Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8876">Mladen Grujić</a>

Mladen Grujić

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u pripremi za ovu sednicu pokušao sam da napišem sebi presek stanja privatizacije u Srbiji za ovih 14 godina. Pokušavao sam i shvatio da je to bespredmetno. Ovih 14 godina propasti i urušavanja srpske privrede bolje da ostavim istoriji da nam sudi, a boga mi i istražnim ogranima.
Istorija nas neće pozitivno oceniti. Naprotiv, pitaće se šta bi ovim ljudima da unište privredu i industriju sopstvene zemlje. Hajde sada da vidimo šta ćemo sa ovim što je ostalo, da spašavamo šta se spasiti može.
Bolesna je situacija da imamo državnu, privatnu i nekakvu nedefinisanu imovinu koja se nekada zvala društvena imovina. Onima što pozivaju da se ne ukidaju društvene firme i da se ne prekida proces restrukturiranja preduzeća moram da kažem da o ekonomiji ne znaju ništa. Ove firme već godinama ne mogu ni da pozajmljuju novac od banaka, ne mogu da kupuju ili prodaju imovinu ili opremu, a to su osnovne ekonomske kategorije.
Daću vam neki konkretan primer. Bio sam skoro u Gradskoj pekari u Kruševcu, „Branko Perišić“, još jedno od preduzeća u restrukturiranju. Imaju silose u koje može ceo Rasinski okrug da skladišti žito, kukuruz, suncokret, ali to niko ne radi iz prostog razloga što to niko ne sme da uradi, jer u slučaju da nešto nije u redu ne mogu da povedu sudski postupak protiv skladištara žita jer preduzeće „Branko Perišić“ je zaštićeno na sudu, jer je u postupku restrukturiranja. Ko sme da se usudi da radi sa takvim preduzećem? Oni ne mogu ništa, ni da prodaju, ni da kupe od opreme, što je neophodno, jer oprema je potrošna stvar.
Sada vi imate tih nesrećnih dvestotinjak zaposlenih koji dolaze svaki dan na posao, proizvode nešto, ali i oni znaju da nemaju čemu da se nadaju, jer gledaju kako im se firma kruni i polako urušava, a privatna konkurencija raste. Navodim njihov primer, jer je samo jedan od 160 i nešto preduzeća koje su u restrukturiranju koja nemaju čemu da se nadaju.
Glasam za ovaj zakon da bismo okončali ovu agoniju. Neka propadne šta ne može da živi, šta može neka nađe vlasnika, a šta je od strateškog interesa neka preuzme država. Bitno je da ovaj proces koji traje skoro 15 godina se okonča, jer nema nikakvog smisla da nešto traje 15 godina, ma koliko su na početku namere bile dobre i iskrene, nadam se.
Ironija sudbine je da danas zajedno raspravljamo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o stečaju. Nema jasnijeg znaka o tome šta nas čeka od ove činjenice. Dajte onda bar da sav ovaj mrtvi kapital društvenih firmi kroz stečaj, ako ne može drugačije, uvedemo nazad u novčane tokove. Suština stečaja je da mora biti brz i pravedan. Dajte još jednom da potvrdimo ovde i kroz ovaj zakon zbog koga se vodi stečaj. Vodi se zbog poverilaca, pa onda zbog radnika i na kraju zbog vlasnika preduzeća, ako išta ostane. Dobro je da to opet naglasimo, jer smo zaboravili ovo pravilo zbog koga se vodi stečaj.
Zgađen sam paradiranjem po medija vlasnika bankrotiranih firmi koji nas bombarduju svojim izjavama, planovima razvoja, novim idejama. Hoće li neko već da kaže tim ljudima da te firme više nisu njihove? To izgleda malo ko od njih razume.
Mi iz NS smo dostavili određene amandmane na Zakon o stečaju samo sa jednim ciljem, ne da menjamo suštinu vašeg predloga, već samo da ga unapredimo, barem kako mi to vidimo. Na putu do Skupštine svaki put prođem kroz Krunsku ulicu i uvek gledam u prozor kancelarije u kojoj piše „Sartid“, preduzeće u stečaju. To se više niko ne seća od kada su oni u stečaju. Uvek vidim neke čike i tete kako sede za stolovima, ne izgledaju mi ni zabrinuto ni užurbano. Oni će dočekati penziju baveći se vođenjem stečaja „Sartida“. Mislim, u Krunskoj prođem i pored DS, ali tamo ne vidim neku užurbanost takođe, kao ni u „Sartidu“, ali to nema nikakve veze sa ovim što govorim. Izvinjavam se predsedavajućem.
Gospodine ministre, da li se slažete da je ovo više smešno nego tužno - „Sartid“, preduzeće u stečaju, pa i najstariji u ovoj sali su zaboravili da je postojalo preduzeće „Sartid“, a uredno neki ljudi dobijaju platu vodeći stečaj, ne znam u čije ime niti u čijem interesu.
Dozvolite da vam dam samo primer Građevinskog preduzeća RAD. Ko se ne seća tog preduzeća, jednostavno je, kada prelazite Novi Beograd, sa leve strane ogromna bela palata, nezavršena, to je Građevinsko preduzeće RAD.
O tom stečaju čujemo ili taj stečaj dobija na nekoj dinamici samo kad im hapse stečajnog upravnika ili kada postavljaju novog. To se relativno često dešava. To su jedini momenti kada čujemo da se nešto dešava u stečaju Građevinskog preduzeća „Rad“.
Slušam kolege iz opozicije kako se zakukavaju da će sto hiljada ljudi ostati bez posla. Moguće, sa time što, samo da vas podsetim, neće oni ostati bez posla, oni će ostati i bez plate. Bez posla su ostali u proteklih 14 godina. To je ta velika razlika.
Mi pokušavamo da unesemo ove izmene u Zakon o privatizaciji i vidim ga kao iznuđeno rešenje, da se ovde ne lažemo, sa kojim pokušavamo da spasemo šta se spasiti može. Neophodno je da negde podvučemo crtu i da krenemo iz početka. Ovih par stotina firmi ne mogu da ostanu u ovom međuprostoru između države i privatne imovine, i svima je to jasno. Zato vas pozivam da svi glasamo za ovaj zakon, jer, nažalost, to je jedino što u ovoj tačci privatizacije, posle 14 godina, sada možemo da uradimo. Svi drugi vozovi su već prošli. Zahvaljujem vam se.
Poštovani gospodine ministre, ovo mi je 10. ili 11. put da učestvujem u donošenju budžeta. Rebalans ne računam.
Iskustvo mi kaže da svaki poslanik ima neki lični interes kada podnosi amandman. Time ne mislim ništa loše da kažem, jer jednostavno poslanik iz, na primer, Kuršumlije traži više para za lokalnu gimnaziju, poslanik iz Sente traži više para za dom zdravlja u Senti i sve tako. To je sve normalno.
Evo i ja ovaj amandman podnosim isključivo iz ličnog interesa, s tim što sam taj svoj lični interes ostvario pre tačno 24 godine, kada sam diplomirao i kada sam otišao na praksu u inostranstvo i koje se posle pretvorila u stalan posao u KPMG u Milanu, u Italiji. Vama iz Mekenzija ne trebam da kažem koliko je bilo nemoguće dobiti taj posao da ga nisam dobio preko razmene studenata.
Danas je moja moralna obaveza da probam da stvorim uslove da neko drugi dobije šansu koja je meni onomad pružena.
U predlogu amandmana sam predložio da se odvoje sredstva, oko 14 miliona dinara, za finansiranje Organizacije za razmenu studenata tehnike IAESTE, a kao način predložio sam da se skine deo novca iz nuklearnih objekata Srbije.
Ako se vi ne sećate, nuklearni objekti Srbije, to su oni što su iz državnog budžeta pre godinu i po dana kupili direktoru zimski i letnji auto.
Molim vas, šta je bitnije u Srbiji, da direktor nuklearnih, kako se već zove, vozi zimi „Mazdin“ džip, a leti „Hondu akord“, voli japanske aute, ili da 280 studenata ode na praksu u inostranstvo?
Da li vi znate da 69% studenata u Srbiji nikada nije bilo u inostranstvu? Da li ste vi svesni koliko je to zastrašujući podatak? Ne kažem da je u inostranstvu sve bolje, ali to inostranstvo ima materijalne dokaze da neke stvari znaju bolje od nas.
Gospodine ministre, vi ste na mestu ministra došli jer ste to zaslužili i završili ste školu u inostranstvu. Iskustva ste sticali u Mekenziju. Zašto da ja i vi uskraćujemo nekoj drugoj deci, nekim drugim studentima pravo da steknu znanje u inostranstvu, kada smo nas dvojica svoje karijere, bazirali činjenice na činjenici da nam je u nekom momentu u životu neko omogućio da radimo van granica Srbije i da učimo pored boljih od nas?
Ne znam da li u vašem okruženju ima nekog ko je nekada išao na neku studentsku praksu da biste ga pitali, razmislite, šta bi, na primer, nekom studentu fizike više valjalo, da ode na praksu u Oslo, u Norvešku ili da ga pošaljemo u nuklearne objekte u Vinči, gde može da na parkingu preduzeća vidi dva direktorova auta?
U odgovoru koji ste mi dali piše samo jednostavno: Ministarstvo prosvete ne predviđa finansiranje razmene studenata. Mislim da to nije dobar odgovor i interesovalo bi me da li postoji bilo koji način da promenite vaše mišljenje? Hvala.
Zahvaljujem kolegi Radenkoviću na podršci.
Dozvolite mi samo da naglasim da organizacija o kojoj je govorio se zove AIESEC, koja tradicionalno se finansira sama. Ipak se radi o studentima ekonomije, a ovde sam pokušao da podržim IAESTE, studente tehnike koji, po definiciji, nisu baš najsposobniji kada su u pitanju organizacije oko novca. Baš zato sve države EU podržavaju organizaciju IAESTE, a AIESEC se finansira sam.
Žao mi je što mi ne možemo da se nađemo među tim državama koje podržavaju svoje studentske organizacije, ali dobro, Bože moj, ne podržavamo ni mnoge druge možda i pametnije stvari. Hvala.
Gospodine ministre, vidim da će i amandman mog poštovanog kolege biti odbijen i ako mogu da vas zamolim, a srešćemo se sigurno na rebalansu budžeta koji je neminovan, da vidimo da se odvoje neke pare za budućnost zemlje, za studente i za prošlost zemlje, za ljude koji su se borili za nju. Slaba nam je ova sadašnjost ako ne vodimo računa o prošlosti i budućnosti. Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovana gospođo Kalanović, drago mi je da danas mogu da govorim o ovom setu zakona.
Samo bih hteo da skrenem pažnju na jednu činjenicu koja me iritira, a koja je naša neminovnost i ponavljaće se sledećih deset godina verovatno u Skupštini, što svako izlaganje o ovim zakonima moramo da počnemo sa - harmonizacija domaćeg zakonodavstva sa propisima EU je neminovnost u postupku daljih evrointegracija Republike Srbije. Sa tim mora da se počne i to je ono što smo se dogovorili.
Hteo bih da skrenem pažnju - ovde ima dovoljno starijih kolega kao ja, ima samo par mlađih koji se ne sećaju Službe društvenog knjigovodstva. Pre nego što krenem da govorim o Zakonu o računovodstvu i reviziji, hteo bih samo da podsetim da mislim, lično, da je bila istorijska greška što smo ukinuli Službu društvenog knjigovodstva. To je bio najbolji kliring sistem u istočnoj Evropi, a verovatno i u celoj Evropi. Ovo sve što mi danas radimo, donosimo zakone u Skupštini, SDK je imao kao rešeno i imali su rešenja koja su funkcionisala. Ali, dobro, mi smo se odlučili da sve promenimo i sada prilagođavamo sve evropskim standardima i dajte onda da govorimo o sadašnjosti.
Donošenje promena Zakona o računovodstvu, neke od ovih promena o Zakonu o računovodstvu i reviziji su neophodno potrebne i svakako da su ove izmene dobre i idućih godina ćemo imati opet neke izmene. Privreda i računovodstvo su živ sistem i stalno mora nešto da se menja i prilagođava.
Ali bih hteo da se osvrnem na jednu izjavu gospođe Kalanović i mislim da je ona tu vrlo u pravu. Mi smo imali proteklih godina par ogromnih skandala u bankama da ne idem sada da pričam pojedinačno da li o "Agrobanci", da li da pričamo "Matalsbanci" ili kako je već sada zovemo "Razvojna banka Vojvodine" ili o nekim bankama koje bi bilo bolje da još ne imenujem, a očigledno će se dešavati skandali idućih dana.
Samo jednu stvar da kažem. Mi smo svih ovih godina imali postojeći Zakon o reviziji, ali još nisam video da je odgovarao neki revizor koji je potpisao godišnji izveštaj tih banaka. Mi trenutno u zatvorima imamo direktore banaka koji su izdavali te pare, imamo one koji su trčali s tim parama niz ulicu, ali još nisam video nijednoga koji je potpisao i potpisivao godišnje izveštaje tih banaka govoreći da je sve to u redu. Mislim da mi u zadnjih godinu dana imamo političku volju. Zakoni su postojali i mislim da je dobro da se to desi i u idućim mesecima, da vidimo i nekog od onih koji su potpisivali izveštaje.
Jedan od sledećih zakona, o kome sam naročito hteo da govorim, je Zakon o faktoringu, jer je ovo prvi put da donosimo zakonski okvir o faktoringu, a proteklih godina su postojale firme za faktoring. To je ono što me zabrinjava u ovoj zemlji, što postoji jedan oblik finansijskog poslovanja koji nije regulisan zakonskim okvirom. To mi nije jasno, kako nam se to desilo, kako smo to propustili i dobro je što to sada ispravljamo.
U ovom izlaganju treba da govorimo o generalnom pogledu na zakon, ali bih molio gospođu Kalanović da usvoji moju primedbu, da u članu 6. jer nisam zadovoljan visinom osnivačkog novčanog kapitala, i pozivam Vladu da pre donošenja ovog zakona podignemo osnovni kapital sa 40 miliona na barem 100 miliona dinara iz prostog razloga što 40 miliona dinara ma koliko puno zvučalo nije dovoljno za ozbiljan rad jedne faktoring kuće.
Takođe bih voleo da gospođi Kalanović skrenem pažnju na činjenicu da danas govorimo o uslovno rečeno finanskijskim i računovodstvenim zakonima, ali bih voleo da što pre vidim Predlog zakona koji bi se zvao, pretpostavljam, zakon o uređenju mikro pozajmica od strane nebankarskog sektora. Kao što imamo faktoring koji funkcioniše već par godina bez zakonskog okvira, imamo nekakvo sivo tržište mikro pozajmica, ne zovem ga crnim zato što te mikro pozajmice daju registrovana i legalna privredna društva, ali se u suštini svodi na zelenašenje. Trenutno u Srbiji imamo nekakve firme koje su registrovane za nešto što se zove finansijski konslalting, šta god to bilo, koje potpisuju sa privatnim licima ugovore o mikro pozajmicama, a ti ugovori i kamate koje propisuju ne podležu kontroli Narodne banke Srbije, jer nemamo zakonski okvir o tome, a ovo je skriveni oblik zelenašenja. Samo da vas podsetim i sve ovde prisutne da je to krivično delo. Ne znam napamet kolika je kazna, ali znam sigurno da se zelenašenje u Evropi smatra krivičnim delom još negde od 16. veka.
Ovo je samo još jedan od zakona iz finansijskog sektora koji bismo što pre morali da imamo ovde u Skupštini jer mislim da je to polje koje bi moralo da se tretira što pre.
Zakon o reviziji koji smo ovde predložili je dobar, uvodi neke novine za koje će vreme pokazati da li su dobre, naročito kontrolno telo. U ovom trenutku nisam 100% siguran kako će to zaživeti, na papiru dobro zvuči. To je ovaj, kako ga zovemo, Odbor za kontrolu revizora, sada tačno ne mogu da se setim kako smo nazvali u zakonu, u stvari to je telo koje bi trebalo da se sastoji od stručnjaka ekonomske struke koji nisu revizori, ali imaju ovlašćenja da budu. Bojim se, barem na papiru izgleda, da će biti dupliranje funkcije Komore za računovodstvo, ali u daljem toku diskusije bih vas molio da me razuverite moguće, ostavljam prostor, da sam možda pogrešno razumeo njihovu funkciju i da mi se učinilo da će to biti dupliranje ovlašćenja.
Nova Srbija će glasati za predlog ovih zakona, ne zbog koalicionog ugovora koji smo potpisali pre godinu dana, nego zato što smo svesni neophodnosti da se ovaj sektor unapredi donošenjem novih zakona. Mislim da, generalno, Zakon o reviziji ovako kako je predložen pokriva veći broj privrednih subjekata, što mislim da je dobro, i sa druge strane, ponavljam moje izlaganje sa početka, sve to smo imali pre 15 godina u SDK. Bože moj, nemamo ga više i donosimo sada nove zakone da to regulišemo. Hvala vam i uključiću se opet u diskusiju kada budem čuo nešto što mislim da je relevantno. Hvala vam.
Samo da se uključim u diskusiju kao ovlašćeni. Koristim vreme koje imam ispred grupe.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, poštovani gospodine ministre, doveli ste me u vrlo nelagodnu situaciju. Imao sam spremno izlaganje u kome sam želeo da govorim o dobrim i o lošim efektima vašeg zakona. Loši efekti su se odnosili na posledice koje bi u ovom zakonu trpeli trgovinski lanci. Verujte mi da sam se dobro pripremio da vam obrazložim sve moje argumente, ali ste mi vi izbili ceo moj govor iz ruke činjenicom da ste usvojili amandman kojim se omogućava, ukoliko postoji volja dogovornih strana, da se 60. dana plati avaliranom menicom i moraću da skratim svoje izlaganje na pola. Ovim se loš efekat ovog zakona briše.
Kolegama koji su ranije rekli da su zabrinuti zbog visine kamate i visine troškova koji će nastati, nemam šta da kažem, osim da možda ne poznaju materiju, jer dinarsko zaduživanje na godišnjem nivou je oko 17% ako ste u mogućnosti da dobijete kredit, a avalirana menica vas košta 0,03% mesečno što je 3,6% godišnje. Znači, ako imate da birate između 17% i 3,6% na godišnjem nivou, uopšte ne trebamo dalje da diskutujemo. Gospodine ministre, skratili ste mi govor na pola.
Sada bih želeo da vam kažem zašto sam bio spreman da podržim vas zakon, mada sam bio zabrinut oko trgovinskih lanaca. Iz prostog razloga, ne zbog koalicionog sporazuma i moje obaveze da vas podržim, već zato problem opšteg neplaćanja, kao što su rekle prethodne kolege, davi i guši Srbiju. Donošenje ovog zakona je bilo neophodno pre devet ili deset godina, kada smo ukinuli SDK.
Tada je trebalo doneti ovaj zakon, jer SDK koji je bio ozbiljna institucija, je imao jednu formu koju su zvali multilateralna kompenzacija, koja je služila i koristila se devedesetih i početkom dve hiljaditih godina za ovakve situacije kada nastane opšta nelikvidnost, koja je danas u Srbiji.
Danas nemamo SDK, donosimo ovaj zakon koji smo trebali da donesemo čim smo ukinuli SDK. Opraštam vam zato što početkom dve hiljaditih, svi, vi i ja smo verovali da pravimo neku svetlu budućnost, u kojoj će sve biti dobro i idealno, da nam neće biti potrebni ovakvi zakoni. Verovali smo, barem ja, a pretpostavljam i vi da država neće uopšte trebati da se meša između dva privredna lica. Mislili smo da je to relikt komunizma.
Mi danas donosimo ovaj zakon, mislim ovih dana i odlučio sam se da govorim u korist ovog zakona zato što sam upoznat sa jednim od verovatno 10 – 20 hiljada primera koji se trenutno dešavaju u Srbiji.
Dozvolite mi dva minuta da vas upoznam sa problemom koji me je nagnao da govorim o ovome. U Mladenovcu, na onoj krivini gde se skreće desno za Topolu je izgrađen velelepni tržni centar. Izgradila ga je hrvatska firma "Rimac" iz Splita. Odličan objekat, 12.000 kvadrata, potpuno izdat pun zakupaca koji mesečno plaćaju 80.000 evra. Objekat je gradila hrvatska firma "Zagorje tehno beton", a podizvođači su tradicionalno bile srpske firme.
Gospođo predsedniče, gospodine potpredsedniče, razmišljao sam šta je što vezuje ovih sedam zakona koji su potpuno nespojivi i shvatio sam da ste u stvari lepo iskoristili priliku da ih skupite ovde i da ih spojite po osnovu toga što oni nikoga ne interesuju u ovoj zemlji. Trenutno u ovoj sali ima 25 narodnih poslanika, što predstavlja 10% poslanika u ovoj skupštini i to govori o interesovanju za ove zakone.
Prvo bih želeo da vam kažem, naročito vama, gospodine potpredsedniče, o zakonu o tržištu kapitala. Pohvalio bih ga, ne znam ko ga je pisao, ali odličan zakon koji neće služiti ničemu zato što mi u ovoj zemlji više tržište kapitala nemamo. Znači, ovo što ste vi doneli ovde, ovo služi za šminkanje mrtvaca, da bude lep kad ga budemo sahranjivali.
Najbolje merilo o tome je – svi se ovde u ovoj skupštini, pretpostavljam i vi, gospodine Đeliću, sećaju vatrenog i srčanog ekspozea gospodina Mirka Cvetkovića pre par nedelja, kada je održao svoj istorijski govor o novoj vladi, a dan kasnije Beogradska berza je reagovala na njegov govor tako što je pala 2%.
To nije strašno i to može da se kaže o neverovanju investitora u ekspoze gospodina Cvetkovića, strašno je to što nijedna beogradska novina nije donela nijedan red o toj vezi – govor gospodina Cvetkovića, pad Beogradske berze od 2%. Na to niko nije obratio pažnju.
Mi smo došli u situaciju da na berzi imate četiri vrste trgovanja – male akcionare, koji su se prevarili i nisu prodali akcije na vreme, jer akcije se trenutno kupuju od malih akcionara koje većinski vlasnici preduzeća pokušavaju da isplate da bi izašli sa berze, da bi se povukli.
Zatim imate trgovanje jednom bankom koju vode četiri brokera između sebe da bi napravili privid realne cene. Zatim imate veliku grupu nesretnih ljudi koji su poverovali u onu bajku o jednom predsedniku, o njegovom vernom drugu i hiljadu evra, a to je, nažalost, velika grupa ljudi u Srbiji i imate, da ne grešim dušu, malo trgovanje NIS-om i Beogradskim aerodromom. Ali, sve ostalo je potpuno nerelevantno.
Ne treba da pitam vas da li ste svesni zato što, poznajući vašu biografiju i vas lično, znam koliko biste morali da budete zabrinuti zbog činjenice da na Beogradskoj berzi otkako postoji nije izašlo nijedno privatno preduzeće i pretvorilo se u akcionarsko društvo. Nije bila nijedna inicijalna javna ponuda, vidite da znate kako se zove, ali zašto to onda nemamo u primeni?
Znači, nije bilo nijedne inicijalne javne ponude koja je osnov postojanja berze. Jer, berza služi da bi se privukao svež kapital. U Srbiji berza služi da bi se zaposlili rođaci, partijski drugovi, tamo u onoj lepoj zgradi u SIV-u III, zatim služi da bi se neko opario i služi da bi neko nastradao, i da bi neko imao privid evropskog društva, kao, imam akcije pa se time nešto trguje. Niko još nije uspeo da privuče svež kapital preko Beogradske berze. To je ono što je strašno.
Sećam se, gospodine ministre, pratio sam vaš rad, 2001. godine ste održali vrlo sličan govor ovom današnjem, gde ste nam govorili o budućnosti Beogradske berze i kako treba da školujemo brokere. To je bilo zanimanje budućnosti. Majke su sanjale da im deca budu brokeri. Najcenjeniji srpski zetovi su bili brokeri ili bankari, a danas, 10 godina kasnije, od 40 brokerskih kuća radi samo 10, a brokeri su se pretvorili u jorgandžije, kujundžije, u izumrli zanat. Nikome više ne trebaju, zato što ste sada akcijama NIS trgovali preko šaltera Poštanske štedionice. Znači, obesmislili ste potpuno celu stvar u ovih 10 godina.
Mi danas donosimo zakon koji je, po onome što piše u zakonu, u rangu evropskih zakona, ali mi samo objasnite šta ćete vi s njim da radite, na koga ćete da primenjujete taj zakon kad od berze ništa ostalo nije? Kako ćete uspeti da nađete investitore, da neko srpsko preduzeće izađe na Beogradsku berzu i da neko uloži pare u njega?
Donošenjem ovog zakona vi priznajete da smo imali loše definisane zakone, loše definisana pravila igre, suludu Komisiju za hartije od vrednosti, institucije koje nisu radile svoj posao i bojim se da ste trajno uništili poverenje u finansijsko tržište. Jedino lud čovek danas u Srbiji može da ulaže u akcije ili u privatne penzione fondove. Bojim se da smo uspeli da finansijsko tržište izjednačimo sa poslovanjem Jezde i Dafine. Moj je utisak da ćete vi doneti ovaj zakon i imati 126 poslanika, ali bojim se da je stigao prekasno.
Danas ću tokom dana slušati izlaganje mojih kolega, ali ne znam da li ste obratili pažnju da se samo 10 govornika prijavilo za diskusiju. Znači, možemo da kažemo da ovo ili nikoga ne interesuje ili niko više nema šta da kaže na to.
Prestaću ovde i čekaću tokom dana da čujem šta ostale kolege imaju da kažu, pa ću se javiti kasnije, na kraju diskusije.
Poštovane kolege, gospođo predsednice, gospodine ministre, mislim da vam je bilo jasno iz izlaganja gospodina Velimira Ilića da mi ne možemo da podržimo vaš predlog zakona, ali ne samo zbog toga što smo mi opozicija i po definiciji treba da smo protiv vaših predloga, nego što jednostavno u ovom zakonu nema ničega čime bih mogao da budem zadovoljan, ali vam moram priznati da nema ni nečega zbog čega sam specijalno nezadovoljan.
Imamo zakon pred sobom u kome nema ničeg ni dobrog ni lošeg, jednostavno ste spojili Zakon o trgovini iz 1993. godine, Zakon o uslovima za obavljanje prometa robe iz 1996. godine, Zakon o cenama iz 2005. godine i na to ste dodali četiri engleske reči hipermarket i keš end keri, i to proglasili novim društvenim tekovinama.
Kažete da je ovaj zakon prošao kroz 23 javne rasprave. To je retkost. To je pohvalno. Ali, efekti koji su bili predviđeni ovim zakonom su se izgleda izgubili kroz te silne javne diskusije. Ovaj zakon je izgleda skup kompromisa svih aktera na tržištu Srbije, vi to dobro znate. Ne može da donese dobre rezultate. Bojim se da ste poklekli pod pritiscima raznih interesnih grupa, a to nisam očekivao od vas.
Pre nekoliko godina je doneta Strategija razvoja trgovine Republike Srbije i u njoj se eksplicitno deklarišu državni interesi u ovom sektoru. To su, između ostalog, unapređenje konkurentnosti, zaštita malih trgovaca, podrška srpskoj trgovini u izvozu. Vaš zakon ne pomaže razvoj nijedne od gore navedenih kategorija.
Godinama i javnost i struka bruje o fenomenu mešavine srpske trgovine i urbanizma, po čemu smo jedinstveni u Evropi, a to je izgradnja hipermarketa u užim gradskim jezgrima. Predsednik Srbije Boris Tadić se izjasnio u "Utisku nedelje" da je zgađen izgradnjom Tržnog centa "Ušće" na 800 metara od Terazija.
Najavljivalo se, što vi, što predstavnici Ministarstva, da ćete sprečiti izgradnju ovakvih objekata, koji na lokalnu trgovinu u gradovima deluju kao atomska bomba. Ovaj fenomen ste u zakonu tretirali suviše površno i onako usput, tek reda radi. Znači, u zakonu je predviđeno da nekakvom studijom uticaja, koja ima značaj pisanog zadatka iz srpskog jezika, regulišete otvaranje hipermarketa u trgovinama.
Evo, ako mi dozvolite, uštedeću vam i vreme i novac za izradu tih studija i da vam odmah kažem da će uticaj hipermarketa u gradskim jezgrima na lokalnu trgovinu biti poguban. Evo, uštedesmo sve buduće studije, sve što je trebalo da se radi, evo preduzimam odgovornost, mogu da tvrdim da je to tako. To znate i vi, i ovi što grade hipermarkete i oni koji će ostati bez posla u malim trgovinama.
Znači, bojim se da ćemo doneti zakon koji umesto uvođenja reda u struku trgovine uvodi direktno pravnu nesigurnost u trgovinu. Previše ste članova zakona, o tome su pričali moje druge kolege koje nisu iz moje stranke, stavili u nekakvoj opisnoj kategoriji, a u zemlji Srbiji imamo mnogo iskustva sa takvim zakonima i vrlo dobro znamo šta se dešava u praksi kada predlagač zakona ne definiše eksplicitno sve potencijalne situacije koje mogu da se dese. Dozvolite mi da vam navedem par primera.
U članu 35, čini mi se, zahtevate da svi dokumenti u svakom trenutku prate robu u prometu, a ne samo otpremnica, kako je bilo do sada decenijama unazad. To je nemoguće. Donosimo zakon koji ne možemo da sprovedemo, zato što to podrazumeva, recimo, za neku robu iz uvoza treba uz svaki artikal, svaku robnu grupu da ide carinska dokumentacija, sanitarni nalazi, skladišna dokumenta, faktura, otpremnica, samo sam nabrojao neke, jer sva dokumenta podrazumevaju ovo što sam rekao.
Uz svaki kamion robe koji se šalje po Srbiji ćemo imati i kamion dokumentacije koji ga prati. Priznajem da ste naveli da je moguće to uraditi i u elektronskoj formi, samo izvinite, je l' ista Srbija u kojoj živimo i vi i ja. Hoće li vozač kamiona da nosi mali USB, pa kada ga zaustavi tržišni inspektor sa kompjuterom na putu, priključiće se na inspektorov kompjuter, pa da zajedno pogledaju elektronsku dokumentaciju. Moguće, moguće, radujem se toj budućoj Srbiji. Ali, danas to neće biti moguće da se sprovede.
Zatim, u članu 41. ukidate isticanje cene u evrima. To je dobro. To se uklapa u strategiju koju je izneo gospodin premijer Mirko Cvetković i to isto podržavam, ali ne znam kako ćete to da sprovedete. Hajmo sad da se prošetamo odavde do tog inkriminisanog TC "Ušće", sto bilborda ima reklame sa cenom automobila u evrima ili turističkim aranžmanima koji su, takođe, u evrima. Možemo do sutra da nabrajamo. To po ovom članu možda može da se sprovede, ali hajde da vidimo kako ćete to uraditi.
Ovo o čemu sad govorim su predlozi zakona koji su iritantni, nepraktični, teško sprovodivi, ali ima predloga u zakonu koji su direktno katastrofalni. U članu 44. uvodite da se u trenutku sniženja na proizvodu mora napisati koliko je trajala i prethodna cena. Meni je jasno šta ste vi hteli da uradite i to je pohvalno šta ste vi hteli, zato što ima trgovaca koji u ovom trenutku podignu cenu za 20% i dva dana kasnije objave diskont od 30%.
Način na koji ste to predvideli u zakonu je loš, jer ste uveli sistem kontrole koji će blokirati sistem rasprodaja u velikim lancima, jer ste predvideli na svakoj ceni toliko ogroman broj informacija koje potrošaču ništa ne znače u radnji, čak su direktno nerazumljive, a samo ćete otežati rad.
Takođe, uvodite još jedan pojam, koji je po meni pogrešan, a mislim da će i praksa pokazati da grešite, uvodite pojam – roba pred istekom roka trajanja. Šta to znači? Znači, jaje traje tri dana i vi jedan dan pre isteka, posle dva dana što je u radnji, kažete da treba to da se navede u artiklu – pažnja, pažnja, imamo još jedan dan do isteka roka trajanja. Samo da vas upozorim, roba je ili ispravna ili neispravna, nema predviđeno - malo ispravna.
To je ono o čemu su govorile moje prethodne kolege, da uvodite opisne kategorije koje su opasne i koje doprinose onome protiv čega se ja borim, vi se deklarišete da se borite i ja verujem da se borite. To znači da treba da se borimo protiv korupcije. Ovakve odrednice u zakonu omogućavaju lošim delovima državnog aparata da rade šta god žele. To bi trebalo da sprečimo.
Takođe, moram da vam priznam da mi nije jasno ovo oko Centra za razvoj trgovine. Jasno mi je šta on treba da radi, ali sam zapanjen da do sada to niko nije radio u Ministarstvu i da treba da proglasimo novi centar koji će se baviti nečim što sam smatrao da je redovan posao Ministarstva.
Isto imam jednu malu primedbu, zamerku. Po načinu na koji ste opisali šta je posao centra za razvoj trgovine, moj utisak je da on ne treba da bude pod ingerencijom Ministarstva trgovine, već Ministarstva ekonomije, ali o tome ćemo još diskutovati. To se nalazi u amandmanima koje smo mi podneli.
Generalno, mi smo podneli desetak amandmana, za koje sam svestan da ne mogu da učine ovaj zakon dobrim, ali barem smo probali da ublažimo neke katastrofalne posledice.
Završavam. Ovaj zakon po meni nije u skladu sa novim vremenima u kojima se nalazimo u odnosu na zakon trgovine iz 1993. godine, ali se bojim da nije dovoljno moderan i bojim se da dok ga izglasamo, dok stupi na snagu, dok počne da se sprovodi, biće vreme za uvođenje nekih novih momenata u zakon o trgovini.
Mislim da je pogrešno što ga danas nismo doneli, pa da traje sledećih deset ili dvadeset godina.
Poštovana gospođo predsednice, poštovane kolege, poštovana gospođo ministarka, pročitao sam vaš zakon o porezu na dobit preduzeća i zakon o porezu na dohodak građana. Verujte mi, baš sam se lepo osećao kada sam ih pročitao. U ovim zakonima, koje ste napisali, ima puno lepih i dobrih elemenata – smanjivanje poreske stope na isplatu dividendi, smanjivanje poreza na kapitalnu dobit, ukidanje poreza na prihod stečen u poljoprivredi i šumarstvu.
Jedina stvar koju niste uzeli u obzir je okruženje u kome se nalazimo. Kakva crna dividenda? Pa, pola zemlje je prošle nedelje falsifikovalo završne račune da bi prikazali da su jedan dinar u pozitivnom, da bi mogli dalje da se zadužuju kod banaka.
Ne znam da li se sećate, sedeo sam na ovom istom mestu prošle godine, a i vi ste takođe tu sedeli, kada smo pričali u ovoj istoj sali, ubeđivali ste nas da je povećanje poreza na dividendu sa 10 na 16 posto prošle godine dobro za zemlju, a ove godine, kada je istekla ta mera, ubeđujete nas u obrnuto. Prošle godine sam vam govorio da grešite, a ove godine vam kažem da je potpuno svejedno kolika je stopa poreza na dividendu, jer je malo preduzeća u Srbiji pozitivno u 2009. godini, a još će ih manje biti u 2010. godini.
Ove godine godišnji porez na dohodak građana će plaćati svi koji imaju prihod veći od tri prosečne godišnje zarade, po vašem predlogu. To je pogrešno. Proširujete broj ljudi koji plaćaju porez, umesto da one sa većim prihodima oporezujete po većoj osnovi. To bi bilo logičnije, pravičnije i, iznad svega, korisnije.
Stalno razmatrate smanjenje kapitalne dobiti na trgovinu akcijama na Beogradskoj berzi. Prošle godine ste je sveli na 0%, kao privremenu meru, a ove godine nam smanjujete sa 20% na 10%. Molim vas da mi objasnite koliko je velika ta grupa ljudi u Srbiji kojoj će biti bolje od ove mere. Da li ih ima 100.000, 200.000 ili 500.000?
Hoće li onim nesretnim ljudima na pruzi u Lapovu biti bolje jer sada imaju manji porez da plate na svu tu kapitalnu dobit kada trguju akcijama na berzi, kada nisu na pruzi? Ovo što vi radite je kao kada čovek ima rak, a vi mu prepišete uput da ode kod frizera. Poreza oslobađate samo šaku ljudi koja u ovom trenutku trguje na berzi i par inostranih brokera koji valjda nemaju šta drugo da rade, jer u Evropi je kriza, pa se još uvek zamajavaju kod nas na berzi.
Podneli smo nekoliko amandmana, koji su tehničke prirode i koji su bazirani na mišljenju Ministarstva finansija na Zakon o porezu na dohodak građana. Očekujemo da budu prihvaćeni, zato što su tehničke prirode i radi se o unapređenju ovog zakona. Ali, ono što treba menjati nije samo ovaj zakon, već generalno politika Vlade. Privredu ćete oživeti angažovanjem para iz budžeta, a ne ovim, svakako simpatičnim, ali beskorisnim izmenama zakona.
Ovim predlogom zakona ste sigurno stekli simpatije par bogatih Srba i sigurno ste zaslužili da vas barem pozovu na ručak u Šekspirovu, ali ako ova vlada nastavi ovako, ni tih par bogatih Srba neće imati od čega da isplati dividendu, koju im ove godine manje oporezujete. Onda može da se desi da vas pitaju šta radite i gde vodite ovu zemlju, a znamo da je ovoj vladi više stalo do mišljenja nekolicine bogatih, nego do mišljenja miliona Srba.
Na kraju da ponovim, lepo je sročen ovaj zakon, dobro ste se potrudili, stvarno ima simpatičnih mera, ali bojim se da nikakve koristi od njega neće biti. Hvala.
Poštovane kolege, gospođo predsedavajući, gospođo ministre, pre par nedelja kada smo govorili o zakonu o stečaju u načelu, mi iz Nove Srbije smo eksplicitno rekli da ćemo ako se usvoje naši amandmani podržati Predlog zakona, ne zato što nam je želja da podržavamo Vladu, već zato što je situacija sa stečajevima koji su u toku u Srbiji blago rečeno alarmantna.
Kada uzmemo u obzir da trenutno u Srbiji imamo još 60.000 preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, onda je očigledno da smo svi ovde zabrinuti po pitanju ove materije, ne samo Vlada.
Lično pripadam grupi ljudi koja se i pored svih sumnji u ispravnost rada Vlade, ipak negde duboko nada da neko u ovoj vladi zna šta radi. Stvarno sam se nadao da možemo da napravimo jedan zakon koji je dobar i čija će primena učiniti nešto što je korisno u Srbiji.
Moram da vam kažem da su svi naši amandmani odbijeni osim jednog. Ta naša dobra volja da podržimo ovaj zakon je pala u vodu. Prihvatili ste jedan amandman, hajde da govorimo o ostalim amandmanima.
Ovaj zakon u sebi ima nekoliko rešenja za koja mi u Novoj Srbiji smatramo da su katastrofalna. Jedna od najstrašnijih grešaka o kojoj smo govorili kada smo pričali u načelu i niste ništa preduzeli, a imali ste priliku, podneli smo amandman po tom pitanju, jer izbor stečajnih upravnika slučajnim uzorkom, gde će se dešavati da neko bez ikakvog iskustva, na primer, vodi stečaj JAT-a. Zašto uzimam primer JAT-a? Pa, kako ga vodite, kamen na kamenu uskoro neće ostati.
Kada sve propadne u JAT, onda ćete iz šešira, metodom slučajnog uzorka kojeg detaljno objašnjavate u zakonu, izvući nekog stečajnog upravnika iz Babušnice, recimo, samo da vas podsetim, nigde niste za stečajnog upravnika postavili uslov da zna engleski, koji u stečaju JAT će biti dosta bitan i postavićete tog nekog slučajno izabranog stečajnog upravnika iz Babušnice, bez znanja engleskog, bez ikakvog iskustva, ali sretnog dobitnika, a kažem sretnog dobitnika jer vam je to kao nagrada kada dobijete neki veliki stečaj i on će se zamajavati sa potraživanjima po Africi, Aziji, ko zna gde su sve ostale rasejane JAT-ove pare po svetu.
U vašem obrazloženju i te ideje o slučajnom uzorku stečajnih upravnika kaže se da se time postiže da što više stečajnih upravnika stekne veliko radno iskustvo. Verujte mi, jeftinije je da im svima platimo Harvard i Oksford, pa da se lepo nauče, nego da se vežbaju na srpskoj privredi.
To je kada govorimo generalno o našim predlozima o izmeni ovog zakona. Najstrašnije i najneprijatnije iznenađenje, na osnovu kojeg vidim da ne samo da Vlada ne zna šta radi nego da nema dobre namere, jeste činjenica da je Odbor za finansije podneo amandman na član 207.
Odbor za finansije amandman je priložio na osnovu uputstva Vlade Republike Srbije, a ne zato što se Odbor za finansije toga sam setio, koji glasi: Stečajni postupci koji su na dan početka primene ovog zakona u toku nastaviće se po propisima koji su važili do dana početka primene ovog zakona. Iz ovoga se vidi da Vlada Srbije nema nikakvu nameru da reši najstrašnije primere beskonačnih stečaja u Srbiji. Mogu da govorim o beogradskom ataru, samo da vam navedem primer ''Rada'' i Jugoeksporta, koji traju godinama, za koje se više niko i ne seća kada su počeli ni oko čega se tu radi, ni zašto su svi ovi silni stečajci završili u zatvoru u međuvremenu. Imali ste priliku da prekinete ove stečaje koji traju beskonačno zato što u ovom predlogu zakona postoje neka rešenja koja ubrzavaju stečajni postupak.
Prihvatili ste jedan od naših amandmana čiji cilj jeste da se skrate vremena koja su predviđena u sudskom postupku. Postoje rešenja u zakonu za skraćivanje postupka, jedino što ga nećemo primenjivati na stečajeve koji traju beskonačno. Sa time Nova Srbija ima ozbiljan problem. Javićemo se danas još nekoliko puta po osnovu nekih rešenja koja ste odbili, što naših, što drugih stranaka.
Ne kažem da će to išta promeniti, ali je naša obaveza da o tome još jedanput kažemo, možda se neko predomisli, možda neko od mojih poštovanih kolega ne podrži ovaj zakon. Druga sredstva nemamo. Da li smo predlog amandmana šta treba da se izmeni, nisu prihvaćeni i danas ćemo probati da vam skrenemo pažnju na to.
Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, kada je ministar Dinkić govorio o ovom zakonu u Skupštini pre par nedelja uveravao nas je o dobrim i korisnim rešenjima koja se nalaze pred nama u ovom zakonu.
Stvarno sam bio spreman da poverujem u njegove tvrdnje. Moguće je da sam naivan ili dobronameran ili stvarno želim da verujem da smo napokon imali jedan predlog zakona koji je u interesu svih građana.
Mi iz Nove Srbije smo dostavili 15-ak amandmana sa željom da mu pomognemo u toj nameri, u opštem interesu. Od tih 15 amandmana prihvaćen je samo jedan, a strašno je što ste odbili naš predlog o uvođenju novog člana u predlog, kojim se tretira odgovornost Agencije za privatizaciju, centra za stečaj.
Obrazloženje koje ste nam dali da odbijate naš amandman je sledeće - amandman se ne prihvata iz razloga što se u predlogu zakona ne pominje Agencija za privatizaciju, centar za stečaj.
U tome i jeste problem što se ne pominje u Zakonu o stečaju Agencije za privatizaciju, centar za stečaj. Dozvolite mi, ko ne zna, da objasnim značaj centra za stečaj kojim se tretiraju sva društvena preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj. Ova materija je potpuno siva zona, ne tretira se u Zakonu o stečaju. Niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko preduzeća je pod njihovom ingerencijom, ne zato što se to ne zna, već zato što je do tog podatka vrlo teško doći.
Dozvolite mi da vam objasnim, kada neko privatno preduzeće ispunjava uslove za stečaj, blokirano je, nije solventno, postoji procedura koja postoji u prethodnom zakonu o stečaju, u važećem i biće jasno i u ovom novom. Društvena preduzeća kada su blokirana ispunjavaju uslove za stečaj, ingerenciju nad njima ne preuzima sud, nego Agencija za privatizaciju, centar za stečaj, i onda počinje jedno amorfno stanje stvari, ništa se ne shvata, ne razume, nedefinisano je, niko ništa ne sme da pita, sve je pod nekakvim velom tajne.
Oni ne završavaju stečaje, niko ih ne kontroliše. Kad kažem - niko ih ne kontroliše, milim na prave državne organe, ne na paradržavne strukture kojih imamo. Moramo da definišemo ovo stanje stvari.
Vaše objašnjenje je da nema potrebe da se definiše zato što centar za stečaj služi samo u ovom kratkom periodu vremena, dok traje privatizacija, a privatizacija traje već iks godina, a kako nam ide trajaće još najmanje ovoliko.
Imamo društvena preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj i ona nisu pod ingerencijom suda, što je zabrinjavajuće, nego Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. To je loš presedan i loša praksa. Ako smo propisali šta su pravila za privatna preduzeća, onda isto treba da važi i za društvena, jer koliko se razumem u to, imovina društvena i privatna je izjednačena.
Ovo je samo još jedan od primera kako ova vlada nije reagovala na amandmane koje je dostavila opozicija. Opozicija nije ove amandmane pisala, govorim o našoj stranci, a imam utisak da je i kod drugih takav slučaj, ne zato što nismo imali šta da radimo, nego u iskrenoj nameri da poboljšamo zakon, čije je pravilno korišćenje neophodno u Srbiji.
Izvinite, nisam čuo.
Ovlašćenog predstavnika.
Izvinite, koliko još imam vremena kao ovlašćeni predstavnik?