LJUBIŠA STOJMIROVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 11. septembra 1950 godine u Beogradu. Živi u Beogradu.

Diplomirao je 1978. godine na Fakultetu organizacionih nauka na organizaciono kibernetskom smeru. Na istom fakultetu upisao je postdiplomske studije i 1980. godine postao magistar organizacije razvoja. Doktorsku disertaciju iz oblasti menadžmenta odbranio je na matičnom fakultetu 1998. godine.

U periodu od 1982. do 1985. godine radio je kao profesor u srednjoj ekonomskoj školi “17. oktobar“ u Beogradu, u Grockoj.

Radio je u pomorskoj agenciji “Jugoagent“.

Na Beogradskoj poslovnoj školi u Beogradu izabran je u zvanje profesora na predmetu Menadžment, u aprilu 2000. godine. U istoj školi do sada je izvodio nastavu na predmetima Menadžment i Mendžment usluga. U novembru 2005. godine izabran je za redovnog profesora na Fakultetu za mendžment.

U kratkom periodu od februara do juna 2005. godine obavljao je funkciju predsednika opštine Zvezdara ispred Srpske radikalne stranke, u kojoj je ostao do osnivanja Srpske napredne stranke (SNS).

Član predsedništva je predsedništva SNS-a.

Nakon parlamentarnih 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a natoj poziciji ostao je i posle 2014. i 2016. godine.

Oženjen je i otac četvoro dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo je izabran za narodnog poslanika. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 10:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 18
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

Poštovane koleginice i kolege, veoma interesantna diskusija. Žao mi je što nije tu ministar Maja Gojković, jer sam i za nju pripremio neka pitanja, pa čak i jednu poklon knjigu, ali, biće vremena u nekim budućim danima da joj uručim.

Svima nama je poznato da je kultura ogledalo svakog naroda, ogledalo svake zemlje, pa i svakog pojedinca. Onaj ko želi dobro svojoj zemlji, ko se trudi da sačuva sva kulturna dobra u zemlji, a pogotovo ako je ministar, mora da se trudi da svakodnevno to ogledalo čisti, doteruje, kako bi svaki građanin Srbije, svaki strani građanin, dobronamerni ili onaj drugi, mogao u sjaju tog ogledala da vidi sve ono sa čime Srbija raspolaže, sve te naše veličine kroz istoriju do današnjeg dana, da u svakom trenutku u nekom delu tog ogledala može da vidi Svetog Savu, Dušana Silnog, Karađorđa, da može da vidi Milevu Marić, Desanku Maksimović ili Teslu, Milankovića ili, ako je u današnjim danima slika u ogledalu, da vidi Novaka Đokovića, da vidi sve ono što Srbija ima i što vredi.

Srbija ima mnogo toga što je dobro, što je svima raspoloživo da mogu da uživaju u tim dobrima koje je stvorila Srbija i koje je preko svojih pojedinaca pružila na uživanje celom svetu.

Ali, ima tu nešto i što ne valja. Uz tu kulturu, uz tu zvezdu vodilju, svetilju, moraju da se naslone i zdravstvo i obrazovanje i ekologija i mnoge druge oblasti života.

Ovih dana, juče ili danas, bila je jedna veoma interesantna vest u novinama. Naš zemljak, Momir Marić, u 68. godini je završio Pravni fakultet u Kragujevcu. A koliko puta ovde u ovoj Skupštini mi smo se trudili da produžimo ili ne produžimo našim studentima pravo da nastave da studiraju? I tom prilikom je bilo puno onih koji su rekli - pa, kad nisu završili do 30. ili 40, kad će završiti? Evo, vidite da može da se završi i u 68. godini i taj čovek je ispunio amanet, obećanje svom ocu koje mu je dao na samrti - da će jednog dana završiti fakultet. Zato nemojmo stajati na put toj deci, odnosno mnogi nisu deca, tim ljudima, dozvolimo im da završe svoje započeto obrazovanje, odnosno svoje studije.

Mi smo napravili veliku grešku kad smo se priklonili toj Bolonji. Ili, da smo bili lukavi, mogli smo u jednom delu i da je prihvatimo, ali da zadržimo i naš stari sistem obrazovanja. Ali, šta je tu je, sad samo možemo da ispravljamo ono gde smo pogrešili.

Kad je reč o kulturi, šta je veoma bitno? Veoma je bitno da se svi zaposleni u kulturi, u obrazovnim ustanovama, potrude da sačuvaju ono što je suština kulture jednog naroda, a to je jezik i pismo. Mi se nekako tog svog jezika i pisma, da blago kažem, stidimo, pa se nekako od te ćirilice sve sklanjamo, kao, znate, kompjuterski programi su na latinici, pa engleski je na latinici, itd. Nemam ništa protiv kompjutera, nemam ništa protiv engleskog, nemačkog i svih drugih jezika, ali moramo svoje da sačuvamo. Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu, a mi se ćirilice tako lako odričemo.

Ja sam imao dosta slučajeva dok sam predavao na fakultetu da mi studenti kažu – jao, pa ne znam sva slova, lakše pišem latinicom. To je naša greška, svih nas koji radimo u kulturi, koji radimo u obrazovanju. Nismo vaspitali tu našu decu od malih nogu da poštuju svoj jezik i svoje pismo.

Evo, koleginica… Ali, izašla je i koleginica. Izašao je i kolega Rajić. Nema veze. Ja ću im poslati neke poruke, jer su govorili i jedno i drugo o knjigama o biblioteci, bibliotekama kao bastionu naše kulture.

Ja sam nekako našao poslednjih godinu i po dana, možda malo više, jednu zanimaciju, ali je zbilja zanimacija. Počeo sam da sakupljam knjige i da te knjige poklanjam širom Srbije. U početku sam poklanjao pojedincima, danas uglavnom školama, bibliotekama, crkvenim objektima, zdravstvenim objektima, tamo gde god sam pomislio da će te knjige naći mesto, pravo mesto gde treba da budu i odazivao sam se pozivima pojedinaca, kolega koji su mi predlagali – evo, imam ovu školu, treba joj pokloniti knjige, imam neku biblioteku itd. Tu sam ostao dužan, jednom kolegi za Vrnjačku banju još nisam odneo knjige, a ovom prilikom kolegi Rajiću poručujem, čuće on to ili će mu neko preneti – ne mogu da im vratim sudove i sudije u Kulu, ali obećavam da ću u dogovoru sa njim doći u Kulu i doneti za tu biblioteku određeni broj knjiga.

Mi smo sada imali u Crnoj Travi jedan sastanak, jedan miting, ili kako da kažem, koji se zove Crnotravska orata, što bi nekako moglo da se kaže na ovom čistom književnom srpskom crnotravska priča, ili tako nešto slično. To je bio skup svih autora proze i poezije i drugih umetnika iz tog kraja. Iskreno rečeno, nisam se nadao da će biti toliko publike. Tom prilikom sam podelio, određen broj knjiga poklonio sam biblioteci, a za te slušaoce sam poneo jedno pedesetak knjiga, mislio sam da će biti dosta. Međutim, bilo ih je dvostruko više, tako da sam im ostao dužan.

Zašto ovo pričam? Koleginica koja je govorila o ovoj našoj deci kako nisu članovi biblioteke, ne koriste usluge biblioteka, evo, mogu da joj kažem, a to može i za ove druge da bude interesantno, u Crnoj Travi postoji biblioteka „Sestre Stojanović“, tako se zove, i oni su uveli godišnju nagradu za najboljeg mladog čitaoca, za decu i za ostale. Ovom prilikom je jedan mališan od osam do 10 godina, ne znam tačno koliko ima, dobio nagradu za najmlađeg čitaoca, a jedna bakica je dobila nagradu za najstarijeg čitaoca. Ona kaže da nema knjige koju nije pročitala u toj biblioteci.

Neko će reći - odakle tebi 10 hiljada knjiga da pokloniš i da poklanjaš širom Srbije, a išli smo i u Petrinju, išli smo i u Banja Luku, istočno Sarajevo, i u Sarajevo. Bilo je knjiga i za te naše ljude i za druge ljude u drugim bibliotekama i krajevima. Imao sam sreću, a ovo je prilika i da spomenem, pored svih ovih muzeja koje pominjala Maja, postoji u Beogradu jedan muzej, a to je Muzej knjige, jedno izuzetno lepo i fino mesto. Bilo bi dobro da svako od vas ode i poseti taj muzej knjige, nalazi se na Voždovcu. Gospodin Lazić je vlasnik, i pretpostavljam i direktor tog objekta. Sa njim sam uspostavio saradnju preko kolege Čotrića, i oni su mi veliki broj knjiga, u hiljadama, dali, poklonili, da bih ja mogao širom Srbije to da poklanjam bibliotekama.

S druge strane, kolege naše ovde, Čotrić mi je sigurno jedno 1000 knjiga poklonio, Žarko Obradović, takođe. Svi oni koji su imali kući višak knjiga, koje im možda nisu trebale, jer su im zauzimale neki deo stana, su mi poklanjali te knjige, i ja zajedno sa tom mojom ekipom to poklanjam širom Srbije. Kolegi Rajiću još jednom poručujem neka se javi za njegovu biblioteku, odnosno biblioteku u Kuli, biće jedan komplet knjiga, izabraćemo i da pomognemo i toj biblioteci.

S druge strane, ljudi koji su vezani za kulturu, naročito ovi koji se bave štampom, su mi nekoliko puta, pošto sa njima isto dosta sarađujem, nekoliko puta su mi rekli kako im je sada poslovna politika veoma teška. Pre ne znam ni ja koliko godina, ovaj reče, da li sedam ili 10 godina, pošto je paušalac, potpuno je bio isti iznos paušala kao sada, ali onda je mogao da zaposli 10 radnika, mogao je da im plaća plate, međutim, kaže, danas je sve poskupelo, nešto i 100% i više nije u toj situaciji.

S te strane bi trebali i mi i Vlada, možda i ministar finansija, privrede, da vide da se tu nešto promeni, kako bi se tim ljudima olakšalo poslovanje, jer to bi bilo dobro i za nas pojedinačno, a i za kulturu našu u celini.

Kolega Marijan Rističević je spominjao ovo dešavanje u Sarajevu, odnosno odluku Incka da sve koji kažu da u Srebrnici nije bio genocid i koji veličaju srpske junake, da će ih zatvarati, ne znam ni ja šta će da rade. Evo, biću skroman, priznaću da sam Srbin, priznaću da sam građanin Srbije, priznaću da sam građanin Republike Srpske. Priznaću da sam Srbin svih zemalja i država gde postoje Srbi i javno na svakom mestu, od ovog trenutka kao i do sada, svugde ću se izjasniti da u Srebrnici nije bio genocid, da Srbi nisu genocidan narod. Reći ću da je Ratko Mladić junak i da je Karadžić junak i da su njihove zasluge velike za ono što je iz tih nemilih sukoba u građanskom ratu ipak uspela da ostvari Republika Srpska, pa neka me hapse, neka me stave i u zatvor i gde god hoće, ali to neće biti moja bruka, to je njihova bruka.

Zašto oni to rade? Zbog toga što hoće da prikriju zločin koji su učinili nad srpskim narodom.

Danas jedan poslanik iz Češke kaže da su znali da će nas bombardovati sa osiromašenim uranijumom, ali da su to prećutali. Sve je više onih koji polako otkrivaju kako je pripreman raspad Jugoslavije, koji polako otkrivaju ko je to smislio i kako je smislio, čak imamo i jedan nalaz jedne ekipe stručnih ljudi koji su nedavno rekli i dokazali da u Srebrenici nije bilo genocida. Niko ne kaže da nije bilo zločina, niko ne kaže da ti zločinci ne trebaju da odgovaraju, ali mi moramo da se uzmemo u pamet, da stavimo prst na čelo i da shvatimo šta se to dešava, šta hoće ti naši neprijatelji.

Oni gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da je nama korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu. Ovo su reči igumana manastira Jovanja, Arhimandrita Mihaila Bikovića. I to je veoma dobro i lepo rečeno.

Zato moramo da se uzmemo u pamet da shvatimo da je na nama da sačuvamo ono što su nam preci ostavili i da to uvećamo ako možemo i da prosledimo naraštajima koji dolaze. Ne smemo dozvoliti da nas prevare nikakvim lažima, nikakvim parama, da budemo protiv svog naroda. Ovo je trenutak kad moramo da budemo jedinstveni i da se zajednički borimo za te strateške ciljeve našeg naroda.

Srbija je dala mnogo značajnih imena. Srbija ima mnogo pesnika, pisaca, predivnih stihova. Ja ću još jedanput pročitati stihove Nade Kukalić, koja kaže – volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja.

Pogledajte kako je to jako, kakva je to veličina. Nije poezija nešto bez veze. To je odraz duše, izraz duše. To je najtananije ljudsko osećanje. Zato, čitajmo knjige, čitajmo i naše i strane autore i učimo, jer knjiga nam je i dala sve ovo što do sada znamo.

Na kraju, citiraću našeg kolegu Čotrića, koji kaže ovako: „Iskustvo iz svih vremena i prostora pokazalo je da ljubav nadvladava mržnju, dobro je jače od zla, istina je moćnija od laži, a život pobeđuje smrt. Zato i opstajemo kao ljudski rod, jer ispunjavamo Božiju reč. Rađajte se i množite se, neka vas bude mnogo na zemlji i napunite je.“ Hvala na pažnji.

Osmo vanredno zasedanje , 14.07.2021.

Nećemo da se zamerimo zbog titula.

Koliko imam vremena?

(Predsedavajuća: Tri minuta.)

Poštovane koleginice i kolege, ja se poslednjih godinu i po dana bavim jednim poslom koji je veoma vezan za ekologiju. Idem sa jednom mojom ekipom širom Srbije, a i van granica Srbije i poklanjamo knjige pojedincima, bibliotekama, školama, građanima, svima onima koji hoće malo da pročitaju nešto, da osveže ovaj naš prostor i svoje znanje i da svojim znanjem doprinesu razvoju Srbije, a i zaštiti životne okoline.

Nedavno sam bio u selu Gornje Gare, to je opština Crna Trava. Veoma čestiti, mudri ljudi koji odlikuje poštenje, snaga i bistrina. Priđe meni jedan od njih i kaže – dobro, bre, poslaniče, kad će već jedanput da prođe ta demokratija, pa da opet živimo kao sav normalan svet. Šta čovek da mu kaže? Ja počnem da objašnjavam kako je sve to normalno, kako će biti ovako, kako onako, a on mi kaže – nemoj mnogo da gledaš u tuđe dvorište, to važi i za tebe i za sve tvoje kolege, gledajte i sačuvajte Srbiju, ovi koji su dalje od Srbije, koji vas ubeđuju da ćete ući u EU, nekoliko puta do sada su nam u istoriji pravili probleme zato u se i u svoje kljuse.

Ja mislim da samo mudrom, pametnom, staloženom politikom možemo da savladamo sve ove probleme pred kojima se danas nalazi Srbija, a jedan od problema jeste i ovaj o kome pričamo ovih dana – zaštita životne sredine.

Neće Srbija uspeti da reši te globalne probleme, neće ona biti ta koja će da reši otopljenje leda, ni povećanje tih temperatura, ali jednu stvar, gospođo ministar, možete da pokušate da rešite – da se očisti Srbija malo.

Išao sam malopre prekoputa u onu Skupštinu našu. Naišao sam na deset maski bačenih, pikavce i ta čuda, a kada krenete putevima van Beograda ili po Beogradu sa strane bačen otpad, bačeno đubre i toga ima bezbroj. Zato vas molim, vi ste mlada žena, devojka, intelektualac, što ste na višem nivou veća vam je odgovornost. Koliko znam, vi ste i akademik i ja ću da učinim jedan mali gest sada da vam poklonim jednu knjigu koja se zove „Zaštita životne sredine Republike Srbije“, a vi pokušajte u njoj da nađete nešto novo što će vam pomoći u vašem poslu. Hvala lepo.

Sedmo vanredno zasedanje , 07.07.2021.

Poštovane koleginice i kolege, bezbroj puta sam rekao u ovoj sali da se ne razumem u pravo, da mi pravo nikad nije bilo jasno i da ne mogu da shvatim da nešto može i ovako i onako.

Danas kada imamo izbor pojedinih sudija, red bi bio da tim ljudima čestitamo na dostignuću koja će danas ostvariti i ja kao jedan običan mali profesor, kao građanin ove zemlje razmišljam šta je to što je toliko veliki problem u sudstvu, tužilaštvu i uopšte u toj pravnoj struci gde se govori o tim advokatima koji su zli, ne znam ni ja šta da kažem, u jednoj grupi manjoj ili većoj. Nije ni važno.

Kao običan čovek, dao bih svim tim pravnicima, sudijama i ostalima jedan savet besplatan. Mislim da bi njihov posao bio mnogo lepši, bolji, kvalitetniji ako bi sudili po onoj narodnoj – ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi boga jedinoga, ako bi sudili pošteno i po zakonima.

E sada, kakav je problem suditi tako? Ne znam. Oni moraju u svojoj struci to da reše. Oko ovog problema, vezanih za građane, za banke i za sva ta čuda koja nam se događaju, a kada spomenuh građane, onda mi ponovo po ko zna koji put dođe na pamet tekst te zakletve koju mi poslanici polažemo ovde u Skupštini. Danas je kolega to polagao i rekao je pred svima nama da će postupati po najboljem umeću, služiti građanima Srbije, istini i pravdi. Šta je problem onda da i sve drugo u Srbiji bude ispravno i dobro, ako i mi tako radimo? Ne vidim razloga da ne bude tako.

Međutim, ne možemo da budemo iskreni, a da kažemo da su te banke dobre, kvalitetne, da one žele dobro Srbiji i građanima Srbije. Daleko su od toga. Ako bih trebao da ih okarakterišem, rekao bih da su to pljačkaške banke. Oni gledaju na svaki mogući način da građanima, komitentima oderu kožu i onda vam dođu i ispostave vam taj izveštaj, ili ne znam šta i kaže – 300, 500, 800 dinara, nije važno koliko, održavanje računa. Šta oni održavaju? Da li mu šteluju ventile, da li mu menjaju ulje, dihtung, šta rade?

Znači, nađu bilo koji način kako bi vam što više para uzeli. Nemamo službu društvenog knjigovodstva koja je zbilja bila jedna fenomenalna organizacija koja je izuzetno dobro i kvalitetno kontrolisala sve to. Pa smo prepustili taj platni promet bankama, a banke sve rade u interesu da se uništi naša privreda. Nema razvoja, nemamo razvojnu banku, nemamo nekog ko će zbilja te naše preduzetnike, ta naša preduzeća pratiti novčano, finansijski, nego se trude da na sve moguće načine unište ovu Srbiju i našu privredu.

Gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da nam je korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu ovo su reči igumana manastira Jovanja arhimandrita Mihaila Bikovića. Mislim da je potpuno u pravu. Kompletan evropski, zapadni sistem se trudi da na sve moguće načine uspori, uništi našu privredu, razvoj Srbije i bez obzira koliko god se trudimo mi da tu Srbiju stavimo na noge, uvek se nađu oponenti. Šta je najžalosnije? Najžalosnije je što na toj strani se pojave i neki naši, da ne kažem neki izraz bez veze, građani Srbije, neki koji se prave da su intelektualci, a misle da su intelektualci samo zato što su homoseksualci. Ne, nisu u pravu. Intelektualac je prvo onaj koji voli i poštuje svoju zemlju. Da je sreće da svi budemo jedinstveni, da svi budemo na jednoj frontu u odbrani Srbije. Mi se svađamo i raspravljamo i samo činimo štetu Srbiji. Dokle će to da ide, ne znam, ali pozivam sve da budu dobronamerni, da se potrude da toj Srbiji, našoj otadžbini, našoj zemlji pomognu da bude ono što jeste, jedna čestita, poštena, prosperitetna zemlja. Mi smo narod koji ništa nije dobio na poklon, mi smo sve što smo ostvarili, ostvarili u krvi i znoju svojih predaka i tako moramo da se ponašamo i da postupamo i dalje.

Ne smemo da dozvolimo da nama drugi kroje sudbinu i da ta sudbina bude loša po nas i po naš narod.

Nadam se da će od danas, pa u buduće i sudovi i tužilaštva i mi ovde u Skupštini, da će sve institucije raditi onako kako sam rekao na početku, u najboljem interesu i umeću i u interes i korist građana Srbije.

Da ne gledamo, ružno je kada neko kaže, ja imam puno prijatelja koji su pravnici, koji su sudije, koji su advokati, profesori, lekari, ružno je kada čujete za nekog da je lopov, da je korumpiran, da je ovakav i onakav, a mi smo svi istog drveta plod, svi smo mi deca Srbije. Dajte da se urazumimo i da jedanput zbilja Srbija bude normalna, čestita i poštena zemlja kakva u suštini jeste.

Izvinite ako sam bio opširan i dosadan. Hvala na pažnji.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2017.

Poštovane koleginice i kolege, koristeći pravo u skladu sa Poslovnikom, postavljam pitanje – Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za sport i omladinu, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu prosvete. Pitanje se faktički ne odnosi samo na delovanje u oblasti ovih ministarstava. Ja mislim čak da je svako od nas pojedinačno dužan da se suprostavi ovom zlu o kome ću pokušati da govorim.

Srbijom pored mnogobrojnih muka koje nam postavljaju raznorazni pod znacima navoda prijatelji, hara jedno zlo koje se zove sekte i nevladine organizacije. Mislim, da smo tu zatajili i da ne radimo dovoljno na rešavanju tog problema. Mladi ljudi najčešće, a i ostali, su u velikoj opasnosti od ovih organizacija koje pokušavaju da koristeći trenutnu životnu poziciju ljudi u Srbiji, mnogo toga negativnog urade. Tih sekti ima premnogo i nevladinih organizacija. Neke od njih imaju naziv „Crna ruža“, neki „Mladi lavovi“ neki propagiraju neko učenje zvano šambala, ali zajednički cilj svih njih je da stvore jednu lošu situaciju među mladom populacijom najčešće i na to da postavim ovo pitanje je uticao jedan članak u novinama gde profesor dr Mirjana Tomović iskreno iznela svoj problem u kome je prikazala kako je izgubila sina pre 15 godina od te sekte zvane „Crna ruža“ i njena borba ovih 15 godina da pokuša da narednim naraštajima omogući da se tako nešto nikada ne desi.

Pokušavajući da sagledam ovaj problem interesovao sam se da vidim ko se bavim tim problemima i ko može tu da pomogne. Nekada je poslanik ovde u Skupštini bio i Slađan Mijaljević, bio je poslanik SRS, on je jedna od onih koji se bave tim problemom, Zoran Luković se takođe bavio tim problemom ali vidim da i ti ljudi se povlače iz tog problema, najverovatnije zbog toga što nemaju sistemsku podršku ministarstava i celokupne naše vlasti. Računam, da je to velik problem i da ga je teško rešiti. Ali, ako ne možemo sami nešto da uradimo, možemo da pogledamo kako su to uradile zemlje EU i to dve najače zemlje Francuska i Nemačka, a još bolji primer kako je to uradila Rusija i kako je ona pokušala da reši taj problem.

Mislim, da će ovo pitanje probuditi savest mnogima koji mogu da pomognu da se reši ovako nešto, da nikada više nijedna porodica, nijedan pojedinac ne strada od tog zla koje se zove sekta i nevladine organizacije. Da li postoje neke nevladine organizacije čije je delovanje pozitivno. Najverovatnije da postoje i ja svoje pitanje ne upućujem na njih, ali oni koji pokušavaju radi lične koristi svoje ili tih svojih sekti i nevladinih organizacija da ubede mlade ljude da dignu ruku na sebe, da se ubiju, da određenu imovinu prepišu njima i mnoge stvari koje nisu ni pozitivne ni u ovom trenutku koje ne priliče zemlji kao što je Srbija, moramo iskoreniti. Moramo skupiti snage da rešimo ovaj problem.

Apelujem na ministarstva koja sam pomenuo da pokušaju da daju svoje predloge i da odrede strategiju, a svi mi zajedno, zajedničkim snagama, udruženi da krenemo u borbu protiv ovog zla. Mislim da je veliki broj građana Srbije, pogotovo mladih već sada pod uticajem tih sekti i ako ne preduzmemo nešto u najskorije vreme napravićemo veliku grešku. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 23.05.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Beogradska poslovna škola, Visoka škola strukovnih studija (Profesor) Republika Mesečno 250000.00 RSD 15.09.2002 - 01.10.2015.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (penzija) Republika Mesečno 78000.00 RSD 01.03.2017 -