LJUBIŠA STOJMIROVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 11. septembra 1950 godine u Beogradu. Živi u Beogradu.

Diplomirao je 1978. godine na Fakultetu organizacionih nauka na organizaciono kibernetskom smeru. Na istom fakultetu upisao je postdiplomske studije i 1980. godine postao magistar organizacije razvoja. Doktorsku disertaciju iz oblasti menadžmenta odbranio je na matičnom fakultetu 1998. godine.

U periodu od 1982. do 1985. godine radio je kao profesor u srednjoj ekonomskoj školi “17. oktobar“ u Beogradu, u Grockoj.

Radio je u pomorskoj agenciji “Jugoagent“.

Na Beogradskoj poslovnoj školi u Beogradu izabran je u zvanje profesora na predmetu Menadžment, u aprilu 2000. godine. U istoj školi do sada je izvodio nastavu na predmetima Menadžment i Mendžment usluga. U novembru 2005. godine izabran je za redovnog profesora na Fakultetu za mendžment.

U kratkom periodu od februara do juna 2005. godine obavljao je funkciju predsednika opštine Zvezdara ispred Srpske radikalne stranke, u kojoj je ostao do osnivanja Srpske napredne stranke (SNS).

Član predsedništva je predsedništva SNS-a.

Nakon parlamentarnih 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a natoj poziciji ostao je i posle 2014. i 2016. godine.

Oženjen je i otac četvoro dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo je izabran za narodnog poslanika. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 10:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 24
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 06.10.2021.

Poštovane koleginice i kolege časno je biti Srbin, časno je biti građanin Srbije, časno je živeti u Srbiji.

Srbija je zemlja čestitih, mudrih i poštenih građana. Srbija nikom ništa ne duguje, sve što je stvorila, stvorila je krvlju i znojem svojih predaka, sve što je stvorila, stvorila je njihovim znanjem i umećem.

Zato Srbija može da bude ponosna na svoje velikane koji su u prošlosti, koji i dan danas, celokupnom čovečanstvu pružaju mnoge blagodeti. Dovoljno je spomenuti Teslu, dovoljno je spomenuti Pupina, Milankovića i videti ko je Srbija i gde je Srbija.

Jedan od tih velikana koji mi pade na pamet je i čuveni vojskovođa, strateg, vojvoda Živojin Mišić. Prolazio sam pre neki dan ulicom Živojina Mišića, onde kod sajma i negde u zapećku tamo od nekog prolaza ne vidi se njegov spomenik, odnosno bista. Srbija ne sme da zaboravlja svoje velikane. Ne sme tako lako da stavi u kraj njihova velika dela. Nadam se da će i Beograd, da će i Srbija na dostojan način se odužiti tom velikanu, koji je poznat i van granica Srbije. Njegova taktika, njegova vojnička doktrina se izučava na mnogim akademijama širom sveta.

Zašto sam njega spomenuo? On ima jednu izreku koja kaže: „Nema tog rata koga srpski seljak ne može da dobije“, ali odmah nastavlja i kaže: „Ali, nema ni tog mira, kog srpski političari ne mogu da izgube“.

Sada ću da se nadovežem na priču koju je malopre imao kolega Marijan Rističević. On je govorio o 5. septembru, a ja ću pomeriti kalendar jedno mesec dana unapred i setiću se jednog 5. oktobra. Kako taj 5. oktobar i kako i Živojin Mišić mogu da imaju veze za bukom i zaštitom građana od buke? Evo, sada ću vam to sve objasniti.

Petog oktobra se desilo nešto u Srbiji što ne može da bude na ponos našoj istoriji, ne može da bude na ponos našim ljudima. Posle jedne velike, ogromne, preglasne i mnogo moćne buke došlo je do srozavanja i uništavanja Srbije.

Nije buka samo to što će u nekom kafiću da svira muzika, nije buka to što će petoro, desetoro veseljaka da galame, da pevaju i ne znam ni ja šta. To je sitnica, to je ništa. To ćemo lako da rešimo. Oni kojima se ne sviđa muzika iz kafića mogu da stave vatu u uši i da prespavaju tu noć. Oni kojima se ne sviđa pesma koju diskdžokeji, kao što je bio kolega Marijan Rističević, promovišu i puštaju, mogu da promene stanicu i da se ratosiljaju te buke. Ali, kako odoleti ovakvim bukama, ovakvim nesrećama?

Šta je nama donela ta buka 5. oktobra? Prvo i što je najvažnije, po meni, uništeno je obrazovanje, uništen je obrazovni sistem. Mi smo se kao ona žaba koja je videla konja da se potkiva pa i ona podigla nogu veoma brzo, ne mudro, latili Bolonje, Bolonjskog procesa kog smo uveli u naš obrazovani sistem i nažalost uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, uništili smo naraštaje mladih ljudi, uništili smo decenije našeg razvoja i to će biti veoma teško ispraviti.

Šta je druga stvar gde smo imali katastrofalnu grešku? Oni koji su dugovali svojim mentorima dolazak na vlast u Srbiji posle tog 5. oktobra, po njihovom nalogu uništili su vojsku. Uništeno je naoružanje, raspuštena vojska. Koja je to, ljudi, zemlja od kako pamtimo istoriju i od kako pamtimo od nastanka ljudskog roda, koja je to zemlja koja nije imala vojsku? Ko je država koju niko ne štiti? Mi smo se lakomo prihvatili njihovih načela i njihovi naređenja i uništili vojsku. To je nešto što takođe ne može da se ispravi decenijama.

Onda, takođe po njihovom nalogu, uništili smo bankarski sistem. Šta je bankarski sistem? To je krvotok jedne zemlje. Mi smo svesno uništili finansijski sistem i doveli zemlju u vazalni odnos u odnosu na strane banke koje su zauzele ovo tržište.

Uništili smo nešto što je bilo jedinstveno u svetu i što je bilo, po meni i po mnogima, najvrednije i najznačajnije i najmudrije, a to je služba društvenog knjigovodstva.

I da hoćemo sada da obnovimo i bankarski sistem i službu društvenog knjigovodstva neće nam dozvoliti ni MMF ni Svetska banka ni svi ti drugi što nas kobajagi mnogo vole, cene i poštuju. Ne. Njima je u interesu da ta buka traje, da ta buka uništava i dalje sve ono što je bilo dobro i što je moglo da bude mnogo bolje u Srbiji.

Onda su nas naterali, ta njihova buka, ta njihova oholost, naterala nas je na jedan ponižavajući čin, a to je bilo izručenje predsednika Srbije Haškom sudu.

Predsednik Srbije, ma ko on bio, uopšte me ne interesuje koja je stranka, da li je socijalistička, da li su naprednjaci, da li demokrate, ovi, oni, predsednik Srbije je institucija i svako od nas mora i treba da ga poštuje. Ako naš predsednik nije bio dobar, ako je grešio, mogao je i ovde u Srbiji da odgovara za svoja dela, odnosno nedela ako ih je bilo.

Što je još najgore, izručili smo na najbrutalniji način generale, vojskovođe, oficire, ljude iz policije koji su radili ono na šta su se zakleli. Mnogi od vas ovde su bili u vojsci i sećaju se da smo tamo polagali zakletvu i da smo rekli u toj zakletvi, da smo se zakleli i rekli da ćemo služiti svojoj domovini. Nekima je to bila SFRJ, nekima posle SRJ, nekima Srbija, ali svi mi koji smo bili u vojsci zakleli smo se da ćemo služiti svojoj zemlji, da neće moći to pod salve i kojekakve druge zaglušujuće stvari da nas ometu u tom našem poslu.

Svi ti generali, svi ti stratezi, oficiri, policajci koji su bili u Hagu su nedužni jer su radili ono što im je bila zakonska obaveza, ali ta buka koja je došla 5. oktobra napravila je veliko zlo koje neće moći niko i nikada da ispravi.

Sad, da li je Srbija, koleginica malopre je govorila o tome, pa je rekla kako ona živi u jednom pitomom kraju, u Bosilegradu, a to je mesto u koje sam često odlazio, tamo sam držao i predavanja, a i ovako sam odlazio, išao sam, poklanjao sam knjige tamo, zbilja je tamo divno i lepo. Zbilja tamo ptice pevaju, zbilja njih uspavljuju cvrčci ili kako to ona reče, ali ljudi, ima premnogo tih mesta u Srbiji gde je divno, gde je predivno, gde nema buke, gde ima svežeg vazduha, šume.

Ja sam bio pre nekoliko dana kod kolege Milije Miletića, obilazili smo Svrljig, ja sam poklanjao tamo knjige i sa njim obilazio Svrljig, upoznao lepote Svrljiga, razgovarali smo sa ljudima i tom prilikom smo bili u Pirkovcu. To je jedno selo u kome se nalazi manastir svetog Arhangela Gavrila. Tu je starešina iguman Varnava i ljudi svima vama predlažem da odete tamo da vidite šta je raj na zemlji. Nema ni malo buke, nema nikakvih problema. I tamo ima ptica koje pevaju i tamo imate jednu lepu crkvu, odnosno manastir. Imate izuzetno fino osoblje u tom manastiru i sestre i monahe i da vidite jedan od bezbroj prelepih, divnih krajeva u Srbiji.

Mi to moramo da sačuvamo. Kolege iz ministarstva su pripremile ovaj projekat, odnosno zakon. Mi ćemo usvojiti zakon, to nije sporno, ali je sporno to što sve ovo što mi ovde u Skupštini usvojimo, veoma teško se prilagođava stvarnom životu, veoma teško dolazi do ušiju onih koji to trebaju da čuju i da sprovedu.

Srbija mora da sačuva sva svoja dobra, svu svoju lepotu, mora da sačuva ono što joj je Bog dao, a Bog nam je dao zbilja, izuzetnu, lepu i finu prirodu.

Zelena poslanička grupa je petak i subotu provela na području Prijepolja, Priboja i Nove Varoši. Za one koji nisu bili tamo još jedan savet, nemojte da zaboravite da postoje tako lepa mesta, obiđite ih.

Verujem da će ovo biti samo jedan od zakona koji će nam omogućiti da Srbija bude mnogo lepša, mnogo prijatnija za život i da bude mesto u kome će svako od nas poželeti da živi.

U okviru svih tih projekata, ja sam sebe ugradio u jedan projekat gde poklanjam knjige i sada sam u Prijepolju, u Sjenici, u Priboju poklonio bibliotekama knjige.

Koleginici Ireni sam imao čast da poklonim knjigu, tako da danas neću njoj da poklonim knjigu, ali imam jednu lepu knjigu koja se zove „Moja politička ispovest“ i jedan od naših kolega kada god sam ja izlazio da poklonim knjigu ministrima stalno me pitao kada će on da dobije knjigu i ovog puta ću njemu pokloniti knjigu.

Ovi koji su zlonamerni neka kažu da se ja šlihtam njemu, da tražim neku bolju poziciju, a mislim da od ove ne mogu bolju ni da imam. Ovu knjigu Nikole Pašića poklanjam Martinoviću, da ga podsetim na njegove radikalske dane, da ga podsetim na Nikolu Pašića, najvećeg radikala, premda ovi mangupi današnji radikali kažu kada pitaju - ko je bio Nikola Pašić, kažu – to je jedan od prvih Šešeljevaca.

Martine, nadam se da će ti ova knjiga pomoći dosta i neka si živ i zdrav. Hvala lepo.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 23.09.2021.

Poštovane koleginice i kolege, velika mi je čast što mogu da učestvujem u ovoj raspravi i da podržim zakon vezan za manastir Hilandar. Posle prihvatanja Zakona o očuvanju ćirilice i pisma i jezika našeg, ovo je jedan veoma značajan zakon.

Normalno je bilo već ranije u prošlosti da imamo sličan zakon kojim bi čuvali i Hilandar i sva naša druga kulturna dobra, ali bolje ikad nego nikad. Na kraju krajeva, jednom mora i da se počne i sa tim, da se vodi računa i o pismu i o jeziku i o kulturnim dobrima koje imamo širom sveta, a i širom naše zemlje.

Posle svega onoga što je juče ovlašćeni predstavnik naš, Bata Jugović, rekao o ovoj temi, ja zbilja ne bih mogao ništa posebno i novo da kažem, a da se ne bih ponavljao.

Zato još jednom, biće mi drago da se ovaj zakon usvoji i da Srbija kao prava zemlja nastavi ovim putem. Hvala.

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Poštovane koleginice i kolege, danas je ćirilica mirna, tiha, onakva u suštini jeste, tanana, nežna kao cvet, kao kolo razigrana, kao pesma raspevana, setna kao muzika, kao srna umiljata, ali iznad svega uporna otškrinula vrata svoje bolje i lepše budućnosti, budućnosti u kojoj će ona snivati i uživati u srcu i u glavi svakog Srbina ma gde bio, u kojoj će ona uživati u Srbiji i širom sveta gde god ima Srba i srpskoga roda.

Idu mi na nerve oni koji vole često da kažu – Srbija je mala, Srbi su mali narod, šta se oni bore za tu ćirilicu i za svoje pismo i za jezik, a ne mogu da razumem te ale i budale, ako tako mogu da kažem, koje ne shvataju da Srbija nije ni mala, da srpski narod nije mali. Kako mogu da budu mali država i njeni stanovnici koji su svetu podarili i Miloša i Lazara i Svetog Savu i Karađorđa i Miloša i vojvodu Živojina Mišića, vojvodu Stepu, koji su Srbiji podarili Milevu Marić, Nikolu Teslu, Pupina, koji i danas imaju velikane u svojim redovima kao što je Novak Đoković? Kako takva zemlja i takvi ljudi mogu da budu mali? To je samo zloba i pakost onih koji su ljubomorni na nas.

Kada se vratim sad unazad i setim se ono što je govorio kolega Bakarec koji je nabrojao premnogo reči naših koje danas svojataju Hrtvati kao njihove, šta da kažem? Jednostavno, to nije ništa novo, to nije ništa nepoznato. Hrvati su poznati kao lopovi. Oni kradu sve što je tuđe. Kradu jezik, kradu Teslu i svojataju ga, kradu vojvodu Đujića i svojataju ga. Zašto to rade? Zato što nemaju ništa svoje. Nemaju ništa njihovo što je dobro.

Srbija mora da shvati da ima mnogo toga što vredi, što je njeno autentično i mora to da čuva i da sačuva. Jezik i pismo to su dve svetinje i mi to moramo da čuvamo. Nećemo stati sada samo na ćirilici na ovom Zakonu o ćirilici. Prvo, poštovane koleginice i kolege, ministri i svi koji dolazite ovde, morate da naučite i da shvatite da je ovo Skupština, nije ovo parlament. Pustite te strane reči – parlament. Šta će mi parlament? Imaju ti koji imaju parlamente, neka se diče oni sa njima. Mi koristimo naše reči i ponosimo se sa našim jezikom i sa našim rečima.

Imamo lepu reč koja kaže – rečnik, nije vokabular, ali nekako nam je to prijemčivo. Mi smo Srbi takvi, što je tuđe to je nekako bolje i više poštujemo sve ono što je tuđe nego naše. Tako je bilo i sa ćirilicom, tako je bilo i sa našim jezikom, ali se nadam da dolaze bolja vremena i da će se to okrenuti u pravom smeru, da će biti onako kako treba i kako priliči.

Nešto što je posebno lepo i fino, ove školske godine školska godina je u školama počela sa Himnom „Bože pravde“. Svaka zemlja, svaki narod mora da čuva svoja znamenja, himnu, zastavu, grb. Jedino smo mi nekako bili zaboravili na to.

Išao sam u Makedoniju i kako krenem od Skoplja gore, prema Ohridu i Bitolju, tamo smo imali neka savetovanja, skoro na svakoj albanskoj kući stoji ona njihova zastava, njihov grb. Kad ste to videli kod nas? Ne, mi smo i sada došli u situaciju da mnogi osporavaju to što je izvedena himna na početku školske godine. E, ti dušebrižnici kojima se to ne sviđa, kojima to nije u redu, pa bez obzira da li su neke nevladine organizacije, da li su neke televizije ili pojedinci, ljudi ako vam se to ne sviđa, put vam je širok, izvolite idite tamo gde će vam biti lepše. Pa, koja zemlja na svetu ne poštuje svoju himnu, ne poštuje svoj grb i zastavu? Nema je. Jedino bi hteli od nas da mi to ne poštujemo. Neće moći tako da bude dolaze nova vremena, mnogo toga je krenulo da se radi, mnogo toga će se uraditi i ubeđen sam da će i kod nas sve doći na svoje mesto. Nemamo mi ništa protiv ni tuđih pisama, ni tuđeg jezika, hvala Bogu imamo širinu i to dozvoljavamo da se u svakom trenutku konzumira.

E sad, šta ima, ovde što mi se recimo dopalo. Kolega Glišić je dao jedan fin predlog, o kome zbilja treba razmisliti, sve ove TV stanice koje emituju programe na nacionalnim i regionalnim frekvencijama, zašto ne bi koristile ćirilicu. Pa, to bi bilo izuzetno dobro i za sve bi to bilo korisno.

Mi Srbi i Srbija smo jedna čestita zemlja, čestiti narod, narod koji nikome ništa nije ukrao, koji nikome ništa nije oteo, ne svojata ništa tuđe, sve što smo postigli, sve što smo stvorili, stvorili smo u znoju i u krvi svojih predaka koji su svojim znanjem, svojom mukom stvarali Srbiju i stvorili je onakvom kakva jeste. Danas je ovakva, mi smo je primili od naših predaka, čuvamo je, razvijamo je, da bi je predali potomcima u još boljem i lepšem, ako da Bog i većem stanju. Nikada ne smemo zaboraviti našu majku, majku Srbiju, jer je ona koja brine o svima nama i nikada majka ne umire, ona će biti večita, bila je večita i pre nas, za vreme naših života i posle nas, i mi to moramo da imamo na umu. Gde god bili, šta god radili Srbija mora da nam bude na prvom mestu. Niko od nas nije ni veći, ni značajniji od Srbije, Srbija mora da bude iznad svih.

Kad sam bio u Kini, nešto što mi je mnogo prijalo i što je mnogo lepo kod njih, oni svi kažu - na prvom mestu je Kina, pa posle sve ono ostalo, a kod nas nažalost ima onih koji bi prodali Srbiju za 100 evra, pa čak bi pristali i u dinarima da dobiju tu nadoknadu.

Ja sam već jedanput rekao u ovoj Skupštini, a trudiću se da ne preteram sa vremenom, jer ima još kolega koji trebaju da govore, ja sam već jednom govorio ovde o kulturi i rekao sam da je kultura ogledalo svake zemlje, svakog naroda. Nažalost, gospođa ministar je tada bila izašla iz sale i meni je bilo jako žao, zato to sad ponavljam i kultura, odnosno to ogledalo mora da se čisti, da se glanca, da se udešava, da sija na sve strane, da svi oni koji su i dobronamerni i koji nisu dobronamerni mogu u tom ogledalu da vide Srbiju danas, mogu u tom ogledalu da gledaju i Novaka Đokovića i Teslu i Pupina, Kneza Miloša, sve naše pretke i sve naše današnje znamenite ličnosti.

Jedna od stvari koja će sačuvati tu našu kulturu su i biblioteke i ja sam tad rekao, nažalost kažem nije bila tu moja koleginica sa kojom sam svojevremeno delio i kabinet ovde u Skupštini, jedna od tih bitnih institucija hramova su i biblioteke.

Nažalost, onaj ko želi da vam uništi kulturu, on se trudi da uništi ta pisana dokumenta i da uništi ta skladišta vaše kulture. Tako su Nemci 6. aprila 1941. godine bombardovali našu biblioteku i nažalost mnogo toga uništili. Sada se vodi jedna kampanja, akcija da se ta biblioteka obnovi. Ja sam apelovao na gospođu ministar da ona pripomogne kako bi se obnovila ta biblioteka, kako bi se ponovo vratila u stanje kakva je bila i onda. Koliko sam čuo i koliko sam upoznat, na tome se već radi i to mi je posebno drago. Zato ono što nisam Majo mogao da uradim prošli put, ja ću sada da uradim.

Majo, poklanjam ti ovu knjigu „Biblioteka grada Beograda“ i verujem da će ti puno koristiti u tvom radu.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2017.

Poštovane koleginice i kolege, koristeći pravo u skladu sa Poslovnikom, postavljam pitanje – Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za sport i omladinu, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu prosvete. Pitanje se faktički ne odnosi samo na delovanje u oblasti ovih ministarstava. Ja mislim čak da je svako od nas pojedinačno dužan da se suprostavi ovom zlu o kome ću pokušati da govorim.

Srbijom pored mnogobrojnih muka koje nam postavljaju raznorazni pod znacima navoda prijatelji, hara jedno zlo koje se zove sekte i nevladine organizacije. Mislim, da smo tu zatajili i da ne radimo dovoljno na rešavanju tog problema. Mladi ljudi najčešće, a i ostali, su u velikoj opasnosti od ovih organizacija koje pokušavaju da koristeći trenutnu životnu poziciju ljudi u Srbiji, mnogo toga negativnog urade. Tih sekti ima premnogo i nevladinih organizacija. Neke od njih imaju naziv „Crna ruža“, neki „Mladi lavovi“ neki propagiraju neko učenje zvano šambala, ali zajednički cilj svih njih je da stvore jednu lošu situaciju među mladom populacijom najčešće i na to da postavim ovo pitanje je uticao jedan članak u novinama gde profesor dr Mirjana Tomović iskreno iznela svoj problem u kome je prikazala kako je izgubila sina pre 15 godina od te sekte zvane „Crna ruža“ i njena borba ovih 15 godina da pokuša da narednim naraštajima omogući da se tako nešto nikada ne desi.

Pokušavajući da sagledam ovaj problem interesovao sam se da vidim ko se bavim tim problemima i ko može tu da pomogne. Nekada je poslanik ovde u Skupštini bio i Slađan Mijaljević, bio je poslanik SRS, on je jedna od onih koji se bave tim problemom, Zoran Luković se takođe bavio tim problemom ali vidim da i ti ljudi se povlače iz tog problema, najverovatnije zbog toga što nemaju sistemsku podršku ministarstava i celokupne naše vlasti. Računam, da je to velik problem i da ga je teško rešiti. Ali, ako ne možemo sami nešto da uradimo, možemo da pogledamo kako su to uradile zemlje EU i to dve najače zemlje Francuska i Nemačka, a još bolji primer kako je to uradila Rusija i kako je ona pokušala da reši taj problem.

Mislim, da će ovo pitanje probuditi savest mnogima koji mogu da pomognu da se reši ovako nešto, da nikada više nijedna porodica, nijedan pojedinac ne strada od tog zla koje se zove sekta i nevladine organizacije. Da li postoje neke nevladine organizacije čije je delovanje pozitivno. Najverovatnije da postoje i ja svoje pitanje ne upućujem na njih, ali oni koji pokušavaju radi lične koristi svoje ili tih svojih sekti i nevladinih organizacija da ubede mlade ljude da dignu ruku na sebe, da se ubiju, da određenu imovinu prepišu njima i mnoge stvari koje nisu ni pozitivne ni u ovom trenutku koje ne priliče zemlji kao što je Srbija, moramo iskoreniti. Moramo skupiti snage da rešimo ovaj problem.

Apelujem na ministarstva koja sam pomenuo da pokušaju da daju svoje predloge i da odrede strategiju, a svi mi zajedno, zajedničkim snagama, udruženi da krenemo u borbu protiv ovog zla. Mislim da je veliki broj građana Srbije, pogotovo mladih već sada pod uticajem tih sekti i ako ne preduzmemo nešto u najskorije vreme napravićemo veliku grešku. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 23.05.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Beogradska poslovna škola, Visoka škola strukovnih studija (Profesor) Republika Mesečno 250000.00 RSD 15.09.2002 - 01.10.2015.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (penzija) Republika Mesečno 78000.00 RSD 01.03.2017 -