Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana i uvažena gospođo Brnabić, uvaženi članovi buduće Vlade Republike Srbije, drage koleginice i kolege narodni poslanici velika čast mi je i zadovoljstvo da mogu da vam se obratim ispred poslaničke grupe SVM, koja će u danu za glasanje, znači danas, glasati za program ove nove Vlade i za ministre.

Volela bih da podelim sa vama nekoliko veoma važnih stavki koje smo čuli iz programa gospođe mandatarke. Naime, u protekle četiri godine sam radila kod državne sekretarke u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i tom prilikom sam imala prilike da učestvujem u tome o čemu je gospođa Brnabić pričala šta je sve urađeno u oblasti prosvete u protekle četiri godine.

Naime, ta reforma koja je započeta, odnosno da se uvodi 2018. godine sigurna sam da će pokazati rezultate, naime toliko je duboka i prožima sve oblasti i sve nivoe obrazovanja, pa tako i vaspitanja, predškolskog vaspitanja i obrazovanja, da sam sigurna da će to doneti rezultate.

Volela bih da podsetim da manjinsko obrazovanje u Republici Srbiji se osnuje na dva značajna stuba. Jedan od tih stubova je pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, a drugi značajan stub je savladavanje srpskog kao nematernjeg jezika, srpskog kao državnog jezika.

Savez vojvođanskih Mađara je jedna stranka koja se godinama zalaže i za jedno i za drugo. Mi sada u zakonodavstvu imamo svaku predispoziciju da imamo manjinsko obrazovanje, kvalitetno na istom nivou kao što se to nudi na srpskom jeziku. Evo, samo primera radi, za vreme Kovid krize u periodu od marta do juna meseca, časovi koji su se snimali na srpskom jeziku kako bi se obezbedila nastava na daljinu, ti časovi su se snimali na svih osam jezika nacionalnih manjina, pa tako i na mađarskom jeziku što je i u našem slučaju značajno i sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja radilo na tome.

Naravno, ima tu još dosta toga da uradimo. Meni je izuzetno drago što je gospođa Brnabić naglasila digitalizaciju škola, jer je tu svakako započeta velika stvar, a imala sam prilike i sa tada državnom sekretarkom, sada ministarkom, Tatjanom Matić, da sarađujemo na digitalizaciji podršci škola u smislu digitalizacije.

Srpski kao nematernji jezik je svakako jedan od značajnih elemenata i meni je bilo veoma interesantno da sam u prvom mandatu kao narodna poslanica tadašnjem ministru upravo to pitanje postavila, šta se dešava i kako će se reformisati srpski kao nematernji jezik, a taj predmet se zajedno sa svim ostalim predmetima uveo u reformisane predmete.

Sledeća oblast koja je takođe veoma značajna za obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina, a to je takođe bilo spomenuto za vreme ekspozea, a to je priznavanje diploma, visokoškolskih diploma stečenih u inostranstvu i mi smo u proteklom periodu, proteklim godinama bili svedoci formiranja ENIK-NARIK centra, što je bio jedan značajan korak, pa potom Agencije za kvalifikacije što je takođe bio jedan značajan korak. Sada imamo samo jedan mali detaljčić na kom treba da radimo, a to su studijski programi tzv. kratkog ciklusa. To nam je jedino što za sada nije savršeno, ne funkcioniše savršeno, ali sam sigurna da će Vlada u novom mandatu, odnosno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i to rešiti.

Ono što bih volela takođe da istaknem, jeste da mi je drago da ste naveli i umetničke škole i reformu koja će se uraditi u toj oblasti. Naime, saradnik u digitalnim medijima je jedna nova struka koja bi trebala da se razvije i ja se iskreno nadam da će Subotička gimnazija i gimnazija u Senti takođe dobiti mogućnost za ovo.

Na kraju da zaključim, da potvrdim još jednom, poslanička grupa SVM će podržati program, podržati Vladu Republike Srbije i daćemo vam punu podršku. Zahvaujem.

Zahvaljujem, poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici i poslanice, drage kolege, ja ću današnje pitanje postaviti gospodinu dr Srđanu Verbiću, ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Na osnovu poslednjih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, koji je donet još, davne 2014. godine, trebalo je da se prenese procedura priznavanja visoko školskih diploma stečenih u inostranstvu, na Enik-Narik centar, koji je obrazovan tek 1. oktobra 2015. godine.
Moje pitanje je, odnosno grupa pitanja će se odnositi na funkcionisanje centra Enik-Narik. Od otvaranja centra prošlo je pet meseci, i s obzirom na to da se prema odredbama Zakona o visokom obrazovanju, trebalo bi očekivati da procedura priznavanja pomenutih diploma, se završi za 90 dana.
Pitanja koja se odnose bi trebalo da budu relevantna na dosadašnje funkcionisanje Enik-Narik centra.
Na koji način Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, vrši nadzor nad Enik-Narik centrom, kao institucijom koja funkcioniše u sklopu Ministarstva, koja je u daljnjem, funkcija pokrajinske instance u procesu priznavanja visoko školskih diploma, stečenih u inostranstvu?
Dobro su nam poznati razlozi kašnjenja otvaranja Enik-Narik centra, te se prva grupa pitanja odnosi upravo na funkcionisanje samog centra.
Koliko Enik-Narik centar ima zaposlenih, kakve kvalifikacije imaju zaposleni u centru, odnosno kakvu specijalnu obuku su oni prošli, radi zapošljavanja u centru?
Druga grupa pitanja se odnosi na podnete prijave. Koliko zahteva za priznavanje visoko školskih diploma, stečenih u inostranstvu je do sada sveukupno podneto Enik-Narik centru? Kakva je struktura podnetih prijava? Što se tiče države u kojoj je izdata visoko školska diploma, odnosno smera na kojoj je stečena diploma? Koliko je do sada pozitivno vrednovanih, tj. priznatih diploma, a koliko je odbijenih i zbog čega su oni odbijeni?
Zbog čega se dešava da je kandidat, tek nakon 90 dana prvi put obavešten o tome koji dokument treba još da se naknadno dostavi centru, kada znamo da na osnovu Zakona o visokom obrazovanju, cela procedura bi trebala da se završi za 90 dana?
Zbog kašnjenja otvaranja centra moglo se očekivati da će biti zastoja u funkcionisanju na početku rada centra. Međutim, koliko dugo se trenutno čeka nakon onlajn predaje zahteva, do dobijanja termina kada je kandidat lično primljen na Enik-Narik centru.
Da li su se u proteklom periodu određivali dodatni ispiti i to za koje fakultete, odnosno koje smerove? Ukoliko se odredi potreba za polaganje dodatnog ispita, koji fakultet se određuje za pripremu kandidata, odnosno sprovođenje ispita?
Ovo pitanje je izuzetno važno, pošto u periodu kada je Enik-Narik centar krenuo sa radom, mogle su se u medijima čuti razne izjave od strane Ministarstva, odnosno od strane Enik-Narik centra o dodatnim ispitima.
Prema izjavi saradnika Ministarstva dodatni ispiti se neće određivati sa ciljem priznavanja diploma, pošto centar vrši evoulaciju stranog studijskog programa i samo određuje nivo kojim on odgovara.
Dok su saradnici centra obrazlagali potrebu za dodatnim ispitima time da je evaluaciju stranih studijskih programa vrše spoljni saradnici Centra, koji su inače zaposleni na fakultetima i visokoškolskim ustanovama koji su i do sada vršili priznavanje diploma, odnosno koji i dalje vrše priznavanje sa ciljem nastavka studija i zbog toga je i razumljivo da se i dalje daju dodatni ispiti.
Na koji način Ministarstvo planira da reši problem koji se pojavljuje u više navrata u praksi nemogućnost okončavanja postupka priznavanja viših studija, npr. master ili doktorskih studija u slučaju kada se osnovne akademske studije navodno ne mogu priznati, jer te studije u Republici Srbiji navodno ne postoje? I da li Ministarstvo ili ENIK/NARIK centar poseduje podatke o broju ili iskustvu naših državljana u inostranstvu sa priznavanjem visokoškolskih diploma stečenim u Republici Srbiji­? Zahvaljujem

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela da iznesem stav poslaničke grupe SVM u vezi sa ovim zakonom o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Mislimo da je zakonom koji je danas pred nama, iako se dopunjuju samo tri člana ovog zakona, postojećeg zakona koji je donet u aprilu 2006. godine, ipak je ovo jedan veoma značajan zakon za dopunu Zakona o sprečavanju diskriminacije.
Naime, u članu 1. koji dopunjuje član 34, koji se odnosi na dužnost organa javne vlasti da omogući potpisivanje uz pomoć pečata osobama sa invaliditetom koje imaju trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolest i nisu u mogućnosti da se potpisuju na drugačije zakonom uređen način. Ova mogućnost se ne odnosi na potpisivanje ugovora.
Članom 2, posle istog člana, dodaje se član 34a, koji se odnosi na dužnost fizičkih i pravnih lica da omoguće korišćenje usluga potpisivanjem uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili pečata sa ugraviranim potpisom.
Treći član, član broj 3. sadrži kaznene odredbe u slučaju ako se odbije navedena dužnost.
Iako nije obimna, ova dopuna je itekako značajna. Naime, njenim odredbama se sprečava diskriminacija, odnosno omogućava se ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom, a odnosi se upravo na one građane koji imaju problema sa korišćenjem faksimila, a po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine ima više od pola miliona ljudi sa fizičkim invaliditetom i oko 240 hiljada slepih i slabovidih osoba.
Dokumenti koji prethode ovim dopunama, odnosno sa kojima se Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom upravo harmonizuje, sa jedne strane jesu Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, koja je doneta 2007. godine i kao što je gospodin ministar malopre obrazložio, Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koja je doneta 2009. godine.
Da se podsetimo, u članu 29. Konvencije, koji se odnosi na učešće osoba sa invaliditetom u političkom i javnom životu, države potpisnice se obavezuju da će osigurati da osobe sa invaliditetom mogu učestvovati efikasno i potpuno u političkom i javnom životu, ravnopravno kao drugi, neposredno ili preko predstavnika koje oni sami biraju, a to uključuje pravo i mogućnost osoba sa invaliditetom da glasaju i budu birane i od tri tačaka istog člana, druga se odnosi upravo na ovaj današnji zakon. Naime, ta tačka kaže – štititi prava osoba sa invaliditetom da tajno glasaju na izborima i javnim referendumima bez zastrašivanja, kao i da se kandiduju na izborima da efikasno obavljaju dužnosti i sve javne funkcije na svim nivoima vlasti, itd.
Važno je da naglasimo da je ovo jedan od retkih zakona oko kojeg nema veće polemike, prema kojem nema rezistencije u društvu. Kako je zakon podržan od strane stručne javnosti, tako je podržan i od strane upravo ciljne grupe na koju se odnosi. Naime, Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije, kojim predsedava gospođa Gordana Rajkov, koja je u više navrata prisustvovala sednicama Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, u potpunoj meri podržava donošenje ovog zakona, a isto tako i zastupnici Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije u potpunoj meri podržavaju zakon, pošto je upravo Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije bila jedna od inicijatora da se ovaj zakon donese, ne bi li se uskladio pre svega sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.
Na kraju, volela bih da naglasim da će poslanici poslaničke grupe SVM podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela da govorim samo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o kulturi u ime poslaničke grupe SVM, iako je u dosadašnjoj raspravi veliki broj zakona koji ćemo prihvatiti u danu za glasanje.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o kulturi se menja i dopunjuje zakon koji je donet 31. avgusta 2009. godine, i to na istoj sednici na kojoj je donet i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Nažalost, zakoni koji su istovremeno u proceduri se ne mogu usaglasiti međusobno, pa je tako došlo i do kolizije između ta dva zakona.
Ja sam na to u ime poslaničke grupe SVM ukazala još 14. jula 2014. godine, i to na javnom slušanju koje je održano u Skupštini po Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, izrazila nadu da će se u skorijoj budućnosti poraditi na usaglašavanju ta dva zakona, kada već to u ovom predlogu zakona nije učinjeno.
Prošlo je poprilično dugo vremena od tog javnog slušanja, tako da je bilo dosta vremena da se sugestije stručne javnosti uvaže, a nažalost izmene i dopune ovog predloga se ne tiču odredaba zakona koje se odnose na nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, te se u ovoj fazi nije moglo raditi na sveobuhvatnoj harmonizaciji ovih zakona.
Kolizija između ovih zakona je od samog početka do danas stvarala problema u tri ključna pitanja koja su Zakonom o kulturi i Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina na drugačiji način regulisana ili nisu precizno definisana. Prvi je postupak za utvrđivanje neke već postojeće ustanove u oblasti kulture za ustanovu od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebno i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je utvrđeno da nacionalni saveti nacionalnih manjina utvrđuju koje su ustanove kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Zakonom o kulturi je utvrđeno da Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave utvrđuju koje su ustanove kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine i to na predlog nacionalnih saveta nacionalnih manjina putem izmene osnivačkog akta.
U praksi, međutim, u brojnim slučajevima dolazi do nemogućnosti vršenja nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u oblasti upravljanja ustanovama koje su od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Postoji nekoliko primera kada je nacionalni savet određene nacionalne manjine utvrdio da je neka ustanova od posebnog značaja za tu nacionalnu manjinu, a osnivač po pravilu jedinica lokalne samouprave, zbog političkih razloga je odbijao da izmenom osnivačkog akta omogući implementaciju prava nacionalnog saveta za učešće u upravljanju tom ustanovom.
Kriterijumi za utvrđivanje ustanova kulture od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine su 2. tačka koja je problematična. Zakonom o nacionalnim savetima i Zakonom o kulturi nisu utvrđeni kriterijumi čijom bi se primenom utvrđivala neka već postojeća ustanova u oblasti kulture za ustanovu od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
I, treće, uređivanje situacije kada više nacionalnih saveta utvrdi da je neka ustanova u oblasti kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj posebnosti i nacionalnog identiteta. Naime, u svakom slučaju kada više nacionalnih saveta odredi da je to ustanova u oblasti kulture od posebnog značaja za određenu nacionalnu manjinu, nacionalni saveti imenuju po jednog člana upravnog odbora na osnovu Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Zakon o kulturi predviđa da u tom slučaju nacionalni saveti zajednički podnose kandidata za člana upravnog odbora. U praksi ovo rešenje pokazalo se kao potpuno necelishodno, budući da pojedine nacionalne manjine imaju potpuno različite, ponekad i suprotstavljene probleme ili interese koje taj zajednički član upravnog odbora jednostavno ne može da zastupa.
Zakon o kulturi, kao što sam napomenula, donet je u septembru 2009. godine. Primenjuje se od marta 2010. godine i za te četiri godine su se u više oblasti pokazale manjkavosti zakona, kao i problemi u primeni, iako je on bio prvi akt opšteg karaktera koji je imao za cilj sveobuhvatno zakonsko regulisanje u oblasti kulture.
Čini se da je najkritičnija oblast priznanja za vrhunski doprinos u kulturi zbog čega je i ovaj zakon naišao na izuzetno veliki otpor na Odboru za kulturu, tako da je glasanjem zakon i odbijen od strane odbora.
Volela bih da naglasim da je za pohvalu da uprkos odredbama Nacrta zakona, iako će se celokupna institucija priznanja za vrhunski doprinos u kulturi potpuno ukinuti, ipak će dobitnici koji su priznanje ranije stekli zadržati to pravo, a to je za poslaničku grupu SVM od značaja zbog toga jer u Vojvodini postoji znatan broj istaknutih umetnika, pripadnika mađarske nacionalne manjine, u raznim oblastima kulture koji su prethodnih godina dobili ovo priznanje, što je od izuzetnog značaja jer se na taj način afirmiše njihov doprinos i nacionalnoj kulturi Republike Srbije, a ne samo kulturi Mađarske nacionalne manjine.
U narednom delu izlaganja volela bih da se osvrnem na amandmane koje je predala poslanička grupa SVM, a o kojima smo sa gospodinom ministrom i saradnicima u novembru razgovarali detaljnije.
Prvi amandman se odnosi na član 15. kojim se menja član 35. Zakona o kulturi, a predlažemo da se doda stav koji određuje da u slučaju kada se radi o ustanovi od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti, i očuvanje identiteta nacionalne manjine u procesu imenovanja direktora ustanove, javni konkurs se objavi i u jednom od štampanih medija na jeziku i pismu nacionalne manjine.
Naime, Ustav Republike Srbije pripadnicima nacionalne manjine garantuje pravo na potpuno blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku, a Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina propisuje da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na potpuno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku, što se naravno odnosi i na informisanje putem štampe i drugih sredstava javnog obaveštavanja.
Kako bi se realizovali Ustavom i zakonom zagarantovana prava mi amandmanom predlažemo objavljivanje javnog konkursa za imenovanje direktora ustanove od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje identiteta nacionalne manjine i u jednom od štampanih medija na jeziku i pismu odgovarajuće nacionalne manjine.
Drugi naš amandman se odnosi na član 42. Predloga zakona kojim se menja član 76. Zakona o kulturi i naš predlog je da se doda stav kojim će se bliže odrediti da nacionalni savet nacionalne manjine daje predlog za raspodelu sredstava koji se dodeljuju putem javnog konkursa budžeta Republike Srbije, AP ili jedinice lokalne samouprave, ustanovama, manifestacijama i udruženja nacionalne manjine u oblasti kulture.
Naime, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisuje da nacionalni savet nacionalnih manjina daju predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, AP, odnosno jedinice lokalne samouprave, ustanovama, manifestacijama i udruženjima nacionalne manjine u oblasti kulture. Kako bi se uskladio zakon o kulturi sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, mi predlažemo ovu dopunu.
Treba, naravno, napomenuti da je interesantno kako je ovo u određenom procentu slučajeva i do sada dobro funkcionisalo, znači nacionalni saveti su davali svoje predloge, ali bez toga da je to u Zakonu o kulturi bilo tako. Tako da mi sada samo predlažemo harmonizaciju zakona, da bi se u suštini u većem broju slučajeva to tako i radilo.
Drugi deo amandmana se odnosi na isti član i naš predlog se takođe odnosi na usklađivanje Zakona o kulturi i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Predlažemo da se na kraju poslednjeg stava koji određuje da bliža merila, kriterijume i način izbora projekata u kulturi koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, AP, odnosno jedinice lokalne samouprave utvrđuje Vlada.
Naš predlog je da se doda posle – utvrđuje Vlada, u skladu sa načelima kulturnog razvoja, a naročito uvažavanjem kulturnih i demokratskih vrednosti lokalne, regionalne i nacionalne tradicije, kulturne raznolikosti, očuvanjem kulture nacionalnih manjina i dobara od posebnog značaja za kulturu i istoriju srpskog naroda koji se nalazi van teritorije Republike Srbije.
Volela bih da istaknem da je u članu 4. i 5. Zakona o kulturi propisano da se AP stara o sprovođenju kulturne politike na svojoj teritoriji, jedinica lokalne samouprave stara se o zadovoljavanju potreba građana o kulturi na svojoj teritoriji, a nacionalni saveti nacionalnih manjina, se staraju u sprovođenju kulturne politike nacionalne manjine. S obzirom da Predlogom zakona Vlada na jedinstven način utvrđuje merila za izbor projekata u kulturi koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, budžeta AP, odnosno budžeta jedinice lokalne samouprave, našim amandmanima želimo samo da se ti zakoni ponovo usaglase.
Na kraju da se podsetimo da je Ustavni sud 2014. godine, prilikom ocene ustavnosti Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina neke članove ocenio neustavnim a druge članove u potpunosti prihvatio kao u skladu sa Ustavom. Stoga, svaki novi zakon koji se donosi a odnosi se i na nacionalne manjine, odnosno nacionalne savete nacionalnih manjina, mora da uzme u obzir i odredbe tog zakona. Ne može da negira, ne može da ostavi van pažnje odredbe tog zakona, kao i da ne može da bude fakultativno da li će se uskladiti s njim ili ne.
Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina nije manje bitan od bilo kog drugog zakona pošto je donesen i prihvaćen od strane Narodne skupštine Republike Srbije i to većinom glasova svih narodnih poslanika. Apelujem da se naši amandmani prihvate i tako ćemo u danu za glasanje, naravno glasati za donošenje Zakona o kulturi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću izneti stav poslaničke grupe SVM o ova tri predloga zakona koji su danas pred nama. Odmah na početku da naglasim da će naša poslanička grupa u danu za glasanje podržati ove zakone.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, trebale bi da se naglase dve promene. Jedna promena se odnosi na ostvarivanje prava na zdravstveno osiguranja, tj. prava na korišćenje zdravstvene zaštite za vreme boravka u inostranstvu za osiguranike i članove uže porodice osiguranika koji se upućuju na rad u inostranstvo. Bitno je da se ova izmena donese.
Naime, pre nekoliko nedelja, tačnije u oktobru-novembru smo govorili o Zakonu o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, koji je donet 3. novembra ove godine i koji precizira, između ostalog, da se zaposleni mogu uputiti na privremeni rad u inostranstvo na najduži period od 90 dana. Izmenom člana 66. ovog zakona usklađuje se zakon iz oblasti zdravlja sa zakonom iz socijalnog resora, što mislimo da je izuzetno bitno da naglasimo da se to desilo sada u veoma kratkom roku. Svakako je za pohvalu da ministarstva rade na usklađivanju zakona raznih resora, da ne bi došlo do kolizije.
Ovom izmenom se predlaže da se potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu izdaje za isti period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo i time se otklanja dosadašnji problem da se zaposleni mora vraćati u Srbiju radi produženja zdravstvene zaštite, što je moglo stvarati probleme.
Takođe je za pohvalu rešenje koje pruža član 2. Predloga zakona, koji se odnosi na izmenu člana 96. stav 5, čime se predlaže bolje rešenje u vezi isplate naknade u slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće. Naime, po važećem zakonu, u slučaju svake isplate za određeni mesec trebalo je popunjavati duple obrasce, pošto je poslodavac isplatilac 65% novčane nagrade, a RFZO 35%, što je sve dovodilo do kašnjenja u isplati. Predloženom izmenom sredstva u iznosu od 35% od osnove za naknadu zarade, kao što smo i od gospodina ministra čuli, koja se sa računa budžeta prenose RFZO, Fond prenosi na račun poslodavca, a ne na račun osiguranice.
Nadamo se da će se ovom izmenom zakona bar u nekoj meri smanjiti komplikovanost, kao i oduženje, odnosno kašnjenje isplate za vreme održavanja trudnoće.
Drago mi je da je prof. dr Đukić Dejanović napomenula problem sa kojima se sve češće sada ovih dana susrećemo jer nam se i majke koje su na odsustvu radi nege deteta javljaju našoj poslaničkoj grupi sa problemom praktično im prete, poreska uprava im preti izvršiteljem upravo zbog prozivanja isplata koje se sa kašnjenjem uplaćuju na njihove račune i smatramo, bez obzira na to, da to nije u resoru zdravstva. Ipak, smatramo da treba da se naglasi da bar sada ovim zakonom što je u resoru zdravstva se radi na tome da ne dođe do kašnjenja u isplatama, kada se radi o održavanju trudnoće.
Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva je jedan takođe značajan zakon što se toga tiče jer izmenama važećeg Zakona se odlaže rok za donošenje podzakonskih akata, kao i početak primene zakona jer zbog uloženih žalbi nije izvršen postupak javne nabavke za integrisani zdravstveni informacioni sistem.
Kratko da se podsetimo, projekat Integrisani zdravstveni informacioni sistem finansira Evropska unija sa 2,5 miliona evra predpristupnih IPA fondova i projektom je predviđeno uvođenje bolničkog informacionog sistema u 19 zdravstvenih ustanova u Srbiji, kao i razvoj elektronskog zdravstvenog dosijea. Svakako treba naglasiti da će Integrisani zdravstveni informacioni sistem pružiti podršku u uspostavljanju održive IT osnove za zdravstveni sistem Srbije.
Elem, značajno je da se produži rok za uspostavljanje Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema na još godinu dana, odnosno da rok za početak primene Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva bude 1. januar 2017. godine, tako da ovu izmenu svakako treba podržati.
Treće, koji je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, tu bih naglasila četiri izuzetno bitne izmene. Prva izmena je preuzimanje osnivačkih prava od strane Republike nad kliničko-bolničkim centrima, odnosno na teritoriji autonomnih pokrajina.
Važećim zakonskim rešenjem je definisano da je osnivač zdravstvenih ustanova na primarnom nivou zdravstvene zaštite - opština, odnosno grad, i u ovu kategoriju zdravstvenih ustanova je pripadao i kliničko-bolnički centar, da je osnivač zdravstvenih ustanova na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite - Republika, odnosno na teritoriji autonomne pokrajine - pokrajina, tu spadaju opšte bolnice, specijalne bolnice, klinika, institut i klinički centar.
Izmenama, odnosno dopunama u odgovarajućim članovima ovog zakona predlaže se preuzimanje osnivačkih prava od strane Republike, odnosno autonomne pokrajine nad kliničko-bolničkim centrima i time se postiže pre svega stvaranje pravnog osnova za kapitalna ulaganja od strane Republike, odnosno autonomne pokrajine, a samim tim indirektno se postiže i poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.
Bitno je da naglasimo da navedenim izmenama nisu umanjene nadležnosti AP Vojvodine, propisane Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine u oblasti zdravstva, to je član 47, da se podsetimo, u kojem je, između ostalih nadležnosti, u tački 3) propisano da AP Vojvodina, preko svojih organa, osniva zdravstvene ustanove na teritoriji AP Vojvodine, u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova koje donosi Vlada, i to: opštu bolnicu, specijalnu bolnicu, kliniku, institut, klinički centar, Zavod za javno zdravlje, Zavod za transfuziju krvi i Zavod za antibaričnu zaštitu, a predloženim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti sada se dodaje i kliničko-bolnički centar.
U tački 7) istog člana istog člana, AP Vojvodina, preko svojih organa, imenuje i razrešava direktore, zamenike direktora, članove upravnog i nadzornog odbora zdravstvenih ustanova čiji je osnivač, te će se i ova odredba odnositi na imenovanje i razrešavanje direktora, zamenika direktora, članova upravnog i nadzornog odbora kliničko-bolničkih centara.
Drugom izmenom zakona se na nov način reguliše obavljanje dopunskog rada u oblasti zdravstva. Naime, predviđa se da zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi i drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom, koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van redovnog radnog vremena zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, u ukupnom trajanju od jedne trećine punog radnog vremena.
Predloženim izmenama je propisano da je zaposleno lice dužno da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove u kojoj radi puno radno vreme o zaključenom ugovoru o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, a o ugovorima o dopunskom radu koje je zaključila, zdravstvena ustanova je dužna da vodi evidenciju.
Predloženim izmenama se propisuje da jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu zaposleni dostavlja u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora o zdravstvenoj inspekciji radi kontrole obavljanja dopunskog rada u oblasti zdravstva, što svakako čini transparentnijim način i obim dopunskog rada zdravstvenih radnika.
Treća izmena predviđa brisanje stava 2. člana 185. važećeg zakona, kojim je regulisano da stranom državljaninu koji je završio fakultet zdravstvene struke, a ne obavlja zdravstvenu delatnost kao profesiju u Republici Srbiji, ministar rešenjem može odobriti specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju, što jeste malo konfuzno. Naime, kako ministar zadužen za oblast zdravstva Republike Srbije može da odobri specijalizaciju ili užu specijalizaciju stranom državljaninu, i to bez uzimanja u obzir zakona i propisa date države gde će taj strani državljanin obavljati specijalizaciju ili užu specijalizaciju? To krajnje neprofesionalno rešenje nikako ne bi trebalo da bude nadležnost ministra i dobro je što se ovim izmenama to ukida. Celishodnije i efikasnije rešenje je da ministarstvo zdravlja države koja je stranac obavlja zdravstvenu delatnost kao profesiju, odobrava specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju u skladu sa njihovim zakonom i upućuje kandidate da se upišu direktno na neki od fakulteta zdravstvene struke u Republici Srbiji i na specijalizaciju ili užu specijalizaciju, a uslov i način i postupak upisa fakulteta treba da regulišu međusobnim sporazumom.
Četvrta izmena predlaže brisanje člana 198. a) i b) važećeg zakona koji se odnosi na izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence, koji postupak sprovodi nadležna komora radi utvrđivanja stručne osposobljenosti zdravstvenih radnika za samostalni rad. Obzirom da su zdravstveni saradnici iz različitih oblasti zaposleni u zdravstvenim ustanovama, a Zakon o komorama zdravstvenih radnika ne propisuje licenciranje zdravstvenih saradnika, zdravstveni saradnici treba da se licenciraju u nadležnim komorama, odnosno udruženjima i to je razlog za brisanje navedenih članova.
Na kraju bih volela još jednom da naglasim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, poštovani poslanici, pred nama su danas tri veoma važna zakona. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti merodavnom pravu, i priznanju izvršenja odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.
Želim da izrazim podršku ovih zakona u ime poslaničke grupe SVM, i da potvrdim da ćemo u Danu za glasanje, podržati sva tri zakona glasanjem za.
Krenuću od ovog poslednjeg zakona pomenutog, naime, razlog potrebe za potvrđivanjem ovog zakona je toliko očigledan. Ova Konvencija je nastala kao izmena Konvencije iz 1961. godine, uzimajući u obzir i Konvenciju UN o pravima deteta, iz 1989. godine, pok okriljem Haške Konferencije za međunarodno privatno pravo, zaključeno je još 19. oktobra 1996. godine, a stupilo je na snagu 2002. godine.
Iako nismo u izrazitom kašnjenju, kao što je npr. Belgija tek 28. maja 2014. godine ratifikovala potpisom konvenciju, a Italija je još nije ni potpisala, za Srbiju je ipak značajno da se upravo sada usvoji konvencija, jer je za države članice EU i ova konvencija deo komunitarnog prava i samim tim države koje pristupaju EU dužne su da prilagode svoje zakonodavstvo i pristupanje ovim ugovorima.
Bitno je istaći da poglavlje 24 izveštaja Evropske komisije o napretku Republike Srbije za 2014. godinu navodi da Republika Srbija još uvek nije pristupila konvenciji, te je potpisivanje konvencije jedan od neophodnih koraka koje Republika Srbija mora preduzeti u procesu evrointegracija.
Značajno je da se napomene da konvencija uspostavlja princip jednakog tretmana dece koja žive u istoj državi. Međunarodna nadležnost se određuje na osnovu uobičajenog boravišta deteta, tako da deca dobijaju jednak tretman, jednaka prava bez obzira na državljanstvo.
Međutim, u slučaju dece koja spadaju u posebno ugroženu kategoriju, deca izbeglice, deca bez uobičajenog boravišta i međunarodno raseljena deca, konvencija određuje redovnu nadležnost organa države, na čijoj se teritoriji dete nalazi, što je svakako praćenje principa najboljeg interesa deteta.
Poslanička grupa SVM će naravno podržati ratifikaciju ove konvencije.
Što se tiče Zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, značajno je istaći nekoliko činjenica.
Potreba za donošenjem ovog zakona postoji zbog toga jer su stupanjem na snagu člana 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, 23. maja 2009. godine prestale da važe odredbe Zakona o zaštiti građana Savezne Republike Jugoslavije na radu u inostranstvu.
To je bitan bio zakon koji je uredio oblast zaštite zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu, postupku zapošljavanja kod inostranih poslodavaca i prilikom povratka u Saveznu Republiku Jugoslaviju, obaveze preduzeća, drugog pravnog lica i preduzetnika u vezi sa upućivanjem radnika na privremeni rad u inostranstvo, obaveze poslodavaca i zaposlenih za vreme rada u inostranstvu i drugo, među kojima naročito ističemo određivanje postupaka i uslova upućivanja zaposlenih po osnovu međunarodne naučne, tehničke i prosvetno-kulturne saradnje.
Svakako je bilo potrebno uraditi celokupnu reviziju svih odredbi, kako bi sa jedne strane poslodavci sa teritorije Republike Srbije mogli efikasno i konkurentno da posluju na inostranim tržištima u skladu sa međunarodnim standardima, a sa druge strane, potrebno je da se odredi i zaštita zaposlenih koji su upućeni na privremeni rad u inostranstvo, naročito kada se gleda iz ugla savremenih radnih migracija, odnosno sprečavanja nelegalnih migracija.
Treba da se istakne da se zaposleni može uputiti na privremeni rad u inostranstvo iz dva cilja. Jedno je upućivanje na rad u inostranstvo, a drugo upućivanje na stručno osposobljavanje i usavršavanje za potrebe poslodavca, za šta se može očekivati i povećana potreba pri svakom novom stvaranju novih radnih mesta od strane inostranih investitora i multinacionalnih kompanija na teritoriji Republike Srbije.
Postoje tri značajne novine u ovom zakonu. Prva novina je postupak primene zaposlenog, pripreme zaposlenog za upućivanje na privremeni rad u inostranstvo. Druga novina je postupak obaveštavanja, čime se nadležno ministarstvo obaveštava o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i tu je novina sa jedne strane u tome da se smanjuje obim procedure i administracije za poslodavce, a sa druge strane omogućava bolju kontrolu i vođenje evidencije nadležnog organa, posebno kroz povezivanje sa postojećom bazom centralnog registra.
Treća novina je zapravo povećavanje efikasnosti zaštite zaposlenih, pošto preciznim odredbama se propisuje dužnost saradnje i razmene informacije organa i organizacija koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa zaštitom zaposlenih, koji su upućeni na rad u inostranstvo, a to su Ministarstvo za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, RFZO, Ministarstvo spoljnih poslova, kao i Diplomatsko konzularno predstavništvo Republike Srbije u inostranstvu.
Bitno je da se napomene da su statistički podaci navedenih organa bili mnogo različiti, tako u evidenciji ministarstvo ima podatke o oko hiljadu zaposlenih koji su upućeni na privremeni rad u inostranstvo, dok na osnovu podataka Republičkog fonda, a tu su i te kako relevantni podaci, naime u Fondu se vodi evidencija o osiguranicima koji su upućeni u zemlje sa kojima Srbija ima zaključene sporazume o socijalnom osiguranju, a njih je poslednjih godina bilo više od 7.000.
Pošto podzakonskim aktom treba da se propiše izgled obrasca koji se zove „obaveštenje o upućivanju zaposlenog na privremeni rad u inostranstvo“, za koje se određuje rok od 45 dana od stupanja na snagu ovog zakona, što je osam dana nakon objavljivanja u „Službenom glasniku RS“, tako da je predviđen početak primene zakona u roku od dva meseca od stupanja na snagu.
Prelaznim i završnim odredbama takođe je određeno da će se svi postupci upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, koji su započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, biti okončani prema onim propisima po kojima su i započeti.
Ovo je jedan značajan i dobar zakon iz perspektive konkurentnosti tržišta rada, ali i gledano iz ugla zaštite zaposlenih koji su upućeni na privremeni rad u inostranstvo, tako da će poslanička grupa SVM svakako podržati svojim glasovima i ovaj zakon u danu za glasanje.
Treći zakon koji je danas pred nama, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu je takođe jedan značajan i dobar zakon koji ćemo podržati.
Važeći Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu donet je 2005. godine, a tokom primene tog zakona su uočene neke manjkavosti koje bi ove izmene i dopune trebalo da poboljšaju.
Kao prvo, trebalo je precizirati na koga se odnosi ovaj zakon. Naime, primenom zakona se uvidelo da se odredbe zakona ne mogu odnositi na specifične aktivnosti Vojske i policije, a trebalo je precizirati značenje pojedinih izraza, periodične provere osposobljenosti, kao i kontinuirano usavršavanje znanja lica za bezbednost i zdravlje na radu i druge detalje koje se odnose na odredbe ovog zakona.
Postoje tri značajne novine. Prva novina je preciziranje, definisanje poslodavca. Naime, članom 2. se tačno opisuje ko je poslodavac. Poslodavcem se smatra i fizičko lice koje po bilo kom pravnom osnovu zapošljava zaposlenog, ali iz ovog se smatra izuzetkom lice koje posao obezbeđuje u domaćinstvu i nosioci poljoprivrednog gazdinstva, koji obavljaju posao sa članovima porodičnog, poljoprivrednog domaćinstva u skladu sa propisima o poljoprivredi, dok pod odredbe ovog zakona i dalje padaju fizička lica koja sa članovima svog porodičnog domaćinstva obavljaju privredu ili drugu delatnost.
Druga novina jeste uvođenje izraza „prevencija“ i pored tačnog definisanja „prevencija“ u članu 2. Predloga zakona koji se odnosi na član 4. zakona, gde se tačno precizira termin „prevencija“ kao skup mera sa ciljem sprečavanja ili smanjenja rizika na radu, ali tako se i na primeru u članu 3. Predloga zakona koji se odnosi na izmenu i dopunu člana 6. zakona, ne samo što se terminološki reč „invalid“ zamenjuje rečima „osoba sa invaliditetom“, nego isti član se dopunjuje i odredbom koja se odnosi na preventivne mere u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu mladih, zaposlenih žena za vreme trudnoće, kao i dojilje, što je izuzetno značajan korak koji svakako pozdravljamo.
Treća novina je zapravo ujedno i najznačajnija za nacionalne manjine, odnosno za SVM. Naime, odmah u članu 2. dodaje se tačka 24. koja objašnjava da je jezik koji zaposleni razume, jeste maternji jezik, jezik koji je u službenoj upotrebi na teritoriji na kojoj poslodavac ima sedište, odnosno zaposleni obavlja poslove i koji zaposleni govori, čita i piše, ali tu spada i jezik koji je utvrđen kao uslov za obavljanje poslova radnog mesta.
Što je značajno, zakonom je uređeno u članu 24. da ukoliko poslodavac zaposlenom da na korišćenje opremu za rad ili sredstva za opremu za ličnu zaštitu na radu ili ako im da na korišćenje opasne hemijske materije za koje čak postoji i obrazac, bezbednosni list, poslodavac mora da obezbedi prevod dokumentacije, odnosno bezbednosnog lista na jezik koji zaposleni razumeju, što je izuzetno značajan korak.
Ističemo još da je svakako za pohvalu da zakon posebno uređuje zaštitu bezbednosti i zdravlja na radu kada su zaposleni iz tzv. posebnih osetljivih grupa u pitanju, kao što su osobe sa invaliditetom, trudnice ili majke dojilje.
Konačno, da naglasimo još jednom da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati sva tri zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovani narodni poslanici i poslanice i drage kolege, volela bih samo radi javnosti da kažem par reči o ovom našem amandmanu.
Mi smo podneli amandman na član 2. tačka 9). Pošto se u članu 2. navode ciljevi koji se odnose na nacionalne parkove, mi smo predložili da se u tački 9) dodaju reči: „i sport i rekreacija“. Naime, prvih osam tačaka ovog člana opisuje tu biocentričnu funkciju, što je izuzetno bitno za zaštitu prirode. Međutim, pored toga bi trebalo, po našem mišljenju, i antropocentrična funkcija nacionalnih parkova da se istakne. Zbog toga mislimo da bi bilo dobro da se unesu i reči: „i sport i rekreacija“.
U puno slučajeva se dešavalo da su udruženja, sportska i rekreativna udruženja, podnosila zahteve za odobravanje održavanja raznih sportskih manifestacija. Međutim, neki od javnih preduzeća, nacionalnih parkova, su odbijali te zahteve, govoreći da nisu nadležni. Dodavajući reči: „sport i rekreacija“ smatramo da bi sada došlo do prevazilaženja tog problema i da bi moglo da dođe do poboljšanja zakona na taj način.
Naime, trebalo bi naglasiti to da se u strategiji razvoja sporta u Republici Srbiji za period 2014-2018. godine očekuje, između ostalog, i povećanje obuhvata bavljenja građana sportom kroz razvoj i unapređenje sportske rekreacije. Takođe, i strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine stavlja veliki naglasak na ekskurzije, nastavu u prirodi, rekreativnu nastavu, za koju bi nacionalni parkovi bili idealna lokacija. Na ovaj način se ovaj zakon u nekoj meri usaglašava i sa ostalim resorima, sa ostalim ministarstvima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovan ministarko sa saradnicima, narodni poslanici, kolege i koleginice, pred nama je jedan set zakona koji su izuzetno bitni za oblast zaštite životne sredine i politiku održivog razvoja i poslanička grupa SVM će u danu za glasanje podržati ove zakone. Sada bih ja volela da govorim o zakonu o nacionalnim parkovima.
Kao prvo volela bih samo da se podsetimo ukratko da pojam „nacionalnog parka“ se prvi put koristi u Londonskoj konvenciji 1933. godine, kada je određena sledeća definicija nacionalnog parka „zaštićeno područje izdvojeno radi očuvanja i unapređenja njegovih estetskih, geoloških, arheoloških i istorijskih vrednosti, a u kojima su propisana određena ograničenja i zabrane“.
Hiljadu devetsto četrdesete godine se ta definicija proširuje i tadašnja Vašingtonska definicija se dopunjuje „očuvanjem prirodnih, predeonih, panoramskih lepota i biljnog i životinjskog sveta od nacionalnog značaja“, a dodaje se da se u nacionalnom parku pruža mogućnost ljudskih aktivnosti uživanja tih lepota, pri čemu se zabranjuje iskorištavanje prirodnog bogatstava u ekonomske svrhe.
Sveobuhvatna definicija je doneta 1996. godine u Nju Delhiju na Skupštini, koja kaže – nacionalni park je relativno veliko područje izuzetne lepote, gde jedan ili više eko sistema nisu promenjeni antropogenim korišćenjem i gde biljni i životinjski svet, biološke i morfološke osobenosti imaju posebnu važnost za nauku, obrazovanje i rekreaciju.
Po osnovnoj podeli u nacionalnim parkovima američkog tipa osnovna funkcija je turizam i rekreacija, a u nacionalnim parkovima evropskog tipa više je zastupljena funkcija konzervacije i naučno istraživačkog rada. U kombinovanim tipovima kao što su i nacionalni parkovi u Republici Srbiji, podjednako su zastupljene konzervatorska i turistička funkcija tj. pored biocentrične funkcije koja podrazumeva pre svega zaštitu prirode bitna je i antropocentrična funkcija, koja obuhvata aktivnosti koje čovek preduzima.
Međutim, značajno je da se uspostavi balans između te dve funkcije, što se upravo ovim zakonom postiže. Donošenje ovog zakona je preko bilo potrebno. Naime, stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prirode 2009. godine, odredbe Zakona o nacionalnim parkovima su osim članova 6. i 7. i opisa područja nacionalnih parkova, bile stavljene van snage. Takođe je bilo neophodno da se preciziraju granice nacionalnih parkova, režimi zaštite, razvoj i upravljanje, pravilo ponašanja sa jasnim određivanjem politike održivog razvoja, odnosno finansiranja kao i učešće stanovništva i javnosti u funkcionisanju nacionalnih parkova. Krajnji cilj ovog zakona je adekvatnije prepoznavanje i korišćenje prirodnih resursa, jačanje društvenog konsenzusa, širenje svesti u vezi javnog interesa zaštite prirode, a u krajnjoj meri obezbeđivanje interesa nosilaca ekološki odgovornog i održivog socioekonomskog razvoja u nacionalnim parkovima.
U prvom delu zakona se definiše da li se zakon odnosi na nacionalne parkove Fruška gora, Đerdap, Tara, Kopaonik i Šar planina. Bitno je istaći da se u ovom delu naglašava da se nacionalni park shodno primenjuju i odredbe zakona kojim se uređuje zaštita prirode, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Bitno je istaći da proverom kroz tekst Predloga zakona o nacionalnim parkovima i Zakona o zaštiti prirode može se ustanoviti da je ispoštovana shodna primena Zakona o zaštiti prirode, tj. usaglašeni su tekstovi.
Konkretno, Zakonom o zaštiti prirode izvršena je kategorizacija zaštićenih područja i propisano da se nacionalni park proglašava zakonom kao zaštićeno područje i to je jedino zaštićeno područje koje se proglašava zakonom. Inače, ostala zaštićena područja pokrajinskog, odnosno regionalnog, odnosno velikog su značaja i druga kategorija. Ova područje proglašava Vlada, odnosno nadležni organ Autonomne pokrajine, kada se zaštićeno područje nalazi na teritoriji Autonomne pokrajine, a zaštićeno područje lokalnog značaja, tj. treća kategorija proglašava nadležni organ jedinice lokalne samouprave.
Što se tiče ciljeva zakona bitno je naglasiti da prvih osam tačaka koje se odnose na biocentričnu funkciju nacionalnih parkova i samo je poslednja deveta tačka koja se odnosi na antroprocentričnu funkciju i kod ovog člana će poslanička grupa SVM imati jedan amandman. Naime, naš predlog je da se ova tačka koja sadrži impresivan doživljaj prirode posetiocima, obrazovanje i istraživanje dopuni i rečima – sport i rekreacija. Pošto smatramo da je i to izuzetno bitno i o tome ćemo naravno detaljnije u danu kada se bude govorilo o zakonu u pojedinostima.
Drugi deo teksta zakona predstavlja najveći deo teksta, a odnosi se na tačno određivanje vrednosti i površine odnosno granici i režimi zaštite. U ovom delu se, kao prvo, određuje tačno zbog čega je osnovan nacionalni park i ako pogledamo pojedinačno raznovrsnost u geološkom sastavu, odnosno u biljnom diverzitetu, dolazimo do impresivnih saznanja o šarolikosti i lepoti naših nacionalnih parkova.
Pored određivanja specifičnosti pojedinih nacionalnih parkova, u ovom delu se tačno određuju i površine odnosno granice istih i treba da se naglasi da će upravljač nacionalnog parka biti dužan da izvrši identifikaciju granica zaštite na katastarskom planu, nacionalnog parka i to u saradnji sa republičkim, geodetskim zavodom i nadležnim zavodom za zaštitu prirode.
U ovom delu se takođe određuju tačno i režimi zaštite tj. ovaj deo sadrži koliki procenat određenog nacionalnog parka je zaštićen prvim, drugim, odnosno trećim stepenom zaštite. Inače, na osnovu stepena zaštite se primenjuju zabrane, ograničenja radova i aktivnosti, a to je sve utvrđeno planom upravljanja i propisima kojima se uređuje zaštita prirode.
U četvrtom delu zakona određuje se upravljanje odnosno održivog korišćenja nacionalnog parka. Upravljanje nacionalnim parkovima i delatnost upravljača su poslovi od opšteg interesa i upravljači su javna preduzeća nazvana istoimeno po nacionalnim parkovima. Tako, npr. Nacionalni parkom „Fruška gora“ upravlja Javno preduzeće „Nacionalni park Fruška gora“ itd.
Osnivač javnog preduzeća je Republika Srbija a pravo osnivača vrši Vlada što je u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode i Zakonom o javnim preduzećima.
Što se tiče pokrajinske nadležnosti, pored toga što postoje određeni povereni poslovi u inspekcijom nadzoru, preko inspektora nadležnih za poslove zaštite životne sredine, pri čemu se odredbe o inspekcijskom nadzoru sadržane u zakonu kojim se uređuje zaštita prirode shodno primenjuju u vršenju nadzora u
nacionalnom parku. Međutim, AP Vojvodina nema nadležnosti po pitanju nacionalnih parkova. Ipak, volela bih da spomenem nekoliko činjenica iz hronologije događaja vezano za upravljanje Nacionalnim parkom „Fruška gora“, koji se nalazi na teritoriji AP Vojvodine.
Objavljivanjem odluke Ustavnog suda, dana 13. jula 2012. godine, prestale su da važe odredbe člana 27. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, ocenjene kao neustavne, kojima je bilo propisano da AP Vojvodina preko svojih organa osniva i Javno preduzeće za upravljanje Nacionalnim parkom „Fruška gora“. Nakon toga, 22. marta 2013. godine raskinut je Ugovor o prenosu osnivačkih prava u Javnom preduzeću „Nacionalni park Fruška Gora“, Sremska Kamenica, na AP Vojvodinu, čime je Republika Srbija ponovo stekla osnivačka prava.
Stav SVM jeste, naravno, da bi bilo potrebno da se osnivačka prava prenesu na AP Vojvodinu. Međutim, odluka Ustavnog suda nije fakultativna, stoga nismo u vezi sa time podneli amandman.
Javno preduzeće „Nacionalni park Fruška gora“ osnovano na osnovu Zakona o nacionalnim parkovima. Nastavlja sa radom u skladu sa Predlogom ovog zakona i odlukom o usklađivanju poslovanja Javnog preduzeća „Nacionalni park Fruška gora“ sa Zakonom o javnim preduzećima koje je donela Vlada 20. maja 2013. godine.
I na kraju, bitno je naglasiti da se u Predlogu zakona o nacionalnim parkovima, preciznije definišu režim zaštite u nacionalnom parku, pošto su taksativno nabrojane aktivnosti i radovi koje je zabranjeno obavljati u pojedinim stepenima zaštite. S druge strane, i jasnije se definišu obaveze upravljača u sprovođenju režima zaštite u nacionalnom parku i upravljanje prirodnim vrednostima, građevinskim zemljištem koje mu je naneto na korišćenje i upravljanje, objektima koji služe u upravljanju prirodnim vrednostima, a i drugim nepokretnostima koje mu se poveravaju na upravljanje.
Što je takođe važno, ovim zakonom se jača društveni konsenzus i širi svest u vezi javnog interesa zaštite prirode i efikasnije se obezbeđuju interesi nosilaca ekološki odgovornog odnosno održivog socioekonomskog razvoja u nacionalnom parku.
Na kraju, još jednom samo da napomenem da će poslanička grupa SVM imati jedan amandman, a u Danu za glasanje ćemo podržati ovaj set zakona. zahvaljujem.

Zahvaljujem poštovana predsednice.
Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, molim vas predsednice ako možete da mi stvorite uslove za rad pošto ne mogu ovako da govorim u ovakvoj buci.
Postavljam pitanje ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja gospodinu dr Srđanu Verbiću. Ista ova pitanja ću postaviti, u stvari sam predala i u Pisarnicu u pisanoj formi. To čisto zbog beleški govorim.
Imajući u vidu odredbe Ustava RS, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, odnosno Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a pri sprovođenju Pravilnika o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost osnovnog, odnosno srednjeg obrazovanja, kao i stručnog uputstva u formiranju odeljenja i načina finansiranja u osnovnim i srednjim školama za školsku 2015/2016. godinu nailazimo na niz nedoumica i problema u vezi kojih ovim putem tražim obaveštenje i objašnjenje.
Volela bih da naglasim da smo nakon niza neuspešnih stručnih usavršavanja u navedenim pitanjima i trenutno su u toku usaglašavanja na višem političkom nivou, ali ipak smatramo da je bitno da se ova pitanja postave i u ovom visokom domu, u ovoj instituciji, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, predstavničkom telu građana Republike Srbije.
Prvo pitanje koje bih postavila jeste – koje su škole za koje je ministar koristio svoje diskreciono pravo na osnovu člana 7. stav 14. gore navedenog Pravilnika i dao saglasnost za odobravanje odeljenja sa manje od 15 učenika i koje odeljenje, odnosno koliko učenika je tačno u pitanju? Koliko u Republici Srbiji ima škola sa kombinovanim odeljenjima u prvom ciklusu obrazovanja i vaspitanja i na osnovu čega se smatra zakonski ili profesionalno opravdanim kombinovanje prvog i drugog razreda osnovne škole kada po pravilu može da se kombinuje prvi sa trećim, odnosno drugi sa četvrtim razredom?
Koliko škola se na osnovu člana 8. stav 2. Pravilnika obratilo ministarstvu sa molbom priznavanja manjeg ili većeg broja izvršilaca od broja koji je utvrđen Pravilnikom i to za koliko radnih mesta? Za koliko radnih mesta je ministarstvo dalo saglasnost? Da li se smatra ćutanje administracije ukoliko ministarstvo u određenom roku ne odgovori na vreme na ove molbe i koji je to rok?
Čija je nadležnost da odluči pri primeni Pravilnika koga će od vannastavnog osoblja zadržati škola, a koga će staviti na listu tehnoloških viškova? Koji je postupak odabira pravila u slučaju da se po Pravilniku od dva stručna saradnika može zadržati samo jedan, a radi se o školi u kojoj se nastava odvija i na jeziku nacionalne manjine? Da li ima prioritet zadržavanje radnog mesta osobe koja je do sada bila zaposlena na neodređeno vreme, ali ne govori jezik na kome se odvija nastava i osoba koja je do sada bila zaposlena na određeno vreme, ali govori jezik nastave?
Kako se pri bodovanju uzima u obzir poznavanje jezika, ukoliko se radi o školi u kojoj se nastava odvija i na jeziku nacionalne manjine? Koji broj učenika se u odnosu na CENUS unosi? Fizički broj, tj. koliko stvarnih osoba pohađa nastavu u određenom odeljenju, ili realan broj učenika povećan za dva, odnosno za tri, za učenike koji nastavu pohađaju po IOP-u, po individualnom obrazovanom planu? Kako se primenjuje Pravilnik o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost osnovnog, odnosno srednjeg obrazovanja, u slučaju da škola ima i dom učenika?
Na kraju bih volela da pitam kada će Ministarstvo uraditi reviziju, odnosno korekciju Pravilnika, kako se bi se usaglasio sa specifičnim problemima škola? Ko će biti članove te radne grupe koja će izraditi izmene i dopune Pravilnika i da li će se u taj posao uključiti predstavnici nacionalnih saveta nacionalnih manjina? Naime, Pravilnik koji je trenutno na snazi uopšte ne prepoznaje male škole, kao što smo i malopre čuli od koleginice, ne prepoznaje velike udružene škole koje u većini slučajeva ostvaruju nastavu u više objekata, a ne prepoznaje ni škole sa specifičnim programima za nadarene učenike i ima problema sa specifičnostima škole na jezicima nacionalnih manjina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.
Poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, volela bih samo kao još jedna stranka koja pripada jednoj nacionalnoj manjini da dodam svoj doprinos ovom pitanju oko ovog amandmana.
Naime, amandman je odbijen sa obrazloženjem da će se u pravilniku koji se odnosi na udžbenike na jeziku nacionalne manjine opisati tačno i detaljno šta to podrazumeva i zbog toga ne treba u zakonu da stoji toliko detaljno.
Ja bih volela samo da napomenem da kada se radi o udžbenicima na jezicima nacionalnih manjina, da tu imamo četiri grupe udžbenika. To se ne poklapa baš tačno sa ovim opisom koji je u Zakonu za udžbenike na jezicima nacionalnih manjina, ali to što je bitno jeste da tu postoje udžbenici koji se izdaju i štampaju u Srbiji na jeziku nacionalne manjine, a koji su za podučavanje pisanja i čitanja za maternji jezik.
Tu postoji druga grupa udžbenika koji su prevod udžbenika sa srpskog na jezik nacionalne manjine, a koji nemaju nikakvu specifičnost što se tiče nacionalne manjine. To su udžbenici iz, recimo, matematike, fizike, hemije, biologije itd. Znači, u ovom slučaju treba se gledati samo na kvalitet prevoda, ukoliko se radi o nekom udžbeniku koji je već odobren na srpskom jeziku.
Slažem se tu sa prethodnim govornicima, da tu treba da se obrati pažnja i na to ko će vršiti taj predlog. Naime, u nekim od prethodnih verzija zakona je bila varijanta da to bude licencirani sudski tumač. Međutim, tu treba da se obrati pažnja na to da se radi o stručnim predmetima. Znači, to treba da budu nastavnici i profesori koji predaju te stručne predmete na jeziku nacionalne manjine. Naravno, uz druge amandmane koje smo i mi predložili, a koji su prihvaćeni, nacionalni savet nacionalne manjine će biti taj koji će dati presudnu ulogu u tom procesu. Naime, treba da da prethodnu saglasnost na taj prevod, što će značiti da od strane nacionalnih saveta treba da bude ta stručna uloga da li će se odobriti prevod ili ne.
Da se vratimo na sledeću grupu udžbenika na jezicima nacionalnih manjina, a to je to gde se sada nalazimo sa ovim amandmanom. Naime, to su udžbenici koji su prevod udžbenika odobrenih sa srpskog jezika na jezik nacionalne manjine, ali koji imaju izuzetno veliku ulogu zbog toga što su od značaja za određenu nacionalnu manjinu. To su udžbenici u prvom i drugom razredu za predmet priroda i društvo, odnosno poznavanje prirode, društva i okoline, tj. svet oko nas, a u trećem i četvrtom razredu priroda i društvo, a u višim odeljenjima istorija i likovna umetnost. E sada, na nekim jezicima nacionalnih manjina postoje udžbenici za muzičku kulturu koji su na jeziku nacionalne manjine štampani, a ako nisu, onda naravno i dodatak treba da se usaglasi sa time.
Znači, ako bi voleli da bude savršen ovaj zakon, odnosno odredba ovog zakona, onda bi ova tačka 3. trebala da bude udžbenik koji je prevod udžbenika sa srpskog jezika sa dodatkom, jer dodatak ne stvara posebnu celinu. To se ne štampa posebno kao poseban udžbenik, nego je to 15% plus na kraju udžbenika koji se štampa na jeziku nacionalne manjine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Koristiću vreme poslaničke grupe.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela samo ukratko da se osvrnem na ovaj prihvaćeni amandman, odnosno, da kažem nekoliko reči o amandmanima koji su prihvaćeni od strane Ministarstva.
Naime, Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara je podnela ukupno sedam amandmana, od kojih su prihvaćena četiri amandmana. Volela bih da konstatujem da su neki od naših amandmana bili toliko dobri da su poslanici drugih poslaničkih grupa od reči do reči, u istovetnom tekstu, to podneli takođe, što samo dokazuje da su naši amandmani bili dobri i sa najboljom namerom sastavljeni, da bi se ovaj zakon napravio što savršenijim.
U ovom amandmanu koji se odnosi na član 14. mi smo ubacili da se u plan udžbenika treba uneti i jezik i pismo na kome se štampa udžbenik, što je izuzetno bitno da bi ministarstvo u kasnijem periodu, kada se pojavljuje konkurs za izdavanje udžbenika, tačno znalo koji udžbenici na jezicima nacionalnih manjina treba da se... Zahvaljujem, pošto je izuzetno teško da se govori pored ovakve buke.
Ali, da se vratimo na temu. Izuzetno je bitno za nas da mi nismo tražili više nego što Ustav Republike Srbije garantuje, odnosno što je napisano u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, mi smo se samo trudili da se ovi zakoni usaglase i da ono što je napisano u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina od reči do reči bude prebačeno i u Zakon o udžbenicima, što je sada ovim putem i urađeno. Znači, od reči do reči, tačno tako predstavlja Zakon o udžbenicima, kao što je i u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Još samo jedan dodatak. Naš četvrti amandman koji se odnosi na 42, kaznene odredbe, jeste da udžbenik koji je prevod udžbenika odobrenog na srpskom jeziku ne može da bude skuplji od originala sa kojeg je preveden, što je izuzetno bitno upravo zbog toga jer se na taj način stvaraju apsolutno isti uslovi i za pripadnike nacionalnih manjina, što je izuzetno bitno. Jer, svi znamo da troškovi udžbenika koji se prevode jesu veći, naravno, zbog prevoda, ali smatramo da to nikako ne bi smelo da se oseti od strane građana koji koriste udžbenike na jezicima nacionalnih manjina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.
Poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela samo u nekoliko reči sad, ne da se zahvalim, pošto je kolega Pavićević rekao da se ne zahvaljuje ministru na odobrenim amandmanima. Ja bih volela da se zahvalim na otvorenosti Ministarstva prosvete za saradnju, kada smo radili na usklađivanju predstavki Zakona o udžbenicima sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Još jednom bih volela samo da naglasim da je i u ovom slučaju došlo do usklađivanja od reči do reči sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, što je izuzetno bitno zbog toga jer mi ne tražimo ništa više od toga nego što zakoni omogućavaju, odnosno od onih prava koja nam omogućavaju razni zakoni. Volela bih da istaknem da i ta činjenica da su drugi poslanici priložili istovetni amandman sa istim rečima dokazuje da je ovo izuzetno bitna stvar. Mi smo izuzetno zadovoljni sa činjenicom da je ovaj amandman prihvaćen, odnosno da se uvažila naša sugestija.
Još jednom bih volela samo da se zahvalim na otvorenosti i saradnji Ministarstvu prosvete. Zahvaljujem.

Molim vas, koliko još imam vremena iz poslaničke grupe.

Hvala lepo.
Zahvaljujem se na opaski. Mi smo jako, jako detaljno pregledavali zakon i u svakom slučaju kada smo smatrali da je potrebno da se stavi i nadležnost nacionalnog saveta nacionalne manjine, meni se čini da smo mi u svakom slučaju to stavili. Suština je u tome da se traži prethodna saglasnost. Znači, ključ je u tome da se prethodna saglasnost nacionalnog saveta nacionalnih manjina traži. Znači, u ranijoj fazi u mnogo ranijoj fazi u procesu odobravanja udžbenika bi trebalo da se dostavi prethodna saglasnost Ministarstva. Znači, u tom trenutku kada izdavač predaje konkursnu dokumentaciju zajedno sa rukopisom udžbenika bi trebalo da preda i prethodno pismenu saglasnost nacionalnog saveta.
Međutim, ovde je sada drugo pitanje šta sve treba da sadrži rešenje. Možda ne bi bilo zgoreg da to bude i u rešenju u pravno tehničkom smislu, ako je moguće da se doda, verovatno bi bilo zgodno da se doda, mada naglašavam da se tu radi o prethodnoj saglasnosti i ukoliko smatramo apsolutno pravilnim kako će se odvijati proces odobravanja udžbenika.
Znači, ako u momentu predavanja konkursne dokumentacije ne postoji prethodna saglasnost Nacionalnog saveta, onda uopšte neće moći da se okonča celokupna procedura, ali ispravite me ako nisam u pravu.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, narodni poslanici i narodne poslanice, koristiću vreme poslaničke grupe. Ovo je jedan od onih amandmana koji je prihvaćen od strane Ministarstva prosvete i ja bih ovim putem volela da izrazim veliko zadovoljstvo i sreću narodnih poslanika poslaničke grupe SVM.
Naime, smatrali smo da izuzetno bitno da pored toga što smo postigli da se Zakon o udžbenicima uskladi sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, što je izuzetno bitna stavka, da pored toga vodimo računa i o tome da ne dođe do diskriminacije. U Zakonu protiv diskriminacije, odnosno u Zakonu o diskriminaciji, kako se može takođe zvati, izuzetno je bitno da ne dođe ni do direktne, a ni do posredne diskriminacije. Ovo bi bila, naravno, posredna diskriminacija, ukoliko bi pripadnici nacionalnih manjina trebali da plate veću cenu za udžbenike, koji bi bili isto tako prevod sa srpskog jezika.
Smatramo da je izuzetno bitno da se u svakom slučaju kada se radi o korišćenju prava, odnosno o snalaženju prava nacionalnih manjina, da to u potpunoj meri treba da se učini na taj način da ni u ovim posrednim slučajevima, kada postoji tako reći opasnost za diskriminaciju, do toga ne dođe.
Mislim da je takođe izuzetno bitno da naglasimo da u onom periodu pre nego što je ovaj Zakon o udžbenicima, odnosno ovaj Predlog zakona o udžbenicima sadašnji došao u Skupštinu, u onom prethodnom periodu kada je prethodna varijanta teksta zakona došla u Skupštinu ja sam u pismenoj formi dala sugestije ministarstvu i jedna od tih sugestija pisanih je bila prihvaćena i u jednom drugom članu, na koji se sad i ovaj član odnosi, bilo je prihvaćeno da cena udžbenika koji je prevod na jezik nacionalne manjine ne može da bude veća od cene udžbenika koji je original na srpskom jeziku.
Ovaj amandman na član 42. je čisto samo tehničko usaglašavanje sa odredbom drugog člana zakona. Naime, smatramo da u svakom slučaju treba da se uvedu sankcije, slične koje je malo pre koleginica Bićanin rekla, jer ljudi prosto ne shvataju ozbiljno neke stvari ukoliko ne postoje sankcije. Na ovaj način se prosto sa uvođenjem novčane kazne u većoj meri može garantovati da će pripadnici nacionalne manjine dobiti do pravo koje će praktično značiti prevenciju diskriminacije.
Volela bih još samo jednom da naglasim, pošto je ovo sada poslednji amandman koji je prihvaćen od strane ministarstva, a koji je uložila poslanička grupa SVM, volela bih samo da naglasim još jednom zahvalnost za otvorenu saradnju ministarstva sa našom poslaničkom grupom, kao i da naglasim da ćemo, naravno, glasati za ovaj zakon u danu za glasanje. Izuzetno je bitno da naglasimo takođe da ovaj zakon predstavlja jedan veliki korak unapred za obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina, upravo zbog toga što je u velikoj meri usaglašen, praktično u određenim delovima, u određenim članovima u maksimalnoj meri je usaglašen sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Zahvaljujem.