MIRJANA DRAGAŠ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 6.juna 1950.godine. Živi u Beogradu.

Diplomirana je sociološkinja i upravnica zadužbine „Dositej Obradović“.

Članica je Glavnog odbora, Izvršnog odbora i Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Takođe je i predsednica Saveta za socijalnu politiku SPS-a.

Nakon izbora 2012,godine izabrana je za narodnu poslanicu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a ponovo nakon izbora 2014.godine. Na tom mestu ostala je sve do 03. juna 2016. godine. U X. sazivu bila je zamenica predsednika Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjene siromaštva.

Za narodnu poslanicu XI saziva izabrana je 12. okrobra 2017. godine.
Poslednji put ažurirano: 26.10.2017, 09:49

Osnovne informacije

Statistika

  • 49
  • 0
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 2 godine i 22 dana i 13 sata

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 2 godine i 10 meseci i 30 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, iskoristila bih danas mogućnost za postavljanje poslaničkog pitanja koje se odnosi na rad centara za socijalni rad. Pitanje se, naravno, odnosi na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je u nadležnosti ministra Đorđevića, i u tom smislu njima postavljam pitanje.

Smatram da je ovo vrlo razuđeno ministarstvo, sa raznim oblicima rada socijalne zaštite i mera koje moraju da se sprovode u smislu pomoći porodici i najosetljivijim kategorijama stanovništva. To je najistureniji organ na terenu i oni moraju da odgovore, takoreći dnevno, na mnoga osetljiva pitanja i probleme koji se u životu događaju. Svesni smo, naravno, složenosti problema u društvu, kao i niza mera i zakona koji su u međuvremenu usvajani, takođe, u cilju unapređenja rada ovih institucija i to je svakako dobro. Međutim, i pored toga, s vremena na vreme, eskalira neki problem koji skrene pažnju na njihov rad i zahtev da se ova služba posebno osavremeni i njen rad unapredi.

Ovom prilikom posebno bih se osvrnula na, nažalost, nešto što se skoro desilo sa Centrom za socijalni rad npr. u Alibunaru, koji nije na vreme uočio problem dece koja su ostala potpuno sama i bez roditeljskog staranja.

Naravno, pozdravljam brzu reakciju Ministarstva u ovom slučaju, ali bih vođena ovim slučajem želela da skrenem pažnju na rad centara, koji imaju ulogu organa starateljstva kada su u pitanju deca, nemoćni i stari i bez porodica, lica koja su korisnici tuđe nege, ali isto tako na pitanja zaštita žena i dece u celini. Ne samo u ovom slučaju koji je uzburkao javnost, već i u brojnim drugim situacijama kada je izostao dovoljan stručni nadzor i nepristrasan rad centara koji imaju zadatak da zaštite decu i porodicu, pokazalo se da je neophodan još organizovaniji i bolji rad ovih institucija, niz preventivnih mera koje bi oni primenjivali, akcija koje bi preduzimali, ali isto tako oštriji i redovniji nadzor nad njihovim radom, što je uostalom i najavilo ovo ministarstvo.

U nekoliko proteklih godina poznato nam je više slučajeva kada centri nisu u postupcima npr. poveravanja dece ili nekim drugim merama koje su preduzimali, nisu dovoljno zaštitili korisnika. To može biti posledica nestručnosti, nedostatka timskog rada, zanemarivanje zakonskih obaveza, a možda i prevaziđenog koncepta rada centara za socijalni rad.

Zato postavljam pitanje, da li Ministarstvo, polazeći od uočenih propusta u radu centara za socijalni rad koji su, eto, nažalost, u poslednje vreme često predmet javnih kritika, planira izmene zakona u kojima bi se povećala odgovornost, obezbedila stručna, bolja kadrovska opremljenost i na taj način reafirmisala uloga ovih ustanova kojima je država poverila veliki broj značajnih ovlašćenja u pogledu brige o porodici i deci, kako bi oni uživali veći ugled i poverenje građana?

Zadatak ovih službi nije da reaguju samo na problem, već i u oblasti preventive, odnosno uočavanja problema i rada na njihovom otklanjanju. Oni su nam važni, jer su institucija zaštite poverenja, ali i kvalitetne i brze akcije. Zato mislim da ovim službama u narednom periodu treba posvetiti veću pažnju i primeniti novu modernu strategiju razvoja, koja je materijalno-tehnički, a posebno kadrovski osposobljena za bolji i kvalitetniji rad, u smislu celovite zaštite najosetljivijih kategorija. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 21.02.2020.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovani poslanici, ovom prilikom, kada je reč o ovom amandmanu, želim pre svega da se zahvalim Ministarstvu kulture, odnosno samom gospodinu ministru, koji je zajedno sa svojim saradnicima pokazao razumevanje za ovu jednu inicijativu, za koju sam smatrala da je opravdana sa stanovništva onoga što se događalo na lokaciji koja nam je u žargonu poznata kao Topovske šupe, koja je bila u Beogradu, i onoga što se događalo u prvom periodu funkcionisanja logora na „Starom sajmištu“.

Naime, Jevrejski prolazni logor Beograd - Topovske šupe, kako je precizno nazvan u zakonu, je bio logor koji je bio osnovan prvi, koji je u Beogradu od avgusta 1941. do kraja te godine, u stvari je imao funkciju, kako su Nemci tada to i klasifikovali, kao logor za istrebljenje. Naime, nažalost, u praksi Nacističke Nemačke i režima koji je ovakve aktivnosti i ovakve pogrome, nažalost, sprovodio postojali su logori za istrebljenje i koncentracioni logori u kojima su robijaši bili robovska radna snaga, ali do smrti. Dakle, nije bilo, gotovo uopšte nije bilo šanse za preživljavanje.

Ove prve logore za istrebljenje, poznati u Poljskoj su Aušvic, Belzec, Varšava, Treblinka i drugi, takvi su bili i Jasenovac, Jadovno, Stara Gradiška i takav tretman ubuduće, i u našoj i u svetskoj istoriji, u svakom pogledu treba da dobiju, ali ono što jeste tačno, to jeste da je i u Topovskim šupama ta funkcija bila, nažalost, ostvarena i prisutna.

To se kasnije isto tako kao logor za istrebljenje događalo u Jevrejskom prolaznom logoru Beograd i zato sam prosto ovim amandmanom smatrala da ova dva logora u stvari u tretiranju ovog zakona treba da imaju istovetan tretman, da budu međusobno povezani u budućem proučavanju, jer kako sam član zakona kaže – Memorijalni centar „Staro sajmište“ treba da se osnuje kao ustanova kulture u interesu obezbeđivanja organizacionih kadrovskih i materijalnih pretpostavki za obavljanje poslova u oblasti muzološke i s njom povezane obrazovno-vaspitne i naučno istraživačke delatnosti, sa ciljem negovanja sećanja na žrtve ovih teritorija, ovih predela, ovih centara i ovih mesta u Beogradu. U tom smislu sam smatrala da je potrebno ovakvo povezivanje jedne i druge lokacije na jedinstvenom mestu, jer obezbeđuje jednako proučavanje i zaštitu onoga što se događalo na prvoj lokaciji, odnosno onoga što se događalo na drugoj lokaciji. U tom smislu, smatram da je u potpunosti ostvaren cilj čitavog zakona i čitave namere. U svakom slučaju, ovim povodom želim da još jednom istaknem da je ovo jedna velika odluka i istorijski pristup koji je pokazalo Ministarstvo kulture, predsednik države, Vlada cela i svi radni timovi koji su se uključili u pripremu nacrta, odnosno predloga zakona, u stvari konačno potvrđuje da se Srbija ne stidi svoje prošlosti, ali je umela da zaboravlja žrtve svoga naroda. U tom smislu, vraćanje ovom na ovaj način pokazuje konačno našu krajnju odgovornost. Ovaj odgovoran pristup treba imati do kraja. Mislim da treba u narednom periodu zapisati svako ime, kao što su Jevreji u Jad Vašemu rekli da će on biti aktivan u smislu traženja žrtava sve dok i krajnje, poslednje ime onoga ko je stradao ne bude na tom mestu zabeleženo.

Naravno, nije ovo jedina dobra odluka ovog ministarstva. Potvrdiću i ponoviću da je saradnja sa ministarstvom u ovom mandatu pokazala jedno široko razumevanje i fleksibilnost u rešavanju mnogih pitanja na koja smo u dugom ranijem vremenskom periodu prosto ostali nemi, neodgovorni i nismo ih doveli do kraja. U tom smislu, i kontinuitet rešavanja tako nekih drugih pitanja, donošenja zakona koje smo ovde u Skupštini imali, kao i sa ovim današnjim zakonom, u stvari pokazuje jednu celovitost, jedan celovit nacionalno odgovoran i na visokom nivou pristup pitanjima koja se rešavaju. U tom smislu se postavljaju temelji za ono što će biti strategija razvoja kulture u narednom periodu.

U svakom slučaju, smatram da je ovim urađen jedan veliki posao, ali da naš odnos prema žrtvama ne sme da bude ovim završen i da u stvari sve ono što se događalo na teritoriji Jugoslavije u poslednjim ratovima 90-ih godina takođe u narednom periodu mora da bude predmet opsežnog, odgovornog i celovitog istraživanja u svakom pogledu. Bilo gde i na kom mestu, ko god je pravio nepočinstva, ko god je činio ubijanja mora da bude imenovan, ali istovremeno i žrtve. Time ćemo u stvari pokazati da li je srpski narod bio genocidan u događanjima 90-ih godina, koliko je ljudi stradalo u tom, gde i na kom mestu i Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji. I sve ono što rade pojedini centri na istraživanju žrtava, mesta pogibije ljudi mislim da treba objedinjeno da bude u jednom istorijskom proučavanju, istorijskom sećanju i memoriji koja će ubuduće biti u tom delu ustrojena. Na taj način ćemo odbraniti svoje ime, odbraniti svoju antifašističku borbu, odbraniti svoje spomenike, ali istovremeno odbraniti i našu budućnost i budućnost ovog naroda, u smislu njegove istorijske zaštite i vrednosti koje on ima.

U tom smislu smatram da je i ovakav pomak i amandman koji sam podnela u ovom članu 2. ovog zakona nešto što u svakom slučaju obezbeđuje celovitost proučavanja onih događanja koja su na ovom prostoru bili u prvom periodu 1941. i početkom 1942. godine. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 21.02.2020.

Da se nadovežem.

Dakle, još jednom, osobito ministru zahvaljujem na ovoj javnoj pohvali.

Naravno, i meni i vladajućoj koaliciji, SPS, potvrđuje da u stvari dosledno čitanje i proučavanje zakona koji se nalaze pred narodnim poslanicima i njihova analiza, u smislu njegovog kvalitetnog poboljšanja, može u svakom slučaju da doprinese njegovom poboljšanju. I u tom smislu je zadovoljstvo bilo i u ovom prethodnom četvorogodišnjem mandatu, u svakom pogledu saradnja koja je postojala sa Ministarstvom, ako je bila sa iskrenim pobudama, čini mi se i znalački, sa razumevanjem obrazložena i prihvaćena, mogla da dobije ovakav epilog. Još jednom, hvala vam na svemu.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, iskoristila bih danas mogućnost za postavljanje poslaničkog pitanja koje se odnosi na rad centara za socijalni rad. Pitanje se, naravno, odnosi na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je u nadležnosti ministra Đorđevića, i u tom smislu njima postavljam pitanje.

Smatram da je ovo vrlo razuđeno ministarstvo, sa raznim oblicima rada socijalne zaštite i mera koje moraju da se sprovode u smislu pomoći porodici i najosetljivijim kategorijama stanovništva. To je najistureniji organ na terenu i oni moraju da odgovore, takoreći dnevno, na mnoga osetljiva pitanja i probleme koji se u životu događaju. Svesni smo, naravno, složenosti problema u društvu, kao i niza mera i zakona koji su u međuvremenu usvajani, takođe, u cilju unapređenja rada ovih institucija i to je svakako dobro. Međutim, i pored toga, s vremena na vreme, eskalira neki problem koji skrene pažnju na njihov rad i zahtev da se ova služba posebno osavremeni i njen rad unapredi.

Ovom prilikom posebno bih se osvrnula na, nažalost, nešto što se skoro desilo sa Centrom za socijalni rad npr. u Alibunaru, koji nije na vreme uočio problem dece koja su ostala potpuno sama i bez roditeljskog staranja.

Naravno, pozdravljam brzu reakciju Ministarstva u ovom slučaju, ali bih vođena ovim slučajem želela da skrenem pažnju na rad centara, koji imaju ulogu organa starateljstva kada su u pitanju deca, nemoćni i stari i bez porodica, lica koja su korisnici tuđe nege, ali isto tako na pitanja zaštita žena i dece u celini. Ne samo u ovom slučaju koji je uzburkao javnost, već i u brojnim drugim situacijama kada je izostao dovoljan stručni nadzor i nepristrasan rad centara koji imaju zadatak da zaštite decu i porodicu, pokazalo se da je neophodan još organizovaniji i bolji rad ovih institucija, niz preventivnih mera koje bi oni primenjivali, akcija koje bi preduzimali, ali isto tako oštriji i redovniji nadzor nad njihovim radom, što je uostalom i najavilo ovo ministarstvo.

U nekoliko proteklih godina poznato nam je više slučajeva kada centri nisu u postupcima npr. poveravanja dece ili nekim drugim merama koje su preduzimali, nisu dovoljno zaštitili korisnika. To može biti posledica nestručnosti, nedostatka timskog rada, zanemarivanje zakonskih obaveza, a možda i prevaziđenog koncepta rada centara za socijalni rad.

Zato postavljam pitanje, da li Ministarstvo, polazeći od uočenih propusta u radu centara za socijalni rad koji su, eto, nažalost, u poslednje vreme često predmet javnih kritika, planira izmene zakona u kojima bi se povećala odgovornost, obezbedila stručna, bolja kadrovska opremljenost i na taj način reafirmisala uloga ovih ustanova kojima je država poverila veliki broj značajnih ovlašćenja u pogledu brige o porodici i deci, kako bi oni uživali veći ugled i poverenje građana?

Zadatak ovih službi nije da reaguju samo na problem, već i u oblasti preventive, odnosno uočavanja problema i rada na njihovom otklanjanju. Oni su nam važni, jer su institucija zaštite poverenja, ali i kvalitetne i brze akcije. Zato mislim da ovim službama u narednom periodu treba posvetiti veću pažnju i primeniti novu modernu strategiju razvoja, koja je materijalno-tehnički, a posebno kadrovski osposobljena za bolji i kvalitetniji rad, u smislu celovite zaštite najosetljivijih kategorija. Hvala.

Dvadeset prvo vanredno zasedanje , 04.02.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, želim danas u okviru prava za postavljanje poslaničkih pitanja da postavim pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, pitam da li je ovo ministarstvo preduzelo potrebne mere za izdavanje jedinstvenog bukvara za svu decu srpskog porekla koja uče srpski jezik bilo gde da žive?

Ovo pitam upravo zbog toga što je više puta na sednicama Odbora za dijasporu Narodne skupštine ovo pitanje bilo prisutno uvek kada su tu bili predstavnici našeg naroda koji žive u drugim državama. Sa ovim je, inače, ovo ministarstvo upoznato.

Uvek je bilo prisutno ponavljanje da delovi srpskog naroda koji žive u drugim državama teško žive, da nemaju pravo na svoj jezik, na pismo i da njihova deca u školi nemaju mogućnosti da uče srpski jezik i da nauče ćirilicu, te se smatra da bi bilo veoma važno da upravo u državi Srbiji se napravi jedinstveni srpski bukvar, koji bi bio validan i dostupan svima bez obzira gde deca žive i da li je to Amerika, Australija, zemlje Evrope, a posebno u državama u okruženju.

Ovde vidimo da je, u svakom slučaju, veliki broj pripadnika srpskog naroda koji žive u drugim državama, novonastalim posle raspada zajedničke države, a nemaju elementarna demokratska prava kao što su jezik, pismo, a sada vidimo čak i vera.

Podsećam da je o ovom pitanju govorio i predsednik Aleksandar Vučić, na primer, polovinom prošle godine, nakon razgovora sa vladikama o Kosovu i Metohiji, kada je rekao da je važno da poštujemo jedni druge, da dobro poštujemo i razumemo naše različitosti, da radimo u najboljem interesu naroda o potrebi jedinstvenog bukvara za ceo etnički prostor, ali isto tako, poštujući druge.

Isto tako predsednik Vučić je nedavno u poseti Mrkonjić Gradu i Drvaru u Federaciji BiH, gde su gradovi sa većinskim srpskim stanovništvom, a bez prava da na tome prostoru čuvaju svoj identitet, da se zaposle i rade, rekao – svuda pomažemo. To do sada nikada nije bio slučaj, što je velika, naravno, istina i to je važno podvući. Isto tako je rekao – iako živimo u različitim državama, znamo da pripadamo istom narodu. Mislim upravo na tom fonu da mora da bude i izdavanje, odnosno postojanje ovakvog jednog jedinstvenog srpskog bukvara. Zato se rekao je on – moramo zajedno boriti za očuvanje sopstvenog identiteta, zajedništva, svog jezika, pisma i vere.

Jedinstvena nacionalna politika predsednika Vučića i predsednika Dačića stvorili su danas stabilno ekonomski i diplomatski jaču Srbiju koja je, od raspada zajedničke države, prvi put u situaciji da se bori za očuvanje života, identiteta celog srpskog naroda.

Pri svemu tome ističemo da taj novi bukvar u svakom slučaju treba da je digitalizovan. Naime, da se štampa i izdaje u elektronskoj formi, jer je na takav način dostupan svima, lako dostupan, naravno, da je interaktivan, što je za današnju mladu generaciju od posebnog značaja, fleksibilan i lako dopunjiv, da se ne štampa na tonama papira koje ostaju nepodeljene, gde knjige ostaju zabranjene. Istaći ću da je, na žalost, ulasku srpske knjige na KiM već davno uspostavljena zabrana na granici, da nema monopola i interesa izdavača.

Smatramo da je to jedan jedinstveni nacionalni projekat i veliki poduhvat u koji treba da budu direktno uključeni i Srpska akademija nauka i Matica srpska i sve druge relevantne institucije koje upravo rade na čistoći i pravilnoj upotrebi srpskog jezika i pisma i njihovih pravila.

Zato smatram da je, pre svega, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odgovorno da što pre pristupi ovom poslu i da obezbedi postojanje jedinstvenog srpskog bukvara, jer na taj način ostvarujemo, kroz rad ovog Ministarstva, politiku koju vodi najviši vrh države i predsednik Vučić i predsednik Dačić. Ta vrsta politike u svakom slučaju treba i dalje da ima u tom smislu punu našu podršku. Hvala.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.10.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, dan za postavljanje pitanja iskoristila bih za upućivanje pitanja ministru poljoprivrede, a vezano je za našu saradnju sa inostranstvom i sve većoj mogućnosti poljoprivrednog razvoja, odnosno stvaranja novih proizvoda koji bi bili namenjeni izvozu.

Naime, konkretno me interesuje kakvu strategiju i konkretne mere ili konkretne programe razvoja poljoprivrede za naredni period priprema ministarstvo i kakvi su budžetski planovi, s obzirom na sve veće izraženo interesovanje drugih država za naše poljoprivredne proizvode.

Ja bih svakako istakla u okviru ovoga velike napore Vlade da ojača u ekonomskom smislu Srbiju, da je stabilizuje i da je pozicionira kao poželjnog i uglednog partnera i zemlju u koju treba ulagati i razvijati u preduzeća. Vlada je u tome postigla značajne uspehe i svedoci smo toga svakodnevno. U tom smislu smo nedavno i usvajali rebalans budžeta, kreditni rejting je poboljšan, a ocene Svetske i Evropske banke o uspesima reforme u Srbiji su jasni.

Jedno od važnih mesta za ozdravljenje Srbije svakako je poljoprivreda, imajući u vidu potencijale koje Srbija ima. U poslednje vreme potpisani su sporazumi za izvoz naših poljoprivrednih proizvoda u Kinu, Rusiju, Tursku, Liban, zemlje Evroazijske unije. Sada je i predsednica Vlade u Japanu, a odakle nam stiže vest o interesovanju ove visoko razvijene industrijske zemlje za naše poljoprivredne proizvode.

Sve je to izuzetno važno, jer se radi o ogromnom prostoru sa velikim brojem stanovnika koji traže visoki kvalitet proizvoda, zdravu hranu, redovnu i preciznu isporuku. Ove mogućnosti moraju biti iskorišćene i što pre moraju se preduzimati složene mere i duboke reforme u poljoprivrednoj proizvodnji i odnosu prema selu. Srpsko selo i danas posle svega što je preživelo u prethodnim godinama, ekonomski, a i u svakom drugom pogledu, sve zavisnije je još uvek od države, a ne obrnuto, kao što je to nekada bilo i u međuvremenu je ono takođe socijalno devastirano.

Modernom selu, kakvo nam treba, danas treba omogućiti pravno-tehničko uređeno zemljište, obrazovanu radnu snagu, veći stočni fond, jeftiniji kapital, bolje puteve, orjentacija u celini na zdravu hranu i redovnost isporuke. U tom smislu smatram da su neophodne sinhronizovane i temeljne sistematske reforme na svim nivoima, od vrha države do sela i obrnuto, što nije moguće, naravno, ostvariti u kratkom vremenskom periodu i segmentirano. Upravo zato je i ovo pitanje Ministarstvu poljoprivrede, može se reći i celoj Vladi, u kom smislu treba da pozicionira i pravi li planove za to gde i kako treba da bude mesto poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, kako za domaće potrebe tako i za inostrano tržište koje nam je otvoreno?

Sigurno da prirodni potencijali Srbije su veliki. Kod nas ima ekološki čistih područja i to se mora sačuvati, ali i iskoristiti, u kojima se može proizvoditi organska hrana za sve zahtevnije potrebe.

Danas još uvek nedovoljno razvijena infrastruktura Srbije, putevi, ne obnovljeni ili ih nema, selo bez interneta, bez mladih i bez sredstava nije selo koje može da odgovori na ovakve zahteve kakvi se od nas očekuju. Zato mislim da moramo biti upravo svesni gde smo sada, donositi bez straha nove odluke, pozicionirati selo u središte pažnje, povezati nauku i struku, selo i seljaka i on mora biti pravi, moderni, poljoprivredni proizvođač, menadžer i biznismen u poljoprivredi.

Da li Ministarstvo poljoprivrede planira da u narednom periodu preduzme upravo ovakve mere, odnosno da na ovakav način priđe svim segmentima poljoprivredne proizvodnje i da u skorom vremenskom periodu, uz pomoć države, banaka i stranih fondova, upravo obezbedi ovakvo razvijanje sela? U tom slučaju, sigurno da ne moramo da brinemo onda za razvoj ovih naših krajeva, za njihov sve veći odlazak iz njih i istovremeno će doći do obnavljanja demografske strukture u njima do ukrupnjivanja poseda, stvaranja zadruga, udruživanja kapitala i znanja.

Smatram da upravo ovakav pristup može u mnogome da doprinese razvoju Srbije i njenom modernom povezivanju na svetskom i evropskom tržištu na novim razvojnim osnovama. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 06.11.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 90000.00 RSD 12.10.2017 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika mesečno 69800.00 RSD 05.10.2009 -