GORAN TASIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen je 1962. godine. Živi u Beogradu.

Po zanimanju je doktor medicine.

Osnovne studije je završio na Medicinskom fakultetu Unverziteta u Beogradu 1989.godine. Na istom fakultetu je završio Magisterijum 1998.godine. Doktorske studije je završio 2010. godine, takođe na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Načelnik je Odeljenja za cerebrovaskularne bolesti i vaskularne anomalije kičmene moždine na Klinici za neurohirurgiju u Kliničkom centru Srbije.
Na katedri Hirurgije sa anesteziologijom na Medicinskom fakultetu u Beogradu je vanredni profesor.

Učestvovao je kao koautor u pripremi i izdavanju udžbenika „Osnovi neurohirurgije“, „Urgentna medicina“, „Prva pomoć“ i udžbenika „Hirurgija“ za studente Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) - Dragan Marković Palma".
Poslednji put ažurirano: 19.01.2021, 11:53

Osnovne informacije

Statistika

  • 1
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, ja se ne stidim svoje titule, gospodine predsedavajući, ja sam profesor Goran Tasić, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i ne želim nikoga da impresioniram sa svojom titulom, ali očekujem da me tako i oslovljavate.

Ja bih svoje izlaganje započeo citiranjem jedne kineske poslovice, to je i „ako se nalazimo na dobro putu, ako na njemu samo sedimo sigurno ćemo biti pregaženi“. U sadašnjoj situaciji, koju nam je nametnuo prisustvo jednog oblika virusa iz grupe korona Kovida 19 čini mi se da se malo vrtimo u krug, iako zaboravio da moramo da gledamo znakove pored puta, na šta nas je upozoravao i naš veliki književnik Ivo Andrić, da ćemo onda ovu bitku izgubiti.

Drago mi je da je ovaj naš zakon o kome danas raspravljamo jasno definisao korona virus kao nedovoljno poznatu zaraznu bolest. Mi i pored visokog i snažnog napretka unazad 20 godina tehnike, tehnologije i nauke, prvenstveno mislim na industrijsku tehnologiju i na informativnu, znamo u osnovi dosta o korona virusima.

Zahvaljujući razvoju nauke znali smo da se izborimo sa mnogim drugim oblicima zaraznih bolesti pri čemu smo spoznali i njihove uzročnike, spoznali smo kliničku sliku i spoznali smo način lečenja.

O korona virusu znamo njegovu arhitektoniku. Znamo da spada u krupu korona virusa, ali nas je iznenadilo to što je u tom genomu korona virusa prisutan i jedan deo genoma ribonukleinske kiseline koji u sebi sintetiše i mnoga druga visusna oboljenja koja i te kako umanjuju imuni odgovor organizma i to tako poređan redosled ribonukleinskih kiselina koje nam gotovo ukazuje na preciznost jednog kibernetičkog informativnog sistema.

Upravo zbog toga opasnost ovog virusa se ogleda, treba naglasiti zapravo opasnost ovog virusa, u tome što je u stanju da mutira, da se prilagođava odbrambenim osobinama organizma. Šta to znači? Mi smo svi obratili pažnju na respiratornu infekciju, na to da je prvi problem oslabljena funkcija disanja, ali ovi najteži pacijenti uporedo ili ubrzo sa razvojem respiratornih problema razvija se i ispred funkcije jetre, ispred funkcije gastrointestinalnog trakta i na kraju bubrežna isuficijencija. Znači, organizam gubi bitku i što je najgore, sam se organizam bori protiv sebe.

Činjenica je da je prisustvo Kovida 19 u svetskoj populaciji u značajnoj meri promenilo sliku sveta, ali nas je ujedno i ujedinilo i definisalo je tipičan profil ljudskog bića. Na površinu su izašle i naše dobre osobine, naša humanost na delu, ali se pokazala i dosta prisutna sebičnost, o kojoj prvenstveno mi danas raspravljamo i bez obzira što se većina od nas prethodnih govornika ponavlja u nekim delovima svog izlaganja nije skup ljudi koji prepričavaju zadatu priču ili pričaju istu pesmicu. Samo pokušavamo da akcentujemo gde je glavni problem i kako da nađemo rešenje.

Uistinu deluje, bar nama narodu koji nikada nije znao za poraz i koji je u najtežim trenucima je mislio da samouverenost i donekle kontrolisana bahatost dovode do pobede, ovde moramo malo da stanemo, moramo da koristimo glas razuma, iako su sve analize ukazale na to, a i sami znamo da smo koliko virus traje bili u situaciji da budemo u kontaktu sa osobama koje su ili bile zaražene kovidom ili koje su prenosioci, a koji nisu do sada oboleli, nadam se i da nećemo, znači da osnovna primena, rutinska primena maski i održavanje lične higijene je najmanje što možemo da uradimo za sebe, a i za druge i moramo da se setimo i one slike aviona koji leti na visini i kada dođe do problema da prvo moramo naravno sebe da zaštitimo, a onda možemo da pomognemo i detetu da bismo bili u stanju

Naravno, imam i moralnu obavezu da iskažem visoku zahvalnost, visoko poštovanje prema svojim kolegama koji su na prvim linijama lečenja pacijenata sa Kovidom. Oni pokazuju, pored visokog stručnog znanja, pored jedne sofisticirane prakse za koju su, naravno, učili i koja je sada jasno došla do izražaja, nadljudske napore izdržljivosti i za to mi u zdravstvenoj struci ne tražimo nikakvu zahvalnost, zato smo učili, zato smo se odlučili, zato smo položili Hipokratovu zakletvu i zato smo u službi naroda.

Takođe bih hteo da pozdravim ovu intenciju za pružanje šanse mladim ljudima i zapošljavanje mladih ljudi. Ono što nam ne služi na čast, to je jedan period kada u svojoj nemoći, i finansijskoj i realnoj, nismo bili u stanju da pravimo kontinuitet odobravanja specijalizacija, ali vidite, ljudi, koliko je to važno.

Došli smo u tu situaciju da nam je vodeći izvozni brend bio odlazak mladih učenih lekara u inostranstvo. O tome moramo da vodimo računa. Ne treba svega toga da se setimo samo kada su teške situacije i teški uslovi.

Aktuelni ministar i ja smo bili svedoci jednog teškog perioda devedesetih godina, kada smo imali sličnu i tešku situaciju, kada nam u Urgentnom centru, u onom periodu embarga, jedan skener je radio samo šest meseci, zato što se neko iz tog Zapada setio da delovi za skener se mogu koristiti za one stare radare, jer i jedan i drugi koriste rentgensko zračenje, pa smo pravili improvizacije, pa smo se snalazili i, naravno, uvek bili u prvim redovima da pomognemo našem narodu.

Ja se slažem da je kritika neophodna i uslov za napredak medicinske prakse je upravo kritika. Na našim kongresima razgovori nisu parlamentarni kao ovde. I te kako dođe i do osporavanja, evo da kažem i svađe i primitivizma, ali iz svega toga idemo napred. Mi ne možemo da budemo sada zatvorena celina i izdvojena celina koja neće biti spremna na kritike, na prihvatanje kritika, ali jedno su kritike, a drugo je zlonamernost.

Zašto ovo hoću da kažem? Mi danas vidimo da je unazad tridesetak godina najviše napredovala, zapravo, informaciona tehnologija, ali pogledajte šta opet kažu te statistike i koliko je preplavljenost društvenih mreža novim informacijama. Dok je ranije prosečno vreme korisnika za razumevanje neke informacije iznosilo 12 sekundi, danas je osam. Više to ne može mozak da prihvati.

Ja bih se složio sa prethodnim govornicima. Ne mislim ja da smo mi ispolitizovali ovu Kovid zarazu time što govori ili onaj predsednik vlasti ili opozicije ili bilo ko drugi. Mnogo toga ima u novinama, mnogo toga ima priče – našao se čudan lek, našao se lek koji će rešiti sve. Mi moramo da to shvatimo kao nemoć da se pobedi i jasno je. Jedan je terapijski protokol bio na početku starta oboljenja Kovida 19, a drugi je znatno izmenjen terapijski protokol sada.

Ujedno smo i svedoci da je virus mutirao, da ni malo, kao i što i sada vidimo sa porastom broja zaraženih, nije promenio svoju ekvivalentnost, odnosno da nimalo nije promenio svoju jačinu i mogućnost za izazivanje oboljenja.

Ono što bih hteo još da naglasim, a gde smo, čini mi se, napravili grešku u nekim planovima, ne mislim grešku zato što ne znamo, nego jednostavno što smo hteli da pravimo savremene tendencije i što je naglašeno i u slučajevima ekstremnog broja oboljevanja, kao što je bio u Italiji, Španiji i u drugim evropskim zemljama. Moramo da se vratimo primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Moramo da se vratimo domovima zdravlja, moramo da omogućimo tim ljudima da imaju zatvoren dijagnostički protokol, ne samo rutinski pregled, ne samo laboratorijske analize, već i adekvatnu dijagnostiku, ultrazvučnu, radiološku, pa čak i skenersku.

Time ćemo, zapravo, mnogo više uticati na prevenciju s jedne strane ne samo Kovida, nego, s druge strane, povećaćemo i zdravstvenu sigurnost, zdravstvenu prosvećenost, a u krajnjoj liniji i produžiti vek. Kao što smo rekli, i svedoci smo toga, kao što je i činjenica, da smo jedna od najstarijih nacija na svetu.

Ne smemo to zaboraviti, ne smemo zatvarati domove zdravlja. Pre Kovida smo došli u situaciju da je, i to treba, mi ne možemo kao neposredni lečioci da budemo udaljeni od pacijenta, ali smo došli u situaciju, pa neki kažu ulagivanja, hajde ne mogu baš tako da prihvatim, ali da pacijent direktno može doći u tercijalnu ustanovu, bez ijedne sprovedene dijagnostičke procedure. Naravno, bili smo u teškoj situaciji i ekonomskoj, sada je krenula na bolje, malo po malo, ali primarna zdravstvena zaštita mora da bude naša osnova.

Zašto ovo sve kažem? Ako ne budemo racionalni i ako ne budemo se malo uozbiljili i ako ne budemo na ovom putu na kome smo, opet kažem, gradili znakove pored puta, nemojte da dovedemo srpsku medicinu da mora da razmišlja kao da je u uslovima ratne medicine i ratne hirurgije, to su teški uslovi. To onaj ko nije doživeo, to ne može da shvati, a prebukiranost kapaciteta u takvim uslovima, ne kod nas, nego bilo kuda u svetu prvi postulat je da se, prvo, pomogne onima koji imaju šanse.

Upravo sa ovim jednostavnim merama, ja ne podržavam mere sankcionisanja, ako su iznuđene, šta da radimo, ali ovim jednostavnim merama, nošenjem maske, redovnim održavanjem higijene ruku, pružićemo šansu svima.

Ljudi, nemoguće je izdržati. Nemoguće je nijedna mašina da izdrži ovoliku opterećenost.

Da li znate koliko se vremena gubi za jedno baždarenje mašine a koje je vrlo važno za naše pacijente.

Ja ne bih hteo da budem kao neko ko ovde tutoriše, koji se pravi važan. Mislim da trebamo dati podršku našem zdravstvenom sistemu. Prihvatam da je možda bilo i trapavosti, ali mislim medijskog reagovanja i to prihvatam, ali to nikako nije uticalo, niti može uticati na kvalitet lečenja. Što je najvažnije, naš kvalitet lečenja je dobar. Rezultati su jasni i to je za svaku pohvalu. Hvala vam na pažnji.