Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 110 poslanika je predložilo zakon koji se nalazi pre vama, u skladu sa odredbom člana 97. tačke 6,7, 12. i 17. Ustava Republike Srbije.

Radi se o kompleksu bivšeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Ta zgrada građena je u periodu od 1956. do 1965. godine i koristio se kao zgrada za vojne rukovodioce, odnosno za Savezni sekretarijat, za narodnu odbranu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Godine 1999. tokom NATO agresije ta zgrada je, pored mnogih drugih zgrada u Republici Srbiji, bila bombardovana. Srušena je i tako srušena stoji već 26 godina.

Za sve građane koji imaju prilike ovih dana da slušaju različite izjave i različita tumačenja od velikog broja stručnjaka, kvazi stručnjaka i sličnih, želim samo da im kažem da se zapitaju da li je posle Drugog svetskog rata 1971. godine, bilo i jedne potpuno porušene zgrade u Beogradu koja je mogla, a nije bila ponovo izgrađena. Odgovor je da nije.

Pre nego što je ovde podignut Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, i to je ono što je bitno, čitav vek tu su se nalazile dve zgrade koje su imale pravu i istinsku arhitektonsku i kulturnu vrednost i bile delo slavnih arhitekata. Reč je o zgradama Ministarstva vojnog i Vojne akademije, koje su imale značajno mesto u istoriji države Srbije. Međutim, Vojna akademija je srušena već u prvom naletu nemačkih bombardera 6. aprila 1941. godine, dok je sama zgrada Generalštaba takođe rušena tokom Drugog svetskog rata.

Vlastima posle Drugog svetskog rata nije palo na pamet da obnove ove dve zgrade. Da li je razlog bio ideološki ili neki drugi, neću da ulazim u to. Ima smisla zaključiti da onaj ko je ratovao protiv vojnika obrazovanih u tim zgradama na Ceru i Kolubari kao austrijski kaplar. Nije hteo da obnavlja mesta na kome su učile i podizale svoje znanje srpske vojvode koje su ih na tom Ceru i Kolubari pobeđivale. Na tom mestu su, međutim, podignute dve bliznakinje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, koje simbolišu kanjon Sutjeske, kao jedne od najvećih bitaka Drugog svetskog rata i prelomnu bitku verovatno za komunistički i partizanski pokret otpora tokom tog Drugog svetskog rata u kome su se jedva izvukli iz obruča koji je bio namenjen drugom pokretu otpora, monarhističkom i nacionalnom.

Pored ove zgrade u Beogradu je u NATO agresiji uništena i Radio televizija Srbije, uništen je i Avalski toranj. Straževica je bombardovana svih 78 dana. Međutim, Avalski toranj nije ostavljen kao ruševina da bude podsećanje, nego je izgrađen ponovo.

Novosadski mostovi koji su svi bili uništeni tokom NATO agresije su izgrađeni ponovo. Radio televizija Vojvodine koja je bila uništena izgrađena je ponovo. Sve te nove zgrade su simbol nepokornosti i pobede ovog naroda, jer samo nova izgradnja, a ne ruševine pokazuju da to bombardovanje nije uspelo i nije dovelo do efekta koji su hteli i koji su želeli.

Tek 2005. godine, šest godina nakon bombardovanja na ovu zgradu, odnosno odlukom o utvrđivanju, doneta je odluka o utvrđivanju zgrade Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu za spomenik kulture i čine ga po toj odluci kompleks zgrada Generalštaba Vojske Srbije i Ministarstva Srbije, odnosno kompleks čine dve celine zgrada A i zgrada B. Dakle, šest godina nakon.

Sada dolazimo do najvećeg paradoksa. Onaj ko je zgradu izgradio, dakle vlasti posle Drugog svetskog rata, tu zgradu nisu proglasile spomenikom kulture, spomenikom kulture je izgrađena ruševina koja je ostala posle NATO bombardovanja. Šta je bilo sa tom zgradom? Pa, ništa. Za sve ove godine, oni koji najviše dobacuju i koji su imali 12 godina da nešto promene, nisu promenili ništa.

Dakle, 2010. godine su samo izvedeni radovi na rušenju dela zgrade A aneksa na objektu 2D u Nemanjinoj 15. Dakle, 2010. godine su rušili, nisu ništa renovirali, nisu ništa gradili, a do dolaska SNS na vlast nisu bili u stanju ni onu ciradu da postave bar da se ne vidi ono i da ne zjapi onako kako zjapi. Čak ni to nisu bili u stanju da urade. Ništa nisu bili u stanju da urade.

Godine 2015. i 2016. godine, izvršeni su radovi na sanaciji, u rušenju zgrade A, odnosno izvedeni su radovi na rušenju nestabilnih delova predmetnog objekta kao i delimična sanacija konzulnog dela objekta prema Nemanjinoj ulici. Prilikom izvođenja ovih radova srušeno je oko 2.900 metara kvadratnih. Nakon radova izvršenih 2015. i 2016. godine, nije bilo dodatnih radova, odnosno aktivnosti na samim objektima i zato je neophodno da se što pre pristupi ubrzanim aktivnostima koja će u potpunosti rešiti pitanje objekta koji se nalazi u centru Beograda i koji je oštećen tokom NATO bombardovanja.

Od koga mi trpimo kritike i ko su ovi koji najviše dobacuju? S jedne strane, oni koji su poklonili Maršalat za izgradnju Američke ambasade, sa druge strane oni koji za sve ovo vreme nisu uradili ništa na revitalizaciji tih zgrada i baš ih briga. Pokušali su 2008. i 2009. godine da pronađu investitora koji bi to preuzeo, ali pošto su bili takvi kakvi su bili, niko nije hteo da investira u zemlju koju oni vode i nisu uspeli nikoga da privuku i zato do dana današnjeg imamo ove ruševine.

Još jednom postavljam pitanje, nakon 26 godina od Drugog svetskog rata koja je to zgrada ostala razrušena na ovaj način? Nijedna. Dakle, posle Drugog svetskog rata sve je sređeno, sve je revitalizovano, a ovo stoji već 26 godina kao ruševina bez ikakvog plana šta će sa tim da se radi. Naravno, kada neko donese plan, kada neko donese nekakvu ideju kreću napadi.

Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje, zašto isti ti nisu imali nikakav problem da se Palata „Ušće“ ili ti bivši CK, takođe razrušen u NATO bombardovanju proda američkom kapitalu. Danas se tamo nalazi tržni centar, izgrađena je još jedna zgrada i to je prodato. To nije bio problem i tad nije bilo protesta i tad nije bilo nikakvih problema da se to proda. Takođe, prodate su i zgrade MUP-a i zgrada bivšeg Saveznog MUP-a u Kneza Miloša gde je izgrađen stambeni kompleks „Skajlajn“.

Prema tome, i te kako su zgrade koje su bile srušene prodavane i danas se na tim mestima nalaze neki drugi objekti, lepši objekti, moderniji objekti, objekti kakvi predstavljaju Beograd i Srbiju u 21. veku.

Oni koji danas najviše kritikuju, oni koji će ovih dana to da kritikuju su bili isti oni koji su izmislili priču o mostu, Savskom mostu u Beogradu, tramvajskom mostu, pričali o tome kako će da ga životima brane, da će za njega da se vežu, nisam primetio da je iko vezan. Most će biti obnovljen, biće novi most, lepši most, a ovaj će biti na drugom mestu. Neće biti stariji, to možda u vašoj glavi nešto može da bude starije od nečega retroaktivno. Neće biti stariji, ali će biti lepši. Biće noviji, moderniji i lepši. Na isti način na koji su izmišljali priče o mostu, sada će da izmišljaju priče o Generalštabu, kako oni kažu, odnosno o zgradi Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.

Celoj ovoj priči treba dodati još jedan aspekt, a to je geopolitički. Postoji namera, postoji želja i postoji ozbiljan rad i trud brojnih faktora na političkoj sceni da se zaustavi bilo kakvo približavanje i otopljavanje odnosa između SAD i Srbije. Tu dolazimo do sinhronizovanog delovanja nekih naizgled nepomirljivih centara moći koji jedni sa jedne, a drugi sa druge strane guraju istu priču i ne dozvoljavaju ni na koji način da se ti odnosi, kako se to moderno kaže – resetuju ili dovedu na neki viši nivo.

Lično se zalažem za najbolje moguće odnose sa SAD, kao i sa Ruskom Federacijom, kao i sa Narodnom Republikom Kinom, kao i sa EU, kao i sa Indijom kao dolazećom svetskom silom, kao i sa afričkim zemljama koje svojim rastom populacije predstavljaju sigurno veliko tržište budućnosti. U interesu Srbije je da sa svima gradi dobre odnose. U interesu onih koji ne žele dobro Srbiji je da Srbiju usmere samo u jednom pravcu i da Srbija nema nikakvu mogućnost da vodi svoju politiku, nego da sluša i pokorno izvršava ono što joj se naredi.

Predsednik Vučić i SNS ne žele takvu politiku. Mi želimo politiku u kojoj ćemo sami da donosimo odluke za koje smatramo da su nam u interesu, poštujemo sve, a volimo isključivo sopstvenu zemlju i radimo ono što smatramo da je najbolje za Srbiju. Građani to prepoznaju na izborima i daju podršku za to i to ćemo nastaviti da radimo i u budućnosti.

Da nisu bili protiv svega što se gradilo u prošlosti, od „Beograda na vodi“, mosta na Savi, mostova u Novom Sadu, došli su dotle da su protiv vrtića jer im remeti zelene površine, da ne pričam o tome da histerično protestvuju protiv izgradnje crkve u centru Novog Sada, jer će to da im naruši nekakav njihov karakter kakav žele Novom Sadu i Vojvodini koji nikada nećete imati. Nikada to što ste imali 1974. godine neće da se vrati i tu priču zaboravite.

Nikada više Vojvodina neće biti antisrpska i vidim da vas je to naročito pogodila i zato vam i treći put ponavljam - nikada više Vojvodina neće biti antisrpska, a pojave koje kažu kako ih je vređalo i maltretiralo isticanje srpskih zastava u Novom Sadu će ostati samo egzotične pojave koje ćemo moći da gledamo sa čuđenjem i da se gadimo.

Prema tome, niti se radi o Generalštabu, nego o zgradi Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, niti se radi o remek delu arhitektonske kulture ili arhitektonskog…

Nisam stručan uopšte, ali ima neka logika, pošto mi dobacuju da sam ja stručan da procenim. Sad ću da vam kažem zašto mislim da nije. Zato što bi je zaštitio onaj ko je izgradio. Onaj ko ju je napravio bi rekao - ovo je remek delo. A pošto onaj ko je napravio to nije rekao, što bih rekao ja? Onaj ko je sagradio kaže da nije remek delo a vi kažete da je remek delo, jer ste vi stručni, jel tako? Vi ćete ruševinu da proglasite za remek delo. To bi bilo vaše remek delo! Celu Srbiju ste u ruševinu pretvorili kad ste mogli! To su vaša remek dela. Sve vam je bilo ruševina - i ekonomija i obrazovanje i zapošljavanje, sve su vam bile ruševine. I vojska vam je bila ruševina! Samo ruševina do ruševine. E, prošlo je vreme ruševina. Tačka na ruševine. Nova izgradnja, novo vreme, a oni koji se protive novom vremenu moći će kao i sa "Beogradom na vodi", da protestuju, da se bune, da viču, da halaču, halabuče, a onda kad se izgradi da provode svoje vreme tamo. I to vam je tako.

Zato vas pozivam, poštovani narodni poslanici, da podržite ovaj zakon i da napravimo još jedan iskorak u modernizaciji Srbije u investicijama u Srbiji i napredovanju Srbije. Hvala.

Dakle, ni u ludilu tako nešto ne bih izgovorio.

Ne znam kakav sam kontekst upotrebio, moguće da se tako razumelo. Ako se tako razumelo, ja se izvinjavam svakome ko je tako razumeo.

Prvo, ne bih mogao da se zalažem za uništenje partizana, pogotovo ne od Nemaca, budući da mi je deda bio u partizanima, pa ne bih ni ja sedeo ovde.

Pa, ne bih, a ti si kao znao?

Ne bih ni sedeo ovde, da se tako nešto desilo, doduše nije bio u bitci na Sutjesci, otišao je sa 15 godina u partizane.

Drugi deda je bio u kraljevoj gardi, doduše pre Drugog svetskog rata, pa je posle celog života iskijavao to što je tamo bio.

Ono što je problem, i za jedne i za druge, to je što su krvavili gaće četiri godine, ovi ovako, ovi onako, tukli se između sebe, a o sudbini te države nisu odlučili ni jedni ni drugi, nego su se sastali na Jalti, u Teheranu i rekli ovde će biti ovako i ćao đaci. To je ono što mi ne smemo da dozvolimo.

Ne smemo da dozvolimo da drugi odlučuju o nama, nego moramo ni da odlučujemo o sebi, a da bi smo odlučivali o sebi moramo da imamo otvorena vrata na svim stranama, a ne da se vežemo za jednu stranu i da kažemo, a to je ono što nam neki pripremaju kritikama, baš kada je u pitanju generalštab, valjda treba večno da budemo posvađani. Konkretno ovde sada više sa Trampovom administracijom, nego sa SAD-om, jer valjda sada ludi Srbi, treba da budu predvodnici svetske borbe protiv Trampa, jer malo smo se borili protiv svega i svačega u ovom svetu, nego sada mi treba da budemo lučonoše belosvetskih liberala koji su rešili da se bore protiv Trampa. Niko drugi da ne strada, nego mi. Pa, valjda smo naučili nešto iz te svoje prošlosti, da više ne guramo glavu, tamo gde drugi neće ni nogu da guraju.

Ono što je, kažem naš cilj i ono što mislim da jeste politika i predsednika Vučića i onu koju mi ovde sprovodimo, jeste ta, da sami odlučujemo o svojoj sudbini, a da ne dozvolimo velikima da to rade.

Napraviću paralelu, koja je danas, dakle nije od pre 80 godina ili ne znam od kada, pa pogledajte ovo šta se, kako se dešava u Ukrajini.

Dakle, sastanu se Putin i Tramp na Aljasci i razgovaraju o tome, kako će da reše krizu u nekoj trećoj zemlji, ovi siroti čekaju da im jave šta su se dogovorili.

Mi to ne smemo da dozvolimo, ni u ludilu, mi to sebi ne smemo da dozvolimo. Kao, što ne smemo sebi da dozvolimo da ulazimo u bilo kakve sukobe, jer nemamo ni demografsku, ni ekonomsku, ni bilo kakvu osnovu za to. Da se branimo, da, a nadamo se da do napada neće doći.

Jedini kontekst o kome sam govorio, kada je u pitanju ta zgrada, jeste u kontekstu onoga što danas spočitavaju, kako to ima, ne znam kakvu vrednost, jer su se tu srpske vojvode obrazovale. Nisu, nema veze sa tim, simboliše kanjon Sutjeske, bitku na Sutjesci iz 1943. godine, u kojoj je da podsetim, Krcun svojim partizanima rekao – više niste ni partizani ni komunisti, nego ste sada ona vojska koja je pobedila na Ceru i Kajmakčalanu, šta je već upotrebio, mislim da je na Kolubari, ne znam šta je od te dve stvari rekao, tako da ih je tim motivisao, što je opet govorilo kako ta Druga proleterska u tom kontekstu i njen sastav i taj neki sentiment koji su imali. Hvala.

Samo nekoliko opaski. Naravno da neću da povučem Predlog zakona, naprotiv, niti smatram da bilo ko od predstavnika poslaničke grupe kojoj pripadam i 100, 110 poslanika koji su formalno predlagači ovog zakona, treba bilo kome bilo šta da se pravda i objašnjava zato što hoće da Srbija ide napred, da se dalje razvija i da se dalje gradi.

Za mene je nepojmljivo i ne mogu da prihvatim ni pod razno da je ruševina simbol države Srbije, što nije, nije ni bio simbol naše zemlje, ove sadašnje. To je možda bio simbol neke prethodne države u kojoj smo živeli, ali to ni ta država nije definisala kao sopstveni simbol.

Dakle, ta država SFRJ ili FNRJ ili kako se već zvala u vreme izgradnje, nije to definisala kao sopstveni simbol, nije ga zaštitila kao kulturno dobro i nije ništa uradila od onoga što se od nas danas traži da radimo sa ruševinom. I ubeđuju nas da je zapravo ruševina simbol države i zbog toga treba da ostane ruševina narednih ne znam koliko. Pa nije to, ljudi, koloseum. Nije to nastalo u antičko doba, pa sad mi rušimo to. Ja bih razumeo da rušimo Kalemegdansku tvrđavu. Nije ni to, doduše, iz antičkog doba, ali ima neku vrednost iz nekog davnašnjeg perioda. Mi pričamo o zgradi koja je nastala sredinom prošlog veka od strane ideološki podobnog arhitekte i koju ni ta država nije zaštitila kao takvu. Dakle, apsolutno ne mogu da prihvatim da je to simbol države.

Da je u pitanju korupcija, takođe. A kakva korupcija? Ništa se još nije desilo. Da se nešto desilo, pa da čovek i kaže, ništa se nije desilo, ko je korumpiran i zašto je korumpiran. Neko će da brani. A šta da brani i od čega da brani? I pritom, prihvatam kao dobronamerno upozorenje, ali mi smo zaista već na to navikli. Mi imamo ljude koji su protiv bilo čega da se gradi u ovoj zemlji. Šta god spomenete, oni su protiv. Most – protiv, auto-put – protiv, tržni centar – protiv, i uvek iste priče.

Imamo ljude koji jednostavno žele da konzerviraju stanje takvo. Ne diraj ništa, ne radi ništa, neka sve stoji i naricaćemo nad svojom tužnom sudbinom što nemamo ništa. Mi to ne prihvatamo. Za nas je to neprihvatljivo. Mi hoćemo da guramo stvari napred, da se promene, da se poprave, da nemamo ruševinu u centru grada.

Opet da ponovim, zašto je obnovljen toranj na Avali? Toranj na Avali je simbol Beograda koji se vidi iz aviona, koji se vidi 50 kilometara daleko od Beograda. Ako je nešto simbol Beograda, simbol ovog grada, to je taj toranj na Avali, između ostalog, Pobednika, ovog, onog. Pa što je to obnavljano? Što nije ostavljeno kao ruševina, da služi za naredne generacije, da vide kako nas je NATO bombardovao? Još je bila akcija, sećam se kao danas, na RTS-u, da narod učestvuje, pa ono – gradimo toranj na Avali, kad narod srpski navali da daje šakom i kapom, tako je išla neka pesmica.

Kompletna država se uključila u to. Ne samo Vlada, nego i građani. Davali donacije, pravili neke emisije na tu temu, da se ponovo digne toranj na Avali. Pa što smo ga dizali, što ga nismo ostavili kao simbol nečega? Što je prodata zgrada CK? Srušena jednako bila, evo, potpuno uporediva sa ovom zgradom. Jedno dizala ona država za svoje potrebe, drugo dizala ona država za svoje potrebe. Vojska i partija su u onoj državi bilo jedno. Nisi mogao da budeš oficir Vojske, ako nisi bio član Komunističke partije.

Što smo dizali zgradu CK? Što nismo ostavili ruševine da se vide? Što su Kinezi napravili novu ambasadu? Što nisu ostavili srušenu ambasadu i rekli – evo, to je simbol. Ako je nešto simbol države, to je ambasada. I to je i po međunarodnom pravu i kako god hoćete simbol države. Kada uđete u ambasadu, kao da ste ušli u stranu državu. Pa što je Kina svoj simbol sravnila sa zemljom, pa pravila novu? Što nisu ostavili da kažu – evo, vidite kako su nas ovde tri put slučajno, kako su oni cinično govorili, gađali?

Da li će neko da brani? Pa hoće, branili su i most da se gradi, branili su sve živo da se gradi. Ali nije to od juče. Mi imamo čitav niz, mi imamo istoriju toga da smo protiv nečega. Bili smo protiv toga da se izgradi Beograđanka. Dakle, pisan tekst u „Politici“, izašao tekst u kome piše da je predlog da se zove „crnograđanka“, jer će da naruži centar grada, to će da bude ovo, to će da bude ono, to će da bude ovako, to će da bude onako. Bili smo protiv izgrade Palate Albanija, jer je tu zemljište takvo da tone, pa će onda ta zgrada da potone i povuče za sobom sve zgrade koje se tu nalaze. I protiv toga smo bili. Bili smo protiv toga, inače leks specijalisom je donet okvir, da može da se gradi Gazela. Šta će Beogradu šest traka? Megalomanija da li Branka Pešića ili ko je već bio gradonačelnik. Šta će šest traka? Pa sad da ima 66 traka, bilo bi malo. Ali neko treba da razmišlja malo u budućnost, a ne samo da se okrećemo u prošlost i kažemo – hej, znaš, tu je nekad nešto bilo. Pa bilo.

Na kraju, ljudi, mi smo imali sputavanje izgradnje i odbranu, kako se kaže, izgradnje auto-puta da bi se sačuvao hrast. Hrast. Kao u ono vreme, kako se zove ona serija, „Igra prestola“, pa se tamo mole ispod hrasta? Pa jesmo li mi hrišćani ili nismo hrišćani? Ako smo hrišćani, ako nismo ateisti. Ateistima je hrast ko hrast. Ako nisu ekolozi, nešto i ne smeta. Ali mi smo ovde imali religijsko objašnjenje zašto hrast ne sme da se dira. Pa šta je sledeće, ne smemo da diramo ljubičicu? Ne razumem. Gde je kraj tome? Gde je kraj zaustavljanju bilo kakvog napretka Srbije, bilo kakve gradnje u ovoj zemlji?

U Novom Sadu krenuli da grade mostove – ne sme most da se gradi. Zašto? Nemamo pojma, ne sme. Krenuli da grade tamo onu, kako se zove onaj tržni centar, „Promenadu“, to će da potone. Evo, pumpe, ispumpavaju, gotov. Pa jel potonuo? Pa nije potonuo. Beograd na vodi, to tone. To tone sigurno. Da ne pričamo o tome, to je posebna tema, Beograd na vodi. Pa protiv svega smo bili. I sada, ko god ode u taj Beograd na vodi, kaže – u, pa vidi kako ovo izgleda. Meni je to onako jedan simbol koji mi pokazuje da mi možemo mnogo bolje od onoga kako smo navikli, jer u tom Beogradu na vodi je trava uvek uredno pokošena, to je prosto neverovatno da se korov čupa iz onih travnjaka, da nema nijednog grafita, da nema nikoga ko ostavi auto nasred raskrsnice i nasred ulice uključi sva četiri i ode malo da popije kafu. Nema toga. Pa mi možemo, znači, i tako da živimo. Jel se mi plašimo toga da budemo bolji, pa nam je super da imamo ruševinu i kažemo – e, to je naš simbol, ruševina? Nije. Nije i ne može da bude.

I na kraju, što se tiče tog NATO bombardovanja, odnosno NATO agresije, pa tamo će biti memorijal. To je predviđeno zakonom, da se izgradi memorijal. I sad pogledajte paradoks. Mi sami kažemo za to – znate, to je naš simbol, to je simbol države i to je simbol otpora NATO-u i NATO agresiji na Srbiju, a onda sami nismo memorijal napravili ispred te zgrade ili bilo gde na tu temu, ništa nismo uradili u vezi sa tim. I to nam je uvek isti način ponašanja. To je modus operandi stalno. Milion razloga zašto nešto ne može. I tako nam funkcioniše državna uprava kompletna skoro, tu je i ministarka i nadam se da će to da menja, mada je tu potrebno, to je čišćenje Augijevih štala, jer kod nas konačno ljudi moraju da shvate kad nešto treba da se radi, mi treba da objasnimo kako nešto može, a ne zašto sve nešto ne može. Šta god da se kaže, milion razloga – e, ne može zbog ovog, ne može zbog ovog, nemoj zbog ovog, nemoj zbog onog, nemoj ovako, nemoj onako.

Ako ćemo tako da gledamo, mi ništa živo gradili ne bismo u ovoj zemlji jer je sve bilo u nekom ratu razrušeno, porušeno, spaljeno, uništeno. Ceo Novi Sad bio spaljen, ceo grad bio spaljen 1848. godine, kad je već bila ta situacija. Hajde sve da ostavimo u ruševinama, pa da živimo u ruševinama kao miševi i da kažemo, eto to je simbol kako su nas sve uništavali.

Neće time što će da se izgradi zgrada prestati sećanje o tome da nas je NATO divljački bombardovao 78 dana i 78 noći, da su ubili dete na noši. Ne ostaje to u sećanju jednog naroda tako što se jedna zgrada koja je inače ruševina skloni i tamo se izgradi nešto drugo, nego tako što ćete da organizujete događaje kojima ćete da posvetite pažnju tom periodu. To se nije radilo, nego su se koristili eufemizmi.

Nije NATO bombardovanje, nego NATO intervencija, NATO operacija. Kao da je medicina u pitanju a ne ubijanje ljudi. Mi to bombardovanje, to ubijanje srpskog naroda 78 dana i noći nosimo u sebi, to nam je u DNK. I ova država zahvaljujući Aleksandru Vučiću je počela to da obeležava. Pre toga nikada niko. Na dostojanstven način da iskažemo da smo svesni toga. To se tako radi.

Hajde da se vratimo čak u taj period kada je ta zgrada građena, pa da vidimo kako se tada ponašala država. Na srušenim zgradama su gradili nove zgrade, ali su i za Dan borca i za Dan ustanka i za „29. novembar“ i Dan Republike i sve ostale dane podsećali na neke vrednosti koje su smatrali da su bitne za tu zemlju. Mi danas kažemo ne, nećemo da organizujemo ništa, nećemo da napravimo memorijal, nećemo da se sećamo tih ljudi, nećemo da organizujemo godišnjice, ali ćemo da držimo ruševinu i to će da nam bude simbol kako su nas bombardovali.

Ljudi, to je neozbiljno. Mi smo onda kao narod neozbiljan. Ja verujem da nismo. Zato treba da napravimo taj iskorak, da se ne plašimo promena i da ne budemo stalno protiv promena. Subotički jedan odbornik, time da zaključimo, kada je trebalo da se gradi, odnosno da se postavlja ulična rasveta je rekao, pošten čovek u to vreme spava, a onaj ko se smandrlja u mraku i treba da razbije glavu. To se onda i u Beogradu koristilo kada je Beograd postavljao javnu rasvetu. I protiv toga smo bili.

Ne možemo biti protiv bilo kakvog modernizma. Mi moramo još više da grabio napred kada su te stvari u pitanju. Četvrta industrijska revolucija ne sme da nas zaobiđe. Imamo pametne ljude, uradili smo mnogo oko tih DATA centara. Nisam protiv toga da pokažemo na kraju, krajeva pripadamo organizaciji koja je to i započela, da pokažemo pijetet prema stradalima u NATO agresiji, ali ne možemo zbog toga što je nešto razrušeno u toj agresiji da kažemo, e sada konzerviramo stanje, ništa ne diramo, jer smo to već narušili. Ako smo to hteli da radimo, onda je trebalo staviti tačku i ništa što je uništeno u NATO agresiji ne sme da se dira, ne malo hoćemo, malo nećemo.

Nema to veze, cela ova priča sa bilo čijom ambicijom da očuva nekakvo sećanje na NATO agresiju. Oni ili većina onih koji nas danas napadaju i govore bilo šta loše o ovome što radimo, tu agresiju ne smeju da spomenu kao agresiju. Nikada ništa nisu uradili da osude ono što se desilo njihovom sopstvenom narodu kome bar po rođenju pripadaju. Prema tome nije to, nego jednostavno ako je Vučić rekao da je nešto dobro, mi smo onda protiv. Šta god da je rekao, da je danas rekao da je zemlja okrugla oni bi rekli nije nego je kvadrat ili kockasta. To je tako.

To da se mi pravdamo, da mi objašnjavamo zašto hoćemo da vučemo stvari napred, mislim da nema nikakvog smisla i nema nikakve potrebe. Stvari moraju da se popravljaju, da se poboljšavaju, da idu napred. Neko će da razume, neko neće, neko će da podrži, neko neće. Da li će izazvati neku podelu, neće, jer ništa ni ono što su napadali do sada nije napravilo ne znam ni ja kakve podele.

Na kraju evo šta se desilo, sklonjen most, evo to je poslednje. Rekli su, svet propada ako se skloni. Evo, sklonjen je i šta se desilo? Nije se ništa desilo. Svaki put je isto. Taj most vam je simbol, isto kao što je i ova rezolucija Evropska parlamenta od prethodnog zasedanja, od pre dve nedelje. Napravi se priča od nečega, to će biti i evo ga sada i opet ne bude ništa. Nema veze, sada je novo, sada je Generalštab tema. Došao je onaj isti Miketić nesrećni da brani Generalštab pošto je odbranio most. Sačuvao je most, sada će da sačuva Generalštab. Šta je sledeće što će da sačuva ne znam. Najbolje bi bilo da predsednik da planiramo nešto da radimo na Marsu, pa da ode na Mars da mitinguje i da luduje. Pošto je ovde prešao igrice otprilike, od svega što je radio.

Tako da u svakom slučaju memorijal za NATO žrtve će biti, i ako ima nekakve kosmičke pravde za one koji su ateisti, ili za nas koji smo vernici da kažemo da neko to vidi sve i tako treba da bude, red je da taj memorijal naprave baš oni koji su to stradanje izazvali. E, to je pobeda Srbije. Hvala vam.

Najblaže rečeno, ja sam šokiran ovom količinom licemerja i bezobrazluka. Baš to, u šoku sam potpuno.

Kaže – neko bi od njih možda pucao na nas. Pucali ste na čoveka, radovali se što gori „ćacilend“ ovde, bre. Kako vas nije sramota?

Radovali se, izlazili napolje da navijaju da izgori što više. Lagali ovde kako je, pobili se međusobno. Ovaj ulazio, nije tu u sali, da nam saopštava – eno vam, gori „ćacilend“, na prošloj sednici. Nema 10 dana tome. Umalo ubili čoveka zato što ste ovo radili, huškali ludake da ispunjavaju vaše ideje, pritom to naše pravosuđe pustilo nasilnika Štimca ponovo. To naše pravosuđe, partijsko pravosuđe, kako kažete, nije nam dalo odgovor na pitanje šta znači reč potencijalnog ubice ovde ispred Skupštine: „Javite mojima u Hrvatskoj da sam završio posao, da je zadatak obavljen“. To nismo čuli od našeg pravosuđa, kao što nema ni kvalifikacije za terorizam, nego za pokušaj ubistva.

Ovo ostalo sve, nema toga biračkog spiska koji njemu može da pomogne da dođe na 1%. Ne na cenzus, nego na 1%. Jedan, uno. Ne postoji. Ta cela priča o tom biračkom spisku, evo vam sad pa radite šta hoćete.

Rekli smo prošli put kad su bili izbori u Beogradu kojom magijom čovek može da glasa na dva mesta? Kako kad ima onaj sprej kojim ga poprska? Kako? I ne, nikakvog odgovora nema. E znaš, ima sad prijavljenih… Evo, sad nam lepo uđite u komisije i eno vam sad pa obilazite transformatore po Beogradu, pa tražite ko gde živi pošto vam je to bila teza – kako ljudi žive u transformatorima. Idite pa ih tražite i da više završimo sa tim.

Izmišljaju gluposti i sve vreme beže od onoga što je Ana Brnabić rekla na početku rasprave, a to je da kažu ljudima – evo, ljudi, u nama je problem.

Meni je žao što mlad čovek završi karijeru političku pre nego što je počne, ali to je tako.

Nesposoban si, druže, da dođeš na 1%. Treba da te menjaju, treba da uvedu nekog drugog.

Pre tebe, kad smo već o mržnji i kad smo o tome kako neko mrzi, je na čelu te stranke bio onaj ko je pričao kako će nam pišati po grobovima. Citiram: „pišati po grobovima“. Ali, to su ti ljudi u „ćacilendu“, jel? Oni su problem, oni mrze? Oni su problem ovog društva? Ne, oni su vaš problem iz više razloga.

Prvo, jer ne možete da podnesete da neko se usudi da misli drugačije od vas i, drugo, što su vam onemogućili sprovođenje obojene revolucije, jer to isto ste planirali vi i nije vam pošlo za rukom. E sad, ajde da ih oteramo, da se mi tu nekako naguramo. E, pa ne može da vi zauzmete prostor između Predsedništva, Narodne skupštine, Narodne banke, Vlade, Ustavnog suda, Televizije, Pošte i da kažete – država ne funkcioniše, mi odlučujemo, a mi svi sisali vesla i nemamo pojma šta planirate u vašim obojenim revolucijama. Ali, čitaćete u knjizi predsednika Vučića kako i zašto ste prozreni, a na izborima ćete saznati zašto ste prezreni.

Naravno, Rezolucija Evropskog parlamenta. Samo pitam – kad ćemo osetiti posledice i gde je komisija iz prethodne rezolucije koja je došla da utvrdi da smo autobusima vozili birače? Isto ono što ste im diktirali prošli put sad diktirate ovo, zvučni tom i ove i one gluposti i tračeve. Pre ste im gluposti lupetali kako smo uvezli 15.000 birača, kao da je 15.000 birača… Dakle, 15.000 birača je za vas neka cifra, za nas nije ništa, kap vode u moru.

Znači, kako je uvezeno 15.000 birača, dovoženi autobusima, kako je ne znam ni ja šta sve rađeno, kako su izbori neregularni, kako je ovako, kako je onako. Evropski parlament usvojio Rezoluciju, aha, sad ćete vi da vidite. Seirili ovde, bre, skakutali kao veseli na samoj sednici i pričali nam – sad ćete da vidite, sad će da se utvrdi. Sad ćete da vidite kad dođe komisija. I, gde je komisija? Nema.

Hajde jednom prestanite da lažete. Hajde što lažete sebe, nas da lažete ne vredi. Mi vas, pravo da vam kažem, ne uzimamo za ozbiljno, ali hajde ono malo vaših birača prestanite da lažete. Hajde prestanite da lažete te ljude, ti ljudi vas podržavaju, nije lako podržavati vas. Neko se odlučio za to.

Pa, dajte pokažite nekakvo poštovanje prema njima, pa im bar recite istinu, recite – ta je rezolucija Evropskog parlamenta je neobavezujući akt, ne važi ni za one koji su je usvojili, još manje važi za one koje su iza njih, a za nas potpuno ne važi ništa.

Mi smo im diktirali šta će da napišu. Imamo tamo neke svoje varijante preko Picule, pa eto mi smo sad malo dobili vetar u leđa pred skup 1. novembra.

Kažite ljudima istinu. Možda vas više cene. Možda dođete do 0,8%.

To je laž, kaže, narušavaju se odnosi. Hajde da vidimo šta se narušava u zemlji Srbiji danas kada je u pitanju geopolitika.

Dakle, kada je u pitanju najveći kineski projekat u Evropi, vode kampanju godinu dana na tu temu. Njihovi listovi objavljivali na naslovnim stranama i „Nedeljnik“ i NIN kako je cela priča ovde zapravo o Kini i kineskim investicijama, a ne o Srbiji, pa valjda zato što Srbija nije klekla pred tim pritiscima i nije se priključila celom tom napadu i mi smo postali meta. Tako su pisali. Sami su o tome pisali.

Znači, kineske investicije. O američkim investicijama je sam rekao i treća investicija NIS, ruska investicija. Pa, šta je ostalo jedino da nije pod udarom? Emirati, ali nisam mislio na njih i to je sve izmišljeno i to se zapravo ne dešava. To je naša fikcija.

Nećete isprovocirati ove ljude ispred da urade ono što ste uradili vi nikada i među nama postoji razlika. Bogu hvala i ja kažem, jer mi nikad nismo pucali ni na koga. Mi na Srbe pucali nismo ispred ove zgrade, vi jeste i pokušali da ubijete tog čoveka. Ko je od vas to osudio? Gde vam je saopštenje barem da to osudite? Reč jednu niste rekli, osim seirenja i radovanja što gori „ćacilend“ i malo je bilo toga, nego nastavljate i sada da provocirate i da se iživljavate.

I, da, taj „ćacilend“ jeste to Galsko seoce koje prkosi celoj imperiji, imperiji zla koju predstavljate vi, koju mrzite od jutra do sutra, pa ponovo svaki dan. Mrzite, ne podnosite. Mrzite organski. Ne doživljavate kao živa bića ljude sa druge strane. Nikada niko sa ove strane za vas nije izgovorio za vas da vas ne doživljava kao ljude. To vi govorite, a kada ne doživljavate drugu stranu kao ljude, onda sledi ono što se radi onima koji nisu ljudi.

Ne pričam o onom psihopati koji se dernja ovde kako smo demonizovani i ne znam ni ja šta. Imao čovek teško detinjstvo, imam razumevanja za to, a nije se lečio na vreme. To rade vaše uzdanice, vaše javne ličnosti, potpuna dehumanizacija cele Srbije.

Doveli ste dotle da je najveća građanska hrabrost u ovoj zemlji ne biti opozicija, nego javno reći da podržavaš vlast, jer sledi provlačenje kroz blato na društvenim mrežama, u medijima, gde god i vas sramota da kažete - e, ti ljudi bi na nas pucali da im neko kaže. A ko je rekao ovom zlotvoru da puca ispred Skupštine? Vi? Vaš prethodnik? Ko? Picula? Ko?

Vi o licemerju? Pa, vi ste licemerje koje hoda, licemerje koje govori, licemerje koje hoda, licemerje koje diše. Vi ste personifikacija licemerja.

Ovo sve što ste izgovorili je golo licemerje, da se čoveku povraća od smrada koje to licemerje širi.

To što mislite da ćete tako na fin način da nas izvređate i da crtate mete svakome ko drugačije razmišlja od vas neće da vam prođe, a svako vaše licemerje će biti ponovo dokazano.

Nastavite ono što ste počeli, da tražite novi politički brak koji će vas možda uvesti u ovaj parlament. Možda da se izjasnite kao manjina, pa da zajedno sa njima, kao što ste već ušli u Skupštinu, napravili klub, možda tako sada uđete u Skupštinu, pošto vidim da vas nešto ne mirišu oni koji su vas do sada u Skupštinu uvodili.

A to licemerje da nam neko ko ne može da dobaci do 1% drži predavanja kako zemlja treba da se vodi, kako treba da izgleda, e to je već megalomanija za koju ja niti sam nadležan, niti sam stručan.

Te pretnje zatvorom su toliko tragikomične da nemam reči. Jedini ko ovde beži od zatvora su vaši saradnici, a znaju zašto beže od zatvora. Zašto su pobegli u Hrvatsku? Kako su tamo odakle je 500 hiljada Srba proterano baš oni dobili crven tepih da dođu? To je pitanje na koje ćemo jednog dana, nadam se, dobiti odgovor, jer je vrlo bitno. To ko koga i zašto prisluškuje, to vidite sa BIA, postavite poslaničko pitanje pa ćete dobiti odgovor, ja ne znam na to da vam odgovaram i nemojte od mene tražiti odgovore na to.

Ono što jeste interesantno to je da ni u jednom trenutku se niste setili činjenice da ste se vi sami odrekli tih ljudi kada su objavljeni ti razgovori. Vi ste sami rekli da ne stojite iza toga, vi ste sami rekli da su to oni nešto na svoju ruku radili, otprilike kao Bata Stojković u filmu "Balkanski špijun" - to su neki čobani, budale. Otprilike neka ta varijanta je bila - Nemamo mi veze sa tim, to su neki čobani budale i nemamo pojma šta se tu dešavalo.

Ne znam, iskreno rečeno, zašto su vaši članovi na merama. Mogu da pretpostavim. Ali, šta su i sa kim sarađivali, ne znam, nemam pojma, ali vidim da se oni plaše utvrđivanja toga šta su radili. Da se ne plaše, ne bi bežali.

Sa druge strane, da podsetim samo da su oni u tim razgovorima govorili o tome da će da upadnu u RTS, da bi možda mogao neko i da pogine, itd, itd. To je bio tok razgovora i to su bile teme. Tako da još jedna priča oko toga ko, kako i na koji način govori o smrti i ko kome priželjkuje smrt.

Najzad, što se tiče atmosfere u društvu, ja zaista ne mogu da verujem da vi koji ste od početka mandata, kada kažem "vi" govorim o kompletnoj parlamentarnoj opoziciji, mada vidim sad da vas ni ovi neće, jutros ste došli, pokušali ste da se nakačite kao pijavice na ovu ženu koja protestuje tu ispred, međutim, odjavila vas, kako to mladi kažu. I ona se ogradila od vas. Vi, ljudi, nikom živom ne trebate.

Sad ostaje samo jedno pitanje, gospođo predsednice, a to je da se jedino još SNS i naša poslanička grupa od njih nisu ogradili, pa da mi ne budemo sami u društvu, ja bih da iskoristim priliku da se i mi ogradimo od parlamentarne opozicije…

(Radomir Lazović: Od koga?)

Od svih vas zajedno, prvo od tebe.

(Radomir Lazović: Od koga?)

Pa, znaš valjda kako se zoveš? Nisi valjda toliko drogiran?

Stani pred ogledalo, možda se setiš imena.

U svakom slučaju, da se i mi ogradimo od njih, nemaju oni ništa s nama. Oni su tu samo slučajni prolaznici i već ih ubuduće nećemo gledati.

Što se tiče naših mesta, ona će biti popunjena, uveren sam, još u većem broju, a vi ćete to na televiziji svakako moći da vidite. Hvala.

Prvo, predsedavajuća, želim vama da se obratim i kao predsedavajućoj i kao predsednici Odbora za međunarodne odnose, ili kako već, spoljne poslove, da vas zamolim da reagujete, pošto ovo nije prvi put da, u svojoj bahatosti i aroganciji, neki predstavnici opozicije vređaju neke zemlje koje ništa nažao Srbiji nisu učinile. Bukvalno, ništa na žao. Štaviše, sa tim zemljama razvijamo saradnju zato što su povukle priznanje lažne države Kosovo ili su nam pomogle u međunarodnim organizacijama da se borimo za naša prava i našu politiku nepriznavanja lažne države Kosovo. I zato, ako ništa drugo, nisu zaslužile da ih neko u svoj aroganciji i bezobrazluku vređa u srpskom parlamentu i da prosto reagujete u tom kontekstu u budućnosti.

Što se tiče ovog drugog dela ili što se tiče ovog zakona, mi ponovo nismo dobili ništa novo, nikakav novi argument, osim toga što nam je pokazana slika i što nam je rečeno kada je ko nekada tu sedeo. Pa dobro. I šta sad? Ko sada sedi? Ne sedi niko. Nema odgovora na pitanje šta da radimo sa tim. Posebno nema odgovora na pitanje šta da radimo sa tim od onih koji su imali prilike, i to ne dva i tri dana, nego duže, da neke svoje ideje realizuju u vezi sa tom zgradom i nisu realizovali ništa. I u tom kontekstu je, najblaže rečeno, bez bilo kakve težine ono što nam spočitavaju oni koji su mogli da nam pokažu kako to treba da se uradi, a nisu uradili ništa. Štaviše, Maršalat su dali za američku ambasadu i naredili našoj vojsci da raščisti ruševine od bombardovanja. I to je otprilike to.

Da je ta zgrada zaista bila toliko vredna, kao što se sada predstavlja, dakle da je imala to kulturno značenje kao što od danas odjednom ima, verovatno bi prvo onaj ko ju je napravio proglasio za kulturno dobro i tu dolazimo do ovog drugog pitanja, a to je, pošto smo čuli ko je bio i ko nije bio i ko je gde sedeo, ima jedan koji nikada nije ušao u tu zgradu, a to je vrhovni komandant JNA Josip Broz Tito, za čije vreme je ta zgrada napravljena i toliko mu je bila kulturno dobro, da nikada u životu u tu zgradu kročio nogom nije.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju: Pa kakve to veze ima?)

Pa kako nema veze? Naravno da ima veze. Pa valjda ima veze, valjda onaj ko nešto napravi dođe da vidi kako to izgleda. Kakve ima veze? Nema nikakve veze. Evo, oni kažu da to nema nikakve veze i da znaju oni bolje od onoga ko je finansirao i ko je gradio da to ima vrednost, a oni nisu znali da to ima vrednost. Evo, to je genijalno sada ovo što smo saznali. Tako da mi tu u suštini dolazimo do onoga što je zapravo cela priča. Da sklonimo sve te oblande koje su izmislili, jer od toga zaista nema ništa i samo gubimo vreme.

Suština je u tome, vlast je predložila, mi smo opozicija, mi smo protiv. Šta god da ste predložili, mi bismo bili protiv. Da je predloženo nešto drugo, i protiv toga bi bili. Tako da je potpuno svejedno šta je predloženo za njih. Oni su protiv zato što su protiv. Kao što su bili protiv, branili su most koji su nemački okupatori dovukli na Savu, i branili ga, i branili ga i branili ga do iznemoglosti, do iznemoglosti ga branili. A onda su branili i sve drugo što su mislili da treba da brane. I kao što su to odbranili, tako će odbraniti i ovo, jer nema načina da se zaustavi napredovanje Srbije. A to što bi oni sve živo da konzerviraju i da se ništa ne dešava, to neka probaju u svojim nekim organizacijama, to verovatno i rade, a u državi Srbiji to neće biti slučaj. Hvala.

Budući da se sada ovde ponavlja scenario od prošle sednice, tokom koje su se bavili, kako su govorili, brlogom, "ćacilendom" itd, pa je onda došao onaj pa pucao u čoveka, sada imamo situaciju da je…

(Bogdan Radovanović: Sram te bilo.)

Sram tebe bilo, jer si to radio sve vreme, prostačino jedna! Prostačino nevaspitana, to si radio sve vreme! Ti, ti, što si brojao "škode", žutu, plavu, zelenu i crvenu, za toliko su te procenili da možeš da vrediš, da prepoznaš boje. I sad tišina!

Dakle, sada je Tužilaštvo pokrenulo postupak zbog pretnji smrću Uglješi Mrdiću, Više javno tužilaštvo u Beogradu je tražilo identifikaciju osoba koje su uputile pretnje smrću Uglješi Mrdiću danas preko društvene mreže Instagram, nakon svih ovih diskusija, nakon svog ovog iživljavanja celog dana, da se do 20 časova ili skloni ili će da bude ubijen. I to je to. To vam je direktno delovanje, direktna posledica delovanja ovih ljudi, koji kažu kako neko širi mržnju protiv njih.

To da ne znaju da se ne donosi poseban zakon o biračkom spisku nego izmene i dopune postojećeg Zakona o biračkom spisku ne bi bio problem da sa druge strane to ne radi neko ko treba da predaje deci upravo pravo. Ali, dobro, nije ni važno, da li je poseban zakon ili je izmena i dopuna zakona, nije ni važno. A onda nam doktor prava kaže da naš poslanički zakon nije prošao javnu raspravu. A ja sad pitam - a koji je njihov predlog zakona, a predložili su ih jedno pedesetak, prošao javnu raspravu? Koji konkretno? Gde je održana javna rasprava, kad su slali pozive za javnu raspravu? Nisu nikad. Zašto? Pa, zato što ne postoji obaveza da se održi javna rasprava za poslanički zakon. Ali, nema veze, lepo zvuči.

Ako je neustavno, evo vam ga Ustavni sud prekoputa. Usvojićemo ovaj zakon u narednih nekoliko dana, pa ćete lepo da podnesete predstavku Ustavnom sudu, pa će Ustavni sud da se izjasni da li je akt ustavan, da li je neustavan, da li je ovakav ili je onakav. Nadam se da ćete biti uspešniji u pisanju te predstavke u odnosu na diskusiju koju ste prilično pravno nepismeno izneli.

Na kraju, što se tiče toga ko će gde da bude, odučiće narod, odučiće građani Srbije na izborima koji se svakim danom bliže, a evo sada ćemo da vidimo i kada birački spisak konačno više ne bude bio tema, kada i sa tom temom završimo, hoćete li konačno stati pred te građane i reći – lagali smo vas sve vreme, lagali smo vas da smo pokradeni jer smo nesposobni, pokušali smo da vas zloupotrebimo 2018. i 2017. godine žutim patkama, nismo uspeli jer smo nesposobni, pokušali smo da zloupotrebimo smrt dece u Ribnikaru, nismo uspeli, jer smo nesposobni, pokušali smo da zloupotrebimo pad nadstrešnice u Novom Sadu, nismo uspeli, jer smo nesposobni i kao nesposobni konačno odlazimo iz ove politike, pa neka dođu neki drugi?

Da li ćemo konačno to čuti ili ne, posle narednih izbora videćemo, ali će sigurno imati priliku to da kažu, jer ovu Skupštinu, kao što rekoh, moći će da gledaju samo na televiziji.

Hvala.

Član 9. predloženog zakona kaže – u okviru projekta biće podignut odgovarajući memorijal, spomen-obeležje koje bi na delotvorniji način obezbedilo očuvanje kulturnog nasleđa, pre svega se misli na memorijal koji se odnosi na upravo na NATO agresiju i žrtve. Odluku o podizanju, to je 2. stav, odluku o podizanju memorijala, spomen-obeležja iz stava 1. ovog člana donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za poslove zaštite spomen-obeležja.

Tako da mi i te kako predviđamo da se na odgovarajući način obeleži ono što nije obeleženo evo 26 godina, kao što se ni na koji način nije obeležavala NATO agresija i stradanje u NATO agresiji do Aleksandra Vučića i organizacije koju je on pokrenuo, dakle, obeležavanja 24. marta i početka bombardovanja. Prema tome, jasno je da i te kako vodimo računa o tome i prosto primedbe tog tipa ne stoje.

Nije tačno da se baš opozicija ujedinila u odbrani zemlje sa vlašću tih godina, a nije se bogami proslavila ni godinu dana kasnije oko nekih stvari.

Međutim, ono što jeste činjenica to je da je ta zgrada bila bombardovana kao još mnoge zgrade u ovoj zemlji i mnoge zgrade u ovom gradu. Šta je simbol, a šta nije simbol? To je jako veliko pitanje. Da li je simbol onda zgrada u kojoj je bio smešten tadašnji vrhovni komandant i koji je živeo u toj zgradi, pa je srušena u bombardovanju, u pokušaju da se taj čovek ubije? Jel to onda simbol? Jel to veći simbol od ovog simbola ili je kao što sam već pominjao Toranj na Avali veći i važniji simbol od ovog simbola ili su mostovi u Novom Sadu veći i važniji simbol od ovog simbola? Zgrada CK-a, da li je simbol ili nije simbol, eto neka ostane kao tema za razgovor?

Sve ono što je moglo da bude simbol kasnije je ili renovirano ili prodato, pa je popravljeno, a samo se za ovo pitanje otvara tema da li ovo može ili ne može, hoće ili neće da bude predmet popravke. Zašto? Zato što je došlo vreme, i to sad po treći, četvrti put ponavljam, da bukvalno sve što vlast predloži treba da bude najbrutalnije osporeno. Ista priča je bila u „Beogradu na vodi“, jer su bile važnije udžerice i ono stecište narkomana i boga pitaj čega sve, nego da se izgradi „Beograd na vodi“. Bilo je važnije da ostane nacistički most na Savi, nego da se omogući izgradnja novog mosta i sve tako.

Setimo se laži koje su dolazile, recimo, kada je bio u pitanju „Beograd na vodi“, da će upravo u centru „Beograda na vodi“ biti izgrađena najveća džamija u ovom delu sveta. A jel se sećate laži da je Stefan Nemanja u svojim rukama morao da ima krst, a onda su zvali iz „Beograda na vodi“, pošto su oni muslimani, da ne može da bude krst u „Beogradu na vodi“? Koje su sve laži plasirane kada je bilo koji projekat, koji je trebao da bude realizovan, samo spomenut u javnosti? Sve je moguće.

Da li će neko da protestuje ili neće da protestuje, ukoliko protesti nisu nasilni, svako ima pravo da protestuje, i to je to. Da li će da razapinju šatore? Razapinjali su ih i na onom nacističkom mostu na Savi, pa su posle otišli, pa je most demontiran onako kako je planirano. Prema tome, ništa tu nije nerešivo i ništa nije problematično toliko da bi se predstavljalo kataklizmično, ali ono što jeste problem to je da mi imamo jedan dobar deo političke elite u ovoj zemlji, kada kažem političke elite mislim na ljude koji su u političkom smislu došli do određenog nivoa, dakle, da li su poslanici, lideri stranaka ili su nekih pokreta ili kako god, bave se politikom, koji bukvalno svaki projekat koji se desi u ovoj zemlji traže da se ospori, šta god bilo.

Vi sada imate napade na brzu prugu Beograd – Subotica iz pozicije šta će nama pruga koja ide tako brzo kada niko nema tako brze pruge u regionu. Smešno, ne smešno, to je tako, to je ugao iz kog oni napadaju brzu prugu. Isto i sa ovim.

Ja bih razumeo da je ova zgrada u upotrebi, da se ona koristi, pa hajde čovek i da kaže, mada u SAD, u Britaniji, u zapadnoj Evropi i te kako se ruše postojeće zgrade i na tom mestu grade nove zgrade, funkcionalnije, ekološki bolje, kako se to kaže – energetski efikasnije i sve ostalo, i te kako se radi to. Ne mislim stare zgrade u smislu gradskog jezgra, već mislim, recimo, na blokove na Novom Beogradu, na primer. U takvim nekim blokovima, u takvim nekim naseljima, te zgrade neko otkupi, ne znam kako to ide, to ruši, pravi nove zgrade, drugačije, modernije, funkcionalnije i sve ostalo. Dakle, to je otprilike nešto što se događa.

Kod nas se držimo neke lažne tradicije koja ne seže dalje od 50 godina. Šta god da se spomene, a ne, to ne dolazi u obzir. Spomene se izgradnja stadiona, izmeštanje stadiona nekog fudbalskog kluba, pa da si majku opsovao ne bi tako prošao, a oni u Engleskoj sruše stadion star dva veka i naprave nov na drugom delu zato što ima bolji prilaz auto-putu, bolji parking itd, a kod nas mora da se poštuje ne znam šta.

Što se tiče ove zgrade, prazna ruševina i sad nama neko kaže da to tako treba da ostane još narednih 100 godina, još 26 godina. Dvadeset i šest godina. Evo, svi su bili na vlasti, nema ko nije, u ovoj ili onoj varijanti i niko ništa nije uradio i sad se pojavio neko ko kaže – ja bih nešto uradio, a mi kažemo – a pa ne može. Zašto? Pa zato, zato što ne može, ne znamo ni sami zašto ne može, ali ne može, to treba tako da ostane i ponovo pitam – recite mi jednu zgradu u Beogradu, 1971. godine, posle Drugog svetskog rata, posle bombardovanja 6. aprila, posle bombardovanja na Vaskrs 1944. godine, posle svih mogućih uličnih borbi partizana i crvenoarmejaca za oslobođenje Beograda oktobra 1944. godine, koja je ostala razrušena? Jednu. Pa nema.

(Stefan Janjić: Ima. Narodna biblioteka.)

Osim Narodne biblioteke. Nisam je spomenuo iz drugog razloga. Ako vi znate za Narodnu biblioteku, znate i zašto je bombardovana i zašto nije obnovljena.

Napravljena je druga, na tom mestu nije, ali ta Narodna biblioteka je bombardovana zato što je bila simbol ovog naroda i zato što je trebalo satrti bilo kakvo sećanje ovog naroda dalje od onoga što trenutno zna. Dakle, i povelje i sve ostalo i najgore od svega što oni koji su znali da će biti bombardovanje nisu javili, pa je to moglo da se izmesti, ali da ne ulazimo sad u to. Nema takve zgrade, ali čak i ta zgrada je rasklonjena, pa je ostao plac, nije ostala u onom stanju ne znam ni ja kakvom i sad kaže neko će da formira tamo šatore i ne znam ni ja i onda će nešto da se desi ne dao Bog da se obruši i onda će opet da bude kriv Vučić, krivi mi, ruke su vam krvave, nerad ubija i ne znam šta će onda da bude tema.

Znači, evo, hajde sad da zamislimo drugu situaciju. Zamislimo situaciju da je pred nama leks specijalis koji kaže – ovaj objekat ne sme da se takne narednih hiljadu godina i posle nekog vremena, ne daj Bože, u prolazu nešto se desi, padne zgrada, pošto je u užasnom stanju, pošto svi znaju daje u užasnom stanju, itd. i ko će biti kriv? Dakle, ulazimo u pozicije da šta god uradili ne valja. Popravi, ne valja, pa nije do nas, do vas, do svih je. Pa, nismo popravili, rušilo se. Dakle, rušeni su delovi, čitao sam vam to po kvadratima koliko je rušeno, više hiljada kvadrata je rušeno valjda da se ne odvali da neko ne pogine i to je jedino što je moglo, nema sanacije, nema popravljanja, nemoguće, ali, ne, neka stoji tako.

U svakom slučaju, dakle, da se ja vratim na ono što je suština. Memorijal NATO bombardovanja će da bude u tom okviru i to će biti obeleženo na dostojanstven način i dostojan način ne tako što ćemo sačuvati ruševinu u centru grada, nego tako što ćemo napraviti nešto što će na adekvatan način da služi i onima koji dođu u ovu zemlju i oni koji posete te nove zgrade da vide šta je ova zemlja i ovaj narod preživeo 1999. godine, kako smo bili ubijani bez ikakvog razloga, bez ikakvog povoda i ne mogu da prihvatim, to sam zaboravio da kažem, ali hajde da ne ulazim sad u repliku unazad, da je bilo koja vlast dovela do ne znam ovoga ili onoga. Ne možete vi da dovedete do toga da vas neko bije, uvek je kriv taj koji primenjuje nasilje. Dakle, šta god da je bilo moglo je da se nađe neko drugo rešenje, a ne da budemo u divljački bombardovani 78 dana i noći.

Postojale su različite opcije koje su koristili i ranije, i sankcije i ovo i ono, ali nisu hteli to, hteli su da bombarduju i na kraju krajeva to su oni sami svedočili posle da ceo Rambuje je bio predstava da bi nas bombardovali, da su davali ponude koje ne mogu da se prihvate da bi nas bombardovali.

Dakle, memorijal će biti, a što se tiče svih ostalih stvari kako će ko da gleda na to da li će ovako, da li će onako, o tom potom. Ono što je nama bitno to je da mi otvaramo prostor i otvaramo mogućnost da zemlja ide napred i to je naš osnovni cilj i osnovni zadatak. Da li će to da dovede do popravljanja odnosa sa Trampovom administracijom, SAD? Iskreno, voleo bih, a ako do toga ne dođe, Bože moj, mi smo stvorili mogućnost, a pošto vidim da svi kažu kako je to poklanjanje ovome i onome, ako oni odustanu, evo prilike svima onima koji se nude, pa neka neko od njih uzme, pa neka napravi neku zgradu. Ja verujem da bi bili vrlo srećni i zadovoljni da na takvoj lokaciji nešto naprave. Hvala.

Dobro, očekivano sve. Onaj ko je pravio kombinacije i onaj ko je gasifikaciju Trstenika radio sa firmom „Bos“, pa je napravio kombinacije, pa dobio stan, pa svašta nešto, u svemu vidi kombinacije. Zna on kako bi on radio i kako su mu radili šefovi iz G17, tako da mene taj deo ne čudi. Međutim, nismo dobili nikakav konkretan odgovor na pitanje šta i kako treba sa ovim, osim činjenice da nam je rekao istovremeno da mu pokažemo ugovor i da nam je čitao ugovor. E, taj deo mi samo nije jasan. S druge strane, kako ugovor pre zakona? Taj deo mi opet nije jasan.

Tako da, svašta je on tu napričao, svašta je nadrobio, sve u svemu, uz viku i halabuku, uz naravno pokušaj iskorištavanja bola jedne majke, ne bi li on sebe nekako zapljunuo, iako se žena ogradila od njih. Vrlo jasno i vrlo konkretno rekla im – ja vas ne znam, ja vas ne poznajem, niko od vas nije bio tu uz mene godinu dana. Otprilike, ne znam nijednog političara i ovo nije politička borba. Ali, to njima ne znači ništa, jer onaj ko je pokušao da se okoristi o ubijenu decu iz „Ribnikara“ može sve. Zaista, tu više granica nema i svašta ćemo mi gledati.

Ono što mene samo čudi, pošto 100 puta pominju Uglješu Mrdića u negativnom kontekstu, pa kako se to niko od njih nije pridružio majci koja štrajkuje glađu ovde s druge strane Skupštine? Kako to niko od tih junaka, velikih opozicionara, velikih lidera, kandidata za premijere, kandidata za predsednike, kandidata za ovo i za ono, ovih koji prete kako će da trpaju u zatvor, niko, niko zanokticu neće da pocepa, nego neko drugi treba da strada, da bi oni došli na vlast. I to je stalno.

Gde je Bakić Jovo, da se priključi da on štrajkuje glađu? Ovaj konkretno kad su prošli put štrajkovali glađu rekao je – meni vera nalaže da jedem, ja mogu da postim. E, to su vam ti junaci. I sad vam oni drže ovde, zapenili, bre, drže nam neke govore, ne bi li se nekako dodvorili jednom delu biračkog tela, i to je ono o čemu je predsednik Vučić i sinoć i pre neki dan govorio. Odjavili ih svi, svi. I nikom više ne trebaju. I sad je počela svađa oko istog kolača. Shvataju da su svojom mudrom i pametnom politikom izgradili Kineski zid između birača koji glasaju za vladajuće stranke i njih, jer niko normalan ne može da glasa za onog ko hoće da ga jaše, da ga dinsta, da ga kolje, da ga trpa u zatvor, da ga prži, da ne znam ni ja šta će sve da rade. E, onda je ostao taj njihov mali kolač, a što bi rekao ovaj – mala bara, puno krokodila. A cenzus 3%, a nema dovoljno za sve. Znači, tih 25-30% procentnih poena treba da se podeli na njih 40 različitih grupacija. I otuda ovakvo ovo histerisanje, otuda ovo vikanje.

Drago mi je da ste reagovali na ovo, jer ne može srpska Skupština i ne sme srpska Skupština, koliko god to bilo i u žaru političke borbe i u ovom i u onom kontekstu, uopšte neću da ulazim u razloge, da dozvoli da se u njoj govori da je Srbija kriva za sopstveno bombardovanje. To nikad niko u istoriji sopstvene zemlje nije uradio. Niti je ova zemlja izuzetak da je bila jedina bombardovana u svetu, niti može da se uporedi ovo što se dešava kod nas sa bilo kojom zemljom u svetu. Evo, nađite mi jednog predstavnika parlamenta u Ukrajini koji će reći – mi smo sami krivi za rat sa Rusijom. Ne postoji, nema. I to je ta crta patriotizma koja mora da postoji kod svakoga. Nažalost, to se u G17 izgleda nije zapatilo.

E sad, što se Vojvodine tiče, bolje tu temu da ne otvaraju. Jer ono što njihovi poslanici u Skupštini Vojvodine govore i rade nije separatizam, ono je mnogo, mnogo gore od toga. Mnogo, mnogo gore od toga. Neću sada da citiram i da navodim imena ljudi, nema ni potrebe, biće prilike, ali ako tako misle da će da se vodi politika u AP Vojvodini, neće. I ta desrbizacija Vojvodine neće da se sprovede i neće biti dozvoljena. Ne od vlasti, od represije, od ovih, od onih, od ovih kriminalaca, onih, ne, od naroda. Pokušali su, bili su blizu, vrlo, vrlo blizu toga da prevale taj kamen preko brda tako da sve posle toga ide samo nizbrdo, onim neustavnim statutom Vojvodine, koji su zajedno donosili, koji su zajedno usvajali, koji je Ustavni sud iskasapio, jer vrveo je od neustavnih odredbi, koji je od Vojvodine pravio državu u državi, koji je državu Srbiju izbacivao iz Vojvodine i malo je falilo da im to prođe. Nije im prošlo, prošao trenutak, završena priča, i nikada se više pojaviti neće i vratiti neće.

A to kako oni vide Vojvodinu i šta govore poslanicima u Skupštini Vojvodine, šta govore kao svoju politiku kada je Vojvodina u pitanju, rečenice tipa – ovo vam je Vojvodina, a ne Srbija, i sve ostalo, jednom drugom prilikom, biće tema raznih, pa ćemo se dotaći i toga, ko predstavlja tu političku organizaciju u Skupštini Vojvodine, ko su ti ljudi i koje političke stavove imaju. U svakom slučaju, niti su državotvorni, niti su nešto što na bilo koji način može da posluži kao bilo kakav ponos bilo kom članu te stranke. Ali, oni su ih birali, verovatno su birali najbolje među sobom, da tu politiku iznesu.

U svakom slučaju, mi ćemo ovaj zakon da izglasamo. Oni imaju uvek sve moguće mehanizme da taj zakon obore pred Ustavnim sudom ako nisu zadovoljni, pa da vidimo da li je tako sve neustavno, da li je tako sve kao što kažu ili nije.

Ja tvrdim da nije, i da se ovo na jedan apsolutno zakonit način donosi, a to što oni ne mogu to da prihvate, ne mogu da razumeju, niti imaju ponovo ugao iz koga mogu da se bore protiv onoga što je predloženo, stvarno, nije moj problem, a razumem opet, i one koji se od njih ograđuju, zato što i sami vide da od ove cele priče mrka kapa, i nikakve tu ozbiljne sposobnosti za bavljenja politikom nema. Hvala.

Dosta zanimljivih stvari smo čuli, od toga da će SAI da hapsi, pa je zbog toga promenjen načelnik ili kako se već zove, komandant, do svega ostalog, do krađe termina od mučenog Ćute. Mučeni Ćuta je održao konferenciju za štampu pre nego što je počela sednica i rekao - ovo nije leks specijalis nego leks kriminalis, ukrade mu bez problema njegov termin, on bojkotuje sednice i eto, ostade bez termina. Svoju intelektualnu svojinu je jedan Ćuta posudio a da nije ni znao da je to uradio. Pravda za Ćutu.

Ali, kada neko sebi dozvoli da bude oteran i onda objašnjava kako, bez obzira što me teraju, eto, ja ću da budem tu, bez obzira na volju tog koji neće sa mnom da komunicira ja ću da budem tu, ja ću da se prišljamčim jer to je jedini način da politički opstanem, stvarno svašta možemo da očekujemo.

Međutim, postoji ovde jedna druga stvar, poštovana gospođo predsednice parlamenta, postoje kod ovih ljudi očigledno roditelji žrtava prvog reda i drugog reda. Pa je pokojni Đuro Raca roditelj drugog reda, pa je Danijela Firić roditelj drugog reda, pa kad ti ljudi kažu - nemojte našom decom da trgujete za vašu politiku i za vaše političke svrhe, oni kažu - prodala si smrt svoje dece za vlast. A onda kada Đuro Raca kaže nešto što on misli da se desilo, oni kažu - ludi deda, izlapeo deda, priča teorije zavere. E, takvi su vam to ljudi. Kao sa CRTOM, ako CRTA kaže ono što mi mislimo, onda je CRTA nevladina organizacija, a ako CRTA kaže ono što mi ne mislimo, to su vaši saradnici. Ako roditelj koji je izgubio dete kaže ono što mi mislimo, to je onda za podršku, a ako roditelj koji je izgubio dete kaže nešto što mi ne mislimo, taj je prodao decu da bi se ulagivao vlasti. Pogledajte vi koje je to moralno dno i kakvo je to posrnuće tih ljudi! Tu dna u stvari i nema, tu nema kraja.

Što se tiče ovih drugih stvari, Nikola Selaković se uplašio pa nije došao da čuje šta će da mu kaže, ja verujem, čovek sedi kod kuće, gleda Skupštinu, pošto je prošla opasnost, sad će da iskoči tamo iza onih vrata i da kaže - evo me, tu sam, sad je prošla opasnost, sad mogu da uđem! Svašta čovek može o sebi da pomisli, stvarno, ali baš da je toliko opasan i da ga se toliko svi plaše, tu nešto, hajde da ne komentarišem.

Što se tiče ove priče oko toga šta je sve razotkrila, ponovo svetsku zaveru, nakon što smo utvrdili da su kokoške pakovale heroin, kokain, marihuanu, šta je već bilo, nakon što smo utvrdili da je Vučić pakovao, a da bi sakrio to kako trguje drogom stavio je svoju sliku na pakete droge, pa onda smo utvrdili prošle ili pretprošle nedelje na prethodnoj sednici da je neko kidnapovao studentkinju, stavio joj kesu na glavu, pa je onda tukao, pa je onda pustio sa tom kesom i ona tako sa tom kesom išla po gradu i na kraju završila na Poljoprivrednom fakultetu, pa su nam onda čitali kako se koja modrica zove, koja modrica pripada SNS-u, koja modrica pripada SPS-u, to su nam sve čitali.

Sada su razotkrili novu. Dakle, Molder i Skali u novoj epizodi razotkrivaju zaveru oko Generalštaba. Dakle, to je sada Siniša Mali ponovo i Nikola Selaković, oni su tu nešto petljali i, naravno, Kušner koji će da dobije franšizu na, ne znam, na zvučni top, pa će moći to da proizvodi u Americi, da prodaje po svetu ili ćemo da mu prodamo kokoške iz Morovića. To u Americi nema, dresirane kokoške ili dresirane pčele koje napadaju samo one koji su protiv vlasti ili će da dobije neku novu laž koju će da smisle u međuvremenu da se time zabavljaju.

Dakle, ponovo ništa konkretno, ništa jasno. Mi smo krali izbore, oni su ne znam šta. Oni su dokazivali po trafo-stanicama... Pa, evo vam sad komisija, uđite u komisiju, pa nađite trafo-stanice.

Znači, ovi ljudi iz RIK-a mučeni pokušavali da objašnjavaju - te kuće bez broja, te ovo, te ono. Ma, ne vredi to ništa. Evo, sada lepo imate komisiju, od trafo-stanice do trafo-stanice istražujte, ispitujte, pišite, brišite, radite šta god hoćete.

Znači, apsolutno nas ne zanima to šta ćete da radite sa tim, samo više završite sa tom pričom i konačno stanite pred te ljude i recite – mi smo ti koji nisu u stanju da bilo šta urade. Posle toliko poraza, posle toliko neuspeha valjda je red da i vi podnesete neku odgovornost ili ta odgovornost treba da važi samo za druge, a nikako za vas? Ali, ne vredi, to je to.

Mi sada imamo taj problem, da mi ovde sve vreme moramo da raspremamo sa ovom „lafufu“ opozicijom, pošto ova „labubu“ opozicija tek treba da dođe, nama je upala ova „lafufu“ opozicija i sada mi sa „lafufu“ opozicijom moramo da se svađamo i preganjamo ceo dan i danima, do izbora, a oni siroti znaju da im je ovo labudova pesma i sada gledaju kako da prežive i kako da preteknu i sada pričaju svašta ne bi li se dočepali nekog glasa i nekog birača.

Daš im mehanizam da učestvuje u nečemu što su pričali da im je najveći problem, oni kažu – ne, ne, to vi radite da biste nastavili da kradete. Pa, kako da krademo, kada vam dajemo uvid u sve što hoćete? Ovaj kaže – nema tu ovih ovlašćenja. Pa, daj da ukinemo ministarstva, da ukinemo MUP, da ukinemo državnu upravu i lokalnu samoupravu, sve da ukinemo i sve da radi komisija. Šta će nam pola Vlade? Za sve ćemo komisiju da ovlastimo i gotova stvar. Neka pišu, brišu, neka rade šta hoće.

Dakle, komisija se formira, birački spisak se sređuje i posle toga imamo izbore i onda ćemo da vidimo šta je narod da kaže, ali da vidimo šta će onda biti izgovor pošto oni, naravno, nikada neće biti krivi i nikada neće biti odgovorni i nikada se niko od njih neće povući i reći – nisam ja baš za ovaj posao, ne ide ovo meni, radiću nešto drugo.

Kada neko kaže – oterali ste Maju Gojković, smenili ste Maju Gojković i dali joj da bude predsednica pokrajinske Vlade. Sa ministra kulture na mesto predsednika pokrajinske Vlade? Nije to loša smena.

(Marinika Tepić: Vodi Galić.)

Vodi Galić? Pa, ne vodi Galić, ali dobro, nema veze, Galić je potpredsednik pokrajinske Vlade. Ali, hajde, nije ni važno.

U svakom slučaju, to je ono čime se vi bavite. Vi se bavite prepričavanjem tračeva koje čujete i mislite da je to politika. Nije, to su tračevi i dalje. To što vi pričate u Skupštini to su i dalje tračevi. Pustite to, politika je nešto drugo. Dajte malo više politike, a ne prepričavanja tračeva i nagađanja oko toga ko, šta i kako radi i kako pravi kombinacije i ne znam ni ja šta.

Dakle, ono što je bitno je da mi nemamo i dalje, evo, za ceo dan, osim kritike da je zakon ovakav, onakav, manjkav, ovo, ono, ni za jedan ni za drugi predlog zakona nijednu ponuđenu alternativu. Ništa. Dakle, ni za jednu, ni za drugu situaciju da se reklo – evo, mi smo krenuli, znate, mi smo bili na vlasti u nekim godinama i mi smo krenuli da to rešavamo ovako, ovako i ovako i vi to niste nastavili, nego ste napravili kopernikanski obrtaj, to je loše i treba da se vratimo. Ne, toga nema. zašto? Pa, zato što ništa nisu ni radili kada je u pitanju birački spisak, a isto kada je u pitanju i Generalštab. Da su za svaki dan vlasti postavili po jednu ciglu, možda bi to na nešto i ličilo. Pošto nisu, sada imamo ruševinu, ali, ne, to nije ruševina, to je simbol, a ja sada ponovo pitam zašto onda nije simbol RTV? Zašto nije to simbol agresije protiv slobodne reči, protiv reči druge strane? Dakle, neko je pokušao da uništi bilo kakvu mogućnost da se čuje glas onoga ko je bombardovan? Zašto to nije ostalo kao simbol nego je obnavljano?

Zašto to nije ostalo kao simbol, nego je objavljeno? Zašto nije ostalo kao simbol most u Varvarinu, gde je voz, čist civilni objekat, gađan, gde su poginuli i žena i deca? Grdelička klisura isto. Zašto to nije ostalo, pa da kažemo – evo, taj most je ostao. Ne, sve je izgrađeno, a ovo mora da ostane.

Opet kažem, kljuni razlog nije to što je to ruševina, niti to njima ništa ne znači, niti je njima stalo da postoji nešto što je nekakav simbol otpora NATO itd. Ruševina je simbol da se zemlja podiže. Pa, valjda je novi objekat simbol da se zemlja podiže, a ne ruševine. Ruševina je ruševina. Ruševina je znak da je zemlja bila rušena, a ne da se podigla, a kada na toj ruševini podignete nešto, vi pokazujete da ste uspeli, da ste zapravo pobedili i da je zemlja nastavila dalje i to upravo i radimo.

Ja sam tu saglasan potpuno, jer očigledno da ona isto razmišlja, samo što nije baš dobro napravila metaforu. Dakle, da, zemlja mora da nastavi da se gradi da bi se pokazalo da to bombardovanje nije postiglo onaj efekat koji su hteli i upravo kada tu više ne bude bila ruševina, nego zgrada, to će biti dokaz da smo napravili taj iskorak i to je to, a ne da stojimo u mestu i naričemo nad nekom tužnom sudbinom koja nas je zadesila, a da pritom i te žrtve nismo obeležili ni na koji način, niti smo na bilo koji način napravili nekakav memorijal vezan za stradanje u tom bombardovanju, a upravo to ovim zakonom predviđamo.

Još jednom i time da zaključim, zaista mi je degutantno da ovakvo deljenje roditelje stradale dece imamo na sceni i da se to dešava ceo dan danas, da su neki roditelji dobrodošli i njihova borba i njihova bol je prihvatljiva, a da neki roditelji kada kažu – ostavite nas sa sopstvenom boli da tugujemo i da ližemo svoje rane, oni kažu – a pa ti si prodao grobove sopstvene dece SNS-u i takvi su to ljudi.

Pitanje je vremena i pitanje je dana, pitanje je momenta, pitanje je trenutka kada ćemo ponovo čuti da ti roditelji, ovi ili oni, jer nikad ne znaš ko njih može kad i kako da razočara, nemaju tapiju na bol. Već je to jednom rečeno, ako je jednom rečno, ako je to jednom prevaljeno preko usta, pa što ne bi bilo prevaljeno neki drugi put u nekoj drugoj situaciji za nečije drugo dete koje je stradalo itd.

Ostavimo te roditelje, i danas se niko s ove strane, ponosan sam zaista na to, ni na koji način nije ružno izrazio o bilo kom roditelju, koji bilo šta da je rekao. Majka koja je izgubila dete može da kaže, po mom viđenju, može da kaže bukvalno šta hoće. Niti ću to da osudim, niti ću to da pozdravljam. To je majka koja je izgubila dete, to je za poštovanje i kraj priče. Tišina i kraj.

(Jelena Milošević: Što joj puštaš muziku?)

(Marinika Tepić: Što je maltretirate onda?)

Ja mislim da je mi ne torturišemo, da su je torturisali oni koji su se trkali tamo i gurali da se slikaju s njom, da imaju selfi. Da, vi koji ste to radili stalno. To ste radili sve vreme.

Sram mene bilo? Sram vas bilo. Sram vas bilo zato što delite roditelje, pre svega, dece koja su stradala. Sram vas bilo zbog toga. To ste radili i kad je „Ribnikar“ bio u pitanju. Oni roditelji koji su podržavali vaše proteste su vam bili dobrodošli, oni roditelji koji su rekli – nećemo da učestvujemo u tome, vi ste protiv njih vodili hajku i harangu. Stalno to radite. Prestanite više sa tim. Pokažite neki pijetet prema tim žrtvama i prema tim roditeljima tih žrtava.

Sve u svemu, za sve ovo vreme, dakle, faktički smo zaključili današnji dan i završili današnji radni dan, čuli smo veliki broj diskusija predstavnika opozicije i suštinski nijedan ozbiljan kontraargument za predloge zakona koje smo uputili i to pokazuje u velikoj meri da su ti zakoni dobri, da su pravno ne manjkavi, jer bi nekakvu manjkavost pronašli i da će u svakom slučaju doneti dobra Srbiji i kada je u pitanju izborni proces i kada je u pitanju investiranje, investicije, izgradnja i dalji napredak naše zemlje. Hvala.

Kao predlagač.

Dakle, ovo što su građani sad imali prilike da čuju je jako važno, bez obzira na to što nema nikakve veze sa dnevnim redom. Jako je važno da građani čuju koliko se ljudi u opoziciji raduju rezoluciji Evropskog parlamenta koja nije usmerena, kako oni kažu, protiv vlasti, jer njoj nije naziv protiv vlasti u Srbiji, nego rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji, o državi. Onda se oni, pošto žele što gore ovoj zemlji, raduju što će Srbija dobiti što goru rezoluciju.

U tom kontekstu odlaze tamo i kao alapače idu od jednog do drugog i ogovaraju sopstvenu zemlju, da bi što više gadosti ušlo u taj dokument. Ko su oni koji će te gadosti da unesu? Tonino Picula, kako sam za sebe kaže – dragovoljac domovinskog rata. Njegov komandat, bar kaže da mu je bio komandant, kaže da je bio u paravojnoj formaciji „Crne mambe“. Pa, treba proveriti da li je taj gospodin učestvovao i u ubistvima ili je samo saučestvovao u progonu 250.000 Srba, ili je kao pripadnik „Crnih mambi“ pokazao čuveno hrvatsko junaštvo nad starima, ženama i deci, kao što su to radili i u Drugom svetskom ratom i u Prvom svetskom ratu po Mačvi i kad su god bili u prilici. E, to je saveznik za pisanje rezolucije protiv Srbije.

Onda onaj Bartulica, čovek nepatvoreni ustaša, to sam za sebe kaže, nepatvoreni ustaša koji poziva Srbiju i šalje poruku Srbiji da nije dovoljno samo vlast da se promeni, nego ta vlast mora da se izvini i da prihvati odgovornost Srbije za dešavanje devedesetih godina. Tome se oni raduju, sa njima sarađuju, sa njima dogovaraju šta će da pišu u rezolucijama Evropskog parlamenta.

Onda se pojavljuje Borko Stefanović koji je lagao ovde danima, da laže malo tamo. Gde je ovde stao, tamo će da nastavi. Da nastavi da laže o zvučnom topu, da nastavi da laže o svim mogućim glupostima i da traži što goru rezoluciju za Srbiju.

Međutim, ono što imamo kao novost, to su još dve pojave, dva pojavna oblika. Ne znam kako da ih definišem, nisam ih do sada viđao. Ovog jednog jesam. Na žalost studenata Pravnog fakulteta, predaje na Pravnom fakultetu. Inače, visoki funkcioner Demokratske stranke, koji je otprilike predlagao da mi kao država oborimo valjda Putinov avion kada bude preletao preko Srbije, jer je to otprilike njegovo rešenje i ideja kako mi treba da se ponašamo.

Ovaj drugi se raduje, seiri i kaže – sad će da bude, imamo problem sa NIS-om, sad neće biti gasa, sad će da stane privreda, sad će da bude otkaza, sad će da propadne ekonomija i onda će da padne vlast, onda mi dolazimo na vlast. Onda vidite o kakvim se tu bolesnicima radi.

To je, poštovani građani, njihova poruka za vas. Ne za vlast, nego za vas. Oni žele da vi ostanete bez gasa, da vi ostanete bez posla, da se vama zatvore fabrike, da vaša deca ne idu u školu, što su uradili proteklih godinu dana, da cela Srbija stane, da bi se onda izazvalo nezadovoljstvo, a onda na talasu tog nezadovoljstva oni došli na vlast, jer to je sada novi talas koji ovi politički surferi pokušavaju da uhvate.

Iz talas u talas oni pokušavaju da nekakav zajašu i da ih nekakav talas donese na vlasti, i svaki ih nekako olupa o stene, e, sad je ovo novi. Sad se radujemo što je NIS, odnosno raduju se što je NIS dobio sankcije, i kaže – spremajte kantice, spremajte, ne znam šta. Oni ljudi ne razumeju razliku između sankcija jednoj kompaniji i sankcija državi. Oni ne shvataju razliku kada je država izolovana i kada jedna kompanija ne može da radi. Oni ne shvataju da to što NIS nema gorivo ne znači da MOL nema gorivo. Oni ne shvataju to. Oni ne pojme to, nego plaše narod da rašire nezadovoljstvo, da bi onda na tom nezadovoljstvu nešto za sebe pribavili.

(Narodni poslanik opozicije dobacuje: Rešiće to Vučić.)

Rešiće Vučić. I tu dolazimo do onoga što je ključ. I svi građani znaju, a dokaz za to je – nema redova na pumpama, iako pumpaju danima kako će biti kantice, kako će biti kanisteri, kako će biti ponovo kao devedesetih. Nijednog reda na pumpama nema, nigde. Zato što građani veruju Vučiću i da će Vučić da reši i znaju da će Vučić da reši i uvereni su i veruju da samo Vučić može da reši, a ne bilo ko od njih, jer da bilo kome od njih veruju da bilo šta može da reši, pa dali bi im priliku da vode zemlju. Ne daju im da vode ni mesnu zajednicu, ni kućni savet nisu u stanju da osvoje na izborima. I da, građani veruju Vučiću.

Onda pazite vi dalje seirenje, kaže – otišao kod Orbana, zamisli, on otišao kod Orbana. Pa, ne, nego neće da ode kod Orbana. I onda ide hit najveći, kaže genije Borko Stefanović, ali to je već pitanje, kao i za ovog što je pao na psiho-testu za carinu, to je za čike u belom, to ne mogu ja da cenim, kaže – neće Vučić uspeti da se izvuče zahvaljujući samitu Trampa i Putina u Budimpešti, to mu neće pomoći, neće mu to dati slamku spasa. Znači, ljudi moji, Borko Stefanović je saopštio sinoć da je Vučić faktički, da bi se spasao od njih ovako goropadnih, strašne opozicije, koja evo samo što nije preuzela vlast, i pola koraka im samo fali i to je to, i pošto Vučić zna da pada, nema šanse da opstane, on je smislio i naterao Orbana da zove Trampa i Putina i kaže im – dođite u Budimpeštu da pomognete Vučiću, a oni rekli – ma, nema problema. Jel vi verujete šta je čovek izgovorio? Jel vi verujete o kakvim se ludacima ovde radi? Potpuno poludeli ljudi, od besa, od mržnje, izgubili kompas svaki.

Ali, ja ih razumem, pošto više nikome nisu potrebni, pošto više nikome ništa ne znače, pošto više niko na njih pet para ne daje, sada je poruka – spasavaj se ko može i pravi bilo kakve akrobacije, ne bi li bio u centru pažnje. I evo, pošto ne znaju drugačije, biće u centru pažnje s glupostima. Ali, ono što građani treba da znaju, to je da nijedna rezolucija Evropskog parlamenta neće dovesti do toga da oni dođu na vlast i to je ono što oni jednostavno ne razumeju, da podrška Šidera, plaćena ili iz ljubavi, neka sami kažu, da podrška Picule, to verujem da je pro bono, jer on istinski mrzi ovu zemlju i ovaj narod i šta god hoće da napiše loše o ovoj zemlji i ovom narodu, on će da im učini, šta god. Kakvu god gadost smislili, on će da stavi u nekakav izveštaj, u to sam siguran.

Dakle, podrška njihova ne može da zameni, poštovani građani, vašu podršku. To što oni pričaju – ne vole vas tamo, ne vole vas ovamo, pazite vi sada ovaj paradoks, kaže sinoć Borko Stefanović, ovi gledali pa ponavljaju danas u plenumu, kaže – sprema vam se u IPP-ju izbacivanje. Nama se u IPP-ju sutra sprema sastanak, koliko ja znam, gospođo Brnabić, jel tako. Pa nije veliki uspeh, budući da smo i prošle nedelje bili na političkom samitu nekom u Litvaniji. Bili ljudi, učestvujemo u radu, a da li ćemo da budemo tu ili negde drugde, kakve to veze ima sa građanima Srbije.

Jel vi građani Srbije znate šta je IPP? Jel znate šta je ENP ili, što ovaj reč, EPP, ali to je ekonomsko-propagandni program, znači, ako ćemo na srpskom, onda je ENP, Evropska narodna partija? Jel ste čuli nekad za to? Jel vas briga da li je neka stranka tu ili nije tu? Jel znate u kojim drugim organizacijama stranaka su neke stranke iz Srbije? Jel znate koje još postoje grupacije evropskih stranaka? Nemate pojma, i ne treba da vas zanima. To je odluka svake stranke u kojoj će grupaciji biti. A to što oni jadni, kao one devojke u srednjem veku što su išle po polju i pevale dodole, gde bi pala kiša, e, tako oni svakog dana pevaju dodole, ne bi li neko izbacio SNS iz Evropske narodne partije. Neće se desiti, na vašu veliku žalost, neće se desiti.

Evo vam opet nudim da budete od reči i da se pokažete svojim biračima kao vizionari. Do kad će da nas izbace, do kraja ove godine, do kraja sledeće godine? Pošto tvrdite da će da nas izbace, onda verovatno znate i do kad. Hajde da čujem koji će junak da kaže datum i da stane svojom karijerom iza tog datuma. Kao i uvek, desiće se, biće, u oktobru – biće u novembru, u novembru – biće u decembru i tako idemo redom. Odlično. E, tako vam je sve kod njih. Sve oni znaju, samo iza toga ne smeju da stanu. Oni će pobediti sigurno na izborima, ali niko od njih ne sme da garantuje da ako izgube na izborima kaže – ja ako izgubimo sada ovaj put na izborima, neću više da se bavim politikom. Pa nema nikog da to izgovori. Nema šanse.

(Narodni poslanik opozicije dobacuje: Ana, ovo dopuštate? Dnevni red.)

U svakom slučaju, dnevni red. Pa dnevni red ste vi formirali, tako što je dnevni red – razno. A ja sad govorim kao ovlašćeni, u odnosu na ono što je govorio ovaj pre mene, a pošto imam dva minuta za repliku, a kao ovlašćeni imam koliko hoću, tako da, što se toga tiče, ja sam tek počeo. Ako ste mislili da će ovo ovako da vam prođe, pa mi ćemo da vas držimo danas do tri sata najmanje. Tako da, lagano samo.

Što se rođendana SNS tiče, da, danas je 17 godina od osnivanja SNS i to je ubedljivo najjača politička organizacija u Srbiji, zahvaljujući vama, poštovani građani. Zahvaljujući vašoj podršci, zahvaljujući tome što ste verovali u politiku predsednika Vučića i kada je bilo teško i što znate da upravo od njega i jedino od njega možete da dobijete rešenje situacija za koje deluje da su bezizlazne.

Ono što je na ponos SNS, to je da za vreme progona, hajke ove rulje razularene blokaderske, od novembra do dana današnjeg, progona na društvenim mrežama, progona na ulici, progona gde god, gde god su mogli, gde su napadali ljude na štandovima, branili ljudima da održavaju sastanke, da održavaju mirne skupove, gde su branili ljudima da se okupljaju u sopstvenoj stranci, gde su pokušali da spale Adrijanu Mesarović, Miloša Vučevića i njegovog sina u Novom Sadu, ritualno da ih spale, gde su pucali na stranku u Vrnjačkoj Banji, da za sve to vreme nijedan funkcioner, od mesne zajednice do ove Skupštine, nije napustio našu stranku. I to pokazuje čvrstinu uverenja, i to pokazuje zašto ćemo ih ponovo pobediti.

(Narodni poslanici vladajuće većine aplaudiraju.)

Kratko samo.

Dvanaest minuta je čitala šta su sve natrućali u toj baljezgariji, 12 minuta. Reč jednu, ali kako im se nije makar omaklo da napišu nešto – pozivamo vlast u Srbiji da učini više, na primer, za Srbe na Kosovu i Metohiji, pozivamo privremene institucije da prestanu sa pogromom Srba na Kosovu i Metohiji? Kako im se nije omaklo nešto da kažu što je u korist ove države i ovog naroda? Nema šanse. Da, zato što Kosovo tretirate kao nezavisnu državu, jer je to pisalo isto u rezoluciji Evropskog parlamenta, jer se i te rezolucije, te se rezolucije najviše pridržavate.

Ali, najgore od svega je što u njima toliko nema nikakvog nacionalnog osećaja, mrve jedne, grama jednog, nego hajde samo da napravimo, da natovarimo što više sopstvenoj zemlji, ne bi li na tome došli na vlast.

Ključna rečenica koja je ovde rečena, doduše, u formi dobacivanja, pusti narod. Ne narod da odlučuje, ne vi građani da odlučujete, nego Evropski parlament da izabere vlast u Srbiji. E, pa gledaćete to malo sutra.

Mi se nikada nećemo zalagati za njihovu zabranu. Dokle god budemo mogli da im pomognemo da ostanu u nekakvom političkom životu, mi ćemo to raditi. Evo to radimo i na ovoj sednici. Produžili smo preko svake mere, a da bi oni imali priliku da što više da budu u medijima, da bi oni imali priliku da nekako povrate poljuljano poverenje birača koji su se opredelili ka studentskim nepostojećim listama. Koliko ćemo uspeti u tome, ne znam, ali zabraniti ih nećemo nikada.

Ono što sam pogrešio, a to je da sam pomislio da bi oni mogli da ubace pitanje Srba na Kosovu i Metohiji u bilo kakvu rezoluciju, jer su oni nedavno sa Kurtijem zajedno ušli u Socijalističku internacionalu. Zajedno dočekani, objavili ih zajedno onako jednog pored drugog, slika jednog, slika drugog, kao ono Tito i Staljin. E, tako su bili Kurti i njihov lider. Dve slike, crvena pozadina, kaže novi članovi Socijalističke internacionale ili šta su već, Pokret evropskih socijalista. Tako da onaj ko sa Kurtijem tikve sadi neće o Srbima na Kosovu i Metohiji da misli, i to vam je tako, poštovani građani Srbije.

Što se tiče svega ostalog, ja ponovo pozivam na isto ono što sam pozivao i do sada. Samo da stanu svojom karijerom iza onoga što govore i da kažu – ako se ništa ne desi po ovoj rezoluciji Evropskog parlamenta, kao što se ništa nije desilo sa prethodnih 520, mi smo vas lagali i zbog toga što smo lagali sopstvene birače, napuštamo politiku i podnosimo ostavke. Valjda veruju Evropskom parlamentu. Ej, bre, Evropski parlament donosi rezoluciju, ljudi, pa to nije malo, to je ozbiljna stvar. Predstavljaju nam to kao najvažniji čin, kakav Ustav ove zemlje, kakvi zakoni, kakva Narodna skupština Srbije. Evropski parlament donosi rezoluciju, bre.

Hajde onda lepo recite, pošto će da donesu tu rezoluciju kako ste nam je pročitali, šta će da se desi kada se ništa ne desi? Pravićete se blesavi, kao i do sada, da zaboravite da je to uopšte bilo ili ćete reći – pa malo smo vas lagali, sada ovaj put smo preterali, sada ćemo podneti ostavke.

Još jednu stvar zbog građana, samo da kažem. Juče smo radili zato što danas u Zrenjaninu imamo rođendan SNS, pa smo pomerili za jedan dan, da danas završimo raspravu, da sutra glasamo, da bismo tako radili. To je bila ideja, a ne ova što ne zna šta je, a onda izmisli, pa slaže.

Dakle, nije bilo nikakve druge priče i zato pozivam još jednom, dobro mi je dala šlagvort, sve članova SNS iz severnog, srednjeg Banata, južnog Banata, Bačke i svih ostalih delova Vojvodine, pre svega, Beograda i drugih delova Srbije da dođu danas u 18.00 časova u Zrenjanin gde obeležavamo 17 godina naše stranke.

Dakle, ponovo smo slušali priču o javnom dugu koja prosto je predstavljena tako da obmane građane i to je ono što rade ovih dana.

Prosto, zarad javnosti ću reći nekoliko činjenica. Dakle, da je javni dug bio 17,7 milijardi evra 2012. godine, da danas na 1. avgust je 38,20 milijardi evra. Međutim, ono što oni neće da kažu to je da je tada javni dug iznosio 52,9%, odnosno skoro 53% BDP-a a da danas iznosi 43% BDP-a. Šta to znači, poštovani građani? To znači da ova zemlja zarađuje mnogo više nego tada, a da su oni i da je ovih njihovih 17 milijardi u odnosu na ono što je zemlja zarađivala mnogo više nego ovih današnjih naših 38, i zato vas i obmanjuju i zato vam pričaju u apsolutnim brojevima a ne u procentima.

Kolega Mirković je rekao, nemačka privreda, odnosno nemačka država 2.510 milijardi, ali 63% BDP-a. Japan 9.000 milijardi. Japan čak 229% BDP-a. Znači, Japan je zadužen za ono što dva puta Japan proizvede godišnje, i opet ta država funkcioniše.

Kažu – mi uzimamo kredite da bismo finansirali javne radove i javna ulaganja. Javna ulaganja su samo četrdeset i nešto posto, nešto više od trećine, dakle, finansirana iz kredita. Samo jednom trećinom, ali nema veze.

Neukusno je to da nam se spočitavaju grobovi u Novom Sadu jer bismo mi onda mogli da spočitavamo 14 grobova u „Laundžu“ ili „Kontrastu“ nekima koji su tada bili na vlasti. Samo, postoji jedna velika razlika, tada nikome iz opozicije nije palo na pamet da to radi iako je direktna odgovornost lokalnih vlasti u Novom Sadu tada bila, i gradonačelnika Igora Pavličića i njegovih službi. Ne ono da li je ili nije, nisu kontrolisali rad, dozvolili su da rade.

Najzad, naravno da treba da pohvale sve one radove koje smo izveli, naravno da treba da pohvale sve puteve koje smo izgradili, i to je razlika između nas i njih jer mi kada potrošimo pare na puteve, bulevare, mostove vi možete da vidite i puteve i mostove i bulevare. Mi ne gradimo „Stelt“, kao što se gradilo u njihovo vreme, gde se pare potroše a bulevara nigde.

Hvala.