Kosova i Metohija. Na to mu je visoki predstavnik Borelji rekao - ne možete vi da razgovarate o pravima nacionalnih manjina jedne suverene i nezavisne države kao što je Republika Srbija, a onda je on rekao - pa i mi smo, a ja kažem – pa, niste, inače da jeste, ne bi bio ovde sa mnom da razgovaraš.
Suština je u tome da su ti ljudi toliko daleko od realnosti, taman onoliko koliko kada slušam neke naše ljude koji govore o Kosovu i Metohiji i ne razmišljajući koliko Albanaca živi na Kosovu i Metohiji, nikada ne uzimajući u obzir realno stanje, busajući se u prsa svakoga dana, a kada bi im neko rekao da odu, ne da ratuju i da se bore za Kosovo i Metohiju, već da žive sedam dana, recimo u Kačanik, nemojte negde drugo, Kačanik, blizu je administrativna linija sa centralnom Srbijom, niko nikada ne bi prihvatio, ali zato u kafanama i kafićima u stanju smo sve da kažemo, pa tako i oni i onda shvatite da imate posla sa ljudima koji su veoma neodgovorni, koji su veoma neozbiljni i koji mogu da ugroze mir i stabilnost u regionu.
Kada vam govorim o miru i stabilnosti u regionu, pošto ljudi misle da je to floskula, pošto misle da je to nevažno, vi mislite da to što imamo najveći rast ne u regionu, već verovatno u celoj Evropi, da je to moguće a da nemamo mir i stabilnost? Mislite da će i jedan investitor Nemačke, Amerike, Kine, Francuske, Italije da dođe u našu zemlju, a da mu nije garantovan profit, dobar i siguran posao u godinama koje su pred nama? Neće nijedan.
Mi u prvih pet meseci imamo gotovo milijardu i po stranih direktnih investicija. Ja se nadam, sutra je ponovo veliki dan, samo mala digresija, ako bude jedna dobra odluka, ponovo ćemo da obradujemo ljude u Valjevu i time smo rešili sve probleme sa Valjevom, ali vam ovo govorim zato što bez toga, bez mira i stabilnosti, mi ćemo opet na dno Evrope, umesto da budemo na vrhu.
Uspeli smo da promenimo kompletnu paradigmu naše politike. Od gubitnika, od poraženih, od onih koji su bili na evropskom repu, došli smo do toga da mi najviše zameraju, pojedini, ne svi, to što glasno govorim o uspesima Srbije i što time nipodaštavamo i tobož ponižavamo one koji imaju manje uspehe od Republike Srbije.
Ne smete da govorite, zamislite, o svojim ekonomskim uspesima, koje potvrđuje Evrostat, zato što Srbija kao parija mora da bude naviknuta na to mesto. Srbija sme da pobeđuje u košarci, ponekad u odbojci i vaterpolu, a ovo drugo Srbija ne sme da pobeđuje.
Srbija mora da bude ta koja će da nas moli za milost i Srbija mora da bude ta koja će da nam se zahvaljuje za hiljadu, dve, pet i 200 hiljada evra koje ćemo mi da doniramo i da damo milostinju kada poželimo.
Srbiji to nije potrebno danas. Srbija, hoćete da nam pomognete - hvala vam, ali nam ni pomoć nije potrebna. Srbija sama kreira novac kojim napredujem brže nego sve ostale evropske zemlje, ali osnovni uslov jeste taj da čuvamo mir i sa Albancima na Kosovu i Metohiji, da time čuvamo bezbednost i sigurnost našem narodu na Kosovu i Metohiji, jer od tog kafanskog busanja u prsa po Beogradu neće da imaju mnogo sreće naši ljudi u Donjoj Budrigi, ni u Klokotu, gde su im komšije ne samo Srbi, već i Albanci i oni moraju da prođu… Samo idite u Sirinićku župu da vidite kuda moraju da prođu naši ljudi kada idu u Štrpce. Možda je 1% od vas tuda prošao, pa da vam kažem da morate da prođete kroz podvožnjake ili ispod nadvožnjaka, kako god hoćete, na kojem su murali OVK-a najveći na kugli zemaljskoj. Ispisani su i grafiti i protiv našeg naroda i o njihovom herojstvu i o našim zločinačkim poduhvatima i o svemu drugom. Pa, samo neka vam dete prođe tri puta tuda, pa ću onda da pitam te junake iz beogradskih kafića šta bi radili i zašto ne idu da pomognu našem narodu na Kosovu i Metohiju.
Što nikada ne znači, kada vam ovo sve govorim, da kod nas ne postoji dovoljno energije, dovoljno borbenosti, dovoljno strasti i snage da čuvamo Kosovo i Metohiju, da čuvamo interese našeg naroda. Samo želim da vam kažem da su stvari mnogo komplikovanije od onih kako ih mi predstavljamo, jer nisu stvari – hoćeš da priznaš, nećeš da priznaš. Neću i nećemo, ali imamo milion stvari kompromisnih koje moramo da rešimo i da razumemo težinu naše pozicije, da razumemo težinu naše pozicije.
I, kada čujem naše političare koji kažu – pa, ponudićemo Albancima široku autonomiju, nijedan Albanac neće to da čuje. Nemojte sebe da zavaravamo i da lažemo se - nijedan. Ne postoji nijedan. Slovima i brojem – nijedan. Ne ima ih, mi ćemo da im damo, mi to možemo. Mali smo mi da možemo da određujemo Francuskoj, Nemačkoj i Americi, ali smo dovoljno veliki da možemo sebe da štitimo od poniženja i to je ono što ti veliki nisu razumeli, misleći kao i Priština. Priština misli… On je deset puta ponovio reči predsednika Bajdena o međusobnom priznanju i rekao – pa, Bajden je rekao, to mora tako. Ja sam mu rekao, Nikola je svedok – ja sam, čoveče, prošao kroz to u Beloj kući. Meni su u beloj kući to nudili. Ja sam u Beloj kući imao dovoljno hrabrosti da to odbijem, a ne da mi ti nateraš ovde, Kurti u Briselu, da pristanem na nešto što mi ne pada na pamet da pristanem.
Želim da ponovim – kompromisno rešenje je jedino moguće rešenje i kada me pitate šta je to kompromis, ja ću da vam kažem – ne znam, ali svi zajedno do kompromisa moramo da dođemo. Ako ne budemo došli, ostavićemo ovaj problem generacijama koje dolaze. Ja znam da se mnogi od vas tome raduju. Možda ste vi u pravu, možda vi bolje vidite nego ja. Ne bih se kladio. I do sada se pokazalo, podsetiću vas, u više navrata, posebno se obraćam mojim stranačkim kolegama, da sam neretko video malo dalje.
Kada sam rekao da idemo na smanjenje plata i penzija 2014. godine, zato što nam je zemlja razorena finansijski, zato što nam je ekonomija uništena, zato što su nam sve fabrike opljačkali i razorili, postavili lance i katance i tada na svim forumima stranke koju sam vodio i koju volim, svuda ste mi govorili – pa, nemoj to da radimo, bolje je da se dalje zadužujemo, ali da ne smanjujemo, da ne diramo ništa, narod je uvek nezadovoljan.
Tada sam vam rekao – kako ćemo da dobijemo izbore koji su nam za godinu ili dve? Tada sam vam rekao – ne bavimo se mi politikom zbog izbora. Izbori su da ljudi kažu šta misle o nama i drugima, ali se bavite politikom zbog toga što hoćete da uradite nešto za svoj narod.
Upravo zbog toga što su ljudi imali poverenje i znali su da smo bili pošteni prema njima, da ih nismo lagali, da ih nismo obmanjivali, da im nismo pričali kako je lako, jednostavno i lepo, nego smo išli sa najtežim mogućim merama, sa najtežim mogućim lekovima za najtežu moguću bolest.
Danas možemo da imamo jednu od najnaprednijih i najbrže rastućih evropskih ekonomija, bez ikakvih finansijskih problema da pomažemo ljudima i nezaposlenim i zaposlenim, i preduzećima našim i svima drugima. Tako vam je i po ovom pitanju. Nemojte da se radujete zamrznutom konfliktu. Nažalost, plašim se da će ostati takav, plašim se, ali se tome ne nadam.
I 90% vas može odmah da kaže, 90% su šanse da će tako da bude. Nažalost, tako je, jer nemate dovoljno odgovorne partnere, nemate ljude koji čak, pokušavaju da shvate realnost, nemate ljude koji razumeju da više nije svet samo SAD i Evropska unija, koji su važni, mnogo važni, beskrajno važni, a sa druge strane imate nas koji vidimo i čim nam krene bolje odmah postanemo bahati i kažemo, mi danas možemo sve.
Jer, kad pogledate, a pročitaću vam posle precizne podatke kako se Priština naoružava, ko je naoružava, da dobijete svaku pušku koju imaju, svako vozilo koje imaju i koliko ulažu više, dakle, u prethodnih pet godina pa do sledeće godine udvostručiće svoj budžet.
To udvostručavanje njihovog budžeta sa svim onim što dobiju od Amerikanaca, Turaka i Nemaca, što u opremi, što u naoružanju, što u obuci za prištinske borce, za prištinske, oni ne kriju vojnike, i ako su pripadnici KSB, ali oni ne kriju i organizovano je kao prava vojska i niko ne pokušava da ih zaustavi u kršenju, još jednom kršenju Rezolucije 1244, kao što su nama u stanju da prebace svako kršenje, svake rezolucije, pa makar i u minimalnim granicama.
Sve je to, da budem iskren u odnosu na to koliko mi imamo novca i koliko mi ulažemo, ništa posebno i nije čak ni za brigu. Nije, čak ni za brigu. To vam govorim, ja kao neko ko je uvek pesimističan i ko uvek rađe nas potcenjuje, a druge precenjuje. Nije za brigu, za brigu je nešto drugo.
Za brigu je trend koji pokazuju da pojedine zemlje zapada žele da ih dodatno naoružaju, dodatno opreme, pa se pitate - zbog čega to radite? Kada oni kažu – pa, što to vi radite? Pa, mi to radimo zato što imamo pravo na to, jer smo suverena i nezavisna zemlja. Imamo pravo, da nikoga ne pitamo i da radimo šta hoćemo sa našim oružjem i oruđem. Za nas je važno samo kada ga kupimo da vidimo kakvo je stanje javnog duga i da vidimo u skladu sa tim, kakvo je stanje javnog duga, možemo li mi to sebi da priuštimo ili ne. Ali, oni to pravo nemaju.
Time hoće da vam kažu da oni njih tretiraju kao suverenu i nezavisnu državu, suprotno Rezoluciji 1244, međunarodno javno-pravnim aktima i drugim sporazumima koji su potpisani, uključujući i Kumanovski sporazum. Ali, šta ih briga.
Kao što rekoh više puta: „Quod liced lovi, non liced bovi“, dakle - što priliči Jupiteru, što priliči Bogu, ne priliči volu. Dakle, oni su bogovi, a mi smo volovi, pa nemamo baš pravo, slična ili ista prava, kao što imaju oni.
Ono što je problem u svemu tome, najveći koji vidim danas, kao predsednik Srbije, to je taj da ja ne vidim rešenje. Ne vidim kako bi to kompromisno rešenje izgledalo, niti vidim nameru kod druge strane da uopšte raspravlja ili čak da budem precizan, da uopšte razmišlja o kompromisu.
Kod njih se sve svelo na najbrutalniju kampanju protiv Srbije. Neću da vam govorim o tome da je tema koju su pomenuli, podizanje tužbe za genocid protiv Republike Srbije, a onda kada sam primereno odgovorio, a onda je rekao – a što se vi bunite, u stvari. To nema veze sa vama, to ima veze sa činjenicama koje su se desile na terenu, kao da je citirao Mila Đukanovića ili Milo Đukanović Kurtija. Potpuno iste reči su upotrebili, iako jedan drugog nisu čuli.
Kažem – pa, nema problema, samo nemoj da nam pretiš više. Hajde, podnesi tu tužbu za genocid. Ja vam kažem, nemaju nikakve šanse. Mogu da je podnesu. Tražili su od Albanije Albanija je odbila da bude ta koja će da preda tu inicijativu.
Hajde da vidimo sad, podnesite tu tužbu za genocid, da vidimo šta ćete da uradite sa tom tužbom, ali kad podnosite tužbu za genocid morate da znate da ne znam o čemu bismo u tom slučaju razgovarali. Šta onda očekujete od Srbije? Šta onda očekujete od nas? Da vam plaćamo ratnu odštetu zbog toga što ste pokušali i uz podršku zapadnih sila iz vašeg ugla uspeli da ocepite deo naše teritorije, što mi ne prihvatamo. Dakle, zbog toga mi treba da platimo nešto i zbog toga smo mi počinili genocid.
Govorili ste nam o velikoj humanitarnoj katastrofi, pa na kraju jedinu humanitarnu katastrofu doživeše Srbi. Albanaca je ne manje na Kosovu i Metohiji u odnosu na to koliko ih je bilo 1998, 1999. godine, a Srba je za oko 120.000 manje. Preteramo i mi, pa kažemo da je veći broj, ja vam govorim precizno brojke.
Mi više nemamo u Kosovu Polju nikoga. Ostalo nam je da pevamo "Srpska se truba s Kosova čuje", ali nema nijednog Srbina u Kosovu Polju, ima nešto malo Srba u Bresju, koje je bilo 85% srpsko. Gubimo Ugljare, gubimo Čaglavicu zato što ih na pametan i lukav način proteruju.
Svako mesto gubimo, samo što se mi pravimo da se to ne dešava i možemo da pomažemo koliko god hoćete novcem, ne ide, to je realan život. Druga je stvar šta mi osećamo, šta je naša duhovna snaga i šta je ono što znamo čega ne možemo i ne smemo da se odreknemo, ali mi moramo jednako, kao i Albanci koji ne razumeju šta je realnost da pokušamo da budemo pragmatični, racionalni, ne zbog nas, već zbog toga, kao što vidimo ovde mnogo mladih ljudi koji uskoro treba da dobiju decu.
Da budem sasvim otvoren prema vama, neće moja deca biti kukavice, imam dvojicu sinova koji se nikada neće skloniti ko god bude bio na vlasti i kad god država bude pozvala na ogromnu zemlju oni će uvek biti tu, ali ja ne bih voleo da budem sasvim iskren kao otac, ćutao bih, reč ne bih rekao, ali ne bi voleo da mi neko Danila ili Vukana vraća u kovčegu, isto tako, ne bih voleo da tuđu decu vraćam.
Ispričaću vam nešto što me je ogorčilo beskrajno.
Pre neki dan sam rekao, da vidite kakvi smo mi ljudi, pre neki dan sam rekao nekome u našim službama - pozovite na tu veliku vežbu, na Pešter, gde ćemo pokazati snagu srpske vojske, veliku snagu srpske vojske, danas desetostruko veću nego što je bila pre nekoliko godina i nisam preterao kada kažem desetostruko veću. Kažem - pozovite ljude koji su bili na Košarama, pozovite preživele borce sa Košara. Nije prošlo 48 časova, mislio sam da je to završeno. Znate, predsedniče, ne možemo to da uradimo. Ne razumem, zašto ne možete to da uradite. Da li kršimo neki protokol? Da li smo nekome nešto nažao učinili? Ti ljudi su bili tamo da brane našu zemlju. Mi smo ih poslali da brane našu zemlju. -Pa, ne možemo. Znate, mnogi od njih imaju dosijea. Neki su činili pre, neki posle toga različita krivična dela i prekršaje, pa sad nije u redu da oni budu u blizini predsednika.
Onda sam napravio spisak, izvučeno sve ko je kakva dela počinio i tako dalje. Ja sam ih pozvao sve - dođite kod mene na razgovor. Onda su došli svu u moju kancelariju i rekao sam - ovo je sve tačno što ste mi doneli. - Jeste, sve je provereno više puta, sve je to urađeno baš kako treba, sve procedure poštovane.
Onda sam pitao te ljude koji su došli kod mene - da li je tvoj sin bio na Košarama? Da li si ti bio na Košarama? Da li sam ja bio na Košarama? Nismo. Njih smo mogli tad da šaljemo.
Nismo im čitali dosijea. Nismo ih pitali jesu li napravili prekršaj ili neko krivično delo. Kad je trebalo da brane zemlju, onda smo ih poslali tamo, zato što mi nismo imali dovoljno hrabrosti da tamo budemo umesto njih i zato što smo mislili da smo mnogo pametni da ostanemo ovde u Beogradu i da radimo mnogo važne stvari, a oni su topovsko meso i za NATO i za Albance iz Albanije i za Albance sa Kosova i Metohije.
Kada sam to pitanje postavio, oni su rekli - pa nismo tako razmišljali, nisu to ni loši ljudi, radili stvari u skladu sa zakonom. Onda sam im rekao - e sad lepo, pošto imamo spisak od 186 ljudi koji su preživeli Košare, nadam se da nisam pogrešio za jedan ili dva, oprostiće mi, rekao sam - sada ih lepo pozovite, svi da dođu, u kakvoj god hoće uniformi, u kojoj god uniformi da su bili na Košarama i svi će da budu na Pešteru u mojoj blizini, a vi onda govorite da sam ja pogazio protokole i uradio sve suprotno od onoga što su mi bezbednosne službe rekle, jer ja hoću da ti ljudi koji su se borili hrabrije od drugih, mnogi od njih ranjavani, 108 njih izgubilo život, hoću da njima ukažemo poštovanje, čast, da se nikada više ne stidimo naših boraca, nego da se njima ponosimo.
Ali, ovo sam rekao samo da bismo bili pošteni i prema budućim generacijama. Samo vi koji se busate u prsa u beogradskim kafićima razmislite hoćete li ne da šaljete nečije tuđe, već svoje dete hoćete da šaljete.
Ko god da pozove bilo kojeg od mojih sinova, oni će da idu, bilo kada. A da li bih voleo da se to desi? Ne bih. Voleo bih da uživaju u ekonomskom napretku, voleo bih da mogu da pošteno rade, zarađuju za svoj hleb i ništa više.
Kurti je tražio deklaraciju o miru. To je bilo onako lukavo smišljeno, da je tobože on za mir. Zamislite deklaraciju o miru koji vi potpisujete sa samim sobom. I tako bi Srbija ne znam s kim potpisala deklaraciju o miru, pošto da potpišemo deklaraciju o miru, morate da razumete da sve što rade su trikovi samo da bismo ovako ili onako priznali nezavisnost Kosova, jer deklaraciju o miru možete da potpišete samo sa suverenom i nezavisnom državom.
Moje pitanje - a šta da mu kažete? Ako kažete ne, onda ste vi protiv mira, a oni su za mir i onda morate da uđete u objašnjenja koja traju po 20 minuta, pola sata, zašto to tako ne može, ali vi vidite iza svake rečenice koje izgovaraju, to je samo, nateraće Amerika i EU Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, a mi im nećemo čak ni ponuditi ništa. Vidite nepostojanje želje za razgovorom i to je ono što me brine.
Mi smo spremni da štitimo tu najvišu vrednost, uz slobodu, a to je mir, ali nismo spremni da kada o tome govorimo, da prihvatimo ne samo iz Prištine, već i iz bilo koje zemlje na svetu, poniženja koja nam je neko namenio.
Srbija, pre svega, više nije zemlja podaničkog i udvoričkog mentaliteta. Mi nikada ne smemo da budemo bahati i arogantni, ali vam takođe obećavam da Srbiju i govorim da Srbiju danas ne vode, a obećavam da neće ni u narednom periodu voditi oni kojima će sekretari pojedinih ambasada da govore šta smeju da kažu, šta smeju da napišu, na šta smeju da odgovore, a na šta ne smeju. I ponosan sam na činjenicu da je Srbija samostalna i nezavisna zemlja i samostalna u svom odlučivanju, samostalna u kreiranju svoje politike.
Zamislite da se danas dogodi, kako se događalo 2008. godine, da vas pozove jedan tajkun i trojica ambasadora u kafanu i da vam izdiktiraju sastav Vlade. Da li možete da zamislite da neko od njih danas mene pozove i da mi kaže koga ću da izaberem za mandatara ili koga ćete vi ovde da izglasate za člana Vlade, a koga ne? To bi bilo takvo poniženje da ne bih mogao sata da živim, ne dana, sata. To bi bilo takvo poniženje za našu zemlju, takvo poniženje za naš narod da nemam reči. I to pokazuje koliko je Srbija i u političkom, a ne samo u ekonomskom smislu napredovala.
Mi smo uspeli, uprkos svemu drugom, obnavljajući sve naše manastire i crkve, završavajući, ne završavajući, već suštinski gradeći i završavajući izgradnju Hrama Svetog Save, jer smo najviše uložili u njegovu izgradnju, da podignemo i spomenik caru Lazaru na Kosovu i Metohiji i kralju Milutinu u Gračanici i Stefanu Nemanji u Beogradu i kralju Petru oslobodiocu u Novom Sadu, da o svemu tome brinemo, da napravimo filmove o Prvom svetskom ratu, prvi put posle 1964. godine, i to dva – i „Čarape kralja Petra“ i „Zaspanka za vojnika“ i da napravimo „Daru iz Jasenovca“ i sve drugo što nismo uradili u prethodnim decenijama, da pokažemo koliko je važno da čuvamo svoj identitet i samopoštovanje.
Ali, uz samopoštovanje, moramo da pokazujemo poštovanje i prema drugima, moramo da pokažemo pijetet i prema albanskim žrtvama i bošnjačkim i svim drugim žrtvama i da nam to ne bude teško kada to kažemo. Pustite to što će neki od njih da gledaju da politički manipulišu time, da i posle 26 godina ili posle 22 godine traže dodatna politička prava za sebe, ratne odštete i ne znam koja sve čuda. Neka traže šta god hoće. Naše je da nikada zbog toga što nam se čini da smo pod pritiskom ne odustanemo od istine i da uvek i u svakom trenutku iskažemo i saučešće i pijetet i gorko kajanje što su neki od naših sunarodnika počinili teške zločine. Time moramo da se razlikujemo od svih drugih.
Ja znam da vam ovo nikada neće naići na aplauz, ni na odobravanje, ali mi verujte da je to jedino što nama Srbima daje snagu. Ako ne budemo poštovali druge i ako ne budemo pokazali poštovanje prema drugim žrtvama, svi će se pitati šta sa nama nije u redu, je li moguće da vidimo samo svoje žrtve. Ali, isto tako, kada govore o jednom mestu na prostoru bivše Jugoslavije, a kako možete da zaboravite Jasenovac? Pa da uzmemo Tuđmanove procene koliko je Srba stradalo, i to je višestruko više u odnosu na ono mesto o kojem svi govorite.
Dakle, mi Srbi da očekujemo Bog zna kakvu pravdu kao narod ne možemo i ne treba da je očekujemo. Plaćaćemo cenu manjim delom naše pogrešne politike, svakako je bilo i toga, a većim delom bahate, osione, arogantne politike brutalnih interesa gaženja samostalnih država i naroda koji nisu podanički orijentisani, a što postoji kod dela velikih sila, koje nam nikada neće reći – izvinite ni za agresiju protiv naše zemlje 1999. godine, jer će uvek reći da su time sprečili humanitarnu katastrofu. A kad im postavite prosto pitanje, a postavljam ih svakoga dana, to je, pa, dobro, humanitarna katastrofa, mogli smo da odgovaramo za to, kakve to veze ima sa secesijom dela teritorije Srbije? Što ste dali Kosovu nezavisnost?
A, kada pričate o humanitarnoj katastrofi, pa zar nije iz vašeg ugla deset puta veća humanitarna katastrofa situacija u Avganistanu? Pa što niste odvojili Kandahar od Kabula? Što niste odvojili šiitsku Basru od Bagdada ili još bolje od kurtskog Mosula ili sunetskog Tikrita? Što to niste uradili? Što niste odvojili Alepu i Homs od Damaska? Svuda je bila neuporedivo veća humanitarna katastrofa nego na Kosovu i Metohiju, nego ste to samo Srbima uzeli.
E, dobro Aleksandre, u pravu si za to, ali hajde da mi pređemo na ono što je realnost itd. Ja kažem – e, dobro, drago mi je da nemate odgovor.
Onda usledi drugo pitanje koje postavljaju naši ljudi iz Republike Srpske, i tu ćete da vidite neverovatno licemerje. Pri tome, odmah da bude sve jasno, mi se zalažemo za poštovanje integriteta Bosne i Hercegovine i uvek ćemo to da radimo, uz poštovanje integriteta Republike Srpske, jer je Srpska i ustavna i Dejtonska kategorija u Bosni i Hercegovini. Kada dođu ljudi iz Republike Srpske, pa im postave pitanje, i onda oni misle da imaju pravo da ih preda mnom kritikuju, kažu – pa, kako ste to Albancima na Kosovu i Metohiji dali pravo na samoopredeljenje, a kako to mi Srbi na definisanoj međunarodnim ugovorom teritoriji nemamo pravo na to, po kom to principu međunarodnog javnog prava? Muk. Dobro, vi znate da bi to bilo loše. Ne pitam vas to, pitam vas po kom principu međunarodnog prava. I, onda ih ja pitam - nema problema, ja sam protiv toga , ne diramo u Bosnu i Hercegovinu, poštujemo je, razumemo sve, milion puta sam to ponovio i pred Dodikom i pred Željkom i pred svima, ali mi recite šta da im odgovorim, šta da kažem tim ljudima.
Jedan od najvećih evropskih državnika mi je rekao, jedini koji je rekao, da ti kažem sve si u pravu, Aleksandre, sve si u pravu što si rekao, ali ti moraš da razumeš, jer znam da razumeš, da je situacija drugačija i moraš da imaš pragmatičan pristup, zemlja ti ide dobro napred, čuvaj zemlju, ne ulazi dalje u to. Ja kažem – to i radim, ali vas ja pitam možete li da mi navedete princip po kojem neko ima pravo, a po kojem neko drugi nema pravo i na to mi verujte nema odgovora, nema nikakvog smislenog odgovora.
Pošto znaju da nema smislenog odgovora, jer na svako potpitanje sam im deset puta odgovorio, sad i ne govore više o tome. Nema smislenog odgovora i neće ga ni biti i zato mi Srbi ne treba da tražimo smislene odgovore i pravdu, jer nećemo dobiti ni pravdu, ni smislene odgovore. Treba da gledamo sebe i treba da gledamo šta je to što možemo, dokle možemo, šta je to što je realno da sačuvamo mir, da sačuvamo zemlju, da sačuvamo našu decu. Nije naš problem više odliv iz zemlje. Naš je problem što nemamo decu. Nama je odliv u prethodne godine nikada manji, imamo čak neuobičajeno značajan priliv ljudi spolja koji dolaze u našu zemlju i Srba koji se vraćaju i dalje to postoji kao problem, ali ni blizu kao što je bio pre 10, 20 i 30 godina. Više nam nije odliv onih koji su najviše intelektualci, već nam je problem što nam odlaze zanatlije.
Dakle, naše je da vidimo kako da pronađemo tu sredinu, da čuvamo svoj obraz, da čuvamo svoju zemlju, da čuvamo svoju naciju, da vidimo koje mere da pronađemo. Ne znam koliko da platimo da bi neko imao dete. Ako treba to da radimo, uradićemo, jer nam to postaje najskuplja i najvažnija reč u Srbiji ili jedina važna reč. Nećemo da imamo radnu snagu za fabrike, nećemo da imamo ništa ako nemamo dece. Dete postaje apsolutno najvažnija činjenica za svakog od nas, ne to koliki nam je rast, važno je koliki nam je rast, važno je kakve su nam ekonomske performanse, važno je šta ćemo sa Kosovom i Metohijom. Nećemo ništa ni sa čim ako ne budemo imali dece, iako to ljudi ne razumeju u Srbiji.
Dakle, naše je da pronađemo taj put odgovornosti, ozbiljnosti u kojoj ćemo čvrsto da čuvamo i štitimo naše nacionalne i državne interese, ali istovremeno da svakoga dana tragamo za kompromisnim rešenjem, jer bez toga neko će da odmrzne taj konflikt tog dana, a onda ću šta god da uradimo i kako god da se sve završi da pitam nečiju majku i da joj kažem – žao mi je što više nemaš sina, ali, evo, mi smo napravili veliku pobedu, pa kakva je to pobeda, kakva je to pobeda? Ako je neko od vas spreman na to, ja nisam, osim da budemo brutalno napadnuti od bilo koga, nisam spreman u tome da učestvujem, a pri tom imajte u vidu da sam upozorio i Kurtija i Međunarodnu zajednicu da ne pokušavaju fizički da zauzimaju stanicu Valač, i to vam kažem otvoreno, jer znam šta planiraju i šta su planirali i upozorio ga i zamolio da to ne čine.
Tri puta, čini mi se, Nikola, sam rekao – ja te molim da to ne pokušate da učinite. I ovi ljudi odozgo, sa galerije, znaju šta to znači. Vi u ovoj sali ne znate i ne morate da znate. Ne zato što su oni važniji od narodnih predstavnika, već zato što smo mi o tome bezbroj puta raspravljali na forumima na kojima možete da raspravljate. Tri puta sam ga zamolio – nemoj, molim te, da pomisliš fizički da zauzimaš Valač, evo, molim te, možeš to da uradiš na 24 ili 48 sati, i to je sve.
Dakle, bezbroj rizika ima, bezbroj problema. Naše ponašanje mora da bude odgovornije, ozbiljnije. Mi moramo narodu da govorimo istinu, da ga ne obmanjujemo, da ne pričamo bajke zato što nam predstoje izbori. Neka pričaju bajke oni koji ga lažu sve vreme.
Znate kako izgledaju ti njihovi razgovori sa strancima? Mi moramo da smenimo ovog diktatora Vučića, vidite, on ne želi da prizna nezavisno Kosovo, a onda oni pitaju – a vi želite. Ne, ne, mi mislimo, znate, dragi drugi sekretaru ili treća sekretarice i prvi zameniče druge sekretarice, mi želimo da vas obavestimo da je najveći problem u razgovorima sa Prištinom nedostatak transparentnosti i demokratskog kapaciteta. Ovi ljudi ih gledaju, šta ove budale pričaju – pa dobro, nego nam recite kakvo vi rešenje vidite. Znate, ta transparentnost i taj demokratski kapacitet je strašno važan, vi nam pomozite da pobedimo Vučića, pa ćemo se mi dogovoriti sa Albancima brzo, 15 dana, mesec dana. U redu je to, ljudi, da ćete da se dogovorite sa Albancima, nego šta će da bude to rešenje, rezultat vašeg dogovora. Nemojte sad, mnogo nas pitate, nismo spremni do ovog nivoa nismo došli da razgovaramo sa vama, ali je najvažnije da nam pomognete da se ratosiljamo diktatora, a onda će sve da bude drugačije i lakše.
Zamislite, kada imate takve neodgovorne tipove sa jedne strane i ovako ne odgovorne ljude u Prištini sa ovakvim pristupom, a o čemu sam već pričao. U šta to sve može da se pretvori u samo jednom jedinom danu? Dakle, puna ozbiljnost, puna odgovornost, mnogo rada, još veća podrška našem narodu, podrška našim junacima koji žive i čuvaju naša ognjišta, čuvaju srpsko ime na Kosovu i Metohiji. To niko ne može da nam zabrani, ali je racionalan, pragmatičan pristup rešavanju svih problema, spremnost i otvorenost za dijalog, spremnost i otvorenost uvek za razgovore sa Albancima, da sve probleme rešavamo mirnim putem, na njihove pretnje ne uzvraćati pretnjama, ali jasno staviti do znanja da nećemo dozvoliti nikakvu novu „Oluju“, nikakav novi „Bljesak“ i nikakav novi progon srpskog naroda.
Da privedem kraju ovo izlaganje, a onda sam spreman da odgovorim na sve vaše primedbe, pitanja.
Zadovoljan sam što smo juče sa delom ljudi koji su van parlamenta, koji drugačije misle, imali dobar, ozbiljan, sadržajan razgovor i mnogi od njih su, uprkos protivljenjima našoj politici, rekli da su spremni da pomognu svojoj državi. Ne nama kao političkim subjektima i ne personalno, ali svakako da pomognu svojoj državi i ja im izražavam zahvalnost na odgovornom pristupu.
Mi smo suverena nezavisna zemlja, država koja ima pravo na svoje interese, na svoju teritoriju, na život i tog prava ne želimo da se odričemo, sviđalo se to nekome ili ne, pogotovo što tim pravom nikoga ne ugrožavamo, pa ni ljude na Kosovu i Metohiji. Nećemo mi tamo, niti smo ikada išli, bilo koga da napadamo, ratujemo i nikada nikog nismo terali. Želimo svim ljudima da žive na isti način, kao i mi, u miru i sigurnosti i sve što hoćemo to je da igramo političku utakmicu koju možemo i moramo da igramo po uslovima i pravilima koja važe za sve, po principa koja važe za sve. I onu koja će se završiti ne poniženjem ili nasiljem bilo koje strane, nego rezultatom kojim niko do kraja neće biti zadovoljan.
To je upravo jedini rezultat i osnovni uslov za nastavak utakmica raznih, a ne sukoba i nasilja i to je jedino što Srbija može da ponudi i ništa više od toga.
Plašim se, plašim se da takva želja za kompromisom i postizanjem dogovora u ovom trenutku uopšte, ali uopšte, ne postoji na drugoj strani, jer sam imao priliku da sretnem oba predstavnika izvršne vlasti Prištine, dakle i Vljosu Osmani i Aljbina Kurtija. Ja nešto slično nikada nisam čuo ni od Haradinaja, ni od, doduše njega sam samo nekoliko puta video na regularnim skupovima, ni od Hašima Tačija, ni od Hotija. To je nešto što nikakve veze sa ozbiljnošću, odgovornošću i realnošću nema. Pri tome, ne moram da vam govorim šta mislim i šta vi svi mislite o svoj pomenutoj trojici koji su pre Kurtija vodili razgovore.
Na kraju, naša ponuda jesu razgovori, razgovori, razgovori i da pokušamo da dođemo do kompromisnog rešenja. Molim sve da ne teraju Srbiju da uradi ono što ne može. Pomozite Srbiji da uradi ono što može.
Živeo naš narod na Kosovu i Metohiji. Živela Srbija. Hvala.