Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uvažena ministarka, poštovani građani Republike Srbije, mi danas govorimo o Predlogu Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Razlozi za donošenje ovakvog jednog zakona su mnogobrojni. Nažalost, ćirilica je danas, imam utisak, u Srbiji značajno zanemarena i slobodno mogu reći da ovakvi fenomeni su nekako svojstveni nama Srbima. Mali broj naroda u svetu može da se pohvali upotrebom dva ili više pisama u okviru jednog jezika.

Iako je ćirilica u službenoj upotrebi, globalizacija i dominantna upotreba latinice širom sveta učinila je ipak to pismo i češće korišćenim, ali negovanje, čuvanje i korišćenje ćirilice će svakako samo povećati autentičnost i jedinstvenost jednog naroda, jedne zajednice.

Kroz istoriju ćirilica je nekako sistematski potiskivana, pa i svesno gurana u neki drugi plan sa ciljem da se srpski nacionalni identitet, da se naši simboli, naša istorija, naš jezik, naše pismo što manje koriste, da što manje budu vidljivi. Drugi razlozi su i to što je, da kažem u nekim rubnim srpskim oblastima ciljano sprovođena politika svesne dominacije latiničnog pisama, sve u cilju gubljenja srpskog nacionalnog identiteta.

Vekovima ćirilica je odolevala brojnim pritiscima. Moji prethodnici su jako lepo to obrazlagali. Još od doba Rimskog carstva, kada se širenjem hrišćanstva iskorenjivalo svako zatečeno pismo osim latinskog, pa recimo sve do Austrougarske gde su Srbi i srpski narod na krajnje surov i stalan pritisak ipak nekako odolevali i očuvali svoj identitet, svoju pravoslavnu veru. U svim tim epohama i stradanjima ćirilica je opstajala. Iako je u nekim periodima, podsetimo se i tog Hrvatskog sabora i tog tzv. Bosanskog sabora i u doba NDH donošeni su zakoni o zabrani ćirilice.

Međutim, nije baš da su stalno drugi bili krivi o tome. Nekako i mi sami imamo udela u tome. I u doba Kraljevine SHS prihvatili smo dvo-azbučje iz nekog obzira prema Hrvatima, iako Hrvati u tom periodu koriste samo njihovu latinicu. Nakon Drugog svetskog rata i vladavine komunizma, socijalizma opet smo imali brutalan nastavak zanemarivanja ćirilice, pa čak i njene u nekom obliku i zabrane.

Ono što jeste još žalosnije jeste činjenica da su i pojedini srpski funkcioneri tog doba i brojni srpski političari u tom dobu ćirilicu doživljavali… Sada mogu slobodno reći da mi i danas imamo određene srpske političare koji ćirilicu doživljavaju kao relikt prošlosti iz neke ruralne zaostavštine stare Srbije.

Ne zaboravimo da je srpski narod i pored svega ovoga sačuvao svoje ćirilično pismo i svoju veru, kao suštinsku odliku ne samo verskog već i nacionalnog identiteta. I zato smatram da je donošenje ovakvog jednog zakona neophodnost i nasušna potreba svih nas Srba.

Podržavam amandmane predstavnika nacionalnih manjina, jer mi time pokazujemo još jedan visok stepen dostignute demokratije u našem društvu.

Ovaj Predlog zakona jasno definiše subjekte i ustanove koje su u obavezi da upotrebljavaju srpski jezik i ćirilično pismo. Svedoci smo da ovakav način zakonske regulative je bio neophodan da bi se ćirilica i ćirilično pismo očuvalo i konačno vratilo u svakodnevnu upotrebu, rekao bih, na velika vrata.

Takođe, ovaj Predlog zakona definiše i formiranje saveta za srpski jezik čiji je zadatak da prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu, sprovođenje mera radi očuvanja i zaštite ćiriličnog pisma, kao matičnog pisma, i daje preporuke, predloge i stručna mišljenja radi unapređenja tog stanja. Mislim da će ovakvo jedno telo imati suštinsku ulogu u kontroli implementacije ovog zakona i učiniti realnijim opstanak ćiriličnog pisma.

Ovaj Predlog zakona definiše upotrebu ćirilice na kulturnim i drugim manifestacijama koje se finansiraju javnim sredstvima. Konačno, po prvi put u ovoj državi će se povesti računa o tome na koji način i na kom pismu će se izvoditi manifestacije i druga dešavanja, a koje finansira država.

Lično smatram da Predlogom ovog zakona mi pokazujemo društvenu brigu o jeziku i pismu, kao segmentu srpskog identiteta i da ćemo ovim zakonom i sveobuhvatnim pristupom rešavanju problema u njemu pokazati visok stepen pragmatičnosti.

Iako pojedinac ima značajnu ulogu u društvu, ja kao član Odbora za zdravlje i porodicu moram da istaknem izuzetan značaj porodice, izuzetan značaj kućnog vaspitanja naše dece. Moram da istaknem i značaj školskog sistema, jer oni predstavljaju podjednako značajne momente u naporima za očuvanje srpskog pisma, naših simbola, naše istorije, kao neraskidivih delova našeg nacionalnog bića. Uvek govorim da porodica jeste, ostaje i uvek će biti najsigurnije mesto.

Iskoristiću ovu priliku da svim građanima Republike Srbije čestitam Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, da ga sa ponosom slave, da šire poruke prijateljstva, ljubavi, ali i poruke jačanja našeg nacionalnog identiteta. Rekao bih – neka se ponosno vijori naša zastava, jer Srbija je večna. Živela Srbija.