Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, a zašto ne i Tužilaštvu Republike Srbije, i da pitam da li je neko od pomenutih došao u posed ove knjige pod naslovom "Narod neće", a radi se o političkom profiteru Draganu Đilasu? Ova knjiga je inače veoma laka za čitanje, veoma laka za razumevanje, ali veoma teška za prihvatanje.

Inače, postavio sam pitanje da li je neko uspeo da dođe do ove knjige zato što, evo, svedoci smo, pre desetak dana smo obeležili Dan pobede, odnosno Dan oslobođenja grada Beograda i obeležili smo Dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Isto tako smo obeležili Dan pobede nad nacističkim metodama, ali smo svedoci da su baš u tom periodu neke nacističke metode iz Nemačke 30-ih godina vratile se u Beograd.

Videli smo kako se oko Marka Bastaća okupljaju neki ljudi koji miniraju neke humanitarne akcije, videli smo kako se pale knjige, i baš iz tog razloga sam postavio pitanje da li je neko iz ovih institucija došao u posed ove knjige? Jer, postoji opravdana sumnja da su kopije ove knjige završile negde na lomači. Ova knjiga, kao što sam rekao, bavi se Draganom Đilasom kao jedinkom, a ja bih nekako ovo podelio u dve grupe, odnosno u Dragana Đilasa biznismena i Dragana Đilasa političara.

Inače, 90-ih godina jedan ne tako mladi student žicao je pare za cigare, a onda je krajem 90-ih godina osnovao nekolika firmi i te firme nazvao po nekim starim srpskim izvornim rečima, na ćirilici, pretpostavljam, zato što Dragan Đilas ne zna ni da bekne engleski jezik, što mu je Vuk Jeremić odlično objasnio onda kada mu se smejao u lice dok je Dragan Đilas čitao neke stvari. Ti stari srpski nazivi su „Direct Media“, „Emotion Production“, „Multicom Group“, „Ovejšn advertajzing“.

Inače, te četiri firme su od dolaska DOS-a 2000. godine, do 2003, odnosno 2004. godine, do pojave Borisa Tadića, uspele da ostvare prihod od samo 125 miliona. Kada podelimo tih 125 miliona na četiri dela, na četiri godine, pa na 12 meseci, ispada da je svaka firma ostvarivala prihod oko 6.000 evra, negde oko 600.000 dinara mesečno, po sadašnjem nekom kursu, što, u suštini, nije tako loše za neku dobrostojeću zanatsku radnju.

Međutim, u tom trenutku stupa Boris Tadić na scenu i on izmišlja 11. jula 2004. godine, novo radno mesto, novu funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i na to mesto dovodi Dragana Đilasa, „mladog“ političara, novog političara Dragana Đilasa. U tom periodu, on je ostao na funkciji tri godine. Tri godine je bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije. Sećate se, to je onaj period kada je Dragan Đilas divljao žutom trakom, kada ga je patrola zaustavila i kad je izvređao policajce, kada im je čak i davao vizitkarte da vide ko će ih to ostaviti bez posla kasnije zbog toga što su ga zaustavili. Za takvo ponašanje nagrađen je, pa je posle tri godine otišao na mesto ministra, zadužen za Nacionalni investicioni plan, odnosno ministar za potrošnju para, pošto od investicija ništa nije bilo.

Interesantno je da je Dragan Đilas preduzetnik iskoristio taj period, pa je multiplicirao prihod svojih firmi, sa 125 miliona na 14,3 milijarde. Povećao je prihod 114 puta. Znači, ne 10, ne 100 puta, nego 114 puta na 14 hiljada i 300 miliona dinara. Sad i to nije više bilo dovoljno, nego Dragan Đilas, političar postaje gradonačelnik grada Beograda i od 2008. do 2012. godine, koliko je bio, Dragan Đilas biznismen i to je iskoristio i povećao je prihode svojih firmi za 262 puta.

Koliko je to povećanje? Neka građani uzmu pa pomnože svoje prihode, svoju platu, neka pomnože 262 puta, pa će videti kolika je to drastična razlika u novcu. To je nekih 32,8 milijardi, 32.000 miliona.

Onda nam je čudno odakle sjajna finansijska motivacija za Boška Obradovića i za Marka Bastaća, da Boško obljubljuje saobraćajnme znakove ili da Marko Bastać šeta blato po Beogradu i da se valja u svojoj prirodnoj sredini dok čeprka tamo po onim kockama na Trgu Republike.

Dalje u ovoj knjizi „Narod neće“ piše se i o drugim aferama, oko nabavke tramvaja, oko nabavke „Solaris“ autobusa. Piše se o kući „Velikog brata“ na Košutnjaku, o predškolskoj ustanovi u naselju Altina, o Bus-plusu, o davljenju GSP-a overdraft kreditima, o PKB, o Gradskoj čistoći, o podzemnim kontejnerima, o zgradi Ineksa, pa i o plaćanju, što je veoma interesantvno, panoramskog razgledanja Londona koji je bio jedan od stavki u ceni izgradnje mosta na Adi.

Nadam se da će biti vremena, da ćemo u narednom periodu obrađivati stavku po stavku ovoga što u ovoj knjizi piše, pa ćemo malo građanima predočiti kakav je bio i ko je u stvari Dragan Đilas. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam postavio pitanje u vezi zloupotrebe službenog položaja Dragana Đilasa i fantastičnog ugovora o zakupu poslovnog prostora u zemunskom naselju Altina, vredan 360 miliona dinara.

Sada sam hteo da postavim pitanje Ministarstvu odbrane i Ministarstvu pravde i to od stvari koju smo čuli prilikom rasprave na prethodnoj sednici, kada smo raspravljali o setu patriotskih zakona, o odbrani, o Vojsci, o prometu naoružanja i opreme, čuli smo iz diskusija poslanika neverovatne i fantastične stvari.

Čuli smo da se u periodu posle NATO agresije, koja je trajala od 24. marta do 10. juna i posle dolaska NATO, ovaj DOS-a, možda nisam i pogrešio, dolaska DOS-a 2000. godine, da se odnos države prema vojsci Srbije naglo pogoršao.

Umesto da našu Vojsku, naše vojnike i oficire koji su stojički izdržali 78 dana besomučnog bombardovanja, koji su uspeli da zaustave kopnenu ofanzivu u reonu Košara i Paštraka, umesto da ih slavimo kao heroje, DOS-ovska vlast je u tom trenutku počela sa raspušatnjem komandnog kadra i razoružanjem Vojske Srbije.

Trebalo je da prođe 12 godina da na mesto ministra odbrane dođe Aleksandar Vučić, i da SNS preuzme odgovornost za vođenje zemlje, da se ta devastacija Vojske Srbije zaustavi i da se taj trend okrene u drugom pravcu i da se krene ka vraćanju ugleda i snage vojsci.

Naša Vojska iz sukoba sa NATO paktom je izašla neporažena. Ona je izašla iz sukoba potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma. Vojska je, kako je i sam ministar rekao je poražena tek onda kada se preda i kada se razoruža. Naša vojska je sa Kosova izašla gotovo netaknuta.

NATO je za 78 dana uspeo da uništi 13 tenkova, šest oklopnih transportera i 27 artiljerijskih oružja. Po izveštaju britanskih obaveštajaca i komisije na terenu, naša vojska je uspela da izvuče 250 tenkova, 450 oklopnih transportera, 600 komada artiljerijskog oruđa. Sada se dešava ono zbog čega i postavljam ovo pitanje. Sve ono što NATO nije uništio, počeli smo mi da uništavamo sami.

Da li je tačno da smo od 2004. godine do 2012. godine za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i za vreme ministrovanja u jednom delu, Dragana Šutanovca, Vojska Srbije je tada u njihovom periodu ostala bez 4.306 oficira i podoficira i to najviše u periodu do 2009. godine kada je načelnik Generalštaba bio general Zdravko Ponoš?

Da li je tačno da je pretopljeno, isečeno ili prodato bud zašto 200 tenkova „T55“, 121 oklopni transporter, 77 samohodnih topova, 215 artiljerijskih oruđa i uništeno 23.132 komada lakog naoružanja, odnosno pušaka?

Uništili smo 9.312 raketa i 420 lansera raketa koje su bile strah i trepet za sve nisko leteće avione koji su tražili svoje ciljeve na zemlji. Za sve avione koji su leteli podzvučno i nisko, a tu mislim na „A10 tanderbolt“ ili popularno nazvan „Bodljikavo prase“ koji nas je zasipao sa municijom od osiromašenog uranijuma, odnosno grantama. Koliko puta su samo oni odustajali od svojih misija, baš iz straha od tih raketa, a mislim na rakete „Strela 2M“?

Zašto je osakaćen Vojno-tehnički institut koji je samo u jednoj nedelji ostao bez 600 formacijskih mesta i na taj način je oštećena i namenska industrija Srbije? Da li je ovo cena koju smo morali da platimo da bi Boris Tadić bio reizabran na mesto predsednika države i da bi šiptarski teroristi odustali od samoproklamovane države „nezavisne države Kosovo“?

Setimo se, desilo se 15. februara, Boris Tadić je položio zakletvu, a 17. februara je proglašena nezavisnost. Da li je otpuštanje komandnog kadra, a tu mislim na onaj kadar koji je stekao iskustvo iz sukoba 90-ih godina, to je najvažnije iskustvo iz NATO agresije i sukoba 1999. godine i 90-tih i uništavanje pretapanjem topova, tenkova, raketa, da li se svesno išlo ka slabljenju odbrambene moći Srbije?

Po čijem nalogu se to radilo, čija je to želja i volja bila? Da li tu postoje elementi izdaje? Kolika je odgovornost tadašnjeg državnog vrha, predsednika Borisa Tadića, ministra Dragana Šutanovca i načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša, koji je inače sada potpredsednik u stranci Vuka Jeremića?

Kada smo već kod Tadića i Jeremića, moram da kažem da su to dve stranke koje nisu podržale formiranje komisije za ispitivanje štetnosti NATO bombardovanja i uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje naših građana. Možda zato što je Boris Tadić 2003. godine sprečio istragu o istoj toj stvari, a Vuk Jeremić verovatno iz Londona koliko god da se dizao na prste, nije uspeo da vidi šta se dešava u Srbiji 1999. godine prilikom bombardovanja NATO. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde u vezi skandalozne odluke iz 2010. godine u vezi zakupa poslovnog prostora za potrebe predškolske ustanove „Milica“ u zemunskom naselju Altina.

Prošli put sam postavio pitanje – da li se ušlo u trag za 642 miliona 333 hiljade 856 dinara i 52 pare koje su nestale prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra 2010. godine i šta je bilo sa 65 pozicija za koje je ustanovljeno da nisu dobro odrađene, zbog kojih je Ivana Vuletić, direktor Gradske direkcije za puteve odbila da primi Bulevar Kralja Aleksandra u svoju nadležnost na održavanje?

Ovog puta postavljam pitanje – da li je taj spomenuti zakup iz 2010. godine postao predmet istrage i dokle se sa tom istragom stiglo? Oba ova posla desila su se u 2010. godini. Izgleda da je ta 2010. godina bila dosta inspirativna, jer samo za ta dva ugovora, za ta dva potpisa iz gradske kase nestalo je skoro milijardu dinara.

Ove čudne i mutne radnje desile su se za vreme beogradskog oligarha i vlasnika budžeta grada, a sadašnjeg samoproklamovanog korporativnog menadžera jednog dela neparlamentarne i poluparlamentarne političke organizacije. Mislim konkretno na Dragana Đilasa.

Da se vratimo na štetu koju je Dragan Đilas naneo potpisivanjem tog ugovora o zakupu poslovnog prostora. Godine 2008. zemunska opština u naselju Altina započela je izgradnju obdaništa površine 800 kvadratnih metara, kapaciteta 200 dece. Međutim, nedostajalo je para i objekat, iako je stavljen pod krov, nije mogao da se privede nameni. Potrebno je bilo negde oko 300.000 evra da bi se objekat završio i opština Zemun se obratila gradu Beogradu, kako bi grad Beograd dovršio tu investiciju, preuzeo objekat u svoju nadležnost i priveo ga nameni.

Međutim, Dragan Đilas, u tom trenutku u ulozi i u maniru kvazi menadžera i ekonomskog maga donosi odluku da ne da tih 300.000 evra, nego donosi odluku da zakupi poslovni prostor koji se nalazio samo 110 metara udaljen od opštinskog vrtića koji je započela opština Zemun da gradi. Cena zakupa, to je fantastična stvar koju treba građani Srbije da znaju, cena zakupa po članu 5. ugovora predviđena je da bude u prvoj godini 29.627 evra i 85 centi, a od druge do desete godine treba da bude ništa manje fantastičnih 23.710 evra. Znači, jedan prosečan radnik treba da radi oko pet do šest godina da bi samo zaradio jednu mesečnu kiriju za zakup tog objekta.

U prvih 12 meseci po 29.627 evra plus, i ovo je sada interesantno, sledećih 108 meseci sa po 23.710 evra, kada to pomnožimo i saberemo na kraju dobijamo fantastičnu cifru od 2.916.000 i 20 euro centi. Znači, negde oko 3.000.000 bez PDV, sa PDV to dođe preko tri i po miliona.

Posle isteka roka od 10 godina, na koliko je predviđeno da se ovaj objekat zakupi, objekat se vraća investitoru, odnosno vlasniku, Grad Beograd ostaje bez objekta, Altina će ostati bez obdaništa, a Grad Beograd, odnosno budžet Grada Beograd biće lakši za preko 300 i nešto miliona dinara, znači negde oko tri miliona evra.

Interesantno je da da smo uložili onih 300.000 evra da se završi taj objekat, Grad Beograd bi danas imao objekat u svom vlasništvu, Altina bi imala trajno rešeno pitanje bar za 200 mališana i samo od prve kirije uštedelo bi se 55.000 evra. Inače, cene završenih objekata na prigradskim naseljima, kao što je Altina, po kvadratnom metru ne mogu da prelaze 500 evra, neka bude 600 evra, da častimo Dragana Đilasa 100 evra, da mu malo olakšamo na dušu. Iz toga proizilazi da je Dragan Đilas od onih tri miliona evra, koliko je platio zakup ovog poslovnog prostora, mogao da napravi 5.000 kvadratnih metara, odnosno pet obdaništa po 1000 kvadratnih metara na pet lokacija u pet prigradskih opština.

Postoji još jedna nejasnoća, a to je, s obzirom da je opština Zemun dala dozvolu za gradnju obdaništa u naselju Altina, znači te namene, nikako drugi investitor nije mogao dobiti dozvolu za gradnju objekta sa istom tom namenom. Postavlja se pitanje – ko je platio prenamenu tog objekta i ko je snosio troškove adaptacije? Da li je iskorišćena klauzula iz člana 7. da adaptaciju može da izvrši zakupac uz dozvolu zakupodavca?

Sada se postavlja pitanje – da li je Dragan Đilas tu bio naivan? Ne, Dragan Đilas nije bio naivan. Da li je Dragan Đilas bio prevaren? Ne, Dragan Đilas nije bio prevaren, on je bio taj koji je uvek varao. Da li je Dragan Đilas bio glup i nije znao šta radi? Ne, on odlično zna šta radi i uvek je radio u svoju korist. Šta god da je radio ili da je bilo šta od ovoga što sam rekao tačno, ništa ga ne može osloboditi odgovornosti, jer on je kao gradonačelnik u tom trenutku bio krivično i materijalno odgovoran za izvršenje budžeta grada Beograd. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Hteo sam da postavim dva pitanja. Prvo pitanje premijerki Vlade Republike Srbije, gospođici Ani Brnabić, a drugo pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu pravde u vezi afere koja je nastala posle rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra i istragom utvrđene štete nanesene budžetu od 642.333.856 dinara i 52 pare, a sve se to dešavalo za vreme administracije gospodina Dragana Đilasa.

Da se vratim prvo na prvo pitanje premijerki – kada možemo očekivati prve pozitivne pomake posle istorijske odluke predsednika Republike Srbije i predsednika Srpske napredne stranke, gospodina Aleksandra Vučića, da se objavi rat beloj kugi i da se poboljša natalitet, da se krene u spas porodice, da se krene u spas nacije, da se krene u spas Srbije? Svi oni koji su iskoristili svoje pravo i slobodu, a to u demokratskoj državi kao što je Srbija imaju pravo da urade, i uputili kritike na osnovu jedne takve istorijske odluke predsednika Vučića, moram da kažem da su takvom odlukom sebe svrstali na onu stranu i pokazali da su oni protiv porodice i protiv poboljšanja nataliteta i protiv spasa Srbije.

Da li oni to rade iz lične nemoći, besa što se oni toga nisu setili ranije ili rade iz ličnog animoziteta prema Aleksandru Vučiću, ili možda rade po zadatku, ne znam, to će oni da odgovore, ali vidim da su i sinoć neki imali zadatak ili su priželjkivali da vide Srbiju na kolenima, da vide Srbiju bačenu na pod? Ali, mudrom politikom Vlade Republike Srbije, rukovodstva države Srbije, Aleksandra Vučića i svih koalicionih partnera u Vladi, sinoć je sprečen veći sukob.

Moram da kažem da svi oni koji su sinoć priželjkivali i koji su videli i pomislili da je gospodin Đurić ponižen moram im reći da se varaju. Iako je bio savijen, iako su ga vodili kao razbojnika, oni teroristi iz UČK ili OVK, kako god da se zovu te terorističke organizacije na Kosovu, on nikada nije bio uspravniji i nikada nije bio viši i dok su mu ti trgovci organima gurali glavu ka zemlji dole, ja vam ovo moram reći, da ja njegovu glavu nikad nisam video uzvišenijom i nikad nisam video ponosnijom. On je sinoć bio simbol opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i to tako moramo i da doživimo svi kao nacija. Svi oni iskrivljeni menataliteti i karakteri, koji su sinoć u podaničkom zanosu gledali otvorenih usta i otvorenih očiju ka svojim mentorima šiptarsko-zapadnim mentorima, i koji su molili za deo krvavog kolača ukoliko dođe do nekog haosa na Kosovu i Metohiji moraju da shvate i da čuju reči predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, da je Srbija odgovorna država i da će donositi odluke hladne glave. Ja sam moju glavu ohladio, a onima koji veruju u sve ono suprotno poručujem danas odavde, onako u žargonu, o'ladite bre malo.

Sad bih se vratio na ono drugo pitanje koje sam hteo da postavim Ministarstvu unutrašnjih poslova, a u vezi nestanka 642.333.856 dinara i 52 pare, kako je istraga utvrdila, i kako je istraga isto utvrdila da je izvođač radova u toj aferi posle rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra da je firma uzela protivpravno i prisvojila protivpravnu dobit od 130.000.000, postavljam pitanje – gde je završilo 512.000.000 dinara za vreme i odgovornosti gospodina Dragana Đilasa.

Godine 2009. je raspisana javna nabavka i odvojeno milijardu i 100 miliona za rekonstrukciju Bulevara. Svi su znali od ponuđača da je milijardu i 100 odvojeno osim jedne firme koja je očigledno znala da je mnogo više para odvojeno, jer je stigao kredit od 600 miliona, odnosno šest miliona evra. I naravno, možete zamisliti, ta firma je dala ponudu od milijardu i 700, skoro 60% veću ponudu je dala od drugih i naravno dobila je taj posao.

Ugovor je potpisan 31. decembra, nekoliko sati pre dočeka Nove godine i naravno, druge firme nisu po Zakonu o javnim nabavkama obaveštene da je uopšte odlučeno ko je dobio posao, nego su devet dana kasnije dobile obaveštenje da je istekao rok od osam dana žalbe.

Kada su Dragana Đilasa pitali zašto je prekršio Zakon o javnim nabavkama, on je odgovorio da Zakon o javnim nabavkama nije ni primenjivan, nego da je primenjivano neko, kako se sećam, pravilo poslovanja kreditora i na taj način je suspendovao zakon Republike Srbije. Možda je to taj neki leks specijalis koji gospodin Živković nama svaki put ovde spočitava kada god radi dopunu dnevnog reda.

To je pitanje na koje moramo da odgovorimo. Nemam više vremena, zahvaljujem se predsedavajući.

Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre svega želim da čestitam slavu Svetog Luku svima onima koji danas slave, a posebno bih pozdravio i građane Beograda.

S obzirom, da će moje pitanje koje sam hteo da postavim ići Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, ali pre svega hteo sam da postavim pitanje predsednici Narodne skupštine, Maji Gojković, a podstaknuto ovim dešavanjima koji su se danas izdešavali, maltene sam i zaboravio šta sam hteo da postavim kao osnovna pitanja, a to je da li će se pred ovim domom naći predlog, odnosno rešenje o pooštravanju sankcija za pojedince ili grupe, poslaničke grupe koje zloupotrebljavaju ovaj dom i koji u određenim perfomansama šalju ružnu sliku o ovom domu?

Naime, mislim da bi trebalo pooštriti sankcije pogotovo kada u nekoj šekspirovskoj dramaturgiji ili hamletovskoj nedoumici recitujemo kamen u kupusaru nazivajući ga kamenom zemlje Srbije ili upadajući u kancelariju predsednice Narodne skupštine, a sa druge strane govorom mržnje negirati postojanje određenih naroda i nacija i njihovog prava na opredeljenja jezika, mislim konkretno na bošnjački narod i negiranje postojanja teritorije na kojoj oni žive. To je bilo prvo pitanje gospođi Maji Gojković, predsednici Narodne skupštine.

Drugo pitanje koje sam hteo da postavim se baš zasniva na onome što sam pozdravio građane Beograda i ono je inicirano time što će se uskoro desiti, bar mislim da će biti samo ili možda i ne, ali biće gradski izbori, odnosno izbori za Skupštinu grada Beograda i odbornike u Skupštini grada Beograda. Svi znamo da tenzije rastu i da političke partije predlažu svoje kandidate, obelodanjuju se imena. Neke predlažu političke partije, a neki idu okolo i skupljaju podršku i pokušavajući da sada prikažu se kao mesije koji će verovatno tamo negde preći preko Kalemegdana, sići dole na obale Beograda, lupiti štapom o obalu, raširiti vode savsko dunavske i povesti kako oni u svojoj brizi za ovaj narod kažu, napaćeni narod povesti verovatno preko velikog Ratnog ostrva tamo negde, za njih bolje juče, u neku 2009, 2010, 2012. godinu.

Podstaknut time želim da svi kandidati koji budu predloženi od strane političkih partija ili bilo kako da bude sve transparentno i da se u ovom domu kroz poslanička pitanja diskutuje o svakom od njih i da se građanima približimo ko su oni, šta su oni, kakva su im dela bila, pogotovo oni koji su bili na nekoj javnoj funkciji, koji su donosili odluke u ime ovih naših građana, da se tačno zna šta su radili, kakve su odluke donosili, šta danas rade i šta možemo sutra da očekujemo od njih ukoliko budu, eto, nekim slučajem izabrani.

Pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i pravde je zasnovano na diskusiju gospodina Markovića pre neki dan, jednog vica koji sam čuo sad skoro, u stvari nije to ni vic, to je više neka pošalica, čak nije ni smešna, ona je nekako komitragična. Jedan prosto proširena rečenica,koja je više… Prosta zato što se to prosto ne može dogoditi, a proširena zato što se želi njom da se kaže šta to subjekat želi da bude, a ona glasi, Dragan Đilas želi da bude gradonačelnik Beograda opet. Pošto mi ne možemo gospodin Đilasu i niko nema prava da mu zabrani da se kandiduje, jer ustavno pravo njegovo da je da bira i da bude biran. Želim samo da kroz ovakva pitanja pomognem građanima Srbije, da se prisetimo svega onoga što je rađeno i da znamo kakvi su nam benefiti. Da li imamo neke dobre koristi, ili imamo neke posledice koje i dan danas trpimo iz tog perioda kada je on odlučivao.

Želeo sam da postavim pitanje, da li je postojala indicija ili da li se neko bavio istragom, odnosno praćenjem toka novca koji su iz budžeta Grada Beograda odlazile prema nekim firmama koje su vršile usluge prema Gradu Beogradu, a koje je plaćao gospodin Đilas iz budžeta, a da te firme nekim slučajem nisu sarađivale sa privatnom firmom gospodina Đilasa koje su opet preko te firme dobile, zakupljivale minutažu preko nekih medija koje su bili opet u direktnoj vezi sa budžetom Grada Beograda jer su finansirane, subvencionisane i darivane od strane Grada Beograda? Tu bi trebalo pogledati, jer možda postoji neko delo zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticaja ili pribavljanja protiv pravne dobiti sebi ili trećem licu.

Drugo pitanje koje sam hteo da postavim, a to je opet iz diskusije gospodina Markovića, on je verovatno podsetio sve one moje ljude i prijatelje oko mene koji su mi postavili pitanje – šta je bilo sa stepenom odgovornosti gospodina Dragana Đilasa u aferi - Bulevar? Svi znamo ko je bio alfa i omega…

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, hteo sam da postavim dva pitanja, jedno pitanje Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ministru gospodinu Nedimoviću, a drugo ministru zdravlja gospodinu Lončaru.

Prvo pitanje za Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva je da li mogu da se preispitaju propisi i kriterijumi u vezi kvaliteta namirnica koje koriste građani Srbije, a koje se uvoze ili proizvode od strane stranih kompanije koje rade na našem terenu, pa čak i od kompanija koje su domaći proizvođači?

Opšte je poznato da između zemalja članica EU kvalitet hrane, odnosno proizvoda koji su u istom pakovanju se razlikuju od zemlje do zemlje, tako da i među njima, iako EU pokušava da ima zajedničku standardizaciju i zajednički kvalitet, dolazi do velikih odstupanja. Onda nije ni čudo da kod nekih namirnica koje se iz EU izvoze u Srbiju dolazi do velikih razlika, pogotovo što neke stvari u kvalitetu nisu kod nas zabranjene i dozvoljene su za ljudsku upotrebu.

Kao najbolji pokazatelj za tako nešto je bio češki ministar poljoprivrede koji je napravio štih probu i uzeo je nasumično 21 proizvod koji se koristi u ugostiteljstvu i uporedio ga sa proizvodima koji se koriste u Nemačkoj, Francuskoj, Slovačkoj i Mađarskoj. Ustanovio je da od 21 proizvoda samo tri proizvoda su identična kao u Češkoj. Slovački premijer je napravio još jedan iskorak, pa je zapretio Evropskoj komisiji uvođenjem embarga na namirnice koje su u istoj ambalaži, a nisu istog kvaliteta.

Kada već postoji ta razlika, onda nije ni čudo da neke stvari koje dolaze kod nas sadrže neke supstance kao što su neki aditivi koji su kod njih zabranjeni, a kod nas su još uvek dozvoljeni. Voleo bih da neko od naših ljudi iz izvršne vlasti ima tu kuraž, pa da sam napravi neku štih probu i da pokuša da uporedi kakvog su kvaliteta namirnice kod nas, a kakvog su kvaliteta u EU odakle dolaze kod nas.

Tako smo došli do onog pitanja koje sam hteo da postavim, a konkretno se radi o konzervansu elmugatoru E-407, tj. karogenanu. Veoma teško se izgovara, ali veoma lako se guta. Mene interesuje da li mi možemo da preispitamo ponovo štetnost tog aditiva? Karogenan je po istraživanjima genotoksičan, što znači da vrši na nivou gena mutacije, čak do drugog i trećeg kolena se sprovodi.

Inače, Agencija za istraživanje tumora IARC, sa sedištem u Lionu, u Parizu, dala mu je oznaku 2B izazivača tumora, što znači da je on opasan izazivač koji stvara probleme u digestivnom traktu, izaziva karcinom debelog creva i jedan je od uzročnika hronove bolesti. Kod nas ga ima u mesnim prerađevinama svih vrsta, u kremovima i čokoladama. Što je najinteresantnije, u ovom periodu sada, ovog vrućeg perioda kada se koristi najviše sladoled, najviše ga ima baš u tim sladoledima koji se sada koriste i koji koriste najviše deca, zato što se koristi kao zaslađivač pošto je polusaharin, a i koristi se kao zgrušivač, odnosno da napravi gustinu, kozistenciju proizvoda.

Drugo pitanje sam hteo da postavim ministru Lončaru. To je malo više informacija, ali s obzirom da je on informisan oko samog događaja, pa sam hteo samo da ga pitam da li se nešto preduzelo i dokle se stiglo, jer u ovoj eri borbe malignih oboljenja, kada se pokušava da se preventivom sprečava i smanjuje broj obolelih, mi imamo situaciju da se s jedne strane na jednom nivou čine velike stvari, a sa druge strane stvaraju na jednom nižem nivou mali bogovi i preuzimaju stvari u svoje ruke i jednostavno svojim nedelovanjem sprečavaju da se jedan dobar deo populacije neadekvatno leči.

Za to je primer Dom zdravlja Grocka i mamograf koji je dobijen od strane japanske ambasade pre šest godina. Za šest godina taj mamograf nije stavljen u snagu i 50 hiljada žena sa teritorije opštine Grocka je uskraćeno za preventivno lečenje, odnosno otkrivanje malignih oboljenja u ranom stadijumu.