Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, koliko je za građane Srbije važan postupak pridruživanja Evropskoj uniji, možda najbolje potvrđuju upravo ovi zakoni koji se danas nalaze na dnevnom redu, jer je proces pridruživanja EU, od značaja ne samo za kvalitet propisa koji se donose već i na doslednu i jednaku primenu postojećih propisa u odnosu na sve građane, a ne u odnosu na neke na koje se primenjuju i na druge na koje se ne primenjuju, već da se izričito poštuje načelo da su svi građani jednaki pred zakonom, a ne kao što imamo slučaj danas, da su neki malo jednakiji, a neki ne.
Ovome treba dodati i situacije koje su opisane i u Izveštaju Evropske komisije o napredovanju Srbije u postupku pridruživanja, gde je kao jedna od osnovnih kritika na račun oblasti koja se tiče pravosuđa, upućena zapravo kritika predstavnicima vlasti da vrlo često javno, a mnogi i ne baš biranim rečima, komentarišu suđenja i istrage u toku, pri čemu se vrlo često ne ustručavaju ni od prognoziranja krajnjeg ishoda postupka pred sudom ili istrage, čime dodatno potcenjuju, pre svega nosioce pravosudnih funkcija i utiču na to da načelo nezavisnosti se dovodi pod ozbiljan znak pitanja.
Da ne govorim o tome da je u izveštaju Evropske komisije, kao jedna od primedbi i navedeni politički uticaj prilikom izbora sudija i javnih tužilaca, kao i česte promene zakonodavstva koje stvaraju jedno pravno okruženje koje se ne može nazvati sigurnim i pouzdanim. Zbog toga jeste, inače, ocenjeno da je u postupku pridruživanja u oblasti pravosuđa Srbija slabo napredovala, odnosno da je dostigla samo izvesni nivo pripremljenosti.
Akcioni planom za pregovaračko poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa, jeste predviđen čitav niz aktivnosti koje treba sprovesti radi realizacije dobijenih preporuka. Međutim, ono čega se ja bojim jeste da će te preporuke samo deklarativno biti prihvaćene, a da će se na čitav niz načina, kroz čitav niz odredbi predloženih zakona zapravo zaobilaziti, što se između ostalog uradilo i u nekim od ovih predloženih zakona koji su danas na dnevnom redu.
Navešću sada neke premere. Ako sa jedne strane prihvatimo načelo da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju da rade javno i transparentno, i ako to kao deklarativno načelo prihvatimo i u ovim predloženim izmenama zakona, onda smatram krajnje neprihvatljivim da se prave izuzeci i pri tom izuzeci koji se ne propisuju samim zakonom, što bi bilo jedino i prihvatljivo i logično ukoliko se smatra da treba da postoje izuzeci, na primer, od javnih sednica ili objavljivanja odluka, izrade obrazloženja itd, jer smatram da isključivanje javnosti Poslovnikom Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca nije u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom zemlje.
Dakle, s jedne strane prihvatamo načelo transparentnog rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, a s druge strane, istom odredbom to načelo relativizujemo tako što omogućujemo da se aktom niže pravne snage od zakona to načelo praktično izmeni, relativizuje, da se smanji njegovo dejstvo i uticaj. To mislim da nije dobro.
Ako se kaže da odluke Visokog saveta sudstva treba da budu obrazložene, onda svaka odluka treba da bude obrazložena, zbog čega se Poslovnikom dozvoljava mogućnost da se neke odluke izrade bez obrazloženja kada izrada obrazloženja za donosioca odluke ne zahteva neki poseban intelektualni napor, niti izaziva neke dodatne posebne materijalne troškove.
Drugi primer koji se, na primer, odnosi na to odstupanje od deklarativnog prihvatanja nekih načela s jedne strane, i praktično onoga što se predlaže u zakonima s druge strane, na primer, odnosi se i na načelo nezavisnosti sudova, odnosno pravosudnih organa, sudova i tužilaštava.
Jedan od ključnih elemenata svake nezavisnosti jeste finansijska nezavisnost. Ako želimo da zaista pravosudni organi budu i nezavisni, onda treba samo pravosudni organi da budu isključivo nadležni za pravosudni budžet, a ne da, kao što je sada slučaj, pravosudni organi dele nadležnosti koje se odnose na pravosudni budžet sa izvršnom vlašću, u konkretnom slučaju Ministarstvom pravde.
Ovim izmenama koje se danas nalaze na dnevnom redu vi ste propustili priliku da i ovo načelo nezavisnosti pravosuđa upodobite načelima za koje se bar deklarativno zalažete.
Kada govorimo o Predlogu zakonu o izvršenju i obezbeđenju, on je svakako jedna od ključnih tačaka na današnjem dnevnom redu i jeste razumljiva potreba da se postupak prinudne naplate potraživanja izvršnih poverilaca ubrza, da se postupak učini efikasnim. Potpuno se slažem da to nikako ne sme ići na uštrb obima i vrste prava stranaka u postupku, dakle, ne samo da zakonodavac vodi računa o interesima i zašiti prava izvršnih poverilaca, smatram da se na jednak način mora tretirati i izvršni dužnik. Na primer, ja mislim da žalba u izvršnom postupku treba da ima suspenzivno dejstvo uvek, a samo izuzetno da ga nema, za razliku od predloženog rešenja gde je obrnuto, da suspenzivno dejstvo po pravilu nema, osim u nekim izuzetnim slučajevima koji su propisima predviđeni, odnosno zakonom.
Mislim da kada se pojedinačno saberu svi pojedinačni rokovi koji su propisani u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, a tiču se žalbenog postupka, žalbeni postupak u situaciji kada bi se propisani rokovi zaista i poštovali bi iznosio nekih tridesetak dana. Tih tridesetak dana koliko bi praktično zastao izvršni postupak ne bi bitno uticalo na realizaciju potraživanja poverioca, a sa druge strane, svakako bi doprinelo pravnoj sigurnosti i poverioca i dužnika.
Ukoliko bi ostalo rešenje da žalba nema suspenzivno dejstvo, npr. kod blokade računa dužnika često bi se mogla napraviti šteta koja nije nadoknadiva zbog toga što šteta koja se prouzrokuje neosnovanom naplatom i skidanjem sa računa dužnika je najmanji problem da ukoliko se ispostavi da je žalba bila osnovana i da se izvrši povraćaj neosnovane naplate, ali se u privrednom poslovanju vrlo često dešava da iz ma kojih razloga se izvrši blokada računu dužnika, da dužnik od banke ne može da dobije potvrdu da mu račun nije blokiran, te ne može npr. da učestvuje na nekom tenderu, a onda se ispostavi da je blokada bila neosnovana. Ta vrsta štete ne može da se nadoknadi.
Osim toga, mislim da ubrzanje postupka ne bi trebalo da utiče na kvalitet odluka koje se dostavljaju. Ja mislim da svaka odluka, a pogotovo odluka o predlogu za izvršenje mora biti obrazložena, jer kao što poverilac ima pravo na obrazloženu odluku o situaciji kada se njegov predlog za izvršenje odbacuje ili odbija, tako izvršni dužnik mora imati pravo na obrazloženje u situaciji kada se predlog za izvršenje usvaja i određuje dalje izvršenje.
Takođe, smatram da predloženo rešenje da se dostava pokuša samo jedanput, a da se nakon neuspele dostave odmah, osim u slučajevima koji su propisani, ali po pravilu vrši tako da se pismeno ili odluka suda ističu na oglasnoj tabli, ja smatram zaista ne primerenim, ali i nepotrebnim, ubrzanje postupka. Mislim da je daleko bolje i celishodnije i odgovara duhu zaštite interesa i dužnika i poverioca da se nakon prvog pokušaja dostave, koji je bio neuspešan, ostavi obaveštenje u poštanskom sandučetu na vratima ili na drugi način izvršnom dužniku, da u roku od osam dana može preuzeti to pismeno u sudu ili kod javnog izvršitelja i tek onda, kada protekne taj rok, onda se može izvršiti isticanje na oglasnoj tabli.
Sugerišem, takođe, da zbog čestih izmena Zakona o sudskim taksama, koji je donet još 1994. godine, se u što skorije vreme utvrdi prečišćeni tekst radi lakšeg snalaženja.
Sad već kada sam spomenula sudske takse, moram da vam kažem da sam bila prilično iznenađena, ali neprijatno iznenađena, jer sam očekivala da ćete ovom izmenom predložiti mogućnost plaćanja sudskih taksi na načine koji su primereni 21. veku - platne kartice, mobilni telefoni, da ćete pokušati i da stvorite i zakonske, ali i tehničke uslove da olakšate plaćanje sudskih taksi. Međutim, ne, vaš predlog se sveo samo na promenu apoena sudskih taksenih maraka, što je, čini mi se, ipak u ovom trenutku, prevaziđen način plaćanja sudskih taksi.
Kada govorimo o Pravosudnoj akademiji, takođe, izostale su odredbe o bližim uslovima i kriterujumima za imenovanje članova Upravnog odbora i Programskog saveta, članova komisija koje se biraju, mentora, povremenih predavača, kao i odredbe koje se odnose na sam postupak predlaganja, što je u ostalom i istaknuto u primedbama Agencije za borbu protiv korupcije, ukoliko vam je mišljenje te agencije uopšte važno. Smatram da je i u tom smislu propuštena prilika da se propisi usklade sa onim što je kao obaveza preuzeta akcionim planom za pregovaračko poglavlje koje se tiče pravosuđa.
To bi bile neke opšte načelne primedbe. O pojedinačnim primedbama govorićemo u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.