Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9423">Jasmina Obradović</a>

Jasmina Obradović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, predstavniče Ministarstva građevine, poštovani građani, da, ne obraćam se kamerama, obraćam se građanima i mislim da sam zbog toga u ovoj skupštini. Bilo bi mi drago da je ministar tu, ali očito mu obaveze nisu dozvolile. Imamo predstavnika iz ministarstva i zato uopšte nemam dilemu da li da o ovom zakonu diskutujem iako ministar nije prisutan. Kolege koje imaju sačekaće povratak ministra i svi će biti zadovoljni.
Dakle, još jednom, poštovani građani, verujem da ne treba biti previše stručan iz oblasti koju reguliše predloženi Zakon o legalizaciji objekata, pa reći da nam je ovaj zakon zaista potreban, jer on rešava ozbiljan problem mnogih građana. Zakon je pred nama, takav kakav je. Nije on savršen, kao i mnogi zakoni pre ovoga. Zato očekujem da ćemo ga kroz skupštinsku raspravu i amandmanima poboljšati.
Ali, da bi se višegodišnji haos u oblasti gradnje počeo rešavati, od nečega ili sa nečim treba početi. Smatram da je predlog ovog zakona početak i treba ga podržati.
Još nešto što je jako važno, a da bi se ukorenjeni haos iskorenio, nije dovoljno samo doneti zakon. Smatram da će se, pre svega, njegova primena morati ozbiljno kontrolisati. Imamo mi i zakon kojim se bespravna gradnja smatra krivičnim delom. Zakon čija se primena nije kontrolisala. Ako jeste, to je bilo selektivno, pa smo danas tu gde smo.
Predloženi zakon o legalizaciji odnosi se na bespravno izgrađene objekte koji su građeni do 11. septembra 2009. godine, a za koje su građani zahteve za legalizaciju podnosili do 11. marta 2010. godine. U ovom roku podneto je 700.000 zahteva za legalizaciju, iako prema podacima Republičkog geodetskog zavoda u Srbiji ima ukupno 1.300.000 objekata neupisanih u katastar.
Evo prilike za lokalne samouprave, koje prema predlogu ovog zakona utvrđuju visinu, način i rokove plaćanja obračunate naknade za legalizaciju i tako u svojim sredinama doprinesu da građani što lakše podnesu finansijski teret legalizacije.
Kao pozitivan primer može poslužiti Grad Novi Sad i ono što je ove godine u njemu postignuto. U Novom Sadu Zavod za izgradnju grada je inicirao razgovor sa investitorima, obavljeno je nekoliko sastanaka sa njima, te uvažavajući njihovo mišljenje i sugestije uvedena je nova, niža vrednost boda koja se primenjuje kod obračuna naknade, povoljniji, veći bonus za uplate naknade u celosti, kao i pomereni, povoljniji rokovi na koje se odnose popusti. Efekat ovakvog načina rada, jedan partnerski odnos sa korisnicima, već se ogleda u povećanom broju zahteva za izdavanje građevinske dozvole, a izlazi se polako, ili bar pokušavamo da izađemo iz sive zone bespravne gradnje. Mislim da bi mnoge lokalne samouprave trebale da slede ovaj primer.
Činjenica je da i sama reč bespravna gradnja oslikava šta to znači za vlasnika takvog objekta. Dakle, bez prava na sve ono što ide uz objekat za koje postoji građevinska, odnosno upotrebna dozvola. Najstrašnija je činjenica da takvim objektima preti rušenje, kad tad.
Ono što je za mene lično bilo od značaja da se pozitivno izjasnim o predlogu ovog zakona jeste razgovor sa građanima koji su vlasnici objekata za koje ne poseduju građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu. Građanima je prihvatljiva opcija da ako nisu u mogućnosti da sada plate naknadu za legalizaciju, mogu svoje objekte upisati u katastar nepokretnosti i da tako svoje objekte učine pravno vidljivim i tako budu sigurni da im niko neće te objekte rušiti, a kada budu u mogućnosti iste će legalizovati. Možda će to uraditi u nekom narednom periodu njihova deca.
Oni drugi, koji žele da njihovi objekti ne budu samo pravno vidljivi, no da to bude njihov kapital sa kojim mogu izlaziti na tržište, prihvatljiv je način, odnosno mogućnost da sa svojom lokalnom upravom dogovaraju uslove, odnosno rokove za plaćanje naknade za legalizaciju.
Pošto se ovim predlogom zakona uređuje oblast u kojoj je višegodišnji, možda čak i decenijski haos i ispravljaju nečije greške iz prošlosti, a da nam se u budućnosti ovo ne bi ponavljalo, pozivam ministra, nadam se da će gospodin iz ministarstva ovo preneti, da se što pre pristupi ozbiljnoj pripremi novog zakona o prostornom planiranju i izgradnji, jer ovo je zakon koji svi investitori željno očekuju, ali samo ako će novi zakon čitav postupak pojednostaviti. Kada kažem pojednostaviti, mislim na mnogo manje procedura, jednostavnije postupke, kao i što manje službi posrednika u ovom poslu, koje su do sada bile velika kočnica, ali i protočni bojler za mnoge mahinacije. Zahvaljujem se.
Poštovani ministre, poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, poštovani građani, nakon višemesečne javne rasprave, učešća domaće stručne javnosti, kao i preporuka Evropske komisije, pred nama je Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine. Iz sadržaja predloga ove strategije odmah se može videti da je njen cilj da pre svega zaustavi, odnosno otkloni korupciju kao najveću prepreku ekonomskom i demokratskom razvoju Republike Srbije.
Građanima Srbije odavno je jasno da su upravo korupcija i kriminal najveći razlozi zbog kojih smo danas u ovako teškoj situaciji. Godinama je stvaran sistem nedodirljivih. Godinama je rađeno netransparentno u najprofitabilnijim oblastima, a kao proizvod toga imamo prebogate, na način koji nije u skladu sa zakonom.
Danas imamo situaciju, kako bi naš narod rekao – gde god da se zagrebe, iskoči korupcija.
Kada smo se sada našli u stanju da nema zaštićenih, a ima spremnih da se bore upravo protiv tih i protiv takvih pojava, i treba doneti ovu strategiju za borbu protiv, neću reći korupcije, nego za borbu protiv državnog lopovluka i lopova i državnog kriminala i kriminalaca, jer oni ništa drugo i nisu.
Znamo da je poverenje građana u državne institucije ozbiljno narušeno. Donošenje i dosledno sprovođenje ove strategije i akcionog plana dovešće do jačanja institucionalnog kapaciteta i stvaranja sistemskih mehanizama za borbu protiv korupcije. Jer, bez sistemskog mehanizma ni ova borba neće biti efikasna.
Strategijom za borbu protiv korupcije definisano je šest strateških principa u toj borbi. To su: načelo vladavine prava – pred zakonom svi isti; načelo nulte tolerancije – nema nedodirljivih; načelo odgovornosti, načelo sveobuhvatnosti primene mera i saradnja subjekata, načelo efikasnosti, načelo transparentnosti. Sve ovo je osmišljeno da se primenom ove strategije realizuje u narednih pet godina. Akcionim planom biće predviđene konkretne mere i aktivnosti za sprovođenje ovih strateških ciljeva.
Strategija predviđa i uspostavljanje efikasne saradnje i razmene informacija između policije, tužilaštva, sudova, regulatornih i nadzornih tela, a bez ove saradnje ne bi bila moguća ni primena ove strategije.
Jednako važno kao i ova saradnja je i predviđeno formiranje zajedničke baze podataka za koruptivna krivična dela, što bi organima koji se bore protiv korupcije svakako olakšalo rad, a ovom strategijom posebno je obrađena politička korupcija, korupcija u oblasti javnih finansija, pravosuđa, policije, privatizacije, zdravstva, obrazovanja, sporta, prostornog planiranja i izgradnje kao i korupcija u medijima.
Kao mera za uspostavljanje sistema bolje prevencije od koruptivnih pojava, strategija predviđa da sistem zapošljavanja i napredovanja u organima javne vlasti bude isključivo na osnovu kriterijuma, kao i da bude obezbeđena transparentnost u organima javne vlasti.
Odgovornost za realizaciju ciljeva predviđenih strategijom za borbu protiv korupcije, protiv državnog lopovluka i lopova, državnog kriminala i kriminalaca, moramo preuzeti svi, jer od svih nas zavisi i uspeh ove borbe.
Svedoci smo da jasno postavljeni ciljevi, pod uslovom da smo tim ciljevima jasno, časno i potpuno posvećeni, mogu biti dostižni. Borba koju vodi ova vlada, a pre svega njen prvi potpredsednik, Aleksandar Vučić, danas je na delu potvrđena uspehom. Uspeh je povratak Republike Srbije u red zemalja sa kojima se razgovara, pregovara i postiže dogovor. Dosledna primena ove strategije bitno će uticati na ubrzani put napretka naše zemlje u svakom pogledu.
Građani su svoj sud o borbi i naporima u borbi protiv korupcije već doneli, a njihova ocena učinjenog uslediće u nekom narednom periodu. Zahvaljujem se.
Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu koju danas vodimo podrazumeva, kao i sve rasprave do sada, da imamo pravo na različite stavove, ali kada je u pitanju izjašnjavanje o ovom zakonu, čini mi se da ćemo ovde postići široki konsenzus i da će on biti ogromnom većinom usvojen.
Ono što je moj stav kao poslanice, žene i, pre svega, majke troje dece je da su ove izmene u Zakonu o radu nužne.
Kao neko ko ima 33 godine radnog staža iza sebe prošla sam kroz razne vrste reformi koje su se ticale i dela u zakonu kojim je definisano materinstvo. Uvek je to bilo više deklarativno, nego suštinsko. Setimo se zakona gde je bilo definisano kao podsticaj rađanju da se za treće dete dobijala još jedna godina staža. Mnoge žene su se uverile da to nije tačno. On jeste upisan kao poseban staž u radničke knjižice, ali to nije radni staž i to nije značilo da se može otići godinu dana ranije u penziju.
Predlagač je vrlo argumentovano obrazložio razloge zbog kojih je uputio ovaj predlog zakona, a to su: pad nataliteta, koji naša država ima i koji je iz godine u godinu sve veći, odricanje od prava na materinstvo, a zarad dobijanja, a kasnije i zadržavanja posla.
Činjenicu da trudnice i porodilje ne mogu i ne smeju da budu briga samo porodice, već i društva, ne smemo zanemariti, jer ako budemo gradili društvo u kome će biti razvijena svest o značaju rađanja kao preduslova da ostanemo i opstanemo, onda imamo i budućnost.
Nema sumnje da se ovim izmenama i dopunama Zakona o radu sprečava jedan od oblika diskriminacije, jer ako zakon na jednoj strani prepoznaje i omogućava neka prava stalno zaposlenim ženama, trudnicama, dok su ta ista prava uskraćena onim ženama koje rade po ugovoru, na određeno vreme. Šta je to, nego jedan oblik diskriminacije.
U odeljku IV Zakona o radu pod nazivom "Zaštita materinstva" u nekoliko članova definisan je način zaštite zaposlenih žena za vreme trudnoće i nakon porođaja. Dodavanjem člana 93a utvrđuje se i ustavno načelo, prema kome majka uživa posebnu podršku pre i posle porođaja, kao i primena u domaćem zakonodavstvu odredbe o majkama dojiljama iz Konvencije 183 o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada, a Narodna skupština ratifikovala 2010. godine. Donošenjem i primenom ovog člana svakako da će se bar malo olakšati položaj zaposlene majke koja ima dojenče.
Izmenom u članu 187. stav 2. bitno se menja status žene trudnice koja je zaposlena po ugovoru na određeno vreme. Svedoci smo koliko je bilo slučajeva samo u 2013. godini, žena trudnica koje su ostale bez posla u već poodmakloj trudnoći, jer im je istekao rok na koji su bile primljene. Evo samo nekoliko primera. U Kikindi je trudnica dobila otkaz, a kada je podnela tužbu, sud je odbacio kao neosnovanu.
Ovaj slučaj je poseban po tome što je isti taj sud, čak isti sudija, tužbe njenih koleginica koje su bile podnete po istom osnovu, usvojio. Kada je od pravnika u njenoj firmi tražila objašnjenje, dobila je odgovor da je posredi slobodno sudijsko tumačenje. Toliko o sudovima, ali to nije tema, a mogla bi biti.
Dalje, Kragujevac - trudnica u šestom mesecu trudnoće je dobila otkaz i to u vreme dok je zbog rizične trudnoće bila na bolovanju, tačnije u bolnici. Nevolja je u tome što je baš u to vreme istekao rok na koji je bila primljena u radni odnos. Njen komentar da joj je jasno da poslodavac nije prekršio zakon, jer mu zakon to omogućava, ali gde je tu moral i trunka ljudskosti? Ovo je samo potvrda da je izmena člana 187. stava 2. nužna.
Navešću samo još jedan primer. Novi Sad - trudnica u petom mesecu trudnoće ostala bez posla. Nije joj produžen ugovor o radu. Ovaj slučaj se ni po čemu ne razlikuje od mnogih drugih kojima se trudnicama nije produžavao radni odnos nakon isteka roka na koji su bile primljene, iako su neke, čak većina, radile i po nekoliko godina tako što im je nakon isteka roka isti produžavan. Znači, potreba za njihovim angažovanjem je postojala. Ono što ovaj slučaj razlikuje od drugih je izjava direktora, data u jednom od lokalnih medija, a ona glasi - sve što je u mojoj moći, ja sam preduzeo. Činjenica je da mi nismo uređeno društvo u kome je moguće da se trudnici produži ugovor o radu koji je istekao, jer da jesmo, zakon bi to predvideo.
Baš zbog ko zna koliko nepravdi koje su učinjene prema ženama trudnicama, moramo postati uređeno društvo, a društvo se uređuje upravo kroz dobre zakone, ali i kroz primenu tih zakona. Uverena sam da će, kada zakon to definiše, poslodavci shvatiti da pored zakonske moraju imati i moralnu obavezu da se neka loša iskustva žena, koje ne žele da se odreknu materinstva zarad radnog mesta, više ne dešavaju.
Na kraju, ne mogu da ne izrazim posebno zadovoljstvo što ove izmene i dopune predlaže predsednik Skupštine, iako po godinama mlad, očito već sasvim odgovoran i svestan činjenice o nužnosti poboljšanja kako opštih, tako i radnih uslova za ostvarivanje materinstva. Hvala lepo.
Poštovani predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici i pre svega poštovani građani, na početku svog izlaganja želim samo da vas obavestim da nakon teatralnosti poslanika opozicije, koju ste mogli malo pre propratiti, završen je blok EPP reklama i vratili smo se ponovo u ozbiljnu skupštinsku raspravu.
Slušajući izlaganje pojedinih poslanika, a na Predlog zakona za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, ili kako ga narod već uveliko zove "Zakon o legalizaciji", ne mogu a da ne kažem da ja, a verujem i mnogi poslanici nisu iznenađeni načinom kako to neko pokušava da ovaj zakon predstavi građanima.
Nisam iznenađena ni činjenicom da pre no što smo sagledali šta je svrha ovog zakona i o tome obavestili građanstvo, mi smo se već upustili u neku vrstu supervizorstva, pa smo i iz Predloga ovog zakona izvukli, odnosno građane upozoravamo, šta ih to sve očekuje ako ovaj zakon bude usvojen.
Ono što je, po meni lično, a ako grešim vreme će pokazati, najinteresantnije da kritikujući zakon, najčešće smo čuli da će on proizvesti mogućnost prisvajanja tuđe svojine kroz zemljište na kojem je objekat izgrađen. Jako bih volela da znam, koliko je to privatnih parcela na kojima je neko gradio i izgradio, uselio se, a da vlasnik privatne parcele za to vreme nije preduzeo ništa da se takva jedna gradnja zaustavi. To je prva malicioznost, koja vređa zdrav razum.
Drugo, kažu, uknjižbom ovakvih objekata doći ćemo u situaciju da katastar u kojem je stanje inače haotično, ne znam, to sam čula u skupštinskoj raspravi, neće biti u mogućnosti da sve te objekte na pravilan način uvede u katastarske okvire, pa nema dovoljno uposlenih, pa način na koji se to radi nije primeren vremenu u kojem se mogu sve tehnologije primeniti, što će reći da to treba softverski rešavati, itd. Ne razumem se mnogo u to, ali znam samo jedno, u našem narodu kažu – čega se pametan stidi, time se onaj drugi ponosi, jer je moje pitanje – šta je deset godina unazad u tom katastru rađeno i urađeno?
Isto tako znam da imamo mnogo mladih ljudi koji čekaju da institucije poput, evo recimo, katastra, kažu – nemamo dovoljno uposlenih, a ozbiljan posao je pred nama. Mislim da ako ovaj zakon sa sobom nosi i činjenicu da će katastar morati da angažuje dodatnu radnu snagu, sam po sebi znači da već nosi neko dobro.
Sledeće, ovaj zakon konačno, nakon niz pokušaja ima za cilj da ovu oblast uredi i stavi u zakonske okvire. Svi dosadašnji pokušaji nisu urodili plodom, odnosno nije se postigao efekat potpune legalizacije. Da je to tako, govori i činjenica o milion i 300 ne uknjiženih objekata. Sećam se, nije to bilo davno, pre svega godinu-dve dana dugačkih redova, kada je trebalo prijavljivanje u mesne zajednice, sa dokumentacijom koja je tada tražena, ući u postupak legalizacije pod posebnim uslovima koji su predviđali nekakve olakšice. Sve što je urađeno ljudi su predali. Dobili su broj pod kojim su predali i od tada do dana današnjeg, bar u okruženju gde ja živim, ništa se bitno desilo nije. Ostalo je i dalje sve nelegalizovano.
Neko je u svojoj diskusiji rekao da je ovim zakonom, odnosno da će ovim zakonom i javni interes biti narušen. Ne znam samo u kom smislu će javni interes biti narušen? Mi objekte imamo izgrađene, pa ih imamo. Da li bi interes bio veći objekte rušiti ili napraviti mogućnost da na ovakav način, stavljanjem u zakonske okvire građevinskih objekata, slobodno mogu reći i pravno formalno će ti objekti biti u funkciji, jer oni formalno jesu, u njima neko živi. Koliko će biti pravno u funkciji, cenim da će u narednom periodu građani imati prilike da se uvere.
Ljudi, ako nemate uknjižen objekat, ako nemate dokaz o tome da taj objekat postoji, ljudi ne mogu da prijave ni mesto stanovanja. Priča da je ovo novi udar, da je to nova taksa koju nesrećni i siromašni građani Srbije moraju da plate, iz mog ugla gledanja, a nakon razgovora sa ljudima koji upravo imaju ovakve objekte, mogu reći da nije tačno. Građani su vrlo zainteresovani da se na ovakav način njihovi objekti nađu kao uknjiženi objekti, kao legalni objekti, a svi oni su svesni da time nije čitava priča završena.
Ono što očekujem, a to je da ministar, koji je u svom uvodnom izlaganju rekao da je zakon izašao u raspravu takav kakav je, ali da će i ministar i Ministarstvo imati sluha za sve amandmane koji bi ovaj zakon unapredili, učinili ga kvalitetnijim, efikasnijim i po građane i po državu boljim. Ne bih da komentarišem zakon na način kako to danas mnogi čine. Nije ovo predizborna kampanja, bar ne za one koji predlažu i podržavaju ovaj zakon, iako možda neko želi da načinom svog izlaganja sve ovo pretvori u predizbornu kampanju.
Ovde se radi o sudbini mnogih porodica. Slušajući gospodina Lintu pronašla sam mnoge porodice koje žive u mom okruženju upravo u porodicama koje su silom prilika bile prisiljene da napuste svoje kuće, da se nađu u sredini gde su jedino na ovaj način mogli da dođu do krova nad glavom.
Podsetimo se i na još jednu narodnu mudrost, koja kaže da nema sita koje može zadržati svaki kukolj. Pretpostavimo da će se desiti da se i primenom ovog zakona nešto sitno provuče, ali kako mi se čini bar iz dela amandmana koje sam pročitala, oni će upravo biti dodatno sito koje neće dozvoliti da se desi ono o čemu je poslanik opozicije na vrlo teatralan način pokušao građanima da objasni šta je ovaj zakon.
Još jednom želim da građani prihvate donošenje ovog zakona kroz njegovu suštinu, a suština je u tome da legalizuju svoje bespravno izgrađene objekte i da time i pravno i formalno raspolažu njima.
Kao i mnogi građani, pratila sam ovaj predlog zakona od prvog njegovog izlaska i smatram da smo njime napravili prvi korak, odnosno zakoračili u oblast planiranja i gradnje. Stoga želim da postavim gospodinu ministru jedno pitanje. Ako je za pretpostaviti da ovaj zakon uređuje oblast nelegalne gradnje i time otvara mogućnost da se mnoge druge stvari na osnovu toga kasnije urede, ovim zakonom rešavamo i nagomilane probleme upravo u toj oblasti. Gospodine ministre, imam informaciju da, tako bar kažu graditelji, kako investitori, tako i graditelji običnim porodičnih malih stambenih kuća, za dobijanje građevinske dozvole, po važećem Zakonu, treba 364 dokumenta. Da li donošenjem ovog zakona mi zaista definitivno ulazimo u jedno dugoročno rešavanje problema u oblasti planiranja i izgradnje, odnosno da li se može brzo očekivati donošenje zakona kojim bi se procedure koje su se zaista do sada pokazale kao vrlo komplikovane i neracionalne, bile racionalne, bile motiv kako za investitore koji izlaze na tržište sa svojim građevinskim objektima, tako i za graditelje porodičnih stambenih zgrada? Ovo je pitanje koje nije bilo upućeno jedino meni kao republičkom poslaniku. I mnogi drugi poslanici su bili u situaciji da ih ljudi pitaju da li ovaj zakon znači brzi ulazak u donošenje i ovog drugog zakona. Hvala lepo.
Ako pričamo o restituciji, moram da kažem sledeće: dok dođe na red restitucija kroz građevinsko zemljište, moramo prvo rešiti pitanje ogromnih vila u kojima žive funkcioneri opozicionih stranaka. Hvala lepo.
Ako mi dozvolite i uz dužno poštovanje kada je gospođa ministarka u pitanju, evo dala sam sebi za pravo da napravim ovde jednu kako hoćete, nazovite možda čak, ispravku. Suviše mi smeta, kako meni, tako i mnogima objašnjavati nekome gde su njihovi novci? Pitanje je kako se ti novci troše, raspoređuju, kome se polažu računi? Da sam u pravu pokazuju događaji koji su iza nas.
Gospođo ministarka, izvinjavam se, ne mislim da ispravljam vas, ali ta terminologija – gde su neki novci, mislim da je već deplasirana. Hvala lepo.
Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovane kolege, poštovani poljoprivrednici, koji sa pažnjom pratite donošenje ovog zakona, a cenim da pratite i današnju raspravu. Uložili smo amandman na član 39, a koji Vlada nije prihvatila uz obrazloženje da se amandman ne prihvata iz razloga što su predložene mere već obuhvaćene Predlogom zakona u okviru mera ruralnog razvoja propisanim članom 37. tačka 3.
Analizirajući član 37. došli smo do zaključka da je nedovoljno definisana vrsta i način podsticaja, a za ono na šta se odnosio naš amandman.
Kako reče, poštovani gospodin ministar, žao mi je što trenutno nije u sali, odgovarajući na primedbe koje se odnose na ovaj zakon, sasvim se slažem da ne može preko noći da se popravi loše stanje u poljoprivredi. Kako to kažu moji sugrađani, moji Futožani, da nešto što je godinama unazad zaparloženo, trebaće godina da se očisti i uredi.
Baš u ovoj činjenici leži značaj donošenja ovog zakona. Pokušaj, odnosno namera da se sistemski rešavaju problemi u poljoprivredi, moguće je samo donošenjem dobrog i sveobuhvatnog zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju.
Podnošenjem amandmana na član 39. namera nam je da ga već u fazi izrade, tj. donošenja, i unapredimo. Unapređenje zakona, prihvatanjem ovog zakona, ogledalo se u jasno definisanoj vrsti posebnih podsticaja. Zašto je potrebno proizvode sa oznakom geografskog porekla kao takve posebno podsticati, a ne i kroz pojedine članove ovog zakona, koji se pre svega odnose na podsticaj u ruralnoj ekonomiji, razvijati? Razlog je u potrebi da se zaštiti i podstakne proizvodnja brendiranih poljoprivrednih proizvoda koji su i zvanično proglašeni za proizvode od nacionalnog interesa.
Autohtone sorte koje su nastale na teritoriji Srbije su kvalitetnije i drugačije u odnosu na srodne, koje se danas uvoze. Proizvođač proizvoda sa oznakom geografskog porekla pojavom falsifikata gubi tržišnu utakmicu jer nije konkurentan i zato je posebna vrsta podsticaja, kao mera održivosti ove proizvodnje, nužnost.
Proces od proizvodnje, isporuke, prerade i prodaje na tržištu u potpunosti mora biti transparentan i sa potpunom sledljivošću, kako se ni u jednom trenutku ne bi dovelo u pitanje originalnost proizvoda. Dakle, predlažem da se subvencioniše sertifikovana proizvodnja i prerada proizvoda sa oznakom geografskog porekla.
Na osnovu izdatih sertifikata predlažemo da ministarstvo podsticajnim merama podrži štampanje kontrolnih markica koje će garantovati potrošaču da je proizvod original i da, kao takav, ima zagarantovan kvalitet. Podsticaj u ovom delu nije ni malo beznačajan. Šta više, delovao bi motivaciono na proizvođača, kao i na prerađivača. Kada znamo da postupak zaštite nekog proizvoda ne traje mesecima, nego godinama, konkretno, od ideje pa do realizacije dobijanja oznake proizvoda geografskog porekla za futoški kupus prošlo je 10 godina. Stepen finansijskog ulaganja u ovaj projekat bio je veoma značajan, kako od strane lokalne samouprave, tako i od strane samih proizvođača, te se od države s pravom očekuje podrška ka daljem razvoju ovih kultura.
Takođe, značajna pomoć bila bi kroz podsticaj koji se odnosi na njihove aktivnosti vezane za proširenje stručnih znanja i zajednički nastup u promovisanju proizvoda sa oznakom geografskog porekla, kako u zemlji, tako i na inostranom tržištu.
Gospodo iz ministarstva, prihvatanjem ovog amandmana proizvođači proizvoda sa oznakom geografskog porekla dobili bi konkretnu podršku i jasan signal da država želi da očuva i unapredi proizvodnju nečega što smo reklamirali pod sloganom – najbolje iz Srbije.
Ukoliko ne bude stalnog ulaganja u proizvodnju, praćenja i promocije nacionalnih poljoprivrednih brendova, proizvodnja proizvoda sa oznakom geografskog porekla vremenom bi se možda i ugasila. Ako te proizvode posmatramo kao posebnu vrstu nacionalnih resursa, dilema oko posebnih podsticaja i nužnostima ka tim posebnim podsticajima bila bi rešena. Navešću primer. Često se dešavalo da, kada se mi Futožani legitimišemo tako što kažemo da smo iz Futoga, kod sagovornika usledi komentar – futoški kupus. Znači, već prepoznatljivo. Samo da dodam da nije futoški kupus onaj koji je proizveden u Futogu, to je sorta kupusa koja se karakteriše posebnim svojstvima od kojih su neka našla mesto i u farmaceutskoj industriji. Zato je put od 10 godina do dobijanja oznake geografskog porekla nešto za šta svi, kako proizvođači, prerađivači i krajnji korisnici, ali pre svega i država, moraju učestvovati u očuvanju i unapređenju ove vrste poljoprivrednih proizvoda.
Na kraju, ne kao najmanje značajan podsticaj, naprotiv, već da bi kao poslednji u nizu skrenuo pažnju gospodi iz ministarstva, kao i vas narodnih poslanika, a koji bi morao da se nađe u ovom zakonu i to baš u odeljku posebnih podsticaja, jeste podsticaj za proizvođače poljoprivrednih proizvoda sa oznakom geografskog porekla, za nabavku neophodne opreme i mehanizacije, jer to je gorući problem proizvođača ovih proizvoda i time bi se direktno podstakla konkurentnost ovih proizvoda.
Ukoliko bi Zakon o podsticaju u poljoprivredi prepoznao kao neophodnost podsticanje proizvodnje proizvoda sa geografskom oznakom porekla, daleko bi bilo uputnije i lakše ići prema drugim ministarstvima, poput Ministarstva za trgovinu i turizam i mislim da bi ova vrsta proizvoda, ukoliko bi doživela za početak razvoja, možda u nekom vremenu, i ekspanziju, potvrdila da je jedan od resursa ove države. Hvala lepo.
Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici i poštovani predstavnici Vlade, slušajući u ova dva dana raspravu o Predlogu zakona o javnim preduzećima kao i veliki broj narodnih poslanika koji su uzeli učešće u ovoj raspravi sasvim sigurno potvrđuju značaj i zainteresovanost za ovaj zakon.
Ako se krene od pretpostavke da osnovni razlozi za donošenje ovog i ovakvog zakona leže u potrebi profesionalizacije rada javnih preduzeća, a pre svega upošljavanjem stručnih ljudi na rukovodeća radna mesta kao i obezbeđivanje visokog stepena transparentnosti u radu obezbeđuju se dva važna uslova za bolje poslovanje javnih preduzeća. Mislim da u ovoj zemlji više uopšte nema dileme koja su to preduzeća koja su do sad bila generator najvećih gubitaka i gde su se tu korupcija i kriminal uselili kao u svoju kuću, gde je bilo preko potrebno uvesti nekakav red. Da bi bilo nekakvog reda, kakvog god, odnosno da bi se nešto uradilo nije dovoljno samo želeti, no se mora zakonom urediti, ali i primenu zakona kontrolisati.
Ako se postigne potpuna primena ovog zakona, onda nam zaista ostaje samo jedna greška zvana ljudski faktor, a zna se čija je to nadležnost u daljem postupanju. Ono što me jako čudi je što se ovaj zakon u najvećem delu komentariše baš u onom delu koji se odnosi na obavezu javnog konkursa na osnovu koga će se imenovati direktori, te smatram da je važno istaći sledeće. Profesionalizacija menadžmenta ne uvodi se samo kroz način kako se imenuje direktor, već i kroz uvođenje instituta razrešenja. Jasno je da povećan stepen odgovornosti povećava i nužnost profesionalnosti, odnosno stručnosti, pre svega, bar kod odgovorne vlasti.
Uvođenjem mehanizma kontrole kroz obavezu postojanja komisije za reviziju koja bi propisivala proceduru i vršila kontrolu načina finansijskog rukovođenja preduzećem, sprečavalo bi se ono što je do sad bilo moguće, a to je da niko nikome ni zašta ne odgovara. Ovim zakonom uvode se i regulatorna i kontrolna funkcija Vlade, ali i kontrolna funkcija javnosti. Kontrolna funkcija javnosti, odnosno građana, uvodi se obavezom svih javnih preduzeća da javno objavljuju svoje programe, kao i izveštaj o poslovanju.
Takođe bitno, a primenom ovog zakona moguća jeste kontrolna funkcija Vlade koja se ogleda u načinu i merama sprečavanja da pojedini delovi države budu u znatno neravnopravnom položaju zbog nerealno visokih komunalnih usluga.
Cenim da sam u svom izlaganju verovatno iznela nešto što su već moje kolege narodni poslanici u svom obraćanju rekli, no namera mi nije bila da komentarišući neke delove zakona pojačavam utisak neophodnosti njegovog donošenja, već da se građanima Srbije pošalje jasna poruka da ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju nagomilanih problema sa kojima se ova zemlja i njeni građani svakodnevno suočavaju.
Na kraju, primenom ovog zakona prestaće da važi jedno pravilo, pravilo koje se komično i na komičan način priča i prepričava među građanima, a to je pravilo o tri napisane koverte koje stari direktor nakon završetka mandata ostavlja u amanet novom direktoru. Neću ispričati celu priču, ali poslednju rečenicu moram, a ona glasi ovako – kad otvoriš treću kovertu, pročitaj, to ti je mnogo važno, a u trećoj koverti piše, piši tri koverte. Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedniče pokrajinske Vlade, želim zarad građana Srbije, a pre svega građana AP Vojvodine da se uključim u ovu raspravu.
Da li će moja diskusija naći svoje mesto u stenogramu ili sramogramu kako to danas neko reče, neka odluče građani koji ovo budu slušali. Dakle, 7% jeste onaj deo prihodne strane iz realnog budžeta koji pripada AP Vojvodini i tu nema dileme. U krajnjem slučaju to je definisano članom 184. Ustava Republike Srbije, a ovaj član Ustava čak određuje da su 3% od ovih 7% predviđena za kapitalne rashode. Dakle, 7% iz realnog budžeta.
Sada u ovim uslovima u kojima se vrši raspodela nameće se pitanje šta je realno. Šta je sa deficitom u budžetu? On nije nastao sam od sebe, on je proizvod ukupnih zaduženja Republike Srbije, pa i Pokrajine Vojvodine. Nakon svih ovih diskusija danas stvara se utisak ili neko pokušava da stvori utisak da su građani Vojvodine oštećeni zato što im neko uskraćuje pravo, pravo Ustavom zagarantovano, odnosno uzima njihovo i ono što im pripada. Svakako i jedno i drugo nije dobro. Bojim se da se samo pokušava pokriti sve loše u Vojvodini, a urađeno u protekloj deceniji.
Svoje izlaganje nastavljam i pitanjem koje bi građani Vojvodine trebalo svakodnevno da postavljaju i to pokrajinskoj Vladi, a pitanje nije gde su naši novci, već ko u Vojvodini raspolaže našim novcem, na koji način to radi, sa kim dogovara i kome za to polaže račun. Mislim da je danas bilo dosta teatralnosti i igre rečima, ali bojim se da bi to mogla biti igra sudbine građana Vojvodine kao i sudbinom svih građana Srbije.
Danas smo čuli šta bi sve moglo da se uradi kada bi Republika Srbija dala Vojvodini novac koji joj pripada, pa se prostom matematičkom metodom dođe do cifre koja zaista lepo zvuči, a koliko je to u ovim uslovima realno bilo bi pravo pitanje. Još nešto što je danas provejavalo u diskusijama mnogih poslanika, a to je da ja i moje kolege poslanici koji dolazimo iz Vojvodine jesmo predstavnici građana Vojvodine jer smo tamo birani, ali mi smo i članovi najvišeg Doma, poslanici smo republičke Skupštine i u obavezi smo da zastupamo interese svih građana Srbije, a ne da sa ispraznim obećanjima dodvoravamo glasačima. Zato upozorenja koja idu prema nama, a čuli smo ih više puta, u najmanju ruku zvuče neozbiljno.
Brine me i to što se danas od strane nekih poslanika demonstrira poznata retorika, prožeta čudnom patetikom, a sa kojim ciljem ne želim ni da nagađam. Na kraju, hoću da verujem da svi mi želimo, ali zaista želimo da građani Vojvodine kao i svi građani Republike Srbije žive dobro, a dok se to ne desi, dajmo da se o stvarima od interesa za sve ozbiljno razgovara, dogovara i odlučuje ali pre svega u skladu sa mogućim. Hvala lepo.