DUŠAN MARIĆ

Srpska napredna stranka

Dušan Marić rođen je 10. januara 1963. godine u Šemenovcima kod Kupresa, po zanimanju je novinar, živi u Velikoj Plani.

Učesnik je ratova od 1991. do 1995. godine. Posle povratka sa ratišta, do 1998. godine, radio je u beogradskom dopisništvu "Javnosti" iz Pala, glasilu Republike Srpske, a od 1998. do 2005. godine bio je dopisnik iz Srbije srpskog "Oslobođenja" u Istočnom Sarajevu. Objavio je i osam knjiga.

Bio je član Srpske radikalne stranke, u kojoj je, sve do istupanja iz stranke 2014. godine, bio član Centralne otadžbinske uprave, član Izvršnog odbora i predsednik Podunavskog okružnog odbora. U drugoj polovini 2015. godine učlanio se u Srpsku naprednu stranku.
Od 2008. do 2012. bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije, gde je imao više od 400 obraćanja. Od 2016. do 2020. godine bio je pomoćnik predsednika opštine Velika Plana, a od 2020. godine predsednik je Skupštine opštine Velika Plana.

Još jedan poslanički mandat, u 12. sazivu Narodne skupštine, potvrđen mu je 7. jula 2021. godine.

Oženjen je i otac je dvoje dece.
Poslednji put ažurirano: 07.07.2021, 15:42

Osnovne informacije

Statistika

  • 5
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četrnaesto vanredno zasedanje , 22.09.2021.

Dame i gospodo, Predlog zakona o zaštiti manastira Hilandar još jedan je dokaz kontinuiteta odgovorne politike koju sadašnje rukovodstvo Srbije vodi prema važnim nacionalnim temama.

Ja ću vas podsetiti da je pre dva meseca u Srbiji počelo snimanje filma i televizijske serije „Oluja“. Tako će Srbija prvi put posle 26 godina dobiti prvo filmsko svedočanstvo o najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata u kojem su Hrvati i Hrvatska država ubili 2.000 Srba, a njih 250.000 proterali u beli svet, pri čemu ne treba zaboraviti ni još 250.000 Srba koje su hrvatske vlasti ranije proterale iz Zagreba, drugih hrvatskih gradova i krajeva.

Pre mesec i po dana, 5. avgusta, u blizini Beograda jednom impozantnom manifestacijom, Srbija je podsetila domaću i svetsku javnost na stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, u ratu od 1991. do 1995. godine, a posebno ovoj pomenutoj zločinačkoj akciji „Oluja“, uz prisustvo, što je vrlo važno, kompletnog rukovodstva Republike Srbije, rukovodstva Republike Srpske, patrijarha srpskog Porfirija i najviših predstavnika srpskog naroda i susednih zemalja.

Pre sedam dana, 15. septembra, na godišnjicu proboja Solunskog fronta, na godišnjicu vođenja Kajmakčalanske bitke, u Beogradu je održan jedan impresivan skup srpskog nacionalnog jedinstva povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, opet uz prisustvo najviših predstavnika srpskog naroda iz Srbije i Republike Srpske i iz regiona.

Tog istog dana ovde u Skupštini Srbije donet je Zakon o zaštiti ćirilice. Tako je Srbija prvi put u svojoj istoriji dobila Zakon o zaštiti nacionalnog pisma. I danas ovde na ovoj sednici raspravljamo o zakonu o zaštiti manastira Hilandar. Ako Bog da, sutra Srbija će prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon koji će štititi jednu od najvećih srpskih i nacionalnih svetinja.

Kao što vidite, u samo dva meseca imamo pet značajnih događaja, pet značajnih dešavanja, pet značajnih tema, značajnih za očuvanje istorije sećanja, za očuvanje istorijske istine, za očuvanje nacionalnog identiteta i samopoštovanja. I sve to imamo u organizaciji države.

Sad se vratite, recimo, 10, 15 ili 20 godina unazad, pa pokušajte da zamislite da se sve ovo događa u vreme nekih prethodnih vlasti. Da li možete da zamislite da se po nalogu nekadašnjih i sadašnjih lidera DOS-a snimaju filmovi o Paštriku, o Košarama, o proboju Koridora 1992. godine, o Jasenovcu ili o „Oluji“. Mislim, možete da zamislite, ali to prosto u to vreme nije bilo moguće.

Za to postoji nekoliko objašnjenja. Prvo je da prosto ti ljudi nisu pridavali pažnje nacionalnim pitanjima, da je to za njih bilo važno kao lanjski sneg. Drugo moguće objašnjenje jeste, što ne treba isključiti, da ti ljudi nisu bili svesni značaja ovih pitanja za srpsku naciju i za srpsku državu i treće moguće objašnjenje jeste da oni nisu hteli ili nisu smeli da se zamere ovim svojim mentorima sa zapada koji su ih 5. oktobra državnim udarom doveli na vlast, a možda da se ne zamere ni zvaničnom Zagrebu, Sarajevu, Prištini, itd, sve računajući da će jednom takvom servilnom politikom, politikom dodvoravanja obezbediti duži opstanak na vlasti. Mada je najverovatnije da su u pitanju sva tri ova objašnjenja.

Da nije tako, ne bi se moglo dogoditi, recimo, da umesto zakona koji su bitni za srpsku naciju, u vreme dosovske vlasti u ovoj Skupštini usvajaju deklaraciju kojom osuđuju nepostojeći genocid u Srebrenici, udarajući na taj način žig na obraz srpskog naroda, žig na obraz naroda nad kojim je izvršen najveći zločin genocida u istoriji civilizacije. Ne bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo na Vidovdan, mislim na izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, što je svakako jedno od najvećih nacionalnih poniženja u novijoj srpskoj istoriji.

Sada ovih dana iz nemara Florens Artman, ona je bila portparolka Haškog tribunala, čitamo da tadašnji lideri DOS-a nisu bili zadovoljni stepenom poniženja kojim će poniziti srpski narod izručenjem Slobodana Miloševića, nego da su zahtevale od NATO pakta i Haškog tribunala da istog dana, ali eksplicitno na Vidovdan izruči Ratka Mladića.

Ja ću vam sada pročitati dve rečenice iz njene knjige – srpski premijer, to je bio Zoran Đinđić, pokoj mu duši, koji tog popodneva telefonom zove glavnu tužiteljku kako bi je obavestio da je izručenje Slobodana Miloševića u toku, predlaže da joj odmah izruči Mladića ukoliko NATO može da dejstvuje bez odlaganja u toku od četiri sata, predlaže on. O čemu se ovde radi? Radi se o proceni da policija nije kadra da savlada obezbeđenje Ratka Mladića. Radi se o proceni da vojska neće pristati da učestvuje u tome sramnom činu i onda se poziva NATO pakt. Iz ove formulacije, ako može da dejstvuje u roku od četiri sata, ja jedino mogu zaključiti da je čovek pozvao NATO pakt da izvrši desant, neku komandovsku akciju u Srbiji, pa ako može u roku od četiri sata da zajedno, da uhapsi Ratka Mladića, da ga prebace u Tuzlu, iz Tuzle u Haški tribunal, pa da onda imamo jedno kompletno nacionalno poniženje. Srbiju smo ponizili izručenjem Slobodana Miloševića, a Republiku Srpsku smo do kraja ponizili izručenjem Ratka Mladića.

U ovom Predlogu zakona ja bih posebno istakao jednu odredbu kojom se predviđa obaveza Vlade Srbije da obrazuje komisiju za manastir Hilandar koja će nadgledati sprovođenju ovoga zakona. Ja mislim da je to dobro rešenje. Vlada Srbije inače ima više od 100 raznoraznih agencija, saveta, komisija. Mnoge od njih su potpuno bespotrebne, postale su paraministarstva i treba ozbiljno razmišljati o njihovom ukidanju. Ova vlast je nešto po tom pitanju već uradila, ali mislim da treba učiniti više. Većina tih agencija je formirana u vreme prethodnih vlasti. Da ne bude da govorim napamet, u vreme dve poslednje vlade koju je kontrolisala DS formirane su čak 63 agencije i komisije. Meni je drago što mi posle prave poplave tih bespotrebnih agencija, komisija danas usvajamo zakon koji predviđa formiranje jedne komisije za čije postojanje postoji potpuno opravdanje.

Ovakav odnos države prema svojoj istoriji, ovakvim donošenjem zakona koji su nacionalnom i državnom interesu, obeležavanjem značajnih događaja iz nacionalne istorije Srbija podstiče buđenje nacionalne svesti. Kod nekog više, kod nekog manje, ali kod svakog.

Ja mislim da ne postoji Srbin kojem nisu navrle emocije pre sedam dana dok je gledao kako ulicama i Beograda defiluju ešaloni srpske vojske sa zastavama slavnih pukova vojske i Kraljevine Srbije iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Upravo po tim snažnim utiscima koje sam poneo sa Savskog trga, ja sam sledećeg dana zajedno sa delegacijom opštine Velika Plana ponovo posetio Kajmakčalan. Poveli smo sa sobom tri sveštenika i jednog narodnog guslara. Uspeli smo da osposobimo zvono na crkvi Svetog Ilije na Kajmakčalanu i gore se, kako su mediji objavili, prvi put posle pola veka planinom razleglo crkveno zvono. Posle ko zna koliko vremena u crkvi je konačno očitana jedna prava pravoslavna molitva, a pored Spomen-kosturnice u kojoj počivaju kosti četiri stotine srpskih junaka služen je parastos.

Koliko je svečano tog dana bilo na Kajmakčalanu i šta nam je to značilo, ilustrovaću jednim primerom. Najstariji član delegacije Ivo Pisarević, predsednik Udruženja potomaka ratnih od 1912. do 1918. godine, starina od 82 godina, je na vrh planine izašao peške, bos, svo vreme držeći srpsku zastavu u rukama. E, kao što je tog dana bila velika privilegija građane Srbije i Veliku Planu predstavljati na Kajmakčalanu, tako isto velika je privilegija danas građane Srbije i građane Velike Plane predstavljati u Skupštini Srbije koja usvaja Zakon o zaštiti manastira Hilandar, zakon o zaštiti jedne svoje velike nacionalne i državne svetinje. Hvala vam.

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, činjenica da su Vlada Srbije i skupštinski odbori na zakon o zaštiti srpskog pisma i ćirilice prihvatili sva tri amandmana koja su podneli poslanici nacionalne manjine govori o demokratskom kapacitetu Vlade Srbije, o demokratskom kapacitetu ovoga doma i o demokratskom kapacitetu srpskog društva. To je najbolja potvrda da ovaj zakon ni na koji način nije usmeren protiv nacionalnih manjina.

Kao što je i predsednik rekao, ovo je svečani dan ne samo za Skupštinu, ne samo za Srbiju i Republiku Srpsku, nego za srpski narod u celini. Ne samo zbog toga što danas obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, već što će danas Srbija prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon o zaštiti nacionalnog pisma i ćirilice.

Samo deset dana nakon što je ustoličenjem mitropolita Joanikija na Cetinju Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori odbranjena od još jednog napada, samo deset dana nakon što je velikim narodnim saborom na dočeku patrijarha srpskog Porfirija srpski narod u Crnoj Gori pokazao svoju političku snagu, Srbi sa obe strane Drine imaju još jedan razlog za nacionalni ponos. Uz jezik, Srpsku pravoslavnu crkvu, krsnu slavu i gusle, ćirilica je najvažniji element identiteta srpskog naroda, jedan od stubova njegovog postojanja i opstanka.

Za svaku pohvalu je to što je rasprava o ovom zakonu zakazana kao jedina tačka dnevnog reda posebne sednice Skupštine Srbije. Dame i gospodo, mi smo proceduru za usvajanje ovog zakona počeli 13. septembra. Pre 105 godina, 13. septembra 1916. godine počela je bitna na Kajmakčalanu, jedna od najvećih bitaka Prvog svetskog rada, koju su srpska i bugarska vojska vodile na 2.500 metara visine, nebu pod oblacima. Dva dana posle početka bitke, na današnji dan, 15. septembra 1916. godine, junačka srpska vojska je prvi put osvojila vrh Kajmakčalana i tako prvi put posle napuštanja otadžbine, prvi put posle albanske golgote, nogom kročila na srpsku zemlju.

Boj na Kajmakčalanu je trajao od 13. do 30. septembra, ratna sreća je menjala strane, da bi 30. septembra srpska vojska konačno zaposela vrh planine i prisilila bugarsku vojsku da se povlači prema Prilepu i Đevđeliji. U bici na Kajmakčalanu poginulo je, ranjeno i nestalo 4.600 srpskih vojnika. Njih 400 je sahranjeno na spomen-kosturnici koja je na vrhu planine sagrađena po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, a još nekoliko hiljada posmrtnih ostataka sahranjeno je na još 80 većih i manjih grobalja na Kajmakčalanu i u selima u podnožju te planine.

Ono što je bitno i što mislim da treba istaći baš na današnji dan, jeste činjenica da u bici na Kajmakčalanu srpska vojska nije bila sama, Srbi nisu bili sami, zajedno sa nama, makar u simboličnom broju tu bitku su bili Makedonci, Crnogorci, Albanci i braća Muslimani. Pomenuću samo dvojicu znamenitih srpskih komita Mustafu Golubića i Mehmeda Mehmedbašića. Prvi juriš i ovo je isto zanimljivo, na bugarske rovove izvela su dva odabrana odreda. Prvi su činili najbolji srpski vojnici, četnici pod komandom Vojvode Vuka Popovića, a drugi odred su činili Albanci, 300 Albanaca pod komandom Esad-paše Toptanija. U bici na Kajmakčalanu Vojvoda Vuk je poginuo, Esad-paša Toptani je ranjen.

Donošenjem Zakona o zaštiti ćirilice, donošenje zakona je samo jedan korak kojim Srbija prilično rasrbljena u vreme vladavine Demokratske stranke i ostalih dosovskih stranaka, vraća se sebi, vraća se svojoj tradiciji, vraća se svojoj državotvornosti. A, koliko je to rasrbljavanje bilo otišlo daleko govori i primer da je država štampanje školskih udžbenika bila poverila izdavačima iz drugih zemalja, najviše iz Nemačke i Hrvatske. To zvuči kao crni humor, kao dobra šala, međutim u tome nema ništa šaljivo. Samo neko ko nije normalan ili neko ko nema iole nacionalne svesti mogao je doneti odluku da štampanje udžbenika poveri izdavačima iz države u kojoj 80% stanovništva smatra da Jasenovac bio radni logor.

Zamislite i da li možete uopšte da zamislite, recimo, da Rusi štampanje udžbenika iz istorije povere Nemcima, da Grci štampanje udžbenika povere Turcima ili da Sirija štampanje udžbenika poveri Amerikancima. Nadam se da će to već krajem ove godine postati prošlost i da će biti realizovana inicijativa predsednika Republike Aleksandra Vučića da udžbenike makar iz istorije i geografije, srpskog jezika u Srbiji može da štampa samo država, pa da nam se više nikada ne dogodi ono što se događalo ranije da nam učenici osnovne škole iz predmeta - Poznavanje prirode i društva uče da je država Raška u 9. veku graničila sa Hrvatskom. Ja ovde imam kartu koju sam preslikao iz udžbenika, ovde se vidi nešto neverovatno, imate državu Rašku i imate oko nje Hrvatsku. Hrvatska sa Raškom po ovoj karti graniči na zapadu na Drini, na severu na zapadnoj Moravi, na jugu na Tari i na Ibru. Znate, na ovoj karti Hrvatska obuhvata današnju Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Albaniju do ušća reke Drim u Jadransko more i Srbiju severno od zapadne Morave uključujući Kraljevo, Kragujevac, Smederevo i Beograd.

Kada se u budućnosti budu sumirali rezultati rada Aleksandra Vučića, kada se budu sumirali rezultati rada SNS, kada se budu sumirali rezultati rada ovog parlamenta, budite ubeđeni da će usvajanje Zakona o zaštiti srpskog jezika i ćirilice biti knjiženo kao naš veliki doprinos svom narodu i svojoj državi.

Dame i gospodo, pošto je danas Dan zastave, ja sam ovde doneo zastavu koja je prvi put razvijena baš na Kajmakčalanu. Poslednji put je razvijena na Kajmakčalanu pre 14 dana, 1. septembra kada smo išli tamo da sređujemo crkvu Svetog Ilije za obeležavanje 105. godišnjice proboja Solunskog fronta. Sledeći put će se zavijoriti na Kajmakčalanu prekosutra kada zajedno sa svojim saradnicima iz opštine Velika Plana, idem tamo da se poklonimo senima srpskih junaka.

Inače, ovo je srpska zastava, prva srpska zastava koja se posle 1999. godine prošle godine zavijorila na Dušanovom gradu iznad Prizrena. Ova srpska zastava se vijorila, pročitaću da ne zaboravim: na Karpatima, na Ceru i Tekerišu, Olimpu i Zebrinjaku, na Midžoru i Kadinjači, u Pećkoj patrijaršiji i Dečanima, na Šar-planini, Novom Brdu i Gazimestanu, na Čvrsnici iznad Mostara, na Zejtilniku, na Velikom Vitorogu, Raduši i tako dalje, a 4. avgusta ove godine, naravno, ni malo slučajno zavijorila se iznad Knina, na najvišem vrhu planine Dinare. Hvala vam.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 07.09.2021.

Gospodine, Orliću, dame i gospodo, mislim da ovaj predlog zakona je dobar, sveobuhvatan. Mislim da je pomak napred u odnosu na postojeći zakon i glasaću za njegovo usvajanje.

Međutim, imam i nekoliko primedbi i sada ću zbog vremena izneti samo dve. Prva primedba se odnosi na to što smatram da predlagač nije dovoljno pažnje posvetio zaštiti potrošača od kupovine robe, od kupovine proizvoda kojima je istekao rok trajanja, to pre svega mislim na prehrambene proizvode. Ako razgovarate sa trgovcima, sa radnicima koji rade u trgovačkim radnjama, čućete da je to masovna pojava. Vlasnici trgovačkih radnji su praktično razradili sisteme, kako oni kažu, za uvaljivanje robe i trgovci koji odbijaju da zajedno sa robom kojoj se bliži rok trajanja ne prodaju robu kojoj je istakao rok trajanja i imaju često problema i dobijaju otkaz.

Druga stvar, smatram da niste dovoljno pažnje posvetili zaštiti potrošača od agresivnog marketinga. O čemu se radi? Radi se o tome što već dvadeset godina nekoliko najvećih trgovačkih lanaca u Srbiji građane svakodnevno preko televizijskih ekrana bombarduju imbecilnim lažima kako neki proizvod košta 99,99 dinara ili 399 dinara i 99 para. Radi se o bezočnom laganju. Prva stvar, para kao platežno sredstvo u Republici Srbiji ne postoji. Znači, meni onako, kako ja shvatam rad tržišnih organa pada na pamet, da bi posle emitovanja takve reklame trgovačka inspekcija sutra trebalo da ode u taj trgovački lanac i da pita da mu objasne kako je moguće da neka roba košta 99,99 dinara.

Smatram da je ovaj predlog zakona, a i važeći zakon, bez obzira na sve manjkavosti predstavlja dokaz da Srbija ima dobre propise. Mi smo država sa dobrim zakonima, problem je u tome što primena tih zakona ponekad nije adekvatna. Ja ću navesti dva primera iz ovog zakona, a osvrnuću se na dva člana, oni su isti i u starom zakonu i u ovom predlogu zakona. Član 23. – zabranjena je prodaja, usluživanje i poklanjanje alkoholnih pića uključujući pivo, duvanski proizvodi ili pirotehničkih sredstava licima mlađim od 18 godina života.

U slučaju sumnje da je potrošač lice mlađe od 18 godina, trgovac nije dužan da proda ili usluži alkoholno piće, pivo, duvanski proizvod ili pirotehnička sredstva dok potrošač ne omogući trgovcu uvid u važeću ličnu kartu, pasoš ili vozačku dozvolu. Sve je jasno i glasno. Nažalost, ovo je uglavnom mrtvo slovo na papiru.

Ako uveče, posebno vikendom, izađete u bilo koji grad u Srbiji, videćete kafiće pune dece i videćete da mnogi od njih piju pivo i druga alkoholna pića i videćete da su mnogi od njih u pijanom stanju. Ali vam tvrdim da nećete videti da dođe konobar ili vlasnik ugostiteljskog objekta da traže ličnu kartu od deteta, a kamoli da ga upozoravaju da ne bi trebalo da pije i kamoli da mu uskrate da dobije piće. Naprotiv, i konobari i vlasnici ugostiteljskih objekata podstiču decu da piju, zato što na taj način podstiču svoj promet a i zbog jednog drugog razloga, ima ih više ali ja ću pomenuti ovaj, statistika pokazuje da najviše dece u Srbiji prvi put narkotike proba u kafićima. Kada dete popije, kada konzumira malo veću količinu alkohola, ono je spremno da učini nešto što u treznom stanju nikada ne bi učinilo.

O čemu se ovde radi? Radi se o lošem radu inspekcijskih službi i za to postoje tri objašnjenja. Prvo objašnjenje - objektivno nedostatak kvalitetnih kadrova. Drugo objašnjenje - korupcija i treće objašnjenje - nespremnost inspektora da se zameraju. Znate, vlasnici kafića su uglavnom ljudi koji imaju određeni uticaj u sredini, posebno kada je u pitanju mali grad i nekako je inspektorima mnogo lakše da se zbog dečurlije ne zameraju moćnim ljudima iz svog grada od kojih mogu imati probleme.

Ovaj problem se može rešiti vrlo lako, za dva meseca, primenom zakona. Znači, u svakom gradu napraviti kontrolu, zatvoriti po dva-tri kafića u kojima se deci prodaju alkoholna pića na mesec-dva dana. Kad ponovo počnu sa radom, ako ponove taj prekršaj, zabrana obavlja delatnosti. Drugim vlasnicima kafića i drugih ugostiteljskih objekata neće posle toga pasti napamet da opijaju decu.

Osvrnuću se još na član 9. u Predlogu zakona i član 9. u važećem zakonu, a taj član govori o prodaji goriva i, da tako formulišem, iznajmljivanju parking mesta. Kada u Beogradu parkirate automobil, ako u roku od četiri minuta i 59 sekundi ne pošaljete SMS poruku da ste platili parking, dobijate čestitku u vidu kazne od 1.850 dinara. Ovi u parking servisu kažu da je to dnevna karta. Iskreno, meni to više naliči na pljačku. A sad ću vam objasniti zašto.

Za ljude koji žive u Beogradu, koji otprilike znaju raspored ulica, koji znaju gde idu, kuda idu, itd, koji znaju kako se plaća parkiranje, koji znaju otprilike gde je granica prve, druge, treće zone i na koje brojeve telefona treba slati SMS poruke, pet minuta je neko pristojno vreme za koje oni mogu da kupe određeno parking vreme. Međutim, u Beograd dnevno dođe i po nekoliko hiljada ljudi iz unutrašnjosti. Dođu ljudi iz Velike Plane, u kojoj živim. Tamo nema parking službe. Ima ljudi koji ne znaju kako se plaća parking. I sad zamislite kad dođe neko u Beograd, namuči se da nađe parking mesto, jer, znate, kad izlazite iz automobila u Beogradu vi ste došli nekim poslom, prvo pregledate stvari koje ćete uzeti, šta vam treba, koji vam dokumenti trebaju, šta ostavljate u autu itd, nekakve normalne radnje koje radi svaki normalan čovek.

Posle toga treba da izađete iz automobila i da se date u potragu za onom tablom na kojoj piše obaveštenje o tome kako plaćate parking. Tu tablu nekad možete da nađete posle 10 sekundi a nekad ne možete da nađete ni posle minut vremena. Ne dao bog ako u automobilu imate saputnike, pa još starije ljude, pa još decu, onda je vaša mogućnost da platite za četiri minuta i 59 sekundi parking apsolutno nemoguća. Jedino da ste Husein Bolt ili Vera Nikolić.

Ja predlažem gradskoj Vladi sa dobrom namerom da promeni ovo vreme, da produži vreme na 10 minuta ili da ovo vreme stepenuje. Kako? Vrlo jednostavno. Znači, ako zakasnite da platite parking do pet minuta, platićete dva ili tri sata parking. Ako ne platite u roku od pola sata, platićete pola dana. A ako ne platite u roku od sat vremena ili dva sata, nebitno, e, platićete parking mesto za celi dan.

Da ne bude da samo kritikujem vlast u gradu, ja moram da pohvalim odluku grada Beograda, čini mi se da ona stupa na snagu danas, to je za mene jedna izuzetna odluka, da ugostiteljski objekti posle 22 sata neće moći da puštaju muziku na otvorenom radnim danima a vikendom posle 23 sata.

Mi smo svedoci širom Srbije da su građani uglavnom terorisani od vlasnika ugostiteljskih objekata i kafića koji terorišu muzikom i ja mislim da lokalne samouprave po ovom pitanju treba da se ugledaju na grad Beograd. Vladi predlažem da izradi i Skupštini hitno dostavi novi predlog zakona o zaštiti stanovništva od buke i da sastavni deo tog zakona bude pravo komunalne inspekcije da ima ručne uređaje za merenje buke, jer inspekcije danas bukvalno nemaju nijedan jedini način da stanu u kraj bahatim ugostiteljima koji stanovništvo terorišu muzikom, građanima koji žive tu.

Gradovima koji imaju komunalnu policiju je malo lakše, zato što komunalna policija ima ovlašćenja i u svakom slučaju treba razmišljati o tome da se komunalnim inspekcijama u opštinama daju neka ovlašćenja komunalne policije. Hvala vam.