Hvala gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je nadamo se nepovratno izašla iz perioda konfrontacija i sa okruženjem i sa zemljama Evrope i Sveta i konfrontacije na kraju sa samom sobom i verujemo i da i ovi predlozi sporazuma koje bi Skupština trebalo da potvrdi doprinosi uspostavljanju saradnje sa Evropskim zemljama u oblasti odbrane, tako da su ovi predlozi o kojima razgovaramo koje bi trebalo parlament da ratifikuje i u skladu sa poveljom UN, našim Ustavom, sa zakonima iz oblasti odbrane, a doprinose pre svega izgradnji poverenja, razumevanja i saradnje. Dakle, ovim sporazumom utvrđuju se i principi jednakosti, ravnopravnosti, reciprociteta, a ono što je posebno značajno i zajedničkih interesa.

Osim toga, stvaraju i okvir za druge sporazume, s obzirom na to da je prvenstveni cilj predloženih zakona uspostavljanje pravnog okvira koji bi omogućio saradnju strana ili njihovih nadležnih organa u oblasti odbrane, zatim planiranja odbrane, vojno ekonomske - saradnje, vojno - naučne, vojnog obrazovanja, obuke a i učešća u mirovnim operacijama, kao i u drugim segmentima koji su od zajedničkog interesa.

Dakle, u poslaničkoj grupi SPO – Demohrišćanska stranka Srbije, smatramo da je bezbednost naše zemlje i našeg naroda preduslov za ekonomski, privredni, kulturni razvoj i da je veoma značajno da imamo što veći broj prijatelja u okruženju, kao i među relevantnim državama u evropskim i svetskim okvirima jer smo videli kako su se u prethodnom periodu završile avanture kada smo bili bez prijatelja i kada smo se konfrotirali i kada smo bili u određenim periodima naročito u devedesetim godinama prošlog veka, u sukobu sa celim svetom, da su se odnekud pojavili vanzemaljci sa neke druge planete verovatno bismo i sa njima bili u sukobu, prosto to je bilo vreme kada su Srbija i svet bili dva sveta, kada nas je tadašnje rukovodstvo uveravalo da svi drugi idu pogrešnim putem i da srljaju, a da je jedino Srbija na pravom putu.

Vraćamo se, i to je dobro, i mudrom vođenju politike kako je karakterisalo Kraljevinu Srbiju i kasnije novostvorenu zajedničku državu, najpre Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevinu Jugoslavije, baš onako kako je Nikola Pašić govorio da mi naš mali srpski brod moramo da privežemo uz neki veliki i siguran saveznički brod kako bismo prošli kroz sve oluje i nevremena.

Mi ćemo ratifikovati sporazume iz oblasti vojne saradnje i sa zemljama koje su u EU, kao što su Italija i Poljska sa zemljama koje su poput Moldavije kandidati, ali i sa zemljama koje su na istoku kontinenta i koje imaju sopstvenu bezbednosnu politiku ili stvaraju vojno-bezbednosne saveze saobrazno svojim potrebama.

Ovi su sporazumi značajni za unapređenje bilateralnih odnosa, dakle, naše zemlje sa svakom pojedinačnom zemljom, ali i za unapređenje bilateralne saradnje, ali i ukupne bezbednosti u Evropi pa i van Evrope. Ovo je osnova za unapređenje saradnje i u drugim oblastima. Veoma je značajno kada se u jednoj ovako osetljivoj oblasti kao što je odbrana potpisuju ovako značajni sporazumi, jer to je otvaranje vrata za sporazume iz oblasti privrede, ekonomije, trgovine, turizma, saobraćaja, nauke, obrazovanja i drugih oblasti.

Što se tiče naše saradnje u oblasti odbrane sa Azerbejdžanom, ja bih rekao da je to pre nekoliko godina saradnja započeta od strane prethodne Vlade i što je sadašnja Vlada nastavila uspešno.

Dakle, ovaj sporazum u oblasti odbrane je zapravo samo nastavak razvoja dobrih prijateljskih odnosa, a posebno posle usvajanja deklaracije o prijateljskim odnosima i strateškom partnerstvu dve države koje su u februaru prošle godine u glavnom gradu Azerbejdžana u Bakuu potpisali predsednici Tomislav Nikolić i Ilham Alijev.

Osim toga, mi uvećavamo stalno spoljnotrgovinsku razmenu sa Azerbejdžanom i ona je za poslednjih pet godina čak tridesetak puta povećana. Osim toga, dobili smo kredit pod povoljnim uslovima od Vlade Azerbejdžana za izgradnju deonice puta od Ljiga do Čačka i njihova firma Azvirt realizuje te poslove i to je jedina deonica na Koridoru 11 gde nema kašnjenja, gde se radovi odvijaju po planu u toj dužini od 40 km na osnovu tog azerbejdžanskog kredita u iznosu od 308 miliona evra.

Što se tiče saradnje sa Italijom u oblasti odbrane, ona je veoma značajna jer i prethodni sporazum se odnosio na saradnju Italije sa državnom zajednicom Srbija i Crna Gora i ovim je sporazumom predviđeno dalje unapređenje u oblasti vojnog školstva, vojne obuke, ABHO centara, vojno-ekonomske saradnje i bitno je da je saradnja u ovoj oblasti u stalnom usponu i to predstavlja i podršku Italije evropskim integracijama Srbije i to je i doprinos profesionalnom angažovanju pripadnika oružanih snaga Italije u sastavu KFOR.

U ovom sporazumu je težište saradnje na školovanju, na usavršavanju naših kadrova, na obuci specijalnih jedinica, obuhvaćena je i oblast obaveštajnih i izviđačkih poslova, obuka timova za uklanjanje neeksplodiranih ubojnih sredstava i sve to govori da je i vojno-obrazovna saradnja Srbije i Italije veoma razvijena, jer od 2005. godine 59 pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije bili su na školovanju i usavršavanju u vojno-obrazovnim ustanovama Italije.

Ono što vredi istaći jeste da su naši kadeti bili među najboljim stranim kadetima u italijanskim vojnim ustanovama, da su postizali uspeh koji je iznad proseka u odnosu na ostale kandidate, kako iz Italije, tako iz drugih zemalja.

Dobro je što ovaj sporazum predstavlja jedan okvir za dalji razvoj saradnje, pogotovo što je naše ministarstvo izrazilo interesovanje da i u narednoj školskoj godini uputi pripadnike na generalštabno usvaršavanje u centre visokih studija odbrane u Rimu, zatim na kurseve za obuku za uklanjanje neeksplodiranih ubojnih sredstava za pohađanje kurseva u oblasti civilno-vojne saradnje itd.

Ministarstvo odbrane Italije je ponudilo usavršavanje na svim nivoima školovanja za pripadnike naših oružanih snaga, ali po principu reciprociteta i omogućeno je pripadnicima oružanih snaga Italije da se školuju na našim vojno-školskim ustanovama.

Dakle, ovaj sporazum omogućava i vojno-medicinsku saradnju, kroz razmenu i školovanje vojnih lekara, omogućava uspostavljanje saradnje između centara ABHO koji se nalazi u Kruševcu, odakle je inače ministar, zatim intervidovkse škole, hemijske, biološke, radiološke, nuklearne zaštite oružanih snaga Italije, itd.

Ministarstvo odbrane je zahvalno, to smo videli iz izjava predstavnika našeg ministarstva za ponudu od italijanske strane da pripadnici našeg ministarstva i Vojske Srbije mogu da izučavaju italijanski jezik u italijanskom kulturnom centru u Beogradu, a sve ovo omogućava intenziviranje vojno-ekonomske saradnje između dve zemlje i to sve omogućava integrisanje naše zemlje sa članicama EU na planu odbrane, a što omogućava integraciju i u drugim oblastima, a dobro je što vojska u tome prednjači.

Pozitivne strane ovakvih sporazuma su što poverljivi podaci, vojne tajne ostaju zaštićene, nema dodatnih troškova za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije iz našeg budžeta. Ovo je odličan osnov i za razvijanje našeg odbrambenog sistema, za razmenu iskustava, za razvijanje namenske industrije, za osposobljavanje vojnog kadra, za modernizaciju sistema odbrane.

Želim da ukažem i da je dobro što su ovi sporazumi brzo posle potpisivanja došli na usvajanje u Skupštinu. Ima sporazuma koji i po nekoliko godina čekaju da se nađu pred poslanicima, a ovi sporazumi su posle samo nekoliko meseci već došli u Skupštinu i moći će da se primenjuju.

Iz svih navedenih razloga mi ćemo u danu za glasanje da podržimo predložene sporazume. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvažena gospođo Mihajlović, poštovani predstavniče ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poslanice i poslanici SPO i DHSS u danu za glasanje podržaće predloge zakona o potvrđivanju sporazuma naše zemlje sa međunarodnim finansijskim institucijama koji su nam odobreni za rehabilitaciju puteva i za povećanje bezbednosti saobraćaja na njima.
Dobijamo značajna finansijska sredstva za opravku i održavanje naših puteva jer je to izuzetno značajno, s obzirom na to da su putevi krvotok jedne države, a oni važniji putni pravci su žile kucavice. Ako su dobri putevi na jednoj teritoriji u jednoj zemlji, onda nema zaostalih, nema, kako mi to kažemo, zabačenih, nema nerazvijenih krajeva.
Posebno sam zadovoljan što će izvođač radova na našim putnim pravcima biti domaća firma, državno javno preduzeće „Putevi Srbije“. Uslovi ovih zajmova su relativno povoljni. Postoji značajan grejs period, dugačak je rok otplate. Uz standardne kamate i druge uslove ovog zajma, mi dobijamo uz zajmove, uz sredstva koja moramo da vratimo i ne baš tako neznatna sredstva za donacije, tako da će biti angažovana domaća radna snaga, pre svega i mladi stručnjaci.
Ono što je posebno značajno i što mi iz SPO i DHSS podržavamo, jer je u skladu sa našim programskim opredeljenjem, jeste što će radovima na putnoj mreži biti obuhvaćena teritorija čitave Srbije. To doprinosi ravnomernom regionalnom razvoju. To je doprinos decentralizaciji i to je veoma bitno zato što usled dugogodišnjeg nedovoljnog ulaganja u održavanje i rekonstrukciju, putna mreža danas nije u zadovoljavajućem stanju.
Loši putevi su kočnica privrednog razvoja, a to usporava i ponekad i onemogućava i razmenu ljudi i usluga. To je brana integracijama naše zemlje povezivanju sa zemljama iz okruženja. Loši putevi dovode do povećanja troškova transporta, do oštećenja transportnih sredstava, do većeg broja saobraćajnih nezgoda.
Imao sam prilike da putujem. U skoro svim delovima Srbije sam bio i bio sam u zemljama u okruženju i samo Albanija, čini mi se, ima lošiju putnu mrežu od nas, ali i oni sada ubrzano rade na izgradnji autoputa koji povezuje albansko-jadransku obalu sa unutrašnjošću kontinenta. Izgrađen je i relativno dobar put koji povezuje Skadar i Tiranu. Zaista se oseti razlika, na našu štetu, kada se, recimo, iz Mađarske, iz Hrvatske, Republike Srpske, uđe na teritoriju Srbije, odmah osetite da su putevi lošijeg kvaliteta, da se vozi sporije i ne bezbednije.
Zbog takvog stanja puteva dešava se veliki broj saobraćajnih nesreća u kojima se gube ljudski životi, naročito u poslednje vreme strada i veliki broj mladih ljudi. Mi smo imali jedno vreme trend, posle donošenja Zakona o bezbednosti saobraćaja, smanjenje broja saobraćajnih nesreća i poginulih. Međutim, u poslednje dve godine taj trend se ponovo preokreće i ponovo se povećava broj stradalih.
Ova sredstava u iznosu od preko 270 miliona evra su značajna. Smatram da je potrebna mnogo veća kontrola kvaliteta izvedenih radova, utrošenih sredstava.
Ministarku Mihajlović zaista karakterišu aktivizam, dinamizam i odlično je što je odmah po preuzimanju mandata obišla brojne deonice na kojima se izvode radovi, gde ti radovi kasne, da su probijeni rokovi. Naročito bih istakao vaše angažovanje posle ovih katastrofalnih poplava, kada ste obišli sve one kritične tačke, gde je bilo brojnih oštećenja puteva, nadvožnjaka, mostova, već su pripremljeni ili se radi na planovima za obnovu ovih putnih pravaca. Siguran sam da za vreme vašeg mandata neće biti izvesnih zloupotreba koje su karakterisale prethodni period da se radi na određenim putevima pred izbore, a pogotovo ako se u nekom mestu održavaju lokalni izbori. Tada se u toj sredini izdvajaju sredstva, pa se ubrzano radi na putevima. Dakle, ne prema stvarnoj potrebi, ne prema prioritetima, nego gde se održavaju neki prevremeni izbori, pa ako su u tom mestu, onda se angažuje operativa i zarad dobijanja glasova se nešto radi.
Moramo da priznamo da Srbija ima trenutno loše puteve. Nadamo se da će to biti izmenjeno, da će biti bolje, jer značajan broj tih puteva, čak i onih državnih imaju zastarele deonice.
Frapirao me je podatak da, recimo, čak dve petine naših puteva imaju kolovoze od tucanika ili su u pitanju zemljani putevi. Dakle, oni nemaju ni one najstandardnije elemente vertikalnog i horizontalnog profila. Uverio sam se da ste vi na licu mesta kontrolisali kako se radovi izvode, da ste razgovarali sa predstavnicima svih domaćih građevinskih firmi i stranih koje su angažovane na radovima u našoj zemlji, da se više ne kasni, da se ne probijaju rokovi.
Imamo slučaj da se ne poštuju rokovi ni na onim najvažnijim putnim pravcima, da su ogromna zakašnjenja. Tako kasne radovi na Koridoru 11, na Koridoru 10, na obilaznici oko Beograda, na putnom pravcu od Kragujevca do Lapova. Recimo, ovaj deo puta od Lajkovca do Uba na Koridoru 11 je dug 12,5 kilometara, a gradi se četiri godine. To ste i vi konstatovali. To znači da svake godine se izgradi po tri kilometra. Ako bismo hteli da napravimo put od Beograda do granice sa Crnom Gorom, prema Jadranu, ako bi tu trebalo izgraditi put punog profila u dužini od 300 kilometara, ako bi se gradilo ovim tempom od tri kilometra godišnje, onda bismo taj autoput završili za 900 godina. Nadam se da tako neće biti i da će uz izgradnju puteva biti građeno i sve ono što čini infrastrukturu.
Dakle, mi smo 2007. godine izgradili tunel u Ovčar banji na Ibarskoj magistrali. To je bio prvi tunel u Srbiji koji je izgrađen posle punih 17 godina. Ne znam da li smo posle 2007. godine izgradili još neki novi tunel. Obilaznica oko Beograda gradi se pune 24 godine. To znači jedan kilometar se gradi godišnje i pitanje je kada će ta obilaznica biti završena. Mnogo puta smo čuli obećanja da će biti završena. To je stalno najavljivano, stalno je prolongirano, tvrđeno je da će biti gotovo i pre roko, ali ne samo da nije u obećanim rokovima, nego u onim pomerenim i mnogim drugim rokovima.
Od 2008. godine do sada je u Srbiji izgrađeno oko 200 kilometra puteva. Od toga je samo 50 kilometara autoputa. Kada se to podeli sa brojem godina onog ministra koji je u to vreme, punih šest godina, bio na čelu resornog ministra, ispadne da se godišnje gradilo manje od 10 kilometara autoputa. Da ironija bude veća, nedostatak novca nije bio osnovni razlog što Srbija danas nema završeni autoput na, recimo, Koridoru 10.
Preduzećima „Železnica Srbije“, „Koridori Srbije“, „Putevi Srbije“ odobrena su sredstva, odobreni su krediti u vrednosti od preko 1,5 milijardi evra. Međutim, od tog iznosa je iskorišćeno oko 300 miliona. Zbog tih nepovučenih sredstava, koja su nam od međunarodnih finansijskih institucija odobrena, Srbija mora da plaća penale. Samo „Železnica Srbije“ je zbog toga platila nekoliko miliona evra, a da ne pominjem i afere koje su bile u prethodnom periodu vezane za hapšenje vlasnika „Nibens grupe“ Mila Đuraškovića ili Borovice koji su bili vlasnici nekoliko putarskih firmi koje su sada u blokadi. Od 29 tih firmi 15 je u blokadi.
Nadam se, pošto je ovaj drumski saobraćaj dominantan oblik transporta u Srbiji, jer 80% robe i 74% putnika na ovaj način se prevozi, da će doći na red i siguran sam da ćete se posvetiti i tome da se razvijaju i drugi oblici transporta, pre svega rečni koji je najjeftiniji da se iskoriste plovni putevi, ali ne ovim kanalom koji na sreću neće biti građen, a jedan ministar je pričao o njemu, od Soluna preko Makedonije, preko klisura. Nego da se iskoriste postojeći rečni pravci i da se razvijaju i grade aerodromi.
Imamo praktično jedan jedini aerodrom u funkciji. To je Aerodrom „Nikola Tesla“. Postoji i u Nišu. Žao mi je što taj niški nije malo više iskorišćen. Ne znam da li sleti jedan avion sedmično. To kolega iz Niša može da kaže nešto više o iskorišćenosti Aerodroma „Konstantin Veliki“. Voleo bih da i on bude mnogo više u funkciji. Ne samo sada preko leta kada se otvaraju te sezonske linije.
Nama su potrebni i drugi aerodromi. Malo izlazim iz okvira ovoga, ali moram da istaknem da je neophodno nastaviti radove na osposobljavanju Aerodroma „Lađevci“ kod Kraljeva, da se i ti aerodromi osposobe za domaći i međunarodni avio saobraćaj. To će u mnogome da doprinese i fluktuaciji putnika i ekonomskom povezivanju jer ovako ljudi moraju da dođu, strani investitori u Beograd. Oni će brže doći do Beograda. Možda im treba dva sata da dođu iz najudaljenijih delova Evrope, ali im posle treba pet ili šest sati da se voze do Priboja da bi videli fabriku automobila u tom gradu, da li može da se tamo investira, da se zarađuje ili u Novom Pazaru, ako je neko zainteresovan za povezivanje sa tim krajem. Znamo koliko vremena treba da se ljudi prevezu.
Meni su na Zlatiboru rekli – ne vredi nam sve ovo što imamo turističkih kapaciteta. Radi privlačenja stranih turista i turista iz regiona moramo da imamo dobar put, tu Ibarsku magistralu, ako to ne bude autoput i ako ne bude u blizini neki aerodrom koji će moći da služi za prihvat turista.
Da to može da se izvede primer su zemlje iz regiona. Hrvatska koja recimo ima dvostruko manje stanovnika od Srbije, ona ima četiri miliona stanovnika, a ima devet aerodroma u Osjeku, Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, Rijeci, Zadru, Braču, Lošinju, Puli.
Rumunija, takođe susedna zemlja, zemlja koja je nekada bila u ekonomskom i svakom drugom pogledu i u pogledu saobraćaja daleko iza Srbije, danas ima 17 aerodroma. U neposrednoj blizini Beograda na 160 kilometara nalazi se aerodrom u Temišvaru. Na 50 kilometara dalje nalazi se aerodrom u Aradu. Bukurešt, glavni grad ima dva aerodroma i mnogi drugi gradovi. Da ne govorim o Grčkoj koja ima danas 40 aerodroma. Ona ima tek malo više stanovnika od Srbije. Od tih 40 aerodroma čak 15 su međunarodni.
Nemoguće je razvijati turizam na našim planinama i u banjama i jezerima ako nemamo dobre puteve, kvalitetne i brze železnice i ako nemamo aerodrome.
Hrvatska je dobar primer. Hrvatska je gotovo izgradila mrežu autoputeva. Povezala je istok i zapad, sever i jug svoje države. Postoji kroz Slavoniju autoput. Postoji autoput od Zagreba do Istre. Znate li šta znači kada iz metropole stignete za svega sat i po vremena na more? Za toliko vremena ste u Rijeci, Opatiji. Hrvatska je izgradila tzv. „Dalmatinu autoput“ koji je povezao Zagreb sa Splitom. Taj put se produžava. Gradi se ka Dubrovniku. Logičnim rešenjem gradi se sa obe strane. Povezuju se i spajaju. Istovremeno niko nije oštećen zato što živi dalje od glavnog grada. Šta je Hrvatska time dobila? Mnogo više turista. Mnogo više investitora. Povećana je cena nekretnina u svim primorskim mestima. Više se od Zagreba ne putuje osam sati nego svega tri sata do morske obale. Sve su to benefiti koje donosi izgradnja kvalitetnih puteva.
Siguran sam da će ova sredstva koja sada dobijamo biti iskorišćena na pravi način i dobrobit svih građana, a vaš rad na početku mandata mi se čini garancijom za to. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre i predstavnici Ministarstva odbrane, poslanička grupa Srpski pokret odbrane - Demohrišćanska stranka Srbije u danu za glasanje podržaće usvajanje Odluke o učešću Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, kao i usvajanje Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije u ovim operacijama, s tim da moram da kažem da smo mi već na polovini 2014. godine kada donosimo ove odluke i usvajamo ovaj plan.
Mislim da je trebalo naći mogućnosti da se odmah po konstituisanju ovog saziva Narodne skupštine nađu na dnevnom redu ovi predlozi, jer vreme neumitno teče, zato što se misije u kojima učestvuju i pripadnici našeg Ministarstva odbrane, odnosno Vojske Srbije i MUP, periodično produžavaju i imaju ograničen mandat, pa tako, recimo, stoji da će mandat Misije UN u Demokratskoj Narodnoj Republici Kongo biti produžen do 31. marta. Taj datum je već uveliko iza nas.
Kada sam već pomenuo misiju u ovoj zemlji, navodi se u informaciji vezanoj za Kongo, da je političko-bezbednosna situacija trenutno složena, da je karakteriše pogoršanje humanitarne i političko-bezbednosne situacije na istoku zemlje zbog učestalih oružanih napada paravojnih formacija, mislim da je bilo potrebno dati više informacija i o ovoj i o drugim multinacionalnim operacijama, s obzirom na to da mi preuzimamo odgovornost kao Narodna skupština koja donosi odluku o upućivanju naših bezbednosnih snaga u ta područja, da je, recimo, trebalo dati više informacija o prirodi tih paravojnih formacija, o razlozima za izbijanje konflikta, o trenutnom odnosu snaga, kontroli teritorije. Nadam se da će to u budućim predlozima odluka biti detaljnije navedeno.
Još jedna mala zamerka koja, čini mi se, na neki način jeste i suštinska, govori se o upućivanju misije u Džamu i Kašmir. Džamu i Kašmir, koliko je poznato, nije nezavisna država. To je jedna od saveznih država u okviru Indije. Kao što smo mi osetljivi na svako pominjanje Kosova, recimo, izvan konteksta Republike Srbije, mislim da je trebalo uzeti u obzir tu činjenicu da je ovo samo država koja jeste specifična u okviru Indije, s obzirom na to da je muslimansko stanovništvo u većini, u graničnom području sa Pakistanom, naznačiti da se radi o državi Indiji.
Ono što je isto bitno naglasiti zbog javnosti koja prati skupštinski prenos jeste to da znaju građani Srbije da se pripadnici naše Vojske, MUP i Ministarstva odbrane ne upućuju da ratuju, da ne idu u visoko-rizične operacije, neće učestvovati u borbenim operacijama, već u održavanju i nadgledanju mira, u pružanju zdravstvenih usluga, u pružanju humanitarne pomoći, patroliranju, sprečavanju ilegalne trgovine, nadgledanju linija razdvajanja, pomoći u uspostavljanju vladavine prava, tako da je isto značajno naglasiti da svi koji odlaze, prolaze obuku, prolaze jedan tremažni proces.
Uslov za njihovo upućivanje je da dobiju sertifikat, međunarodno verifikovan, da mogu da učestvuju, da su i zdravstveno i mentalno spremni da odgovore zahtevima ovakvih operacija i da odlaze po principu dobrovoljnosti i da je uvek mnogo više prijavljenih, zainteresovanih za odlazak u ove misije nego što je kapacitet naše države.
Moram isto da naznačim i zbog onih koji zlonamerno tumače ovakve odluke Narodne skupštine, ima među njima i vojnih analitičara, ima i ljudi koji ne raspolažu sa dovoljno činjenica, to je da su sve ove operacije sa mandatom UN ili na osnovu odluka EU, uz saglasnost snaga koje su bile ili jesu u konfliktu.
Dobro je smo mi kao država izašli iz faze, iz perioda kada su mirovne misije bile prisutne na našim prostorima. Sada smo mi učesnici ovakvih misija u drugim delovima sveta. Ono što je takođe važno jeste da strane koje su u konfliktu, ili su bile, ne percipiraju Srbiju kao zemlju koja nekoga ugrožava, koja povređuje njihova prava, tako da uglavnom naši pripadnici mirovnih snaga nisu predmet nekog otpora, nisu predmet osvetničkog delovanja. Do sada nisu bili izloženi nekim većim rizicima po život i fizički integritet.
Sigurno, nadam se da i u budućem periodu ni Srbija neće biti meta nekakvog osvetničkog ili terorističkog delovanja i mobiranih snaga u ove konflikte.
Učešće naših snaga je u skladu sa Ustavom, u skladu sa važećim zakonima, sa važećim strategijama i na neki način predstavlja međunarodnu obavezu naše zemlje, tako da pored domaćih pozitivnih zakona, u ovom slučaju, je primenjeno i međunarodno pravo.
Zbog čega je značajno učešće naših snaga u multinacionalnim operacijama? Dakle, to je zaista od nacionalnog značaja, jer to doprinosi regionalnoj, boljoj međunarodnoj saradnji, uspostavljanju stabilnosti. To je istovremeno mogućnost za produbljivanje saradnje preko vojnog učešća u političkoj, u ekonomskoj sferi.
Učešće pripadnika Vojske Srbije i MUP u mirovnim operacijama je značajno iz sledećih razloga, jer to predstavlja potvrdu političke, ekonomske i vojne bezbednosti Srbije. To je dalje dokaz ugleda koji naša zemlja uživa u međunarodnoj zajednici, u UN, u EU. To je doprinos integraciji Srbije u bezbednosni sistem EU. Mi postajemo partner koji je prihvaćen, a po priznanju vojnih stručnjaka i analitičara, citiram ih, navodim njihove reči: „Srbija prednjači u regionu u ovoj oblasti mirovnog angažovanja“. Naše učešće u ovim operacijama UN i EU, kao i komandnim centrima operacija, je ocenjeno značajnim i pozitivnim, a naši predstavnici redovno dobijaju pohvale.
Republika Srbija je jedina država koja učestvuje u misiji u Somaliji u borbi protiv pirata na moru, kao jedina zemlja koja nije članica EU. To je velika potvrda značaju uloge Vojske Srbije, njenoj opremljenosti, obučenosti, ljudstvu, komandnom kadru, jer to je zapravo ulazak u EU pre zvaničnog ulaska Srbije u ovu asocijaciju i to je jedno predvorje za ulazak naše zemlje u EU.
Doprinos Srbije očuvanju mira i gašenju žarišta o nestabilnosti je prilika i za razmenu iskustava za sticanje novih znanja i veština za pripadnike Vojske Srbije, pogotovo što se sve to dešava u realnim uslovima, što na nekim drugim područjima ne bi bilo moguće. Ono što je isto napomenuto u izlaganju prethodnika jeste i značajan procenat žena koje učestvuju u ovim mirovnim operacijama.
Moram da istaknem činjenicu da Srbija uživa sve veći ugled, zahvaljujući učešću u ovim operacijama, i da se povećava broj područja na kojima učestvujemo, što govori o tome da smo ispunili očekivane standarde, da ulivamo poverenje i da nam se ukazuje prilika da doprinosimo miru u svetu na širokom području, dakle, na tri kontinenta, na Kipru koji je u Evropi i u azijskim i afričkim zemljama.
Za kraj želim još samo da istaknem da su ovo zaista, ako već koristimo termin misija, moguće misije. Ako kažemo operacija, onda su to operacije koje će sigurno uspeti, kao što su i do sada imale uspešan karakter i zbog svih ovih navedenih razloga, ističem još jednom da će poslanici DHSS i SPO da podrže donošenje ovog plana i ove odluke.
Moram da istaknem našu zahvalnost Vojsci Srbije na njenom angažovanju u našoj zemlji posle katastrofalnih poplava koje su zadesile veći deo Srbije sve to govori da je vojska i dalje, po svim istraživanjima, institucija koja uživa najveći ugled među građanima Srbije, što je ona i ovoga puta opravdala. Dakle, preko 1.000 pripadnika Vojske Srbije uspešno pomažu građanima Obrenovca, bili su angažovani na svim drugim kriznim područjima, bilo da je reč o Krupnju, o Smederevskoj Palanci, Koceljevi ili jugu Srbije. Vojska je još jednom pokazala da izrasta u jednu respektabilnu snagu, koja se oslobađa nekih balasta prošlosti, konsoliduje se, postaje u punom smislu te reči narodna, državna, jer nema više onih natruha, upliva stranačkog, političkog u njen rad, što je nekada u nekim prošlim periodima bila karakteristika vezana za Vojsku Srbije, i ranije vojsku Jugoslavije, Vojsku Srbije i Crne Gore. Zahvaljujem.

Moje pitanje je upućeno Ministarstvu unutrašnjih poslova a odnosi se na traženje informacije u vezi sa mogućnošću da se dodatno liberalizuje Zakon o državljanstvu Republike Srbije odnosno u onim odredbama koje se odnose na liberalizaciju mogućnosti dobijanja našeg državljanstva, građana srpske nacionalnosti koji žive u zemljama regiona.
Dakle, 2005. godine je donet novi zakon o državljanstvu koji je umnogome olakšao svima koji su zainteresovani iz naše dijaspore i iz zemalja regiona da dobiju državljanstvo Srbije. Međutim, ostala je jedna prepreka koja se odnosi na traženje porekla iz Republike Srbije onih koji žele da ostvare pravo na državljanstvo Republike Srbije, tako da to dovodi u veoma tešku situaciju autohtone srpske nacionalne manjine koje žive u susednim zemljama – u Mađarskoj, u Rumuniji, u Albaniji. Ti ljudi koji već vekovima, odnosno iz generacije u generaciju žive kao rezidenti nama susednih ili zemalja regiona, nisu u mogućnosti da dokažu da su oni, odnosno njihovi preci, poreklom iz Srbije. To ih onemogućava da po jednoj olakšanoj proceduri ostvare pravo na državljanstvo svoje matične zemlje.
Meni su se kao predsedniku Odbora za dijasporu i Srbe u regionu obraćali i pojedinci i srpska udruženja u zemljama regiona sa ovim zahtevom i mi smo razgovarali na tu temu sa predstavnicima MUP koji su nas obavestili da je pokrenuta procedura u tom smislu da se više kao jedan od obavezujućih uslova za dobijanje državljanstva traži dokaz o tome da je neko od njihovih predaka nekada živeo na teritoriji Republike Srbije, odnosno da je imao državljanstvo.
Mi smo recimo, bili u apsurdnoj situaciji i da predstavnik Srba u Albaniji gospodin Bojdar Bašanović, koji je član Saveta Vlade Republike Albanije za nacionalne manjine, koji se školovao u Srbiji, završio pravni fakultet u Nišu, ne može da dobije državljanstvo Srbije.
Ista situacija je sa nekim Srbima u Rumuniji, u Mađarskoj koji su podneli zahteve preko diplomatskog konzularnih predstavništava naše zemlje u svojim domicijalnim zemljama, ali već nekoliko godina čekaju i ne mogu da dobiju jedno od osnovnih prava.
Mi bi trebalo da se ugledamo na neke druge zemlje iz regiona, recimo, poput Mađarske, poput Hrvatske, koje su omogućile pripadnicima svojih nacionalnih manjina u našoj i drugim zemljama da ostvare to pravo, jer to nama može da ide samo u prilog.
Mi se inače suočavamo sa iseljavanjem sa velikim demografskim problemima, ovo bi dovelo i do povećanja broja državljana Srbije i dobili bismo zaista autentične iskrene prave zastupnike, ambasadore, slobodno mogu reći naše zemlje u tim, a i u drugim zemljama u kojima ovi ljudi žive, kreću se i rade. Hvala vam.

Uvažena predsednice, tražim objašnjenje od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kakve rezultate je do sada dala Strategija za podsticanje razvoja koju je Vlada Republike Srbije usvojila 2008. godine, odnosno šta će ovo resorno ministarstvo da predloži Narodnoj skupštini ili šta će da preduzme iz svog domena da se zaustavi i preokrenu negativni demogratfski trendovi u našoj zemlji?
Sada samo za trenutak hipotetički da zamislimo jednu strašnu vest da je objavljeno da je danas stradalo u Srbiji 120 ljudi. I da čujemo da je i prethodnog dana 120 stanovnika Srbije izgubilo život. I da takve vesti slušamo čitavih devet godina.
To se zapravo događa a da toga nismo ni svesni, jer popis stanovništva koji je u našoj zemlji obavljen 2011. godine pokazao je da je u odnosu na prethodni popis stanovništva koji je obavljen 2002. godine, dakle za period od devet godina, u Srbiji je registrovano čak 380.000 stanovnika manje.
Znači da je nestao sa karte Srbije jedan grad veličine Novog Sada sa okolinom. Dakle, to je svakoga meseca u proseku 3.700 ljudi manje. To je 45.000 ljudi na godišnjem nivou manje u Srbiji. To znači da nestaje svake godine jedan grad veličine Pirota ili recimo Kikinde.
Dakle, popis je pokazao da je u Vojvodini 115.000 stanovnika manje za devet godina, da je u regionu Šumadije i zapadne Srbije to smanjenje 120.000 a da je najtragičnija situacija u jugoistočnoj Srbiji gde se praktično prazni teritorija od stanovništva i gde je čak 200.000 ljudi manje od jedne decenije. To znači da je praktično iz tog regiona nestalo stanovnika koliko danas živi Nišu.
Mi imamo i nepovoljnu demografsku strukturu zato što je Srbija u svetskim razmerama šesta po starosti stanovništva. Broj penzionera, to je i notorna činjenica je praktično nadmašio broj zaposlenih. Dva su osnovna razloga za to – mali broj novorođenih i iseljavanje iz Srbije.
Imamo velike problem sa odlivom, kako se to kaže mozgova, odnosno obrazovanih ljudi i Srbija je po tom parametru od 139 zemalja koje su ispitivane, na čak 136 mestu u rangu sa Lesotom, Svazilendom i Kikizijom, dakle po broju ljudi koji su visoko obrazovani, a napuštaju Srbiju i odlaze u druge zemlje.
Dakle, ja tražim objašnjenje, tražim odgovor na ovo pitanje.
(Predsednik: Vreme.)
Još jednom da ponovim – šta će preduzeti i resorno ministarstvo, naravno i Vlada u celini. Hvala vam.

Uvažena predsednice Skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni predstavnici nezavisnih regulatornih tela, poslanici DHSS i poslanici SPO će glasati za usvajanje izveštaja koje smo čuli, kao i za zaključke resornih Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, iako imamo izvesne primedbe, ali uz napomenu da se najozbiljnije shvate mišljenja i upozorenja i da se primene preporuke koje su sadržane u izveštajima koje smo imali prilike da čitamo i čija smo obrazloženja sada čuli. To se posebno odnosi na preporuke koje se odnose na rad i postupanje državnih organa, uključujući i Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Iz izveštaja koji su nam dostavljeni i o kojima sada raspravljamo, zaključujemo da su nezavisna regulatorna tela Vlade Republike Srbije opravdala svoje postojanje, da je znatno povećan obim njihovog posla u odnosu na prethodne godine, da je povećan broj građana koji im se obraćaju, da je u odnosu na prethodne godine povećan broj vođenih i rešenih postupaka, vidljivo je da su vaše aktivnosti bile u skladu sa nadležnostima koje su definisane Ustavom i zakonima, da su postupanja doprinela jačanju kontrolne funkcije ovih tela, da ste omogućili da se ispunjava na adekvatan način kontrolna funkcija Narodne skupštine Republike Srbije. Pružili ste doprinos na planu osnaživanja demokratskih kapaciteta u našem društvu, transparentnosti u radu, kako lokalne samouprave, tako i državnih organa i, ono što je veoma značajno, i uspostavljanje principa odgovornosti.
Pored nekih nedostataka, o kojima ću nešto reći, smatramo da su izveštaji detaljni, sveobuhvatni, konzistentni, konkretni, životni sa primerima iz prakse, sadrže sve elemente jednog valjanog izveštaja. Smatramo takođe da su uravnoteženi, da je uspostavljen odgovarajući balans između afirmativnih i kritičkih opservacija.
Sa druge strane, koliko je dobro što su tako opsežni, obimni, nije dobro, jer to svedoči o brojnim slučajevima narušavanja i ugrožavanja ljudskih i manjinskih prava građana i slobodnog pristupa informacijama. Pored obimnosti izveštaja, po mišljenju nas poslanika SPO i DHSS, ovi izveštaji ipak ne govore o svim primerima uskraćivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u Srbiji. Pre svega, zato što to nije odgovornost predstavnika ovih tela, Poverenika za javne informacije.
Problem je što u našoj zemlji još uvek nije donet zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti. Ovaj zakonski predlog SPO je podneo još pre 10 godina, i to sa ciljem da se utvrdi odgovornost onih koji su ugrožavali živote, integritet, ljudska i građanska prava drugih. Intencija tog zakona je bila da se spreči ponavljanje takvih krivičnih dela u budućnosti, da se iz javnog, političkog života uklone ličnosti koje su tako postupale, da se ostvari pravda za žrtve, da se medijima, našoj naučnoj, obrazovnoj javnosti omogući da istraže na valjan način period komunističkog, jednopartijskog, nedemokratskog režima, kao i vreme vladavine režima Slobodana Miloševića, kada su građanima Srbije povređivana osnovna prava, uključujući i osnovno pravo na život.
U susednoj Bugarskoj je donet zakon o dosijeima, koji je predvideo formiranje nezavisne dvanaestočlane komisije koju je izabralo bugarsko Sobranje sa zadatkom da prouči arhive tamošnjih službi bezbednosti. Zanimljivo je da je ta komisija utvrdila da je u desetogodišnjem periodu, od 1991. do 2001. godine, u Vladi Bugarske bilo 121 lice, a u njihovom parlamentu, Sobranju, 179 lica za koje je utvrđeno da su u komunističkom periodu bili saradnici bivše službe državne bezbednosti. Ne verujem da bi ovo kod nas mogao biti razlog zašto se ovakav zakon ne donosi.
Usvajanjem ovog zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti je naša obaveza na putu priključivanja EU. Podsetiću na izjavu koju je još 22. maja 2001. godine dao tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori Mauricio Masari, koji je rekao da ne vidi zašto se još uvek oteže sa usvajanjem zakona o otvaranju dosijea. Citiram: „Taj posao je neophodan, kako bi se razotkrile neprihvatljive prakse prošlosti, da bi se ispravile nepravde i sprovela pravda prema žrtvama represivnih režima, uključujući i njihovu moralnu rehabilitaciju i tamo gde je moguće materijalnu nadoknadu“. Od tog otezanja, o kojem je govorio gospodin Masari, je prošlo samo 13 godina.
U izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nema, nažalost, reči o kršenju ravnopravnosti ljudi koji su posle 1944. godine osuđeni iz ideoloških i političkih razloga i koji po odredbama Zakona o rehabilitaciji imaju pravo na sudsku rehabilitaciju, ali ne i pravo da podnesu odštetne zahteve za vreme koje su nevini proveli u zatvorima, logorima, za svoje narušeno zdravlje, za pretrpljeni strah, za duševni strah i bol, za uskraćenu mogućnost rada i školovanja. SPO smatra da su to neka od osnovnih ljudskih prava.
Nažalost, za razliku od nekih drugih zemalja koje su bile u komunističkom sistemu, mi nemamo tu mogućnost da se na ovakav način ljudima pruži i ta materijalna i novčana satisfakcija.
Takođe, u izveštaju se ni reč ne govori o narušavanju ravnopravnosti nekoliko hiljada pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i pripadnika Ravnogorskog pokreta koji su prvi u Evropi, moram to da podsetim, 1941. godine pružili organizovani gerilski otpor nacističkom okupatoru Kraljevine Jugoslavije i oni su u proteklih 10 godina podneli zahteve za priznanje statusa boraca učesnika oslobodilačkog rata, ali nažalost, nijedan njihov zahtev nije pozitivno rešen iako zakon postoji, zakon im to omogućava i oni su bili prinuđeni da se zbog toga obrate Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Moram da podsetim da je na Predlog poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove pre punih 10 godina, 2004. godine, Narodna skupština usvojila zakon koji mi kolokvijalno nazivamo Zakon o izjednjačavanju prava pripadnika Ravnogorskog pokreta i Partizanskog pokreta, koji je dobio veliku podršku poslanica i poslanika tadašnjeg saziva Narodne skupštine RS. Čak 176 njih je glasalo za taj zakonski predlog i uprkos tako snažnoj podršci u parlamentu ovaj zakon je ostao neprimenjiv, ostao je mrtvo slovo na papiru i to pre svega zbog opstrukcije SUBNOR-a, ali i nekih lokalnih i državnih organa, o čemu bi poslanici i poslanice u sledećem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti trebalo da budu obavešteni.
Uprkos i dalje izraženim problemima i teškoćama nezavisna regulatorna tela uspostavila su bolju saradnju sa državnim organima i zadobila su veće poverenje građana. Istovremeno su se uspešno uz podršku javnosti i medija odupreli velikim pritiscima i tendencijama marginalizacija. Međutim, i dalje se suočavaju sa nerešenim kadrovskim pitanjima, pre svega nedostatkom zaposlenih, ono što je odobreno sistematizacijama, nedovoljnim prostorom za rad. Nažalost, ne raspolažu ni sa svim potrebnim tehničkim sredstvima uz već hroničan nedostatak finansija potrebnih za rad.
Mi u SPO i DHSS smatramo da je potrebno nužno nezavisnim telima obezbediti sve uslove za nesmetani rad, bilo da se to odnosi na korišćenje službenih automobila, bilo da je reč o broju zaposlenih jer u suprotnom uskraćivanje ovoga će nas mnogo više koštati i u doslovnom i u prenesenom značenju reči.
Značajno je što izveštaj sadrži i predloge za poboljšanje zakona i pravilnosti rada organa vlasti, kao i te predloge za izmene i dopune i usaglašavanje zakona i podzakonskih akata koji regulišu postojanje i nadležnosti ovih tela. Smatramo da Vlada i Skupština su obavezni da te predloge što pre razmotre. Naša je to obaveza na putu ka EU, a ono što je najvažnije je da će to doprineti efikasnijem radu nezavisnih regulatornih tela.
Svakako da nije dobro što su pojedine konstatacije pretočene u vašim izveštajima u mišljenja i preporuke. Iz godine u godinu samo se ponavljaju, a zapravo se ne otklanjaju, ništa se ne čini na njihovom ispunjenju i to je obaveza i odgovornost i nas poslanica i poslanika ovog tela.
Najbolja ilustracija toga je činjenica da, o tome je govorio gospodin Šabić, još u leto 2010. godine je na njegovu inicijativu Vlada RS je usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali Vlada još uvek nije donela akcioni plan za njeno sprovođenje. Bio je tromesečni rok za donošenja akcionog plana, a od tada je proteklo četiri godine, pa se nadamo da neće proteći još četiri godine dok ne dobijemo ovaj akcioni plan, jer zbog toga i ova i neke druge strategije ostaju samo neko mrtvo slovo bez praktičnih efekata.
Naravno da se među tim propustima po negativnom značaju izdvaja i nepostupanje Vlade. Pet godina se čeka da se donese uredba o zaštiti tzv. naročito osetljivih podataka koji se odnose na nacionalnu i versku pripadnost, političko opredeljenje, kao što su i podaci o zdravstvenom stanju.
Ono što smo želeli da istaknemo i da damo preporuku, više molbu medijima, sredstvima javnog informisanja u našoj zemlji jeste da posvete veću, značajniju i dužnu pažnju radu nezavisnih regulatornih tela kako bi građani znali, pre svega, za njihovo postojanje, nadležnosti i kako bi ova tela delotvornije ostvarivala svoje funkcije.
Na samom kraju želim da istaknem svoje, ali i naše uverenje da za ove izveštaje neće glasati samo one poslanice i poslanici koji za vreme glasanja ne budu u skupštinskoj sali.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Srpskog pokreta obnove i Demohrišćanske stranke Srbije glasaće protiv predloga da gospođa Jorgovanka Tabaković bude izabrana za guvrnerku Narodne banke Srbije. Moram odmah na početku da izrazim žaljenje što gospođa Tabaković sada u ovom trenutku nije u sali, s obzirom na to da je ona još uvek poslanica i sigurno bi bilo od koristi da čujemo i njena objašnjenja, stavove, argumentaciju, njen program budućeg rada. S obzirom da smo za to uskraćeni, nama preostaje samo da govorimo, mada nevoljno, o tome šta je ona činila u prošlom periodu i na osnovu toga izvlačimo zaključke o njenom budućem radu.

Mi ćemo pre svega da budemo protiv ovog predloga, ne zato što imamo bilo šta protiv ličnosti gospođe Tabaković,  već zato što smatramo da je ovakav način predlaganja upravo nje kao visokog partijskog funkcionere jedne od vladajućih stranka antiustavan čin i da zapravo na neki način predstavlja svojevrsni ustavni puč, koji jasno u svom članu koji govori o Narodnoj banci ističe samostalnost ove najviše finansijske institucije u zemlji.

Čuli smo ovde dosta kritika od opozicionih poslanika na račun predstavnika  vladajuće većine. Međutim, želim da napravim jedan izuzetak. Upravo želim da pohvalim gospodina Dragana Marković Palmu, pre svega zbog njegove iskrenosti, zato što je upravo u ovom domu rekao da su sva obećanja o depolitizaciji, o departizaciji bila samo to - obećanja koja su služila za jednokratnu upotrebu za vreme izborne kampanje i da je vladajuća koalicija od toga odmah odustala čim je konstituisana Vlada Srbije. Od njega smo prvo čuli da će upravo gospođa Tabaković da bude predložena za guvernerku NBS, dok su čak i predstavnici njene stranke tu činjenicu skrivali. Evo, još jedna pohvala na račun gospodina Markovića zbog toga.

Opet, za razliku od nekih drugih poslanika opozicije, zaista verujem da će guvernerka biti nezavisna u svom radu, jer kao provereni partijski kadar, ona će primati naloge sa Andrićevog venca i iz Nemanjine ulice i sasvim sigurno je da će zbog toga biti, htela to ili ne, prinuđena da radi nezavisno od Zakona o Narodnoj banci Srbije i nezavisno od Ustava koji garantuje samostalnost, tako da će u tom smislu zaista biti nezavisna.

Kao što se reklo, pošto mi nemamo program rada budućeg guvernera, nama je preostalo da o dometima budućeg rada NBS i njene čelne ličnosti sudimo na osnovu činjenica koje imamo iz prošlosti. Onda moramo da se prisetimo da je gospođa Jorgovanka Tabaković bila članica Vlade Mirka Marjanovića, u tzv. vladi narodnog jedinstva, u periodu od 1998. do 2000. godine,  a taj period nam je ostao svim u najružnijem mogućem sećanju, s obzirom na najnegativnije moguće ekonomske pokazatelje vezane za rad te vlade. Setimo se da je inflacija tada bila preko 100%, da su plate bile svega 40 nemačkih maraka. To ne može ni u kom slučaju da nam ulije poverenje i pruži sigurnost u pogledu budućeg rada najviše finansijske institucije u Srbiji.

Setimo se da je najpre predsednik Nikolić predložio gospođu Tabaković za mandatara za sastav buduće Vlade, a kada nije dobila tu funkciju, onda je predložena od istog političkog funkcionera za mesto guvernerke i to onda deluje kao neka utešna nagrada. Mislim da to ni u kom slučaju nije dobro rešenje da se zakoni upodobljavaju prema ličnostima, prema potrebama političkih stranaka, ne vodeći pri tom računa o nacionalnim i državnim interesima, pre svega o funkcionisanju institucija i ustavnosti i zakonitosti.

Gospođa Tabaković je jednom prilikom rekla da je MMF praktično i nepotreban Srbiji i da uz odgovornu monetarnu politiku u Srbiji, kako je ona istakla, MMF nije ni potreban. Duboko se ne slažem sa takvom njenom izjavom, jer pre svega, naša ekonomija je duboko zavisna od inostranstva, jer praktično tri četvrtine finansijskog sektora jeste iz inostranstva i čak dve trećine našeg duga mi finansiramo zadužujući se upravo na stranom tržištu.

Videli smo dokle nas je dovela politika izolacionizma. Sada sam upravo pomenuo taj period 90-ih godina do 2000. godine, kada smo imali prilike da vidimo kuda vodi to sukobljavanje sa celim svetom, zatvaranje i ništa dobro u tom periodu nismo mogli da očekujemo, kao što i sada imamo nagoveštaje da se ide tim putem. Kao što je rekao kolega Čikiriz, mi iz SPO imamo velike primedbe na rad prethodnog guvernera, ali ako su u tom periodu divljale cene, to nije nikako izgovor za nasilje nad Ustavom i nasilje nad zakonom i za neko drugačije divljanje nekoga ko misli da to može da radi samo zato što ima većinu u ovom parlamentu. Hvala.

Molim vas samo da mi kažete koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi SPO-DHSS?
(Predsednik: Tri minuta.)
Hvala. Poslanici SPO i DHSS protive se Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije, jer smatramo da predložene promene ugrožavaju Ustavom i zakonom definisanu i garantovanu samostalnost najviše finansijske institucije u našoj zemlji. Da budemo iskreni, jedini razlog za promenu ovog zakona jeste namera vladajuće većine da promeni sadašnjeg guvernera i da na to mesto dovede guvernerku, da ne kažem - guvernantu. Ali, pošto ne znamo ko je to i nije prisutna ovde u sali, onda nećemo da pričamo o odsutnima. Suprotno je svim pravnim uzunsima da guverner koji je izabran po jednom zakonu bude menjan po drugom, jer proizilazi da se zakon donosi samo zbog ...
(Predsednik: Izvinite gospodine Čotriću, molim narodne poslanike da dozvolimo gospodinu Čotriću da završi svoje izlaganje.)
Hvala. Proizilazi da se zakon menja samo zbog promene guvernera i to onda znači da ćemo svaki sledeći put, kada bude trebalo da se promeni neko na čeonoj funkciji, menjati i zakon i onda će ova skupština da radi kao dragstor 24 sata dnevno, donosićemo zakone kao na nekoj traci, samo zato da bi se namirile kadrovske potrebe stranaka koje čine vladajuću većinu i to upravo u postizbornom periodu, u kojem nam je obećana tzv. departizacija. Sada se najavljuje, to smo čuli ovde od više poslanika, da će na to mesto da dođe partijska ličnost, na čelo institucije koja ima Ustavom definisanu svoju samostalnost. Možda se ta departizacija ne odnosi na članove stranke, možda se departizacija odnosi samo na članove partije, to ćemo da vidimo.
Moram da istaknem da SPO nema nameru da brani dosadašnjeg guvernera, smatramo da je činio krupne propuste u svom radu. To se, pre svega, odnosi na nedopustivo smanjenje vrednosti dinara u odnosu na druge valute. Ovde nije reč samo o kursu dinara, ovde se radi i o kursu Vlade, odnosno kakav će biti kurs ove vlade, da li će ona da brodi kursom ka evropskim integracijama, ka Briselu ili će taj kurs da bude takav da ga je teško definisati, da će to biti tamo – amo kretanje.
Podsetiću vas na nedavni pokušaj Vlade Mađarske, premijera Orbana ...
(Predsednik: Samo vas molim da obratite pažnju na vreme.)
Završavam. Dakle, nedavno je propao pokušaj Vlade Mađarske da promeni tamošnjeg guvernera Narodne banke. U sve što se tamo dešavalo su se umešale institucije EU i Orban je morao da odustane od pokušaja promene guvernera i samim tim je i mađarska vlada izgubila kredibilitet u evropskim institucijama.
Samo još jedna rečenica i završavam time. Nije obećavajuće kada nova vlada pravi greške u koracima već na prvom koraku. Hvala.

Ne, ne odustajem, mi iz SPO-a  nikada ne odustajemo. Moram u ime poslaničke grupe SPO i DHSS da uputim kritiku kandidatima za ministre koje nemaju strpljenja da nekolik sati sprovedu u ovom domu za koji je predsednik Skupštine rekao da će imati kontrolnu funkciju u odnosu na Vlada Srbije kako ćemo to ostvariti ako nisu prisutni oni o kojima govorimo i čiji rad ubuduće tek treba da bude pod budnim okom nas parlamentaraca.

Drago mi je što se vratio kandidat za premijera jer je u ranijem svom obraćanju, govoreći o SPO pominjao komarce. Zato moram da ga podsetim da komarci prenose malariju, a da ponekad nema leka ni kinina za tu malariju. Još jednu stvar je pomenuo u polemici sa mojim kolegom Aleksandrom Jugovićem rekavši da je on oprostio SPO-u.

Dakle, ne samo što smo mi i u ovom parlamentu nadmašili apsurdnost drama Duška Kovačevića, pa imamo i Topaloviće ovde, nego me ta vaša izjava gospodine Dačiću podseća na reči Ilije Čvorovića iz Balkanskog špijuna kada Bata Stojković kaže Bori Todoroviću – Đura će ti oprostiti što te je tukao.

Želim da ukažem da ova vlada o kojoj bi trebalo da se izjasnimo nije nova jer kako može da bude nova kada je polovina ministara, ta polovina nije tu. Polovina tek treba da bude izabrana i to sada onu polovinu koja će prvi put biti u vladi dovodi u jednu šizofrenu situaciju da mora da kritikuje postupke one bivše vlade, ali samo do pola, a od pola mora da je hvali. Kako će funkcionisati takva vlada koja, što bi rekao naš narod, nije ni vino, ni voda, ni riba, ni devojka. Takva vlada u startu može da se nazove polovnom ili polovičnom, a ne nikako novom.

Mi imamo vladu koja će biti sastavljena prema potrebama ne funkcionisanja jedne odgovorne vlasti već prema stranačkim potrebama. Ili, još možda tačnije prema potrebama pojedinaca koji će biti u njoj. Ona je koncipirana kao jedan film u kome se scenario piše ne prema likovima, ne prema potrebama radnje već prema glumcima. Tako da ima puno prepletanja u nadležnostima budućih ministarstava. Tako će jedan ministar da gradi jedan koridor, a drugi ministar drugi i da li će se negde naći na polovini ili će promašiti te pravce. Pa onda je moguće da će recimo jedan državni sekretar u tom istom ministarstvu biti zadužen za jednu traku auto-puta, drugi za onu suprotnu. Da će recimo pomoćnik ministra biti zadužen za nadvožnjake, a drugi pomoćnik za vijadukte ili tunele.

Pošto mi iz SPO imamo vrlo kratko vremena na raspolaganju, nažalost, nije ispunjeno obećanje da će ova vlada biti manja po broju. Ona će imati 19 članova, a to je značajno više od onih prvobitnih obećanja da će biti 15, pa smo kasnije čuli, možda i 16, pa 17, i tako je broj rastao. Da je potrajalo još nekoliko dana do formiranja, možda bismo došli do broja 30, a toliko bi imali i članova Vlade.

Još bih rekao da su zaista pogrešne procene da je Srbija bez nade i bez otpora. Kada su pitali jednog Crnogorca gde je danas ona junačka Crna Gora, šta je sa slavnim Crnogorcima, on je odgovorio – vratite nam Turke, pa ćete da vidite. Hvala.

Ne znam gospodine Dačiću da li ste vi mene slušali pažljivo. Nijednom nisam pomenuo Slobodana Miloševića, vi ste ga pomenuli. Da li je to proradila vaša podvest? Ali, kada ste ga već pomenuli, pošto ste vi u svom ekspozeu rekli da proklamujete kao cilj da naša zemlja postane članica EU, baš me interesuje kako će to i SPS, koji daje svoje predstavnike u ovu vladu, da se venča sa EU a pri tom neće da se razvede od Slobodana Miloševića? Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodne poslanice i poslanici, poslanici SPO i DHSS u danu za glasanje neće glasati za predložene zakone, odnosno izmene i dopune zakona. Razloga za to je više.

S obzirom na to da mi je preostalo malo vremena, želim da istaknem samo jedan razlog, a to je intencija predlagača da se Zakonom o ministarstvima ukine postojeće Ministarstvo vera i dijaspore, odnosno da se za resor dijaspore formira kancelarija…

(Predsednik: Izvinjavam se, gospodine Čotriću. Molim sve narodne poslanike da omogućimo gospodinu Čotriću da normalno završi svoje izlaganje. Hvala.)

Hvala. Mislim da ćete mi dodati ovih nekoliko sekundi, s obzirom na to da imamo kao poslanička grupa samo još dva minuta, a značajna je oblast o kojoj želim da govorim, s obzirom na to da gotovo tri i po miliona naših sunarodnika, odnosno građana Srbije sada živi van granica naše zemlje, a to je gotovo polovina našeg nacionalnog korpusa.

Verujem, a gotovo da sam i siguran u to da kancelarija neće imati kapacitete da ovim veoma složenim i brojnim obavezama odgovori na pravi način. Radi se o činjenici da su od uspostavljanja višestranačja u Srbiji, od 1990. godine, uvek postojala ministarstva za Srbe izvan Srbije, pod različitim imenima, i da je ova oblast utoliko značajnija, da je predviđena i Ustavom Srbije koji izražava posebnu brigu o državljanima i našim sunarodnicima koji se nalaze u inostranstvu.

Siguran sam da ta kancelarija neće moći na pravi način da koordinira poslove sa preko 1300 organizacija naše dijaspore koja je u redovima ovih organizacija. Hoću da kažem da smo već napravili određeni pomak u odnosima sa ljudima koji žive izvan naše zemlje donošenjem zakona u ovom domu 2009. godine, a to je Zakon o Srbima u regionu i dijaspori. Ovaj zakon će praktično biti neprimenjiv nestankom ministarstva, jer kancelarija neće moći na pravi način da odgovori ni postojanju Skupštine dijaspore, koja ima 45 članova, ni Savetu za Srbe u regionu, niti drugim pravima i nadležnostima koje proističu iz ovog zakona. Jedan od veoma značajnih aspekata te saradnje jeste i ekonomija, odnosno činjenica da naši ljudi iz inostranstva svake godine u Srbiju šalju preko pet milijardi dolara, pre svega u vidu doznaka da to čini gotovo 15% BDP Srbije i da su pripadnici dijaspore proteklih godina u procesu privatizacije investirali oko pola milijarde evra i da u tim preduzećima radi gotovo 20.000 ljudi danas u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodne poslanice i poslanici, poslanici SPO u okviru poslaničke grupe ZES u danu za glasanje podržaće usvajanje predložene deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Ratni sukobi koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije, ali i Republike Srbije, završeni su pre 11 godina, ali se njihove posledice i te kako snažno osećaju i danas, a nažalost, tako će biti i u budućem vremenu.
Nedavno je objavljen podatak da je formalno tek pre nekoliko dana završen Prvi svetski rat, koji je počeo pre gotovo 100 godina i to isplaćivanjem poslednje tranše ratnih reparacija od strane Nemačke Francuskoj, koja je bila napadnuta u tom ratu.
Nadam se da na ovim našim balkanskim prostorima sukobi koji su vođeni neće imati tako dugačak ishod i takav epilog i da će zapravo usvajanje i ove deklaracije označiti, barem u simboličkoj ravni, početak kraja sukoba vođenih krajem prošlog veka, i neka ova deklaracija i deklaracija koju smo letos usvojili, o Srebrenici, bude podsticaj i parlamentima drugih država da postupe isto ili slično.
Mi ovom deklaracijom osuđujemo zločine nad pripadnicima našeg naroda i građanima Srbije u poslednjim ratovima, ali moramo da se osvrnemo i na zločine koji su nad našim narodom počinjeni u Drugom svetskom ratu, pre svega zato što, uz Jevreje i Poljake, Srbi su procentualno u tom najvećem sukobu u istoriji čovečanstva imali i najveći broj žrtava.
Moram da podsetim da je logor Jasenovac progutao 700.000 srpskih, jevrejskih i romskih žrtava, da je bio treći logor za vreme postojanja nacizma, iza Aušvica i Buhenvelda, a da je po monstruoznosti bio bez premca, da je na tlu tzv. Nezavisne Države Hrvatske postojao i logor za decu u Jastrebarskom, jedini takav logor u istoriji dosadašnjeg ratovanja.
Međutim, da bi ova naša deklaracija koju ćemo usvojiti dobila svoje oživotvorenje i svoj puni smisao i značaj, mi, poslanici SPO, predlažemo da se odgovarajućim propisima, zakonima donetim na osnovu ovog dokumenta, u budućem vremenu realizuju i sledeće aktivnosti.
Smatramo da bi trebalo da se u prestonom gradu osnuje memorijalni centar posvećen žrtvama i da se u okviru tog spomeničkog kompleksa nalazi i muzej koji će odgovarajućim artefaktima podsećati na žrtve iz Drugog svetskog rata i poslednjih ratnih sukoba, da taj memorijalni centar bude ustrojen po uzoru na Jad Vašem u Jerusalimu ili Tsitsernakaberd, to je memorijalni centar koji postoji u Jerevanu u Jermeniji jer su i oni takođe bili žrtve velikog genocida od 1915. godine.
Mislim da je posebno značajno da se na tom mestu istaknu sva imena žrtava, da se do tada oni popišu i utvrde osnovni podaci o svakoj žrtvi, jer samo će u tom slučaju one biti verodostojne i imati svrhu zašto je neko dao život za slobodu, ako bude upamćen i ako ga budu generacije pamtile.
Potrebno je ustanoviti odgovarajući državni organ koji će biti u nadležnosti Vlade Srbije, koji će se baviti popisom žrtava, u saradnji sa odgovarajućim naučnim institucijama, ali i pojedincima; moji prethodnici, kolege iz SPO, pomenuli su neke od njih, poput Nemanje Devića, koji su samostalnom inicijativom popisali žrtve. To treba da bude posao države, odgovarajućih institucija koje će biti za to opremljene i finansirane, i da se prikupe za svaku žrtvu podaci, ime, prezime, datum i mesto usmrćenja, i osnovni biografski podaci.
Zašto je to značajno? Zato što moramo da utvrdimo istinu koja će biti zasnovana na istorijskim činjenicama, odnosno materijalnoj građi i da to prezentujemo i domaćoj, ali i stranoj javnosti. Izdatak ovakvog državnog tela, pored tog prikupljanja podataka, njihove sistematizacije i obrade, trebalo bi da bude i da se u vaspitnom radu sa mladim generacijama razvija značaj tolerancije, poštovanja ljudskih prava, suzbijanja jezika mržnje, ukazivanje na osnovu istorijske građe i činjenica, dužnosti razvoja mirovnih inicijativa i antiratnog raspoloženja.
U tom cilju je značajno organizovati i međunarodne konferencije, izložbe u zemlji i inostranstvu, na kojima će se objektivnim pristupom rasvetliti činjenice o srpskim žrtvama. Takođe, ova tematika bi trebalo da bude zastupljena u školskim i nastavnim programima. Kolega Srđan Milivojević je pomenuo 22. april, to je dan sećanja na žrtve genocida.
Tog dana je poslednja grupa zatvorenika u zloglasnom ustaškom logoru u Jasenovcu izvršila poslednji proboj i 700.000 ljudi je na tom mestu izgubilo život, a samo 100 se spasilo. Dakle, tog dana bi trebalo da bar na jedan minut sve u ovoj zemlji stane da oda počast tim žrtvama.
Dobro je što najviši predstavnici naše države tog dana odaju počast žrtvama, što polažu vence na spomenik žrtvama genocida na Starom sajmištu, pored Save, u Beogradu. Toga dana bi trebalo i u školama da se na početku nastave pomene taj dan i šta on zapravo znači za naš narod.
Takođe bi država trebalo na razne načine da podstakne stvaranje naučnih i umetničkih dela koja govore o zločinu genocida nad našim narodom. Moram da pomenem i da odam dužno priznanje nekima od pripadnika hrvatskog naroda koji su snažno, umetnički i na veoma hrabar način, progovorili o zločinima hrvatskih ustaša nad nedužnim srpskim civilima u Drugom svetskom ratu.
Da pomenem veličanstvenu poemu "Jama" Ivana Gorana Kovačića ili izuzetan naučni rad Viktora Novaka "Magnum krimen", koji govori o ustaškim zločinima u tzv. NDH, pa dokumentarni film Gordana Zafranovića "Krv i pepeo Jasenovca".
Kada već pominjem umetnička dela, moram da istaknem i roman "Nož" Vuka Draškovića, objavljen 1982. godine, koji je progovorio o decenijama skrivanom genocidu koji su za vreme Drugog svetskog rata nad Srbima počinile hrvatske i muslimanske ustaše, a komunisti svih naroda tadašnje Jugoslavije, pre svega srpske, nažalost su sve činili da se obruše na ovo delo i na njegovog autora.
Ali, ta saga o velikom zločinu nad srpskim narodom je u to vreme proglašena za jeres, za svetogrđe. Tim tamničarima pisac je odgovorio na sledeći način: "Oni koji kriju zločin spremni su da zločin ponove". Ovim rečima u sadašnjem vremenu nije potrebno nikakvo tumačenje.
Da završim time što ću istaći da cilj deklaracije nije i ne sme da bude ozleđivanje starih rana, već njihovo zaceljenje. Ovaj parlament i svi mi u njemu verujem da smo duboko posvećeni tom cilju i da ćemo se rukovoditi rečima Njegove svetosti počivšeg patrijarha srpskog gospodina Germana, koji je rekao u Jasenovcu: "Opraštamo, ali pamtimo".

S obzirom na to da je i ustavna obaveza Vlade Srbije da obezbedi jednakost građana pred zakonom, moje pitanje se odnosi na primenu zakona koji je ovaj dom usvojio 24. decembra 2004. godine. Sada će se navršiti pet godina od kako je donet, a nažalost zakon se ne primenjuje.
Radi se o Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji smo mi kolokvijalno nazvali Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta koji je, da podsetim, usvojen tada na predlog poslaničke grupe SPO. Taj predlog su podržali i poslanici poslaničkih grupa DS, G17, Nove Srbije, SRS, DSS, odnosno 176 poslanika je ukupno glasalo, dakle više od dve trećine poslanika je podržalo njegovo donošenje.
Međutim, pokazalo se, odmah po njegovom usvajanju, da se zakon ne primenjuje, pa je zbog toga, na predlog Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, na čijem čelu je bio gospodin Slobodan Lalović, koji je u to vreme bio član Socijaldemokratske partije, mislim da je sada u DSS, doneta Uredba o ostvarivanju prava pripadnika jugoslovenske vojske u otadžbini i ravnogorskog pokreta u oblasti boračko-invalidske zaštite.
Ta uredba je imala za cilj da upravo omogući primenu zakona, odnosno, što je najvažnije, priznavanje statusa boraca pripadnika jugoslovenske vojske u otadžbini i ostvarenje određenih prava koja proističu iz tog statusa. Evo, kao što sam rekao, navršilo se pet godina, a i zakon i uredba su potpuno neprimenjivi. Podneto je negde oko tri hiljade zahteva, a nijedan nije pozitivno rešen.
Uredba predviđa, pored ostalog, da ko podnese zahtev treba da to dokaže dokumentima, a ako to nije u mogućnosti, onda da ima izjavu kvalifikovanog svedoka, a kvalifikovani svedok je samo onaj ko je već ostvario to pravo. To znači neko ko je, praktično, bio sa podnosiocem zahteva u istoj jedinici u isto vreme, na istom terenu, a da je već ostvario zahtev, što znači samo pripadnik partizanskog pokreta.
To je, praktično, neostvarivo jer, po ovom zakonu i ovoj uredbi, ni da je general Mihailović živ, lično ne bi mogao da dokaže da je bio pripadnik ravnogorskog pokreta, toliko su neka rešenja apsurdna.
Pitanje je – da li će Vlada doneti novu uredbu koja će konačno omogućiti pripadnicima jugoslovenske vojske u otadžbini i ravnogorskog pokreta da ostvare zakonsko pravo koje je, nažalost, ostalo do sada mrtvo slovo na papiru?

Gospodine Periću, za početak, za vašu informaciju, Vuk Karadžić nije rođen u Loznici, rođen je u Tršiću. Mislim da je to opštepoznato i da to znaju i deca u vrtićima.
Što se tiče knjiga koje je gospodin Vojislav Šešelj objavljivao na latinici, evo ih, ovde su: „Knjige za lomaču“, 1989. godine; tačno je, inicijali su na ćirilici, a sve ostalo je na latinici. Štaviše, piše da je gospodin Vojislav Šešelj i izdavač tih knjiga –izdaje i štampa dr Vojislav Šešelj, Mihajla Pupina 14, Zemun polje itd.
Slažem se sa vama da je bitna suština, a ne forma, ne na kom pismu su knjige napisane, ali to odstupa od onoga što ste vi rekli, da on nije menjao svoje stavove, da je uvek bio dosledan srpskom nacionalizmu. Ako je bitna suština, onda i ova knjiga pokazuje kakve stavove je zastupao gospodin Vojislav Šešelj. Knjiga je objavljena 1988. godine i zove se „Suočavanje sa samoupravljanjem“, gde Vojislav Šešelj glorifikuje taj sistem, gde nastavlja ono što je objavio u prethodnoj knjizi koja se zove „Marksistički koncept naoružanog naroda“, gde je za moto uzeo jednu rečenicu Edvarda Kardelja o naoružanom narodu, što je dosledno u toj knjizi obrađivao.
O doslednosti samo još jedna stvar: kada je 1988. godine Vuk Drašković, u to vreme već poznati pisac, autor nekoliko romana o sagi, o stradanju srpskog naroda od ustaša u Drugom svetskom ratu, o genocidu nad srpskim narodom, pravio intervju sa Vojislavom Šešeljem za „Omladinske novine“, na pitanje Vuka Draškovića upućeno sagovorniku, dakle Vojislavu Šešelju, koji je u to vreme bio asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, šta je po nacionalnosti, odgovorio je sledeće: „Jugosloven srpskog porekla“. Toliko o doslednosti, toliko o srpskom nacionalizmu dr Vojislava Šešelja. Žao mi je što se on, zapravo, menjao, ali menjao se stalno nagore.

Za razliku od našeg fudbalskog reprezentativca Krasića, koji igra odlično i vrlo je precizan, njegov prezimenjak ovde u Skupštini sve promaši. I ne samo to, nego i tim koji predvodi i ostali igrači su takođe bili vrlo neprecizni u diskusiji vezano za odredbe ovog zakona.
Ukratko, kada se radi o pripadnicima srpskog naroda koji žive u Bugarskoj i Grčkoj, što je predmet ovog amandmana, zaista nema Srba u te dve zemlje koji žive tamo kao autohtono stanovništvo. Nema ih već vekovima. Živeli jesu u srednjem veku, ali ih već nekoliko vekova nema. I kada govorimo o Srbima u Bugarskoj i Grčkoj, onda možemo da govorimo samo o Srbima koji idu tamo na pijacu ''Ilinci'' ili u ''Metro'' da nešto kupe. Kada iz Niša odu tamo, borave nekoliko sati. To su jedini pripadnici našeg naroda u Bugarskoj. U Grčkoj možda malo duže borave preko leta, kada su na godišnjem odmoru.
Kada ste govorili o ćirilici, zaista je za svaku pohvalu napor Ministarstva da se sačuva to naše pismo, ali ne vidim kakve veze ima... Kada ste već pomenuli reč "galimatijas", onda je galimatijas to o čemu ste govorili. Kakve veze imaju natpisi u Knez Mihailovoj sa nadležnostima Ministarstva za dijasporu?
Slažem se da bi država trebalo više da učini, ali preko drugih nadležnih institucija, da se očuva naše pismo, pogotovo u centralnim gradskim ulicama, ali nemojte da sprečavate napore da se zaista pomogne svima koji žele u dijaspori da pišu na ćirilici, što Ministarstvo čini pomažući im.
Nemojmo da budemo kratkog pamćenja. Pre nego što je formirano Ministarstvo za dijasporu, postojalo je Ministarstvo za Srbe izvan Srbije. Od 1997. do 2000. godine član SRS je bio na čelu tog ministarstva, dakle više od tri godine, i tada uopšte nije bilo reči o zakonu. Čovek na čelu tog ministarstva ništa nije radio.
Da vam ispričam. Kada sam, posle jedne posete Srbima u Rumuniji otišao kod njega da ga zamolim za pomoć za srpske škole u Đerdapskoj klisuri, u Belobreški, koje su u očajnom stanju, on je već dve godine bio ministar, kaže on meni - pa, da li je moguće da žive Srbi u Rumuniji, to nisam znao.
Eto kako je bio uspešan ministar. Čovek je radio tako da niko živi u dijaspori nije znao ni da on postoji, a kamoli da je ministar i da nešto radi. Kada sam ga pitao da li može Ministarstvo za Srbe izvan Srbije da izdvoji neka sredstva da se pomogne srpskom školstvu u Rumuniji, kaže - ne možemo, 70% budžeta smo dali za borbe bikova na Grmečkoj koridi. To je u vaše vreme bila osnovna delatnost ministarstva koje je trebalo da se bavi statusom i pravima našeg naroda u rasejanju.
Kada je reč o ćirilici i latinici, pa vaš predsednik gospodin Šešelj je sve svoje knjige objavljivao na latinici. Čak sam ja bio recenzent nekih od njih. To su "Knjige za lomaču", "Veleizdajnički proces", "Hajka na jeretika". Sve su objavljivane 80-ih godina. Gospodin Šešelj ih je sam i pisao i umnožavao i prodavao, a izgleda da ih je sam i čitao u to vreme.
Zaista me čudi toliko nepoznavanje prilika u dijaspori. I gospodin Krasić je na neki način sve više pripadnik dijaspore, pošto više vremena provodi u Hagu nego u Beogradu, tako da bi ova pitanja trebalo da poznaje malo bolje.