Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9428">Jovan Palalić</a>

Jovan Palalić

Srpska narodna partija

Govori

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, ovo je jedan od članova gde se na vrlo konkretan način vidi kako Vlada kroz ovaj zakon posmatra odgovornost učesnika u saobraćaju. Pored člana 3, član 42. najjasnije dokazuje da je vozač isključivo odgovoran u jednoj saobraćajnoj situaciji.
Ljudi koji su se bavili u praksi ovakvim slučajevima, gde se kaže da je vozač dužan da brzinu kretanja prilagodi osobinama i stanju puta i da je dužan da vozilo zaustavi pred svakom preprekom koju pod datim okolnostima može da vidi ili ima razloga da predvidi – u svakoj takvoj situaciji koja se desila u praksi, vozač je bio odgovoran.
Pazite sad kakvo nam obrazloženje Vlada daje zašto odbija ovaj amandman – Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je očekivanje subjektivan doživljaj vozača, a odredba ovog predloga zakona se odnosi na objektivne okolnosti.
Garantujem vam da, u situaciji kada se desio jedan slučaj, da se utvrđuju objektivne okolnosti, sudija će suditi u skladu sa svojim subjektivnim doživljajem da li je vozač mogao da predvidi prepreke na putu.
Ovo je na neki način uvođenje objektivne odgovornosti vozača u naš pravni sistem. On je dužan da predvidi nemoguću situaciju na putu, a najlakše je onda sudiji da na osnovu svog subjektivnog doživljaja sudi i ceni da li je on imao mogućnost da predvidi jednu objektivnu okolnost.
Ovo je vrlo opasna odredba, koja isključivo stavlja vozača kao odgovornog u saobraćajnoj situaciji, gde se sudija, bilo u prekršajnim, bilo u redovnim sudovima, ne upušta u ostale činioce koji su eventualno uticali na saobraćajnu situaciju. On sudi i procenjuje da li je vozač mogao da predvidi. Ako sudija kaže ''ja mislim da si mogao da predvidiš'', on je kriv.
Molim vas da prihvatite ovaj naš amandman, da ne unosimo objektivnu odgovornost u naš sistem, jer na osnovu ovoga nema potrebe da se bilo šta dokazuje. Dovoljno je da na osnovu zapisnika, uviđaja koji uradi policija, sudija samo proceni čim vidi vozača da je on imao mogućnost da predvidi svaku moguću prepreku koja se mogla pojaviti na putu i da reši slučaj. To dokazuje da ovaj zakon nije odmakao dalje od logike koja je postojala u sada još važećem zakonu.
Prihvatite amandmane na članove 3. i 42. i izvucite vozača iz situacije gde može biti objektivno odgovoran za nešto na šta ne može da utiče.
Poštovana predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, tokom naše jučerašnje rasprave postoje nepodeljena mišljenja da je bila neophodna promena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Manje-više većina poslaničkih grupa je govorila o tome na koji način je prethodni zakon u mnogim svojim odredbama bio loš i prevaziđen.
Želim da kažem u ovoj svojoj diskusiji u kakvoj se atmosferi donosi ovaj zakon i kakav je utisak koji javnost ima o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima. Iako smo čuli od predstavnika Vlade, od ministra unutrašnjih poslova i ministra za infrastrukturu o tome da je osnovna intencija, suština ovog zakona prevencija, ubeđen sam da svi građani, a veliki broj građana gleda ovaj prenos, sa velikom zabrinutošću prate raspravu o ovom zakonu.
Sa zabrinutošću što, iako se govorilo o novim institutima, o novim rešenjima, o novim institucijama, ono što je u javnosti preovladalo o donošenju ovog zakona jeste pooštravanje - pooštravanje uslova, pooštravanje kaznene politike. To je atmosfera u kojoj građani Srbije dočekuju usvajanje ovog zakona.
Iako se politika prevencije promovisala kroz razne institucije i institute, kroz strategiju, kroz planove, kroz edukaciju, kroz nove politike, kroz bolju tehničku regulisanost saobraćaja, ostaje utisak da se prevencija sprovodi kroz pooštrenu kaznenu politiku. I to je osnovni problem u ovom zakonu.
Drugo što bih želeo da kažem u ovoj diskusiji jeste činjenica da se nije odustalo, i to je kontinuitet sa rešenjima koja su postojala u još uvek važećem zakonu, da se ipak najveća odgovornost za saobraćajne prekršaje svodi na vozače.
Član 42, svi mi koji smo se u praksi bavili problemima neprilagođene brzine znamo da vozač ne može biti supermen koji može da ispuni ove pojmove, ovu ovako široku i rastegljivu normu koja je data u članu 42. o neprilagođenoj brzini. Ona se ovde zadržava i nema šanse da vozač ne bude kažnjen. Znači, kontinuitet u načinu razmišljanja je ostao i u ovom zakonu. Želim da kažem o ovom disbalansu, o ovoj neravnoteži u institucijama i institutima koji se odnose na prevenciju. Iako želimo da uvedemo novu instituciju kao što je Agencija, ipak važna rešenja koja ova agencija treba da ima mi joj oduzimamo i ostavljamo policiji.
Dobra su rešenja da se Agencija bavi edukacijom i unapređenjem znanja u oblasti saobraćaja. To je vrlo važna novina, pojačavanje jedne kulture u oblasti saobraćaja. Ako imamo tu ideju da se odnos vozača prema saobraćaju unapređuje, odmah je trebalo ići korak dalje i ostaviti Agenciji prostor da se time bavi.
U našoj poslaničkoj grupi smo mislili da evidencija kaznenih poena treba da bude nadležnost Agencije, da Agencija to prati, da se Agencija bavi pojedinačno vozačima, njihovim problemima u saobraćajnim situacijama i koje su greške pravili, a ne da to ostane puka evidencija u policiji, kojom se neće niko baviti, osim kao činjenicom da to predstavlja kaznu.
Trebalo je obavezati lokalne samouprave da se bave upravljanjem bezbednosti saobraćaja, ne fakultativno odrediti. Većina njih u uslovima ekonomske krize, štednje koja je najavljena, ukidanja transfernih sredstava, sigurno se neće baviti politikom bezbednosti saobraćaja, nego će se baviti rešavanjem osnovnih problema koji sada postoje u lokalnim samoupravama. A lokalnim samoupravama je bilo neophodno nametnuti da imaju vrlo važne nadležnosti, pogotovo u oblasti tehničkog regulisanja saobraćaja.
Problem koji se pojavljuje u ovim institucijama, tj. odsustvo volje da im se prenesu šire nadležnosti, odsustvo volje da se one unaprede i da im se prebace sredstva, jeste nešto što zadržava taj utisak da je pooštravanje kaznene politike način da se sprovede prevencija.
Pitajte bilo kog poslanika, u razgovoru sa građanima je prvo pitanje – koliko su povećane kazne? Još kad se spomene da su uvedene i zatvorske kazne, verujte da vrlo loše mišljenje o intenciji, o dobroj nameri u zakonu postoji kod građana. Da li je odgovornost Vlade i ministarstva što se nije aktivnije bavilo promocijom ovih rešenja i potrebe ili je činjenica bila da je to ostavljeno kao nešto što će samo po sebi doći, veliko je pitanje.
U raspravi je rečeno o korupciji. To je velika nadležnost i odgovornost MUP-a da se i druge institucije, kao što to treba Agencija, bave edukacijom, obrazovanjem, unapređenjem obrazovanja u oblasti saobraćaja, što je oblast koja se daje Ministarstvu prosvete, tako i MUP tu treba da ima izuzetnu ulogu.
Iako je činjenica da se neće moći naplaćivati kazna na licu mesta, nego će se ispisivati nalog i dati licu za koje postoje osnovane sumnje da je počinilo prekršaj da uplati kaznu, ne onemogućavate korupciju. To lice može na licu mesta da se dogovori sa policijskim službenikom i da mu to plati - nemoj da me upisuješ, nemoj da utvrđuješ da sam učinio prekršaj, i do samog pisanja naloga neće doći. Mislim da, naravno, nije dovoljno razrađena ni situacija kada strano lice učini prekršaj i treba da plati kaznu.
Dodatni problem je ovde najava da će se u školskim i predškolskim ustanovama ozbiljnije pristupiti bavljenju obrazovanjem u oblasti saobraćaja, ali kada vidimo da se sada ministar prosvete hvata za glavu šta je uradio ovaj rebalans kada je u pitanju visoko obrazovanje, kako mi možemo da verujemo da će Vlada uopšte ozbiljno uložiti sredstva da zažive ovi instituti.
Znači, generalni utisak je da su, s jedne strane, uvedeni novi instituti, pokazana je kroz proklamaciju dobra volja, ali ti instituti neće zaživeti, instituti koji se odnose na unapređenje edukacije, na uključivanje što više institucija u proces unapređenja saobraćajne kulture i uopšte povećanja bezbednosti saobraćaja.
S druge strane, prvi utisak u javnosti je pooštrena kaznena politika, represivna politika prema onima koji čine prekršaje. To može dati efekta. To je, inače, ministar Dačić govorio o podacima iz 2002. godine, kada je donet set izmena zakona, ali to nije dovoljno za ukupan odnos prema saobraćajnoj kulturi.
U tom smislu, mislim da su amandmani koje je podnela Demokratska stranka Srbije upravo u tom pravcu, da jača pozicija Agencije i njene nadležnosti upravo u ovom domenu i, s druge strane, da obaveže lokalne samouprave na jednu aktivniju politiku. Mi ćemo uzeti aktivno učešće u raspravi kada su u pitanju amandmani. Pokušaćemo da objasnimo celishodnost i značaj tih amandmana koji bi bili ugrađeni, ako bi postojala dobra volja od strane Vlade, u ovaj predlog zakona. Hvala.
Poštovana predsednice, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jedno vrlo važnoj temi. Na početku svog izlaganja, želim da ukažem na jednu stvar koja već postaje manir Vlade, a to je da kada se raspravlja o ovako važnim stvarima nikada nema resornog ministra.

Evo, juče smo raspravljali o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti i resornog ministra Mlađana Dinkića nema. Danas, takođe, kada je u pitanju Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, uz svo uvažavanje prisustva gospođe Kalanović, kada iznosimo ovakve argumente koji imaju za cilj da poprave ovaj zakon, želimo da čujemo i mišljenje ministra. Naravno, želimo da o tom pitanju i polemišemo.

Nije ovo prvi slučaj. U prethodnom periodu, imali smo situaciju da Vlada, ispunjavajući formu, da ne može da joj bude prigovoreno poslovnički, pošalje nekoga od ministara, koji će kao nešto da zapiše, da nas sasluša i onda, navodno, prenese resornom ministru.

Narodna skupština nikada nema povratnu reakciju o tome šta je stav ministarstva i Vlade, nakon polemike u Skupštini o pojedinim amandmanima. Jako je dobro podsetiti se, upravo, jučerašnje diskusije, koja je bila na zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, i, u vezi s današnjim zakonom, videti kako ova vlada i resorno ministarstvo vidi čitav ovaj koncept.

S jedne strane, jučerašnja kritika je bila, kada je u pitanju zapošljavanje – da je to vrlo loš zakon, koji ima za cilj razgrađivanje vrlo važne institucije kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje i ukidanje i smanjenje prava nezaposlenima, tj. potpuno isključivanje Nacionalne službe i gubitak njene samostalnosti.

S druge strane, današnji zakon, o kome raspravljamo i koji je izuzetno važan, i treba da uložimo svi napor da njegov kvalitet bude što bolji, po našem mišljenju je nedorečen i, ono što je najvažnije, osobe s invaliditetom ne uključuje u najvažnije faze odlučivanja koje se tiču njihovih prava.

Ja bih definisao razloge i naše amandmane u dve grupe. Na to se odnosi amandman koji smo koleginica Milica Vojić-Marković i ja podneli na član 6, a to je – da se vrlo jasno uspostavi redosled prioriteta. Znate, ako zakon kaže u svom nazivu da je to zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, onda profesionalna rehabilitacija treba da bude nešto što će biti prioritet pre samog postupka zapošljavanja i, uopšte, mera za zapošljavanje osoba s invaliditetom. Profesionalna rehabilitacija je nešto što je vrlo bitno za osobe s invaliditetom, a to jeste skup mera i aktivnosti koje treba da pripreme i osposobe osobe s invaliditetom za zapošljavanje.

Zaista je neverovatno da Vlada Republike Srbije odbija ovaj amandman.

Želim da podsetim ovom prilikom, kada je u pitanju DSS, naše angažovanje i naš doprinos, naši napori koji su uloženi kada je u pitanju poboljšanje položaja osoba s invaliditetom, da je za vreme Vlade Vojislava Koštunice donet Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom i Strategija unapređenja položaja osoba s invaliditetom u Srbiji.

Cilj je da ovaj zakon, koji treba da sve operativno i vrlo konkretno razradi, bude zaista u funkciji osoba s invaliditetom. Mi smo kroz naše amandmane uložili maksimalni napor da se ovaj tekst zakona popravi.

Ostaje, naravno, veliko pitanje, o tome ćemo govoriti kroz ostale amandmane – na koji način će Vlada, koja pokazuje ovakav odnos u samoj raspravi, neprisustvom resornog ministra, uopšte imati volju da sprovede ovako deklarativne odredbe koje se nalaze u ovom zakonu?

Mi mislimo da neće imati nikakvu volju. Ovo je jedan potez, kao što je i zakon o zapošljavanju, koji je bio potreban ovoj vladi u situaciji ekonomske krize, da pokaže, navodno, dobru volju prema toj strukturi našeg stanovništva.

Smatramo da ovaj zakon ima niz problema koje moramo da popravimo amandmanima i neverovatno je da Vlada ignoriše ovakve elementarne stvari – ono što je definisano u samom nazivu zakona, kroz svoje članove, potpuno drugačije ostvari. Znači, red prioriteta i uključivanje osoba s invaliditetom u odluke koje se njih tiču, odnosno zaista je neverovatno da Vlada takve elementarne stvari ignoriše. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman, u stvari, ukazuje na drugu grupu primedaba koje je Poslanička grupa DSS-a iznela na Predlog ovog zakona. Zaista je neverovatno da u jednoj ideji, koja je dobra, da se formira budžetski fond koji će se baviti problemima osoba s invaliditetom ne učestvuju predstavnici osoba s invaliditetom.  Prosto, kad se izanaliziraju svi zakoni o kojima smo raspravljali ovih dana, kada su u pitanju razne institucije koje su bile predmet rasprave ovog parlamenta, od Fonda za razvoj, Nacionalne službe, evo, sada vidimo i ovog budžetskog fonda, sve je polako gurano isključivo u nadležnost Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, pa i upravljanje budžetskim fondom.

Kao što smo juče kritikovali funkcionisanje Nacionalne službe, da oni koji su zainteresovani da se politika zapošljavanja sprovodi kvalitetno i efikasno ne učestvuju i neće imati priliku da učestvuju u formiranju te politike kroz organe Nacionalne službe, sada postavljamo pitanje – zašto nije dat prostor onima koji su najviše zainteresovani za primenu ovog zakona, osobama s invaliditetom, da učestvuju u upravljanju budžetskim fondom, u trošenju sredstava, pogotovo za profesionalnu rehabilitaciju koja treba da bude ključ ovog zakona?

Prosto je neverovatno kolika se koncentracija moći formira u jednom ministarstvu, a da drugi zainteresovani subjekti u ovako važnom procesu, kao što je proces profesionalne rehabilitacije osoba s invaliditetom, koji su najzainteresovaniji da vide kako će sredstava biti usmeravana kada su u pitanju njihova prava i obaveze, ne učestvuju.

Molim Vladu Republike Srbije da ozbiljno razmotri ovaj amandman, da da mogućnost predstavnicima osoba s invaliditetom da učestvuju u upravljanju budžetskim fondom. Nikakav to problem neće biti za samo ministarstvo, koje iovako ima previše nadležnosti i previše obaveza. Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, još u okviru načelne rasprave mi smo jasno rekli da rešenja koja su ponuđena u Predlogu ovog zakona nikako ne mogu da doprinesu osnovnom cilju koji bi trebalo da ima zakon o zapošljavanju, a to je povećanje zaposlenosti u Srbiji.

Nije stvar samo u tome što ćemo napasti rešenja koja ćemo u okviru ove diskusije u pojedinostima, sa stanovišta da ni na koji način ne obezbeđuju ambijent za zapošljavanje, niti instrumente koji mogu da dovedu do onoga što se ovde promovisalo kao aktuelna politika zapošljavanja, nego i sam ambijent koji je stvorila ova Vlada Republike Srbije – merama koje su katastrofalne za srpsku privredu, a koje bi trebalo da stvore ključne uslove za zapošljavanje.

Premijer Cvetković je u okviru svog ekspozea najavio otvaranje 200 hiljada novih radnih mesta. Kakvo je sada stanje na tržištu rada, kakva je situacija u privredi, u lokalnim samoupravama, možemo da kažemo da će taj proces ići obrnutim smerom – da će do kraja mandata ove vlade, a ja očekujem da će taj kraj biti vrlo brzo, biti 200 hiljada više nezaposlenih.

U tom smislu ovaj zakon o zapošljavanju, u krajnjem slučaju nezaposlenosti, nešto je što ni na koji način nije bilo potrebno, kao prioritetna politika Vlade, na ovoj sednici Parlamenta.

O ovom članu 11. kazaću da je on u stvari na tragu onoga, što konkretno resorno Ministarstvo i Vlada radi, u nekom periodu od 2-3 meseca unazad, u nizu zakona i može se to kvalifikovati – kao rušenje institucija, odnosno rušenje institucija i stavljanje u potpunu kontrolu pod Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj.

Videli smo danas u raspravi na koji način želi da se izmeni pozicija privrednih komora. Videli smo kakav status se predviđa za Fond za razvoj, a sada vidimo da Nacionalna služba za zapošljavanje treba da postane bukvalno organ Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.

To znači, da od jedne samostalne organizacije u oblasti socijalnog osiguranja, ona treba da postane jedno odeljenje Ministarstva, koje neće samo imati nikakvu slobodu delovanja, nego ono što je bitno, o čemu ćemo reći u narednim amandmanima, neće uključiti ključne faktore, govorim o organima ove agencije, koji su potrebni za definisanje politike zapošljavanja i koji su vrlo zainteresovani za definisanje te politike.

Ovde imamo u strukturi organa koji su predviđeni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje jednu potpunu centralizaciju, potpuno gušenje slobode ove nacionalne službe i odsustvo bilo kakve mogućnosti za samostalno vođenje politike, a videćemo kroz naredne članove šta je u stvari cilj svega toga.

Cilj je da se na mala vrata uvede jedna paralelna institucija, preko koje treba da idu sredstva za realizaciju ovde proklamovane aktivne politike zapošljavanja, a to su agencije koje imaju potpuno identičnu nadležnost, gde će se zaposliti ljudi, sigurno partijski kadrovi, da ne budemo naivni.

Oni će dobijati državna sredstva, tu je neko od kolega rekao, koji će imati niz obaveza, pa između ostalog i da prave individualne planove zapošljavanja, kako je rečeno ovde od strane ministarke Kalanović: da prave svot–analize pojedinih nezaposlenih i u stvari to će biti način da se širi uticaj, kada je u pitanju politika zapošljavanja, pojedinih političkih stranaka.

U ovom amandmanu smo želeli da stvari postavimo na pravo mesto, da Nacionalna služba za zapošljavanje ima isti položaj i samostalnost koju je imala u prethodnom periodu, da ima pravni odbor, da ima nadzorni odbor, da ima direktora koga će birati ona, upravni odbor, i gde će imati mogućnost da kroz ova tri organa realizuje ono što je bitno u ovom trenutku, a to je da politika zapošljavanja bude jasno definisana u saradnji sa predstavnicima poslodavaca, predstavnicima sindikata, predstavnicima nezaposlenih, da bude jedan opšti konsenzus kuda politika zapošljavanja treba da ide, i pokušali smo jedan vrlo loš zakon da popravimo amandmanima.

Ali ništa neće moći popraviti ovu sumornu sliku koju je Vlada Republike Srbije stvorila i uopšte društveni ambijent u Srbiji, lutanjem od mera do mera, smanjenjem subvencija, naknada onima koji mogu da stvore prostor za zapošljavanje, poljoprivredi, lokalnim samoupravama i privredi. Privredi nema nikakve mogućnosti da se po merama Vlade Republike Srbije pomogne, osim što se kaže u dokumentu koji je Vlada usvojila – idite kod komercijalnih banaka, gde znamo kakva je kreditna politika, gde znamo kolike su kamate, a Vlada Republike Srbije je ostala sa strane.

Mi smo kao DSS ponudili, i kroz način na koji smo diskutovali kada je u pitanju rebalans budžeta, način na koji smo izneli svoj program razvoja Srbije u ulovima ekonomske krize, način na koji vidimo politiku zapošljavanja kroz ovaj zakon, ali ono što ovaj zakon predviđa to je potpuno ukidanje samostalnosti nacionalne službe i podvođenje pod Ministarstvo, smanjenje prava nezaposlenima, o čemu ćemo pričati kasnije, što kroz visinu naknade, što kroz dužinu trajanja u kojoj se naknada prima i uvođenje agencija, to je najveća opasnost o kojoj danima pričamo ovde.

A sada vidimo jedan novi zakon, potpuno drsko, bez obzira na diskusiju u javnosti, uvode se nove agencije koje će se, to javnost treba da zna, finansirati državnim parama. Finansiraće se parama koje će biti zakinute od onih naših nezaposlenih građana koji imaju preko 25 godina staža, od tih milijardu i po otići će u neke agencije koje će imati mogućnost da same, potpuno odvojeno od zaokružene politike zapošljavanja, namiruju neke svoje interese, pretpostavljamo partijske.

Mi smo u načelnoj diskusiji ukazali na problem ovog zakona. On apsolutno treba da se povuče iz skupštinske procedure, da se doradi. Čujemo diskusije danas ovde u Parlamentu i od strane vladajućih stranaka da imaju ozbiljne primedbe na ovaj zakon.

Neka se vrati u proceduru, neka se uvaže ovi argumenti i neka se prvo Vlada pojavi ovde sa ozbiljnim merama politike borbe protiv ekonomske krize, pa tek onda može da se priča ozbiljno o zapošljavanju, da ne bismo došli u situaciju da umesto 200.000 novih radnih mesta, bojim se, imamo 200.000 novih nezaposlenih. Hvala vam. (Aplauz.)
Hvala. Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici,  ovaj amandman je na tragu onog drugačijeg koncepta kako Demokratska stranka Srbije vidi da treba da izgleda Nacionalna služba za zapošljavanje. Rekli smo da upravo kroz strukturu organa, kako su definisani u ovom zakonu, dolazi do jednog gušenja samostalnosti Nacionalne službe za zapošljavanje, tj. prebacivanja, faktički, kompletnog kreiranja i utvrđivanja politike zapošljavanja iz ove organizacije, koja treba da bude samostalna u svom nazivu, u samo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.

Upravo, način kako je definisan u ovom članu Upravni odbor, Nacionalne službe za zapošljavanje, vidi se da neće imati nikakvu samostalnost, faktički, direktnu prevagu u njegovoj strukturi će imati lica koja imenuje i predlaže Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Smatramo da politika zapošljavanja treba da bude nešto što podrazumeva širi konsenzus, da uključi sve subjekte koji su zainteresovani za ovu politiku, predstavnike i poslodavaca, i sindikata i predstavnike nezaposlenih, naravno, i zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Ovaj amandman ima nameru da ukaže na to da Vlada predlažući ovaj zakon pokušava da jednu organizaciju, koja već ima, mogu da kažem slobodno, i svojstvo i ugled u društvu, potpuno onemogući, kada je u pitanju njena samostalnost i kreiranje politike, i da je svede na puko odeljenje Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ne može Ministarstvo i jedan ministar, ma kako bio jak, moćan i sposoban, da samostalno kreira politiku zapošljavanja.

Smatramo da ovako važna tema, koja interesuje sve građane, koji sada verovatno prate ovaj prenos, treba da bude plod aktivnog dogovaranja između onih koji treba da zasnuju radni odnos, kod onih koji treba da učestvuju u zasnivanju radnog odnosa i Vlade, koja treba, kako se ovde kaže, da obezbedi sredstva za sprovođenje aktivne mere zapošljavanja.

U tom smislu ovaj amandman, kao što sam rekao, ne može da popravi bitno ovaj loš zakon, ali želi da ukaže na razliku u konceptu i na nameru da ovim amandmanom želimo da sačuvamo samostalnost Nacionalne službe za zapošljavanje. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu 14. pokušavamo, naravno, posle člana 14. novim članom 14a, da utvrdimo postojanje jednog organa koji ovaj zakon faktički eliminiše. To je nadzorni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje. Jasno se vidi iz činjenice da Nacionalna služba za zapošljavanje nema nadzorni odbor u kakav će ona status biti dovedena nakon usvajanja ovog zakona.

Kao što je neko od kolega rekao, da li će ona biti samostalna organizacija ili organ u ministarstvu? Da, ona će posle usvajanja ovog zakona biti organ u sastavu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Nikakvu samostalnost nakon usvajanja ovog zakona ona neće imati, ali važnije pitanje od postojanje nadzornog odbora jeste pitanje kontrole rada Nacionalne službe za zapošljavanje i prvenstveno finansijske kontrole.

Zašto je postojanje nadzornog odbora u ovakvom konceptu zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti izuzetno bitno? Zato što se uvode agencije za zapošljavanje.

U članu 20. se kaže da agencija za zapošljavanje obaveštava o mogućnostima i uslovima zapošljavanja, posreduje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu, profesionalnih orijentacija, savetovanje o planiranju karijere, sprovođenje pojedinih mera aktivne politike u zapošljavanju na osnovu ugovora sa Nacionalnom službom.

Član 27. kaže: "Nacionalna služba može, na osnovu postupka javnih nabavki, angažovati agenciju radi izvršavanja pojedinih poslova zapošljavanja...''

To znači sledeće – da mi u Nacionalnoj službi nemamo organ koji kontroliše finansijsko poslovanje te službe, a imamo zakonom predviđenu mogućnost da Nacionalna služba kroz postupak javnih nabavki angažuje neku agenciju koju je formiralo jedno privatno lice i da, sredstvima koja su njoj opredeljena i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja tu agenciju plaća.

Nemamo mogućnost kontrole kako se ta sredstva troše, kako su sprovedeni postupci javnih nabavki i kako su dodeljeni poslovi. Dakle, potpuno odsustvo kontrole poslovanja Nacionalne službe za zapošljavanje će postojati kada se usvoji ovakav koncept zakona. Ono će postati jedan običan organ Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja tj. neće odlučivati o poslovima koji će biti dodeljivani po agencijama. Nikakav direktor, nikakvi upravni odbori, nego direktno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, tj. verovatno, sam ministar.

Kad u takvoj situaciji nemate nikakvu finansijsku kontrolu, onda se postavlja pitanje – šta je cilj formiranja agencija? Suština ovog zakona je ukidanje samostalnosti Nacionalne službe i formiranje agencije. Otuda, onda se postavlja pitanje i daje se odgovor – gde će tih milijardu i po koji se zakida najstarijim nezaposlenim građanima, ovo o čemu su govorile kolege i DSS, kroz ove amandmane biti usmereno. Biće usmerene kroz agencije za zapošljavanje, koje niko neće kontrolisati.

Zato pozivam predstavnike vladajuće većine, s obzirom na to da Vlada nema nameru da se upušta u promenu koncepta, koji je ovde predložila, da usvoji amandmane, koji na jedan normalan način definišu jednu organizaciju kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje, koja će biti kontrolisana. Neka Vlada imenuje taj nadzorni odbor, ali neka taj nadzorni odbor ima svoje zadatke i neka kontroliše način na koji se dodeljuju poslovi agencijama za zapošljavanje. Hvala.
Pa, evo, kratko, u ovom amandmanu prosto konsekventno drugačiji koncept koji DSS vidi kada je u pitanju funkcionisanje Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosi se i na poziciju direktora Nacionalne službe za zapošljavanje.

Potpuno je obesmišljeno postojanje čak i Upravnog odbora Nacionalne službe. Onda je trebalo da Vlada ide do kraja – ne treba ni Upravni odbor, ne treba ništa, ni jedan jedini organ, kada Upravni odbor ne može da izabere direktora, ne treba ni Upravni odbor! Neka postoji direktor koga će da imenuje Vlada na predlog ministra, i tu smo priču oko Nacionalne službe za zapošljavanje završili.

Smatramo da direktora treba da imenuje Upravni odbor u onoj strukturi o kojoj smo govorili kroz ove amandmane, gde će biti predstavljeni svi zainteresovani koji žele da formiraju politiku zapošljavanja u Srbiji, a da direktora imenuje taj upravni odbor u kome će, u krajnjoj liniji, Upravni odbor koji utvrđuje politiku zapošljavanja, kome će direktor podnositi izveštaj o radu i odgovarati za svoju politiku, na osnovu i učinka, kako je ovde rečeno, u predstavljanju ovoga zakona, neka odgovara Upravnom odboru.

Tu su svi koji su zainteresovani da se politika zapošljavanja sprovodi na najbolji mogući način u Srbiji, a ne ovako, Vlada će imenovati direktora, pa će tog direktora da ubaci u Upravni odbor i gle čuda, baš njegov glas će odlučivati o tome da Vlada, tj. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja ima potpunu kontrolu nad svim segmentima zapošljavanja u Srbiji, mimo drugih predstavnika koji su zainteresovani da se ova politika sprovodi. Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, sada ide set amandmana koji pokazuju pravo lice ove vlade. Setićemo se svi kada je predsednik Vlade u ekspozeu rekao da će ova vlada biti socijalno odgovorna i da će sve mere politike ove vlade biti usmerene na to da se zaštite socijalno najugroženiji.

Čitava politika Vlade bila je promocija evropskih načela, evropske politike i socijalne odgovornosti u svim segmentima. Upravo ovaj amandman i ovaj član, gde se smanjuje naknada, i gornja i donja granica naknade, onima koji su u situaciji da traže zaposlenje u najtežim ekonomskim uslovima za tako nešto, govori o odsustvu bilo kakve socijalne odgovornosti ove vlade.

Nije moguće zamisliti da će neko u situaciji kada se otpušta u velikom broju preduzeća velik broj zaposlenih sa ovakvim sniženjem naknade imati mogućnost da za relativno kratak rok obezbedi novo zaposlenje. Dakle, snižavanje naknade u situaciji povećanja cena, smanjene mogućnosti da se ostvari novo zaposlenje jeste nešto što, sasvim sigurno, više ovu vladu ne može preporučiti kao socijalno odgovornu. I, ako se tražio neki način da se konačno ta mistifikacija o socijalnoj odgovornosti, ta floskula koja je, evo, već mesecima kroz različite kanale pružana javnosti da je socijalno odgovorna, ovaj član i član 72. upravo tu vladu demantuju.

Onda slušamo obrazloženje, u toku odbrane ovog zakona, da će ova sredstva koja se zakidaju velikom broju naših građana koji su ostali bez posla biti usmerena, kako se kaže, u aktivne mere zapošljavanja.

I to u situaciji kada mi na osnovu rešenja u ovom zakonu ne vidimo uopšte kako će izgledati ta politika zapošljavanja, jer će se ona voditi samo u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, osim, a to želim po ko zna koji put ovde da podsetim, što se pojavljuje jedna nova institucija koja treba da reši sve probleme nezaposlenosti u Srbiji, a to su, agencije za zapošljavanje.

One treba da sprovode aktivne mere, da pomažu ovim nezaposlenima kojima će biti uzeta sredstva koja su do sada imali i biće usmerena u agencije. Treba da se zna, agencije će kroz postupak javnih nabavki dobijati poslove i biće plaćane ovim sredstvima koja se sada uzimaju od nezaposlenih a koji su na zavodu za tržište rada.

Ovi članovi koji direktno ogoljuju Vladu, kada je u pitanju socijalna politika, jer nema nikog ugroženijeg sada osim nezaposlenih, nikom ne treba veća podrška osim nezaposlenim, Vlada pokazuje na ovom primeru kako je to apsolutno ne zanima.

Pozivam Vladu da uvaži amandmane i argumente koje smo danas čuli, pogotovo po ovom pitanju, da prihvati amandmane, da ne ide u ovaj postupak koji će u velikom broju odštetiti veliki broj naših građana, nego da ima sluha na probleme koje sada imamo kada je u pitanju zapošljavanje i da ovaj nivo životnog standarda, minimalan, težak, svakome je teško kada ostane bez posla, zadrži bar na onom nivou koji je bio do sada.

Nemojmo da stvaramo nove fantomske agencije koje će da reše sve naše probleme nego vodimo realnu politiku, a jedan od načina jeste da se ne snižava naknada nezaposlenima koji su na tržištu rada! Hvala.
Ovo je taj drugi član koji potpuno nejasno, iz kojih razloga, umanjuje prava nezaposlenima.

Mi imamo situaciju da je najteže sada da nađu posao upravo naši građani koji imaju 25 godina staža, koji su sticajem prilika kroz razne postupke privatizacije, kroz situacije ekonomske krize ostali bez posla. Sada njima kojima je najteže, treba da prođu razne vrste prekvalifikacija, dokvalifikacija, treba da uđu u jedan novi posao koji je, s obzirom na dužinu staža, njima bio stran, da prosto krenu u jedno aktivno traženje posla, njima snižavamo naknadu i u isto vreme, period u kome oni imaju pravo da primaju naknadu smanjujemo za godinu dana.

Zaista, kada se ovako posmatra u vezi ova dva člana, vidimo da oni kojima je najteže da reše pitanja zaposlenja i da imaju minimalan nivo egzistencije, njima se najviše zakida ovim zakonom. Potpuno neverovatno, a pričamo o socijalnoj politici, o socijalno odgovornoj vladi, o onome što treba da bude prva stvar u situaciji ekonomske krize, naravno, pored podrške privredi i privrednom razvoju.

Pozivam Vladu da odustane od ovog koncepta koji je ovde proklamovala kada je u pitanju zapošljavanje, da Nacionalnoj služba za zapošljavanje da nadležnosti koje je do sada imala i da ne ulazi u ovako restriktivne mere kada su u pitanju nezaposleni kojima je sada najteže i koji tek treba da uđu u ceo onaj posao prekvalifikacije, dokvalifikacije, pripremanja za borbu za novo radno mesto, a mi im sada ta prava snižavamo i po visini i po dužini trajanja. Hvala.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo i juče i danas u diskusijama koje se odnose na umanjenje transfera lokalnim samoupravama rekli, nije bilo ozbiljne analize po pojedinim opštinama i gradovima kada se pristupilo ovom poslu. Zaista je čudno od predstavnika Vlade da uporno ignorišu činjenicu da u Narodnoj skupštini postoji ozbiljna sumnja po pitanju ove odluke.
Gospođo Dragutinović, vi ste danas imali prilike da vidite reakciju gradonačelnika i opština vladajućih stranaka u jednom dnevnom listu, gde su ljudi očajni, jer ne mogu da planiraju ništa u narednom periodu, ne samo kada su u pitanju investicije, nego su ugrožene elementarne, osnovne nadležnosti lokalnih samouprava. Znači, veliki gradovi i velike opštine u centralnoj Srbiji su duboko zabrinuti zbog ovakve vaše odluke.
To nije bila prepreka vama da uđete u jedan aranžman sa pojedinim predstavnicima stranaka iz Vojvodine i da na taj način pokušate uneti dodatni razdor kada su u pitanju lokalne samouprave u Srbiji.
Želim da vas podsetim da je Stalna konferencija gradova i opština donela stav koji se odnosi na sve lokalne samouprave u Srbiji po ovom pitanju. Ovom odlukom sada, a ne donoseći zakon o nadležnostima Pokrajine, što je bila vaša obaveza, unosite dodatni problem i kršite ustavno načelo ravnomernog regionalnog razvoja.
Na prostoru Vojvodine imate jednu potpunu netransparentnost trošenja sredstava. Ministarka za NIP je na Odboru za lokalnu samoupravu u Narodnoj skupštini rekla da ne zna kako se troše sredstva za NIP na području Vojvodine. Srpski ministar je rekao da mu nije poznato kako se na trećini teritorije Srbije troše sredstva.
Sada očekujete da ćemo mi, hraneći dalje tu pokrajinsku administraciju, gde sredstva neće ići u lokalne samouprave gradova i opština u Vojvodini, biti ubeđeni da će se nastaviti razvoj lokalnih samouprava na području Vojvodine.
Smatramo da morate odustati od te odluke da umanjite transferna sredstva. Uvažite činjenicu da ovde glasno govore predstavnici opozicije o tome, a da je velika većina poslanika u Narodnoj skupštini iz vladajuće većine za taj stav, jer njihovi predsednici opštine i gradova ne znaju kako će izaći na kraj sa svojim osnovnim nadležnostima, na koji način će dočekati ovu godinu i koliko će opština zbog ovako vaše odluke bankrotirati. Hvala.
Pozivam se na član 194, koji kaže – pravo i dužnost predstavnika Vlada u Narodnoj skupštini  …
(Isključen mikrofon.)
Pozivam se na odredbu da sam pogrešno protumačen. Naime, želeo sam da mi vi, gospođo predsedavajuća…
(Isključen mikrofon.)
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da predsedavajuća nije uspela da poslovnički opravda odsustvo gospodina Vuka Jeremića i predstavnika Vlade, a i teško je zamisliti da bi danas predstavnici Vlade došli, jer u trenutku kada se dogovaraju sa onima s kojima treba da dogovore odlazak srpske vojske na ruske granice, teško je zamisliti da danas dođu u srpski parlament i promovišu srpsko-rusku saradnju.
Zato i ova upražnjena mesta koja su predviđena za članove Vlade govore o tome na koji način Vlada Republike Srbije shvata današnje međunarodne odnose, današnju geopolitičku situaciju i uopšte kako shvata srpske interese.
Na početku bih želeo da kažem da je ova vlada prespavala jedan važan događaj. Prespavala je događaj iz 2008. godine, da više ne postoji svet u kome se upravlja iz jednog centra. Kao što je jedna vlada pre toga prespavala, takođe, jedan važan događaj – rušenje Berlinskog zida. Sada, paradoksom političke situacije, stranke koje su prespavale ta dva važna događaja vladaju Srbijom.
Ta dva događaja – rušenje Berlinskog zida i ovo što se sada događa – imali su za posledicu rušenje suvereniteta država, slabljenje država, rušenje međunarodnog prava i promociju, kako se tada govorilo, demokratije i demokratskih vrednosti. U stvari, posledice toga bile su slabe države, rastakanje nacionalnih suvereniteta, rastakanje svega onoga što se smatra važnim za opstanak jedne nacije i jedne države.
Upravo je Ruska Federacija, s kojom danas zaključujemo važan sporazum, 2008. godine na dva važna i velika primera, podrškom Srbiji u očuvanju svog suvereniteta – borbi za Kosovo i Metohiju i događajima nakon agresije Gruzije na Južnu Osetiju i Abhaziju – pokazala kako i na koji način treba da se uspostavi jedan pravedan svetski poredak gde će se poštovati suverenitet, gde će se poštovati međunarodno pravo i gde će se poštovati države.
Mi sada, u toj situaciji, zatvarajući oči pred tom činjenicom, gledamo da upravo onima koji žele da očuvaju poredak koji je najviše nesreće i stradanja doneo srpskom narodu, srpskoj državi, sada se dogovaramo sa njima i šaljemo srpsku vojsku na granice Gruzije.
Ovom prilikom želim da ukažem onima koji donose takvu odluku da je u Ustavu Republike Srbije u članu 140. jasno rečeno da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije. Oni koji imaju ustavne nadležnosti nad vojskom, predsednik Republike, ministar spoljnih poslova i ministar odbrane, ukoliko to učine, direktno krše Ustav Republike Srbije. Ne može se zaobići Narodna skupština u donošenju jedne tako krupne odluke.
Želim da kažem da u ovom trenutku Ruska Federacija, svojom snagom, svojim jačanjem, borbom za međunarodno pravo, borbom za još jednu vrednost koja se u Srbiji na sve moguće načine izbegava da se o njoj diskutuje, borbom za slobodu da se svojom sopstvenom voljom, voljom svog naroda bira vlast, ukazuje da Srbija ne treba da se ugleda samo na političke obrasce zapada, nego da ima primere kako se snaži država, kako se na pravi način formira vlast i u Ruskoj Federaciji.
Mi, ignorišući tu činjenicu, ne uvažavajući da se uspostavlja jedan svet u kome će biti ravnopravnost naroda, popuštamo pred onima koji su nam na sve moguće načine rušili suverenitet. Pa smo dopustili da Euleks dođe na Kosovo i sprovodi Ahtisarijev plan; pa smo dopustili da primenjujemo jednostrano SSP, gde direktno nanosimo štetu srpskoj privredi i srpskoj državi; pa smo popustili da mi, u stvari, primenjujemo ugovor sa „Fijatom“, a ne oni, kao druga ugovorna strana; pa smo popustili da svoju vojsku upućujemo na ruske granice, na Kavkaz, da bismo učestvovali u manevrima NATO pakta; pa popuštamo pod pritiscima da se izvrši dalje razbijanje Srbije, predlažući jedan protivustavan statut Vojvodine.
Kome mi to popuštamo, zarad kojih vrednosti, zarad kojih političkih interesa?
Umesto da sagledamo da u ovom trenutku nema važnijeg za Srbiju nego da sama donosi odluke šta su njeni nacionalni i državni interesi, da sama prepusti svojim građanima da odlučuju ko će Srbijom da vlada, a ne da o vlasti odlučuju strane sile, da odlučuju uticajni tajkuni, ono sa čim se Ruska Federacija davno obračunala.
Mi imamo mogućnosti da našu saradnju razvijamo upravo na ovakvim političkim primerima i upravo na ovakvim uzorima, a ne samo na onima kojima smo godinama bili priklonjeni.
Međunarodno pravo, koje je bilo najjači garant odbrane našeg suvereniteta, naših nacionalnih interesa, mi smo ignorisali. Mi smo sada prepustili da oni koji su to međunarodno pravo rušili decenijama, kojima to nije bilo u interesu, nego razbijanje država, sprovođenje politike sile, sada budu oni koji će nama biti partneri u sprovođenju naše nacionalne politike.
Mislim da je trenutak da srpska država, da srpska Vlada realno sagleda koji su naši nacionalni interesi, a najvažniji nacionalni interes svake države jeste jaka i stabilna država, jeste država reda, jeste država bezbednosti, jeste država koja garantuje socijalna prava i sve moguće druge obaveze svojim najugroženijim građanima.
Takvih primera imamo u partnerstvu sa Ruskom Federacijom.
U tom smislu, pozivam Vladu Republike Srbije da nipošto bez saglasnosti Narodne skupštine ne šalje srpsku vojsku na ruske granice, jer ona učestvuje u jednom procesu koji ne može više da se vrati.
Ne može se više vratiti jedan svet u kome se vladalo iz jedne prestonice, iz jedne države, iz jednog centra.
Svet se kreće u pravcu partnerstva, svet se kreće u pravcu kolektivne bezbednosti, a poziv za tu kolektivnu bezbednost je još prošle godine uputio i predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev, da se uspostavi jedna evropska bezbednost, u skladu sa saradnjom svih evropskih država i svih partnera u svetu.
DSS će snažno podržati ovaj predlog zakona, ali će se snažno zalagati za još šire i još jače veze između srpskog i ruskog naroda, između Srbije i Ruske Federacije, jer imamo, takođe, kao politička stranka sporazum sa političkom strankom „Jedinstvena Rusija“ i sve naše kapacitete i sve naše potencijale iskoristićemo da ovo važno partnerstvo za srpsku državu i srpski narod uznapreduje i na taj način osnažimo našu državu i nadasve odbranimo naš teritorijalni suverenitet i integritet.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od gospodina Vuka Jeremića, koga nismo gledali u prethodnom prepodnevnom delu zasedanja, koji je trebalo da nam predstavi i promoviše jedan izuzetno važan i koristan sporazum, da promoviše unapređenje odnosa između Srbije i Ruske federacije, vi gospođo Dragutinović na današnjoj raspravi prisustvujete i promovišete jedan izuzetno loš Predlog zakona, tačnije rebalans budžeta. To je prosto jedan paradoks s kojim se svakodnevno susrećemo kada je u pitanju rad Vlade Republike Srbije.
Želim da kažem o temi koja je i te kako aktuelna, temi koja pokazuje u stvari na koji način Vlada Republike Srbije vidi čitavu jednu oblast funkcionisanja, o čemu su govorili moji prethodnici, čitav jedan ustavni koncept oko koga smo se svi zajedno složili da je neophodan i nužan u Republici Srbiji. To je oblast lokalne samouprave i naravno ustavno načelo ravnomernog regionalnog razvoja.
Svo to deklaratorno zalaganje da će se uložiti svi mogući napori i državni resursi da se smanje razlike u razvoju pojedinih delova Srbije upravo na ovoj tački padaju u vodu, na vašoj odluci da i pored svih analiza koje su rađene u Stalnoj konferenciji gradova i opština, ovde u Skupštini Srbije, od ozbiljnih analitičara koji su se bavili problemima u lokalnim samoupravama, uporno i tvrdoglavo odbijate te argumente i insistirate na tome da smanjite transferna sredstva za 15 milijardi lokalnim samoupravama.
Onda ste rekli da ta transferna sredstva neće biti smanjena linearno, a način na koji vi to u članu 13. definišete kao moguću korekciju je sve samo ne korekcija. Faktički to će biti linearno smanjenje.
To da će se uvažiti samo činjenica odnosa broja stanovnika sa lokalnim budžetima, da će to rešiti ovaj problem u velikom broju siromašnih opština sa malim budžetima koji sad imaju ozbiljne probleme u punjenju budžeta, a svi znamo da najveći prihodi u lokalnim budžetima su prihodi od poreza na zarade iz transfernih sredstava, i te kako će omesti ne samo razvoj, od čega više nema razgovora ovde, razvoj lokalnih samouprava u Srbiji staje usvajanjem ovog rebalansa, pitanje je normalnog funkcionisanja velikog broja lokalnih samouprava, gde transferna sredstva u velikom broju lokalnih samouprava učestvuju sa preko 50%.
Znači, pored činjenice da se smanjuju izdaci koji se odnose na investicije od strane NIP, sada smanjenjem transfernih sredstava, gde je veliki broj lokalnih samouprava planirao ozbiljne investicije na osnovu tih sredstava, dovešće u pitanje normalno funkcionisanje lokalnih samouprava.
Molim vas, ministarko Dragutinović, da uvažite argumente koji su se čuli prethodnih meseci u javnosti, da prihvatite naše amandmane i da na taj način sprečimo jednu veliku katastrofu koja će uslediti u velikom broju gradova i opština.