DUŠAN MARIĆ

Srpska napredna stranka

Dušan Marić rođen je 10. januara 1963. godine u Šemenovcima kod Kupresa, po zanimanju je novinar, živi u Velikoj Plani.

Učesnik je ratova od 1991. do 1995. godine. Posle povratka sa ratišta, do 1998. godine, radio je u beogradskom dopisništvu "Javnosti" iz Pala, glasilu Republike Srpske, a od 1998. do 2005. godine bio je dopisnik iz Srbije srpskog "Oslobođenja" u Istočnom Sarajevu. Objavio je i osam knjiga.

Bio je član Srpske radikalne stranke, u kojoj je, sve do istupanja iz stranke 2014. godine, bio član Centralne otadžbinske uprave, član Izvršnog odbora i predsednik Podunavskog okružnog odbora. U drugoj polovini 2015. godine učlanio se u Srpsku naprednu stranku.
Od 2008. do 2012. bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije, gde je imao više od 400 obraćanja. Od 2016. do 2020. godine bio je pomoćnik predsednika opštine Velika Plana, a od 2020. godine predsednik je Skupštine opštine Velika Plana.

Još jedan poslanički mandat, u 12. sazivu Narodne skupštine, potvrđen mu je 7. jula 2021. godine.

Oženjen je i otac je dvoje dece.
Poslednji put ažurirano: 07.07.2021, 15:42

Osnovne informacije

Statistika

  • 12
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Petnaesto vanredno zasedanje, 11.01.2022.

Dame i gospodo, ako je moja evidencija tačna, ovo je deseti put da država Srbija daje neposrednu novčanu pomoć građanima, ustanovama i privredi, da bi im pomogla da prevaziđu probleme koje svi imamo zbog epidemije korone.

Ono što ovaj paket pomoći, za koji će biti izdvojeno negde oko 130 miliona evra, izdvaja od dosadašnjih jeste što je on namenjen mladim ljudima. Kada govorim o mladim ljudima, podsećam da je država u decembru mesecu donela nekoliko mera kojima će olakšati mladim ljudima, mladim bračnim parovima da reše stambeno pitanje.

Kao i većinu mera, sličnih mera koje je država donosila u protekle dve godine, najavu da će mladi dobiti po sto evra deo opozicije dočekao je na nož, sa sprdnjom, uz komentare da Vučić ne deli svoje pare, nego deli narodne pare i uz obrazloženje da država uzima novac od građana i onda im taj isti novac vraća kao milostinju.

Prvo, u kojoj to državi na svetu predsednik države daje pare građanima, daje svoj novac građanima? To ne postoji. To ne postoji čak ni u bajkama. Što se tiče ove druge tvrdnje, da država uzima novac od građana, pa ga onda vraća građanima, to je ništa drugo do jeftina propaganda, jeftini pokušaj manipulacije.

Ono što državu definiše kao pojam, jedan od osnovnih atributa po kojima se država prepoznaje jeste upravo to da ona uzima novac od građana na razne načine, kroz poreze, takse i razne druge namete, a onda taj novac koristi i troši za opšte dobro, u interesu države, u interesu građana. Onda imamo izbore na kojima građani ocenjuju da li je država, odnosno da li su ljudi koji vode državu taj građanski novac, držani novac trošili onako kako treba.

Dok je na vlasti bila koalicija DOS, to je bilo pre desetak godina, država je takođe uzimala novac od građana, ali kao što reče jedan moj prijatelj, kada smo juče razgovarali na ovu temu, on uzimaše, a nikom ne davaše, a vi uzimate, ali nešto i dajete.

Ja podsećam da je u to vreme negde oko 350.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla. Ljudi su sa svojih radnih mesta izbačeni na ulicu, bukvalno neki od njih su gladovali, nisu imali od čega da žive. Međutim, ta tzv. narodna, brižna, demokratska vlast, nije se nijednom dosetila da im dodeli bilo kakvu finansijsku pomoć, makar od 10, 20, 100 evra.

Nas optužuju da smo diktatorska, ne narodna vlast, da ne vodimo računa o interesu građana, međutim, kao što se vidi iz ovih današnjih diskusija, mi već deseti put dajemo novac građanima Republike Srbije, dajemo novac privredi, dajemo novac ustanovama, a dajemo ga u situaciji nakon što smo u proteklih nekoliko godina zaposlili više stotina hiljada ljudi u Srbiji. Znači, oni su ljude otpuštali s posla, nisu im davali pomoć. Mi zapošljavamo ljude i istovremeno kad je god država u situaciji, te ljude finansijski pomažemo.

Istina je, oni su jednom obećali da će pomoći građane Srbije, ako se sećate, to je bilo pre desetak godina uoči izbora, kada su građanima obećali da će svaki punoletni građanin Srbije dobiti 1.000, ne sećam se više da li je u pitanju bilo 1.000 evra ili dolara, pod uslovom da Boris Tadić i DS na izborima pobede Tomislava Nikolića. Boris Tadić je pobedio na izborima, međutim, građani Srbije od tih obećanih 1.000 dolara nisu videli nijedan dolar.

Znači, u ovoj predloženoj meri u dodeli 100 evra mladim ljudima Srbije starosti od 16 do 29 godina nema ničeg spornog, to je jedna dobra mera. Ta mera pokazuje dve stvari. Prva je stvar da država vodi računa o svojim građanima, da im pomaže kad god je u prilici da to učini, a drugo govori da se privreda Srbije oporavila od sunovrata u kojem se nalazila u vreme kada su Srbiju vodile ove stranke koje se sad predstavljaju kao prava opozicija, koje se predstavljaju kao nekakva narodna nada koja će građane Srbije spasiti od naše strahovlade, kako oni to kažu.

Iskoristiću ovu priliku da mlade u Velikoj Plani obavestim da ovih 100 evra neće biti jedina novčana pomoć, jedina novčana sredstva koja će oni dobiti u toku ove zime. Naime, krajem prošle godine mi u opštinskom rukovodstvu smo se dogovorili da ćemo nagraditi sve učenike osnovnih i srednjih škola u Velikoj Plani koji školsku godinu završe sa odličnim uspehom, počev od prethodne školske godine. Znači, svaki učenik u Velikoj Plani koji je prošlu školsku godinu završio sa odličnim uspehom dobiće 10.000 dinara, bez obzira da li su u pitanju učenici osnovnih ili srednjih škola.

Prošle godine smo u gimnaziji, ekonomsko-ugostiteljskoj školi, srednjoj tehničkoj školi imali više od 200 učenika koji su na kraju godine bili odlični. U osnovnim školama smo imali više od 1.000 učenika, kažem, svi će oni u februaru mesecu dobiti po 10.000 dinara, a mi se nadamo da će u junu posle završetka ove školske godine taj broj biti još veći, jer ćemo u junu, nakon završetka ove školske godine, podeliti još po 10.000 dinara. Sve to ne bi bilo moguće da se privreda Srbije ne razvija, da stanje u privredi Srbije i stanje u privredi Velike Plane nije dobro.

Da je stanje dobro, da se stanje poboljšava na bolje, govore i sledeći podaci. Kada je odgovornost za vođenje opštine u Velikoj Plani preuzela SNS, realizacija budžeta je iznosila 850 miliona dinara. U prošloj godini mi smo ostvarili budžet veći od milijardu i 300 miliona dinara, a na pretposlednjoj sednici Skupštine opštine usvojili smo budžet za ovu godinu u iznosu od milijardu i 400 miliona dinara.

Na kraju želim da našoj braći u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, od Zvornika do Kupresa, od Prijedora do Trebinja čestitam 30 godina od osnivanja Republike Srpske. Želim im da Republika Srpska bude uspešna i da bude dugovečna. Hvala vam.

Šesnaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 28.12.2021.

Dame i gospodo, ako računamo 10 sudija o kojima danas raspravljamo, a koje ćemo sutra svakako izabrati, Skupština Srbije je u decembru izabrala skoro stotinu novih sudija i javnih tužilaca i to je dobra stvar. To će u svakom slučaju doprineti poboljšanju stanja u srpskom pravosuđu.

Meni je posebno drago što se među opštinama koje će u Novu godinu ući sa novim pravosudnim kadrovima nalazi i Velika Plana.

Podsećam, među sudijama koje smo izabrali 15. decembra nalazi se i pet novih sudija iz Velike Plane. Ja ću pročitati njihova imena, jer smatram da to zaslužuju.

Prvi put na sudijsku dužnost izabrani su Bojana Lalić, tužilački pomoćnik u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, Dušan Milošević, korisnik početne obuke na Pravosudnoj akademiji, Svetlana Jovović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Požarevcu, Tamara Radovanović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Velikoj Plani i Jelena Vučković, takođe sudijski pomoćnik u sudu u Velikoj Plani.

Svojevremeno je Visoki savet sudstva doneo odluku da u Osnovnom sudu u Velikoj Plani sudi 14 sudija. Međutim, taj broj nikada nije dostignut iz dva razloga. S jedne strane, zbog odlaska ljudi u penziju i na druga radna mesta. S druge strane, zbog spore procedure izbora novih sudija.

U međuvremenu, u julu mesecu Visoki sudski savet je doneo odluku da se broj sudija u Velikoj Plani poveća na 18. Poređenja radi, prošle godine u Osnovnom sudu u Velikoj Plani je sudilo osam sudija. Znači, od 14 dozvoljenih, Osnovni sud je imao na raspolaganju osam sudija. Sada je stanje znatno bolje.

Četvoro sudija koje su primljeni u međuvremenu sa ovih pet sudija koje smo izabrali 15. decembra sud u Velikoj Plani sada ima 17 sudija. U toku je procedura za izbor još jednog sudije. Znači, prvi put posle dugo vremena sud u Velikoj Plani će raditi u punom kapacitetu.

Ono što je bitno jeste da su uglavnom u pitanju mladi ljudi koji predstavljaju budućnost pravosuđa i Velike Plane i Srbije. Druga stvar, građani s pravom očekuju, s obzirom na postojeći broj sudija, na povećanje broja sudija, da će sudski postupci sada kraće trajati, da se sudski postupci neće otezati, kao što je do sada bio slučaj, po tri, četiri, pa i po pet, šest godina.

Inače, u ovom trenutku u sudu u Velikoj Plani ima 11.000 nerešenih predmeta. Do izbora ovih pet sudija, po sudiji je bilo 900 sudećih predmeta. Kada se ovi predmeti raspodele sada na ukupan broj sudija sa ovim novim sudijama stanje će biti znatno bolje. Znači, 650 predmeta po sudiji.

Na novim sudijama kako u Velikoj Plani, tako i u celoj Srbiji je jedan težak zadatak da svojim radom povrate poverenje građana Srbije u pravosudni sistem. To poverenje već godinama ne postoji.

U narodu je rasprostranjeno mišljenje da sudovi ne sude po pravu, nego da u velikom broju slučajeva sude po vezama, po ličnim poznanstvima, da sude na osnovu primljenog mita, posebno kada su u pitanju ljudi koji imaju mnogo novca i kada su u pitanju politički uticajni pojedinci.

Po istraživanju iz decembra meseca 2014. godine, građani najmanje veruju tužilaštvu i sudovima, njih 68% od svih bitnih državnih institucija.

Po istraživanju javnog mnjenja u septembru 2019. godine, samo 21% građana Srbije ima poverenje u pravosuđe, dok čak 48% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

Po istraživanju iz jula ove godine, procenat građana koji ima poverenje u sudstvo pao je na 15%, dok njih 53% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

U jednom relevantnom istraživanju iz 2017. godine u kojem je anketirano 1.218 sudija iz 83 osnovna i viša suda, njih 84% je izrazilo nepoverenje u sudski sistem, a njih 78% veruje da u sudskom sistemu nisu dominantna stručnost i znanje, već slične veze i nepotizam.

Istom anketom obuhvaćeno je 385 javnih tužilaca iz 47 tužilaštava. Njih 85% veruje da su u pravosuđu dominantne lične veze i nepotizam. Dakle, sudije i tužioci ukupno skoro 1.600 sudija i tužioca veruju da je u velikoj meri za napredovanje u njihovoj karijeri i za opšte stanje u sudstvu su bitne rođačke, kumovske veze, da je bitan nepotizam.

Ja ističem da ovakvo stanje imamo u situaciji kada sudije i tužioce još uvek bira Narodna skupština.

Ja sada moram da izrazim bojazan šta će se dogoditi ako na referendumu 16. januara budu usvojene predložene ustavne promene po kojima će parlamentu skoro u potpunosti biti oduzeta ingerencija da bira sudije i tužioce.

Po predloženom rešenju, sudije i tužioci će, malo možda preterano rečeno, ali suština je ista, birati sami sebe.

Mi u Srbiji imamo tri grane vlasti. Imamo zakonodavnu vlast, imamo izvršnu vlast i imamo sudsku vlast. zakonodavnu vlast kontrolišu građani. Oni je biraju na izborima. Izvršnu vlast kontrolišu parlament Srbije i lokalni parlamenti, a sudsku i tužilačku vlast neće kontrolisati niko. Ja smatram da to nije dobro. Čak smatram da je to i opasno. Bojim se da sudovi, da pravosuđe ne postane produžena ruka nekog drugog centra moći. Jednostavno, smatram da niko u Srbiji ne treba i ne može da bude iznad države i iznad građana.

Hvala vam.

Jedanaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 07.12.2021.

Dame i gospodo, iz izlaganja ministarke Obradović očigledno da je odlaganje početka primene novog načina obračuna zarada kod zaposlenih u javnom sektoru neminovnost, kao posledica objektivnih okolnosti. Mi danas, odnosno sutra u danu za glasanje treba da izglasamo zakone koje Vlada predlaže.

Ja ću danas govoriti o nekim anomalijama u politici zapošljavanja u javnom sektoru, a osvrnuću se i na ovaj najnoviji pokušaj DOS-ovske opozicije da preko ulice osvoji vlast u Srbiji.

U vreme kada je donesena Odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru je bila opravdana, dala je dobre rezultate. Pre svega, država je njome uštedela značajna sredstva, a drugo zaustavljena je jedna lavina partijskog zapošljavanja koje je počelo u oktobru 2000. godine, nakon državnog udara koje su izvele DS i ostale DOS-ovske stranke. U toj lavini je na državne jasle, na izmišljena radna mesta, zaposleno nekoliko desetina hiljada novih državnih službenika.

Međutim, sama Uredba Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja, ograničavanju broja zaposlenih ima neke manjkavosti. Te manjkavosti je trebalo otkloniti. Međutim, to za osam godina nije učinjeno. Praktično, Uredbom Vlade Republike Srbije o, da je tako naslovim, zabrani zapošljavanja nagrađene su one opštine koje su se nedomaćinski ponašale prema narodnom novcu, prema Republici Srbiji, a kažnjene su one opštine koje su poslovale domaćinski, koje su štedele narodne pare i koje nisu imale višak zaposlenih.

Primera ima mnogo i ja ću navesti samo tri primera. U vreme stupanja na snagu zabrane grad Niš je imao 2.500 zaposlenih više nego što je to bilo potrebno. Znači, u gradskoj upravi, opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama. Prvo su zapošljavali socijalisti, posle njih su zapošljavali predstavnici DS, DSS, G17, URS, LDP, Građanskog saveza itd, itd. Drugi primer je grad Leskovac koji je u vreme donošenja ove zabrane imao 400 zaposlenih više nego što je to opravdano.

Da li su u proteklih osam godina grad Niš, Leskovac ili bilo koji drugi grad, bilo koja druga opština koja je imala višak zaposlenih, snosili bilo kakve posledice? Nisu snosili nikakve posledice. Naprotiv, sve ovo vreme imaju korist od svoje neodgovorne politike – imaju višak zaposlenih, jedni radnici, službenici odlaze u penziju, jedni odlaze na bolja radna mesta, ali oni sve ovo vreme ne kubure sa nedostatkom službenika.

Na drugoj strani imamo opštine koje su u vreme donošenja ove zabrane imale manjak zaposlenih. Jedna od tih opština je opština iz koje dolazim, Velika Plana.

U vreme stupanja na snagu te zabrane, mislim da je to bilo 2013. godine, mi smo zahvaljujući domaćinskom ponašanju, zahvaljujući domaćinskom vođenju opštine imali 30 zaposlenih manje nego što nam je to bilo dozvoljeno. I mi sve ove godine, svih ovih osam godina kuburimo sa manjkom zaposlenih. Narodski rečeno, krpimo se.

U ovom trenutku opština ima jednog portira. On nam je i portir i noćni čuvar i kovid redar. Imamo dve čistačice. U odeljenju za društvene delatnosti nedostaje nam najmanje 30 službenika sa visokom stručnom spremom. U opštini koja ima 40.000 stanovnika, imamo jednog komunalnog inspektora, a pre sedam, osam godina imali smo ih šest.

Opštine koje su se odgovorno ponašale prema budžetu su na neki način kažnjene i odredbama koje se odnose na broj radnika, službenika koji se mogu primiti na određeno radno vreme, na određeno.

Član 1. stav 2. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje iz 2013. godine kaže – ukupan broj zaposlenih na određeno vreme ne može da bude veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tog korisnika na neodređeno vreme.

Šta to znači? To znači da je opštinama koje su imale višak zaposlenih dozvoljeno da imaju ista prava kao one opštine koje su imale manjak zaposlenih.

Što u praksi znači? U praksi to znači da je opština koja je imala, recimo 300 zaposlenih, od toga 70 viška, 70 partijskih aktivista Demokratske stranke, G 17, Demokratske stranke Srbije itd, itd, toj opštini je dato pravo da zaposli još 30 službenika na određeno vreme i praktično da ima 100 službenika više nego što je to potrebno a opština, recimo, kao Velika Plana, koja je imala 100 zaposlenih dobila je pravo da primi još 10 radnika, 10 službenika na određeno vreme i da opet imamo 20 službenika manje nego što nam je to potrebno.

Slična stvar je i kad su u pitanju koeficijenti za plate zaposlenih u javnom sektoru. Po Uredbi Vlade Srbije iz 2008. godine, znači, u vreme vladavine DS, imenovana i postavljena lica u opštinama imaju koeficijent devet. Ista ta lica u gradovima imaju koeficijent 13,5, u Beogradu je on čak 18. Viši saradnik u opštinama ima koeficijent 8,20, u gradovima 12,30 u Beogradu 16,40. Znači viši saradnik u gradovima 50% ,ne baš 50% ali približno toliko veću platu nego viši saradnik u opštinama, a radi praktično isti ili sličan posao.

Neko kaže čuo sam to objašnjenje, kažu, u gradovima je veći obim posla. Jeste obim posla veći ali je i broj izvršilaca veći. Posao komunalnog inspektora u Smederevu, koji nema gradske opštine je isti kao komunalnog inspektora u Velikoj Plani, on prima drastično veću platu. Posao čistačice u Velikoj Plani isti je kao posao čistačice u Kragujevcu, Subotici, Leskovcu a ona prima daleko nižu platu. Pravnik u Centru za socijalni rad u Velikoj Plani prima platu oko 60.000 dinara. Njegov kolega koga lično poznaje u Centru za socijalni rad u Starom Gradu u Beogradu prima više od 100.000 dinara.

Razlika u platama u privredi između unutrašnjosti, između gradskih centara i Beograda je takođe drastična. Zahvaljujući tome imamo situaciju da nam se Srbija prazni, da imamo desetine i stotine sela u kojima ima vrlo malo stanovnika. Znači, ako hoćemo da sačuvamo Srbiju, da delovi Srbije ne budu prazni, onda se ova politika plata u javnom sektoru mora promeniti. Mora se uskladiti tako da matičar u Crnoj Travi, Surdulici ili Bajinoj Bašti ima istu platu kao matičar u Subotici, matičar na Vračaru ili matičar u Zemunu.

Po zvaničnim podacima za septembar 2021. godine prosečna plata u Srbiji je 65.000 dinara. Prosečna neto zarada u javnom sektoru je 72.235 dinara i ovo su podaci za svaku pohvalu. Ovo su podaci kojima sadašnje rukovodstvo Srbije može da se pohvali, predsednik Republike i Vlada Srbije.

Međutim, zahvaljujući ovim nakaradnim koeficijentima, u opštini Velika Plana koja ima 100 zaposlenih na neodređeno, samo tri službenika imaju veću platu od republičkog proseka. Prosečna plata, neto zarada 97 plus tri, znači 100 zaposlenih u opštini Velika Plana je 47.635 dinara, 24.600 dinara manje od republičkog proseka, u procentima to je 34%. Minimalna plata u Srbiji u novembru je iznosila 32.371 dinar, čak 27 zaposlenih u opštinskoj upravi u Velikoj Plani ne može da dobaci do te plate pa im se mora doplaćivati da bi primili minimalac. To je 27% zaposlenih.

Mislim da je to nedopustivo i mislim da nijedna Vlada Srbije u poslednjih 50 godina, to je žalosno, nije položila ovaj ispit. Jeste bila teška situacija u vreme kada su ovom zemljom vladale DS i DOS-ovske stranke pa nije bilo para. Jeste da mi neke stvari menjamo na bolje, ali nije domaćinski da država nagrađuje one opštine koje ne štede državni novac, a da kažnjava one opštine koje posluju domaćinski.

Sada da kažem nekoliko reči o postavljanju blokada širom Srbije. Svakom ko razmišlja svojom glavom je jasno da je u pitanju klasični primer nasilja i terora manjine nad većinom. Niko nema pravo da građanima Srbije ograničava slobodu kretanja. Ja sam ubeđen da većina građana Srbije u tim blokadama, u tim protestima učestvuje čiste duše, u uverenju da rade jednu korisnu stvar, da se bore za zdraviju prirodu Srbije, da se bore za zdraviju životnu sredinu i da se bore za neke srpske i državne interese.

Međutim, isto tako sam ubeđen da kolovođe tih protesta, inspiratori tih protesta na umu imaju nešto drugo. Njima je cilj da u Srbiji izazovu sukobe, da stvore kritičnu masu i da pokušaju po ko zna koji put da naprave neku reprizu 5. oktobra. Svako ima pravo da sanja. Ima pravo i opozicija da sanja.

Ja ću sada da podsetim građane Srbije i vas poštovane kolege na neke posledice 5. oktobra. Kada sam razmišljao o ovome, pokušao sam da se setim jedne dobre stvari koju je 5. oktobar doneo Srbiji. Stvarno nisam mogao da se setim nijedne. Zapaljena je Skupština Srbije. Tog dana sam bio pred Skupštinom Srbije kao novinar „Srpskog oslobođenja“. Znate gde je izbio požar? Vrlo zanimljivo? U prostoriji u kojoj se nalazio izborni materijal. Srbija je tako postala prva zemlja posle nacističke Nemačke u kojoj je zapaljen parlament. Parlament su zapalili oni koji su Miloševića rušili optužujući ga da je fašista, da je Hitler i da je diktator. Iste te optužbe sada čujemo na račun Aleksandra Vučića.

Kao što znate, zapaljena je televizija. Osvojena je na silu stanica policija Stari grad. Policajci su razoružani, neki od njih su poskidani u donji veš. Iz stanice policije je opljačkano 400, nepravilno je reći opljačkano, izneseno, znači, organizovano, izneto 400 komada oružja, među njima je bilo čak i puškomitraljeza. To oružje je podeljeno pripadnicima Zemunskog klana i ostalim saradnicima dosovske opozicije u izvođenju tog državnog udara i tim oružjem u sledećih nekoliko godina u Srbiji izvršeno više od 50 ubistava.

Sprovedena je pljačkaška privatizacija u kojoj više od 400.000 ljudi sa svojih radnih mesta, na tim radnim mestima plate nisu bog zna kakve, ali bolje ikakve nego nikakve. Znači, 400.000 ljudi je sa svojih radnih mesta izbačeno na ulicu. Vojska Jugoslavije je skoro uništena. Svi viši oficiri koji su komandovali junačkom odbranom Srbije od agresije terorista iz NATO pakta i šiptarskih terorista su penzionisani. Između ostalog, 400 tenkova i 2000 protivavionskih sistema „strela“ je istopljeno u Železari „Smederevo“ i hiljade i hiljade tona druge vrste naoružanja. Išli su dotle u uništavanju Vojske Jugoslavije da su rasformirali dve najbolje elitne jedinice, 63 padobransku i 72 specijalnu brigadu Vojsku Jugoslavije.

Na kraju svi predsednici, praktično svi predsednici u Srbiji, u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini su izručeni Haškom tribunalu, a kruna tog ponižavanja Srbije, ponižavanja srpskog naroda bilo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan najveći srpski nacionalni praznik.

Dakle, dame i gospodo ovo što se događa na ulicama Beograda, na ulicama drugih gradova Srbije nije ništa drugo nego klasični pokušaj izvođenja tzv. narandžaste revolucije. Takvih pokušaja smo poslednjih godina imali više puta, više puta smo imali nasrtaje na zgradu predsedništva, više puta smo imali pokušaj upada u zgradu državne televizije, upada u zgradu Skupštine Srbije.

Nesrećni narod svoju vlast bira na ulici, bira je međusobni sukobima, pa i potezanjem oružja. Kako to izgleda videli smo i u Srbiji 5. oktobra. Mogli smo da se uverimo na primerima Ukrajine, na primeru Libana, na primeru Libije, na primeru Alžira, na primeru Jemena i niza drugih arapskih zemalja. Srećni i pametni narodi svoju vlast biraju na izborima, sa olovkom u rukama, probude se ujutru, odu na biračka mesta, glasaju, zaokruže za onoga čiju politiku podržavaju i uveče pozdrave rezultate izbora.

Izbori su u Srbiji zakazani, biće zakazani, najavljeni su za 3. april. Sva opozicija je najavila da će učestvovati na izborima. Do izbora je ostalo 100 dana. Postavlja se pitanje zašto ne mogu da se strpe, zašto ne mogu da sačekaju tih 100 dana, pa da vide sud naroda? Postoji samo jedan logičan i normalan odgovor. Oni ne žele da čekaju izbore u ovakvom stanju zato što znaju da na izborima nemaju šta da traže, zato što znaju da će građani Srbije ponovo ogromnom većinom glasati za SNS i Aleksandra Vučića.

Bez obzira na sve naše mane, a nije ih malo, bez obzira na sve naše greške, a nije ih malo, bez obzira na sve afere čiji smo akteri, a nije ih malo, i neke od njih nam ne služe na čast, činjenica koju ne može niko osporiti jeste da je Srbija pod vođstvom SNS i Aleksandra Vučića doživela jedan snažan ekonomski i nacionalni napredak i oporavak. Hvala vam.