Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8758">Vesna Martinović</a>

Vesna Martinović

Demokratska stranka

Govori

Zahvaljujem.

Molim samo ukoliko prekoračim dva minuta da mi se od poslaničke grupe odbije vreme.

Dakle, ono u čemu se sasvim sigurno slažemo ministar pravde i ja jeste da dosadašnji način dostavljanja u izvršnom a i u mnogim drugim postupcima nije bio ni dovoljno delotvoran i bitno je i predstavljao je bitnu kočnicu za efikasnost samog postupka.

Ono što je suština kod dostavljanja, jeste pronaći pravu meru da se s jedne strane omogući efikasnost u samom postupku, a da se sa druge strane strankama u samom postupku omogući da na jedan zakonit način štite svoja prava i ostvaruju svoje interese.

Vlada je predložila jedan način dostavljanja, koji mi se čini, predstavlja jednu vrstu krajnosti u odnosu na dosadašnju praksu. Naime, predloženo je da se nakon već prvog pokušaja dostavljanja koji se pokazao neuspešnim, odmah vrši isticanje na oglasnoj tabli suda, s tim što se dužniku ostavlja obaveštenje da je pismeno istaknuto na oglasnoj tabli.

Ja smatram da je to zaista jedna, razumem potrebu da postupak, pa i deo postupka koji se odnosi na dostavljanje, bude brz i efikasan, ali sa druge strane, mislim da je ipak primerenije možda bilo da se nakon prvog pokušaja dostavljanja u roku od osam dana pokuša još jednom sa dostavom, da se prilikom neuspele druge dostave licu kojem je dostava pokušana, ostavi i obaveštenje o tome da u narednih osam dana može kod izvršitelja ili u određenom sudu preuzeti za sebe pismeno i tek nakon toga istaći na oglasnoj tabli.

Time se potpuno štite interesi stranaka u postupku, garantuje zakonitost u postupanju i isključuje mogućnost neosnovanih prigovora koji se tiču neznanja, odnosno nemanja dovoljno informacija o tome da je postupak u toku, da su neke konkretne radnje u samom postupku preduzete, itd.

Dakle, mislim da, slažemo se da je dostavljanje jako važno jer utiče na tok postupka, utiče na kvalitet postupka, ali zaista mislim da je predloženo rešenje u Predlogu zakona o izvršenju i obezbeđenju previše restriktivno i da će izazvati zaista ozbiljne probleme u praksi. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Dakle, prateći dosadašnji tok rasprave, sada se ne obraćam toliko kolegama, koliko javnosti, jer čini mi se da je uneta nepotrebna zabuna oko toga da li nakon višegodišnjeg trajanja nekog sudskog postupka se presuda, odnosno odluka doneta po završetku tog postupka, ima logike da se pobija ili ne.
Kada govorimo o pravnim lekovima koji se tiču postupka izvršenja, oni se tiču podobnosti te isprave da se na osnovu nje sprovodi izvršenje, ne osporava se sama izvršna isprava. Realno je moguće zamisliti u životu situaciju kada je u potraživanju u međuvremenu prestalo da postoji iz različitih razloga: zbog ispunjenja, zbog zastarelosti itd.
U tom smislu je potrebno obezbediti izvršnom dužniku mogućnost, ne da osporava samu presudu koja je doneta u parničnom postupku, na primer, nego da osporava mogućnost poverioca da se na osnovu takve presude namiruje.
Mislim da je ipak trebalo predvideti suspenzivno dejstvo pravnog leka. Razumem opredeljenje Vlade da primat stavi na efikasnost postupka, ali zaista mislim da u situaciji kada bi se insistiralo na poštovanju zakonom propisanih rokova koji su relativno kratki, sa jedne strane, i, sa druge strane, na odgovornosti onih koji te rokove treba da poštuju da se sam žalbeni postupak ne bi neminovno prolongirao, a da bi se doprinelo ipak određenom stepenu pravne sigurnosti koji bi bio veći u odnosu na predloženo rešenje Vlade.
Zaista mislim da u nekim situacijama, a to nas iskustvo uči, jer kada želimo da postignemo efikasnost pošto-poto dobijamo ovaj, kako bih rekla, da ne upotrebim teške reči, trapavi Zakon o izvršenju koji je trenutno na snazi, gde se pošto-poto jurilo za efikasnošću na uštrb i pravne logike i mnogih načela pravne prakse koje su decenija unazad stvarane.
Dakle, mislim da u nekim situacijama, ukoliko žalba ne bi imala suspenzivno dejstvo, bi nastala šteta koja se ne bi mogla nadoknaditi, bez obzira na mogućnost protiv izvršenja, odnosno povraćaja onoga što je neosnovano naplaćeno. Neki rok od 30-ak dana, koliko bi žalbeni postupak dodatno prolongirao izvršni postupak, ne bi značio previše, a dobili bismo pravnu sigurnost, ne samo za izvršnog dužnika, kako se vrlo često danas u toku ove rasprave pogrešno insistira, nego pravnu sigurnost i jedne i druge stranke u izvršnom postupku, kao i trećih lica. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Dakle, članom predloženim 53. stav 1. tačka 4) Predloga zakona o izmenama i dopunama predviđeno je da je javni beležnik dužan da odbije obavljanje službene radnje u situaciji kada sumnja da stranke nemaju ozbiljnu i slobodnu volju da zaključe određeni posao.
Po našem mišljenju, sumnja nije dovoljno precizna kategorija, svodi se pre svega na subjektivan doživljaj koji može, a i ne mora biti zasnovan na činjenicama. Zbog toga smo predložili da ovaj stav glasi da: „ukoliko neosporno utvrdi“.
Da je Vlada sličnog mišljenja kao i podnosioci amandmana, potvrđuje upravo i njen stav da se prihvati amandman, doduše, ne naš, ali amandman koleginice iz vladajuće većine, koja je takođe insistirala, kroz svoj amandman, na tome da ocena da li postupanje po nekom pravnom poslu treba ili ne odbiti, ipak se zasniva na činjenicama, tako da mi je drago da smo sa više strana, različitim amandmanima, Vladi ukazali na to da je neophodno ipak isključiti proizvoljnost i pre svega obavezati javne beležnike da prilikom odbijanja da postupe po nekom poslu ipak treba da svoju odluku o odbijanju zasnivaju na nekim činjenicama, a ne da to svode na neku proizvoljnu procenu. Hvala.
Zahvaljujem.
Vlada je predložila da sednice Visokog saveta sudstva budu javne, a da Savet može da odluči da sednica bude zatvorena za javnost, ukoliko to nalažu interesi javnog reda ili zaštita tajnosti podataka, kao i u slučajevima koji su određeni poslovnikom.
Ja nemam ništa protiv toga da neke sednice Visokog saveta sudstva budu zatvorene za javnost, u krajnjoj liniji odredbe nekih zakona čak obavezuju, pogotovo kada govorimo o zaštiti podataka o tome da neki podaci ipak ne budu javni. Ali smatram jako lošom praksom da se jedno, zakonom propisano načelo o javnosti rada Visokog saveta sudstva, koje pozdravljam, dozvoljava da Poslovnikom, kao aktom niže pravne snage u odnosu na Zakon, da se propisuju izuzeci.
Slažem se takođe da zakonom nije moguće predvideti sve slučajeve i taksativno ih nabrojati za isključenje javnosti, ali smatram da je tim pre veći rizik i veća šteta ukoliko se izuzeci od pravila transparentnog rada Visokog saveta sudstva, propisuju Poslovnikom a ne zakonom.
U tom smislu, predložili smo amandman da su sednice Saveta javne i da mogu biti zatvorene po odluci Visokog saveta sudstva samo u situaciji kada je to potrebno radi zaštite tajnosti podataka i kada to nalažu interesi javnog reda, da se isključuje mogućnost da se Poslovnikom Visokog saveta sudstva propisuju izuzeci. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Osim ovoga što je moja uvažena koleginica Olgica Batić već rekla kada je u pitanju obrazloženje odluka, ja takođe podržavam stav da svaka odluka treba da bude obrazložena, bukvalno svaka jer izrada obrazloženja ne zahteva zaista za donosioca neki naročit poseban intelektualan napor ako je reč o nekim odlukama koje se donose u većem broju, a ukoliko se radi o specifičnim odlukama čini mi se da bi trebalo da se podrazumeva da treba da budu i obrazložene.
Ono što je ključno ovde jeste pitanje koga i šta štiti načelo transparentnog rada VSS. Da li time štitimo pravo javnosti da zna šta radi i koje odluke i kakve i zbog čega donosi VSS ili sa druge strane, štitimo VSS i štedimo ga od prekomernog rada.
Ja mislim da zaista ne postoji nikakvo ozbiljno opravdanje da odluke VSS sve ne budu obrazložene.
Žao mi je što se nisam setila ovoga čega se setila koleginica Batić, pa da dodamo i ovu pouku o pravnom leku. I kada ne postoji pravni lek, i to se navodi. Dakle, ako ne postoji mogućnost ulaganja nekog pravnog leka, nego pokretanja upravnog spora, i to se navodi. Zašto bi to bio problem? Prosto, pozivanje na članove zakona gde kažete da je predviđen ovaj ili onaj postupak, ovaj ili onaj lek, pa tim pre se to unosi u pouku o pravnom leku. Jer, svaka presuda prvostepenog suda ima svoju pouku o pravnom leku i ta pouka se zasniva na nekoj zakonom propisanoj odredbi. Kada bismo sledili logiku koju ste vi sada izneli, to bi značilo da nije neophodno uopšte u presudi navoditi da postoji mogućnost žalbe, jer to je već propisano zakonom, pa nije potrebno navoditi u pouci o pravnom leku, što mislim da je pogrešno. I ne da mislim da je pogrešno, nego i nije u skladu sa zakonom. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Dakle, opet o ja imam nekako utisak da se nismo najbolje razumeli. Moj amandman odnosi se samo na obavezivanje VSS da svaka odluka koju donosi ima svoje obrazloženje. Usmeno sam samo podržala ono o čemu je govorila koleginica Batić. Dakle, moj amandman tiče se obrazloženja.
Sada, ako govorimo o odlukama koje donosi VSS, ministre, Vlada kada predlaže zakon piše obrazloženje. Zakon je opšti akti i ima svoje obrazloženje. Nije problem, znači da ni jedna jedina odluka ili akt imaju svoje obrazloženje. Zašto bi VSS bilo teže nego što je to Vladi da piše svoja obrazloženja za odluke koje donosi? Obrazloženje ne mora da bude nešto na deset, dvadeset ili pedeset strana, može da sadrži samo par rečenica, ali je važno da onaj na koga se ta odluka odnosi, bilo da je odluka opšta ili pojedinačna, zna na osnovu kojih propisa i iz kojih razloga je neka odluka doneta.
Što se tiče prakse VSS iz prethodnih godina, ja se potpuno slažem sa vama, ali hajde da budemo mudru ljudi koji uče na tuđim greškama, a ne da u tuđim greškama pronalazimo opravdanje za neke svoje greške danas. Zahvaljujem.
Iz istih razloga iz kojih smo predali amandman koji se tiče rada VSS podneli smo i amandman koji se tiče Državnog veća tužilaca, zato što smatramo da ukoliko se zakonom proklamuje načelo transparentnog i javnog rada Državnog veća tužilaca, tada se zakonom, ovim ili nekim drugim, ali nikako ne poslovnikom ne propisuju izuzeci od tog načela.
Dakle, Poslovnik je akt niže pravne snage koji nema tu moć da derogira odredbe višeg akta, više pravne snage. Mislim da je u tom smislu ovaj predložen član neustavan i bojim se da ćemo za mesec ili dva opet biti u situaciji da vršimo izmenu i dopunu Zakona o Državnom veću tužilaca, baš zbog toga što sada kada radimo izmene ne prihvatamo, očigledno vrlo dobronamerne i stručne sugestije narodnih poslanika.
Za sam kraj, amandman koji smo podneli, odnosi se na obavezu, da se spisak ovlašćenih prodavaca taksenih maraka, objavi u „Službenom glasniku RS“, na sajtu Vlade Republike Srbije i Ministarstva, nadležnog za poslove pravosuđa, kao i da se ažurira u skladu sa odlukama Vlade o davanju ovlašćenja za prodaju, odnosno o prestanku važenja ovlašćenja za prodaju, ne bi li se na taj način sprečile zloupotrebe i neovlašćena prodaja sudskih taksenih maraka, jer građani pre svih nisu dužni da znaju gde i na kojim mestima mogu da kupe taksene marke, osim u zgradama sudova i zbog toga mislim da je jako važno da budu na jedan kvalitetan i ozbiljan način informisani o tome, gde mogu da kupe sudske taksene marke i da ih koriste u sudskom postupku, bez rizika da je reč o falsifikovanim taksenim markama.
Hvala što ste me saslušali.
Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, koliko je za građane Srbije važan postupak pridruživanja Evropskoj uniji, možda najbolje potvrđuju upravo ovi zakoni koji se danas nalaze na dnevnom redu, jer je proces pridruživanja EU, od značaja ne samo za kvalitet propisa koji se donose već i na doslednu i jednaku primenu postojećih propisa u odnosu na sve građane, a ne u odnosu na neke na koje se primenjuju i na druge na koje se ne primenjuju, već da se izričito poštuje načelo da su svi građani jednaki pred zakonom, a ne kao što imamo slučaj danas, da su neki malo jednakiji, a neki ne.
Ovome treba dodati i situacije koje su opisane i u Izveštaju Evropske komisije o napredovanju Srbije u postupku pridruživanja, gde je kao jedna od osnovnih kritika na račun oblasti koja se tiče pravosuđa, upućena zapravo kritika predstavnicima vlasti da vrlo često javno, a mnogi i ne baš biranim rečima, komentarišu suđenja i istrage u toku, pri čemu se vrlo često ne ustručavaju ni od prognoziranja krajnjeg ishoda postupka pred sudom ili istrage, čime dodatno potcenjuju, pre svega nosioce pravosudnih funkcija i utiču na to da načelo nezavisnosti se dovodi pod ozbiljan znak pitanja.
Da ne govorim o tome da je u izveštaju Evropske komisije, kao jedna od primedbi i navedeni politički uticaj prilikom izbora sudija i javnih tužilaca, kao i česte promene zakonodavstva koje stvaraju jedno pravno okruženje koje se ne može nazvati sigurnim i pouzdanim. Zbog toga jeste, inače, ocenjeno da je u postupku pridruživanja u oblasti pravosuđa Srbija slabo napredovala, odnosno da je dostigla samo izvesni nivo pripremljenosti.
Akcioni planom za pregovaračko poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa, jeste predviđen čitav niz aktivnosti koje treba sprovesti radi realizacije dobijenih preporuka. Međutim, ono čega se ja bojim jeste da će te preporuke samo deklarativno biti prihvaćene, a da će se na čitav niz načina, kroz čitav niz odredbi predloženih zakona zapravo zaobilaziti, što se između ostalog uradilo i u nekim od ovih predloženih zakona koji su danas na dnevnom redu.
Navešću sada neke premere. Ako sa jedne strane prihvatimo načelo da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju da rade javno i transparentno, i ako to kao deklarativno načelo prihvatimo i u ovim predloženim izmenama zakona, onda smatram krajnje neprihvatljivim da se prave izuzeci i pri tom izuzeci koji se ne propisuju samim zakonom, što bi bilo jedino i prihvatljivo i logično ukoliko se smatra da treba da postoje izuzeci, na primer, od javnih sednica ili objavljivanja odluka, izrade obrazloženja itd, jer smatram da isključivanje javnosti Poslovnikom Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca nije u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom zemlje.
Dakle, s jedne strane prihvatamo načelo transparentnog rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, a s druge strane, istom odredbom to načelo relativizujemo tako što omogućujemo da se aktom niže pravne snage od zakona to načelo praktično izmeni, relativizuje, da se smanji njegovo dejstvo i uticaj. To mislim da nije dobro.
Ako se kaže da odluke Visokog saveta sudstva treba da budu obrazložene, onda svaka odluka treba da bude obrazložena, zbog čega se Poslovnikom dozvoljava mogućnost da se neke odluke izrade bez obrazloženja kada izrada obrazloženja za donosioca odluke ne zahteva neki poseban intelektualni napor, niti izaziva neke dodatne posebne materijalne troškove.
Drugi primer koji se, na primer, odnosi na to odstupanje od deklarativnog prihvatanja nekih načela s jedne strane, i praktično onoga što se predlaže u zakonima s druge strane, na primer, odnosi se i na načelo nezavisnosti sudova, odnosno pravosudnih organa, sudova i tužilaštava.
Jedan od ključnih elemenata svake nezavisnosti jeste finansijska nezavisnost. Ako želimo da zaista pravosudni organi budu i nezavisni, onda treba samo pravosudni organi da budu isključivo nadležni za pravosudni budžet, a ne da, kao što je sada slučaj, pravosudni organi dele nadležnosti koje se odnose na pravosudni budžet sa izvršnom vlašću, u konkretnom slučaju Ministarstvom pravde.
Ovim izmenama koje se danas nalaze na dnevnom redu vi ste propustili priliku da i ovo načelo nezavisnosti pravosuđa upodobite načelima za koje se bar deklarativno zalažete.
Kada govorimo o Predlogu zakonu o izvršenju i obezbeđenju, on je svakako jedna od ključnih tačaka na današnjem dnevnom redu i jeste razumljiva potreba da se postupak prinudne naplate potraživanja izvršnih poverilaca ubrza, da se postupak učini efikasnim. Potpuno se slažem da to nikako ne sme ići na uštrb obima i vrste prava stranaka u postupku, dakle, ne samo da zakonodavac vodi računa o interesima i zašiti prava izvršnih poverilaca, smatram da se na jednak način mora tretirati i izvršni dužnik. Na primer, ja mislim da žalba u izvršnom postupku treba da ima suspenzivno dejstvo uvek, a samo izuzetno da ga nema, za razliku od predloženog rešenja gde je obrnuto, da suspenzivno dejstvo po pravilu nema, osim u nekim izuzetnim slučajevima koji su propisima predviđeni, odnosno zakonom.
Mislim da kada se pojedinačno saberu svi pojedinačni rokovi koji su propisani u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, a tiču se žalbenog postupka, žalbeni postupak u situaciji kada bi se propisani rokovi zaista i poštovali bi iznosio nekih tridesetak dana. Tih tridesetak dana koliko bi praktično zastao izvršni postupak ne bi bitno uticalo na realizaciju potraživanja poverioca, a sa druge strane, svakako bi doprinelo pravnoj sigurnosti i poverioca i dužnika.
Ukoliko bi ostalo rešenje da žalba nema suspenzivno dejstvo, npr. kod blokade računa dužnika često bi se mogla napraviti šteta koja nije nadoknadiva zbog toga što šteta koja se prouzrokuje neosnovanom naplatom i skidanjem sa računa dužnika je najmanji problem da ukoliko se ispostavi da je žalba bila osnovana i da se izvrši povraćaj neosnovane naplate, ali se u privrednom poslovanju vrlo često dešava da iz ma kojih razloga se izvrši blokada računu dužnika, da dužnik od banke ne može da dobije potvrdu da mu račun nije blokiran, te ne može npr. da učestvuje na nekom tenderu, a onda se ispostavi da je blokada bila neosnovana. Ta vrsta štete ne može da se nadoknadi.
Osim toga, mislim da ubrzanje postupka ne bi trebalo da utiče na kvalitet odluka koje se dostavljaju. Ja mislim da svaka odluka, a pogotovo odluka o predlogu za izvršenje mora biti obrazložena, jer kao što poverilac ima pravo na obrazloženu odluku o situaciji kada se njegov predlog za izvršenje odbacuje ili odbija, tako izvršni dužnik mora imati pravo na obrazloženje u situaciji kada se predlog za izvršenje usvaja i određuje dalje izvršenje.
Takođe, smatram da predloženo rešenje da se dostava pokuša samo jedanput, a da se nakon neuspele dostave odmah, osim u slučajevima koji su propisani, ali po pravilu vrši tako da se pismeno ili odluka suda ističu na oglasnoj tabli, ja smatram zaista ne primerenim, ali i nepotrebnim, ubrzanje postupka. Mislim da je daleko bolje i celishodnije i odgovara duhu zaštite interesa i dužnika i poverioca da se nakon prvog pokušaja dostave, koji je bio neuspešan, ostavi obaveštenje u poštanskom sandučetu na vratima ili na drugi način izvršnom dužniku, da u roku od osam dana može preuzeti to pismeno u sudu ili kod javnog izvršitelja i tek onda, kada protekne taj rok, onda se može izvršiti isticanje na oglasnoj tabli.
Sugerišem, takođe, da zbog čestih izmena Zakona o sudskim taksama, koji je donet još 1994. godine, se u što skorije vreme utvrdi prečišćeni tekst radi lakšeg snalaženja.
Sad već kada sam spomenula sudske takse, moram da vam kažem da sam bila prilično iznenađena, ali neprijatno iznenađena, jer sam očekivala da ćete ovom izmenom predložiti mogućnost plaćanja sudskih taksi na načine koji su primereni 21. veku - platne kartice, mobilni telefoni, da ćete pokušati i da stvorite i zakonske, ali i tehničke uslove da olakšate plaćanje sudskih taksi. Međutim, ne, vaš predlog se sveo samo na promenu apoena sudskih taksenih maraka, što je, čini mi se, ipak u ovom trenutku, prevaziđen način plaćanja sudskih taksi.
Kada govorimo o Pravosudnoj akademiji, takođe, izostale su odredbe o bližim uslovima i kriterujumima za imenovanje članova Upravnog odbora i Programskog saveta, članova komisija koje se biraju, mentora, povremenih predavača, kao i odredbe koje se odnose na sam postupak predlaganja, što je u ostalom i istaknuto u primedbama Agencije za borbu protiv korupcije, ukoliko vam je mišljenje te agencije uopšte važno. Smatram da je i u tom smislu propuštena prilika da se propisi usklade sa onim što je kao obaveza preuzeta akcionim planom za pregovaračko poglavlje koje se tiče pravosuđa.
To bi bile neke opšte načelne primedbe. O pojedinačnim primedbama govorićemo u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Razlog podnošenje ovog amandmana koji se odnosi na opšti nenamenski transfer, tiče se toga što greška koja je napravljena prilikom izrade budžeta za 2014. i 2015. godinu je ponovljena, a nije ispravljena u ovom predlogu budžeta.

Naime, kriterijumi za dodelu i raspored opštih nenamenskih transfera, propisani su zakonom o finansiranju lokalne samouprave i pri tome za nekih 70 lokalnih samouprava bez ikakvih kriterijumima koji je zasnovan na ovom zakonu izvršeno je drastično smanjivanje opštih nenamenskih transfera.

Površina teritorije lokalnih samoupravama kojima je transfer smanjen, broj stanovnika, broj škola, broj odeljenja u tim osnovnim školama, broj vrtića i svi ostali kriterijumi koji su propisani nisu smanjeni, ali su transferi smanjeni i to ne za sve lokalne samouprave, nego za nekih 70 samouprava što vodi diskriminaciji lokalnih samouprava, te se na neke lokalne samouprave kriterijumi primenjuju, a na neke ne. Koliko je to besmisleno, pokazaću praktičnim primerom.

Za Pančevo, grad koji ima preko 120.000 stanovnika, visina opštih nenamenskih transfera, iznosi 84 miliona, a za Crnu Travu, opštinu koja ima oko 1.600 stanovnika transferi su veći i iznose 89 miliona, da ne govorim o Leskovcu koji je grad uporediv sa Pančevom, po površini i broju stanovnika itd, gde je predviđena visina transfera 896 miliona. Mislim da se time bitno narušava ravnopravnost, osim što se ne poštuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave i u ovoj, kao i u prethodne dve godine, vrši diskriminacija lokalne samouprave, bez jasnih kriterijumima, te vas pozivam da, ukoliko smatrate da Zakon o finansiranju lokalne samouprave nije dobar…
Da li mogu samo da završim jednu rečenicu.
Vama ne valja ni kada se držimo teme, ni kada se ne držimo teme. Ne znam više da li treba da sedimo ovde.
Uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, predloženom izmenom Zakona o policiji u delu koji je u javnosti poznat kao Tijanin zakon Vlada Republike Srbije je predložila obavezu policije da odmah preduzme mere i radnje radi pronalaska lica čiji je nestanak prijavljen, a za koji postoje osnovane sumnje da je to lice žrtva krivičnog dela.
Mislim da je predlog dobar, ali mislim da sam po sebi nije dovoljan. Mislim da predstavlja samo prvi korak, što je u ostalom i ministar danas rekao, a i u obrazloženju predloženog zakona je već ista stvar navedena.
Želela bih samo da objasnim zašto ja mislim da je to nedovoljna promena. Ako postoje osnovi sumnje da je neko lice žrtva krivičnog dela, tada smo na terenu krivičnog prava. Kada smo na terenu krivičnog prava, tada se u procesnom smislu, dakle, u smislu procedura koje između ostalog regulišu i koji organi i za šta su nadležni, primenjuje pre svega Zakonik o krivičnom postupku, a ne Zakon o policiji. Tu ćemo se složiti.
Po Zakoniku o krivičnom postupku, javni tužilaca je taj koji rukovodi predkrivičnim postupkom i koji sprovodi istragu. Ne, policija. Policija u krivičnom postupku nema nijedno jedino ovlašćenje da sama odlučuje o pokretanju bilo kog dela krivičnog postupka, niti da sama odlučuje o preduzimanju, samostalno da odlučuje o preduzimanju bilo koje radnje ili mere u okviru krivičnog postupka.
Dakle, policija preduzima radnje i mere u krivičnom postupku isključivo i samo na osnovu naloga ili javnog tužioca ili sudije. Postupanje po nalogu javnog tužioca se posebno odnosi na ono što je značajno za pronalaženje lica čije je nestanak prijavljen, a to je pribavljanje evidencije ostvarene telefonske komunikacije, korišćenje baznih stanica i lociranje mesta sa kojeg obavlja komunikacija.
Kakvu onda situaciju imamo. Po predloženoj izmeni Zakona o policiji, policija mora odmah da reaguje, a po važećem Zakoniku o krivičnom postupku, policija ne sme da reaguje ako nema nalog, odnosno zahtev javnog tužioca ili nalog sudije za prethodni postupak. I, šta onda policija da radi? Ako primenjuje Zakon o policiji onda praktično svesno krši Zakonik o krivičnom postupku. Ako se opredeli za primenu Zakonika o krivičnom postupku, onda ne primenjuje Zakon o policiji. Kako god da postupi to neće biti dobro, a mislim da takva situacija nije fer prema policiji. Prosto, policija ne sme da bude uopšte dovedena u situaciju da bira koji će zakon primenjivati, jer zakoni nisu kolači pa da nam se neki sviđaju, pa ih koristimo, neki ne sviđaju, pa ih odbacimo. Dakle, nije fer prema policiji. Ono što je još ozbiljnije jeste da se time stvara rizik da policija preduzima nezakonite radnje koje pod znak pitanja mogu da dovedu celokupan krivični postupak.
Kao što sam rekla ovo o čemu sam govorila, manje više i Vlada u svom obrazloženju navela kao i ministar, uostalom danas, ali nam ministar nije odgovorio na dva suštinska pitanja.
Prvo, zašto Vlada Republike Srbije nije učinila napor da blagovremeno pripremi i izmenu Zakonika o krivičnom postupku, koja bi zajedno sa ovom današnjom predloženom izmenom Zakona o policiji činila jednu logičnu celinu, u kojoj ni jedan organ ne bi imao dilemu koji zakon primenjuje, a koji ne primenjuje.
Kada već danas nemamo te izmene, ja molim ministra da kao ovlašćeni predstavnik Vlade, a ne kao ministar za unutrašnje poslove, kaže kada možemo da očekujemo da te izmene Zakonika o krivičnom postupku uđu u skupštinsku proceduru, jer je jasno da bez tih izmena, ova današnja izmena Zakona o policiji u delu koji se u javnosti zove „Tijaninim zakonom“ praktično će ostati neprimenjivo slovo na papiru. Hvala.
Dakle, mislim da je nekorektno da govorite o nečemu o čemu ja nisam govorio i da to tumačite kao moj stav. Dakle, ja sam vrlo jasno na početku rekla da je predlog dobar, ali da mislim da sam za sebe, odnosno po sebi, nije dovoljan. Pitala sam vas vrlo jasno, a vi ste mi na sve drugo odgovorili, osim na ono što sam pitala, a pitala sam šta je bio problem Vladi Republike Srbije da istovremeno sa ovom izmenom Zakona o policiji, pripremi odgovarajuću izmenu Zakonika o krivičnom postupku, na koji se sama Vlada u svom obrazloženju poziva.
Ja samo pitam, što je to bio problem Vladi da pripremi istovremenu izmenu sa Zakonikom o krivičnom postupku, sa Zakonom o policiji i napravi jednu logičnu celinu.
Drugo pitanje je bilo, ako me niste dobro razumeli, zašto ako to već nije uradila za današnju sednicu, pitanje je glasilo kada onda možemo da očekujemo takvu izmenu Zakona o policija, o kojoj Vlada, ponavljam, u obrazloženju piše onoliko da je neophodno usaglašavanje sa Zakonom o policiji? Hvala.