MILOŠ JOVANOVIĆ

Demokratska stranka Srbije

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Miloš Jovanović je do sada jednom bio narodni poslanik, u devetom sazivu, od 2012. do 2014. godine.

U devetom sazivu bio je član Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, kao i član Delegacije u parlamentarnoj skupštini NATO-a i Delegacije u Parlamentarnoj skupštini Frankofonije .

U 13. sazivu izabran je za poslanika kao treći na listi DR MILOŠ JOVANOVIĆ - NADA ZA SRBIJU - Srpska koalicija NADA -Nacionalno demokratska alternativa - Demokratska stranka Srbije (DSS) - Za Kraljevinu Srbiju (MONARHISTI ) - Vojislav Mihailović, mandat mu je potvrđen 01.08.2022. godine.

U 13. sazivu predsednik je poslaničke grupe NADA - NOVI DSS - POKS, i predsednik Odbora za odbranu i unutrašnje poslove. Takođe, član je Delegacije u Parlamentarnoj skupštini Frankofonije

BIOGRAFIJA

Rođen je 19. avgusta 1976. godine u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju. Na Univerzitetu Pariz I Panteon-Sorbona je 1999. godine diplomirao na Pravnom fakultetu, a 2000. godine na Odseku političkih nauka Sorbone. Na istom univerzitetu je završio magistarske studije iz međunarodnih odnosa 2001. godine i doktorsku disertaciju odbranio 2010. godine.

Od 2006. do 2011. godine je radio na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu u zvanju istraživača-saradnika. 2011. godine izabran je za asistenta, a 2014. za docenta na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde i dalje predaje.

Bio je član je Upravnog odbora Fonda Slobodan Jovanović.

Od jula 2007. godine je obavljao dužnost savetnika ministra za Kosovo i Metohiju za međunarodnopravna pitanja i bio je član srpske delegacije u pregovaračkom procesu o budućem statusu Kosova i Metohije vođenim pod okriljem međunarodne posredničke Trojke.

2008. godine imenovan je za jednog od dvojice koordinatora pravnog tima Vlade Republike Srbije.

Na lokalnim izborima 2020. godine izabran je za odbornika u Skupštini opštine Vračar u Beogradu, ali je podneo ostavku neposredno po potvrđivanju odborničkog mandata.

Od 2022. godine odbornik je u Skupštini grada Beograda.

U Demokratskoj stranci Srbije je bio na dužnostima privremenog potpredsednika gradskog odbora u Beogradu i političkog savetnika predsednika stranke, a nakon toga i potpredsednik stranke. U oktobru 2013. godine vratio je najpre poslanički mandat Demokratskoj stranci Srbije, ali je ostao potpredsednik stranke, da bi zatim nekoliko dana kasnije podneo je ostavku na sve funkcije.

Za potpredsednika Demokratske stranke Srbije izabran je ponovo u oktobru 2016. godine, a u maju 2017. godine i za predsednika stranke. Na toj funkciji nalazi se i danas.
Poslednji put ažurirano: 03.09.2022, 08:17

Osnovne informacije

  • NADA - NOVI DSS - POKS
  • Beograd
  • 19.08.1976.
  • profesor univerziteta

Statistika

  • 4
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva posebna sednica , 14.09.2022.

Hvala gospodine predsedniče Narodne Skupštine, gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine.

Nije bilo razloga gospodine Orliću da mi maločas uskratite pravo na repliku, tim pre što nikada nisam imao problem da čak javno kažem kada me pitaju, kako ste vodili one sednice ili one pripremne sastanke za onu konstitutivnu sednicu, da kažem da ste ih vodili krajnje korektno, sa puno strpljenja i sa puno uvažavanja svih stavova nas iz opozicije. To sam čak govorio i na medijima koji nisu naklonjeni vladajućoj većini.

Kao što nemam problem sada kažem i da se zahvalim i vama i sekretaru Skupštine na više nego korektnom odnosu ova dva dana i na činjenici da ste nam izašli u susret kada smo pravili neke naše proceduralne greške, male, ne preterano velike i značajne, ali niste bili u obavezi da nam izađete u susret. To ste učinili.

Nije bilo ni razloga da mi uskratite repliku, jer niste čuli sa ovih mesta, dakle iz poslaničkog kluba „Nada“ da se žalimo zašto predsednik Republike mnogo govori, ili zašto je došao. Što se nas tiče govorite do mile volje, imate na to pravo, razlog više da kada se javimo za repliku, a ona je osnovana, da nam to naše pravo ne uskratite.

Nisam se javio, gospodine predsedniče Republike, ni zbog crvenog tepiha, koji je kako ste rekli, Koštunica prostro za Solanu, kao što vama ne spočitavam Tonija Blera i Šredera ili bilo koga drugog. Ne mislim da je to najvažnije. Znam da Vojislav Koštunica nije nosio u srcu sigurno Solanu, kao što pretpostavljam da većina nas u srcu ne nosi, niti može da nosi Solanu, kao što i pretpostavljam da i vi niste nosili u srcu Blera, barem ne u ono vreme i da, ako ste sve to radili, radili ste sa idejom da pomognete ovu državu. Ponavljam, od nas nikada niste čuli tu vrstu kritike, pa mi se čini da bi bilo korektno da, barem tu vrstu kritike ne primamo na naš račun.

Nisam se ni javio da bih, kao što ste mi prebacili, nekog rasturio. Čitaj - rasturio vas, jer sve i kada bih mogao da vas rasturim, sve i kada bih mogao da vas rasturim, a to je najmanje sigurno. Nemam problem i to da kažem, to ne bih uradio, jer se u politici inače ne ponašam tako. Nije mi se desilo da odem na televizijsku emisiju sa idejom da nekog rasturim, da nekog ubijem. Tu mi se čini da ste malo projektovali sebe.

Ja se sećam moje jedne konfrontacije sa, ne sa Petrom Petkovićem, u televizijskoj emisiji, sa Markom Đurićem. Čak smo i na sudu, i dan danas traje taj proces, kada sam ga pitao, znam čoveka i znao sam ga i pre te emisije – dobro, bre Marko, zašto tako. Zašto na taj način moramo da komuniciramo? Zašto me teraš da komuniciramo na taj način? On je odgovorio – znaš Miloše, ovo je emisija, u ovakvim emisijama ili si pobednik ili si poraženi.

Onda sam morao zbog te logike koja nije moja, koja mi je nametnuta da se tako ponašam u emisijama. Evo su ljudi iz Srpske liste, neke znam lično, nismo prijatelji. Eno gospodin Simić već klima glavom. Gospodin Jeftić je bio maločas tu. I s njim sam imao jednu sličnu emisiju, nismo bili prijatelji pre emisije, nismo se sprijateljili tokom emisije, to je najmanje što može da se kaže, niti smo komunicirali nakon tih emisija. Nije to naš način. Mislim da to nije dobar način, koji mi se čini da ste vi nametnuli. Tako da mi nije bila ideja. To sve i da sam sposoban za tako nešto, tako nešto ne bih radio.

Hteo sam repliku zbog druge stvari. Ne ni zbog DSS, starog ili novog, ispravite me gospodine predsedniče, rekli ste kada sam se približio da je besmisleno da tražim repliku jer sam ja novi DSS, a ne stari. To sam shvatio, ali mislim da sam shvatio u pozitivnom smislu, da ne moram da nosim kontinuitet te politike.

Možda sam pogrešno shvatio. Ako jesam pogrešno shvatio ispravićete me, ako nisam, shvatio sam kao više dobru nameru, nego lošu nameru s vaše strane. Ali se nisam javio ni zbog toga.

Javio sam se zato što neretko, da ne kažem sistematski dajete, svi vi iz vladajuće većine, a i vi gospodine predsedniče Republike, to ste učinili u tom obraćanju, primere za koji smatram da predstavljaju političarenje i za koje smatram da slabe našu poziciju. Pričamo ovde o jedinstvu, a slabimo našu poziciju, bez ikakvog razloga.

Rekli ste, ta je Vlada bila, to je bila Vlada DSS i DS, gde je DSS imao manjinsku ulogu, dakle bio je manjinski partner. Vlada kada je proglašena, jednostrano proglašena nezavisnost, ja više volim da kažem kada je formalizovana secesija naše južne pokrajine.

Jeste, to je činjenica. Ljudi, šta je trebalo da radim, ajde sad ću malo i vas da glumim, ljudi šta ste tražili od nas, šta je trebalo da radimo, da zaratimo, da pošaljemo tenkove, možda. Evo sada čujemo gospodina Đukanovića da danas nismo spremni za tako nešto, a kamoli onomad. Jel tada iko rekao da je trebalo to da učinimo, niko od vas to nije rekao. Da, jednostrano su proglasili nezavisnost, kao što, a istovremeno kažete gospodine predsedniče pa vi nas napadate, stavljajući nas sve u isti koš, nikada taj napad nije došao sa naše strane, što prištinske vlasti secesionističke šalju mimo dogovora, šalju specijalce na sever, ja vas za to nikada nisam napao, jer znam da to ne može da se spreči, osim na isti način kao 2008. godine, da se ta vozila, a vi ste ih nazivali „safari vozila“, raketiraju iz naših helikoptera.

Da li bi to bilo mudro, verovatno ne bi, zato to nije učinjeno. Dakle, to je nešto što nije moglo da se spreči, kao što 1999. godine nije mogla da se spreči agresija i nikada gospodine Milićeviću niste čuli od mene da napadam Slobodana Miloševića ili vas ili Dačića, zato što nas je NATO napao. Odnosno moglo je da se spreči, ali da se prihvati Rambuje sa onih 3 godine, nakon kojih je trebalo da se održi referendum i da se već tada preda KiM.

Znači, mi to vama ne radimo, samo molim da to ne radite nama, ne zbog nas. Ja iskonski i iskreno mislim da svaki put kada to uradimo, slabimo našu poziciju, baš zato što ste rekli vi, neko to u Prištini i ne samo u Prištini, gleda.

I smeta mi još jedna stvar, ja ću to najiskrenije ovde, nemam ja nikakvih političkih simpatija prema Vuku Jeremiću, apsolutno, to mislim da zna i Miki Aleksić, i Vuk Jeremić i svi u ovoj sali, šta mislim o tome, ali nije dobro kada se priča o savetodavnom mišljenju na način na koji vi to radite. Možda pitanje nije bilo najspretnije postavljeno, ali i sa takvim pitanjem i odgovor bi morao da bude drugačiji.

I nezavisno od toga, Međunarodni sud pravde zapravo nije ništa rekao. Prvo, ne zaboravite, to je samo savetodavno mišljenje, nema nikakvu obavezujuću pravnu snagu, jer na tu činjenicu valja podsetiti.

Druga stvar, u tom mišljenju, Međunarodni sud pravde nije apsolutno ništa rekao, rekao je da neka nedefinisana grupa ljudi može da proglasi nezavisnost, sad da se skupimo mi na Novom Beogradu, nezavisnost Novog Beograda i da to nije suprotno međunarodnom pravu , jer se međunarodno pravo ne bavi time, ne bavi se time, suštinski nije rekao ništa.

Tačno je, gospodine predsedniče, da to može da se koristi politički protiv nas, i to se koristi, ali to ne koriste Albanci i zapadnjaci, i nemojte mi to da koristimo, jer svaki put kada mi to koristimo sečemo granu na kojoj sedimo i to nije državnički i to nije državotvorno.

Ja vas molim, najljudskije je, i mislim da imam pravo da vas to zamolim, jer se i ja tako ponašam da to ne radim.

Vlada na KiM, i to ste rekli, a to gospodine predsedniče znam da znate, a zapravo znate sve, ali ponekada taj vaš stranački refleks preuzme primat nad državničkim, da ne kažem da funkcija predsednika stranke na koju apsolutno imate pravo, i formalno pravo, preuzme primat nad funkcijom predsednika države, ali znam da znate da ipak nije isto biti ministar u vladama privremenih institucijama samouprave do 2008. godine, i nakon 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, zbog one pomenute zastave, jer se nešto kvalitativno u međuvremenu promenilo, a taj datum je meni bitan, odvratan je datum, 17. februar, loš je datum za sve nas, a zbog mog kasnijeg objašnjenja zašto ne možemo da glasamo za ovaj izveštaj.

Mislim da te razlike ipak treba uzeti u obzir, pri tome ne kažem da je sve rađeno savršeno ni u tom periodu, ali te razlike postoje i vratiću se na njih.

Da završim sa replikom, to bih rekao u tom trenutku u kraćem formatu. Ostao sam sinoć dužan da pojasnim kako bi trebalo da izgleda ta, kako sam ja nazvao radikalna promena politika.

Biću sasvim iskren, nema tu ničeg epohalnog, i nema tu ničeg što vama već nije dobro poznato, i čak ima stvari na kojima vi već radite, ima tu i dobrih stvari koje ste vi kao vladajuća većina sprovodili.

Pre toga moram da se osvrnem na ono što ste mi sinoć rekli, jer ste me podstakli na razmišljanje, neću reći preispitivanje, bila bi možda suviše krupna reč, ali svakako na razmišljanje, kada ste mi, moram da priznam, krajnje neočekivano za mene, rekli da očekujete da glasamo za ovaj izveštaj. Bilo je to za mene iznenađenje. Dirnuli ste, doduše, osetljivu žicu kod nas, u novom DSS-u, srpskoj koaliciji NADA, žicu odgovornosti prema državi i osećaja za potrebu jedinstva, barem kada je ovo pitanje pred nama, pitanje Kosova i Metohije, i onda ste me naterali da malo vratim film.

Ljudi, DSS, danas novi DSS, srpska koalicija NADA, POKS, mi od 2008. godine ne glasamo ni za kakve rezolucije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, baš zbog promene politike. Ljudi, Vlada 2008. godine je pala zbog kosovske politike.

(Aleksandar Martinović: Nije pala.)

U redu, vratiću se i na to, hvala vam na ovom dobacivanju, mada ne bi bilo loše da ne dobacujete. Ipak, dobacili ste na jedan lep način, kao što sam ja juče predsedniku Republike, ali i to ću pojasniti.

Vraćen je mandat i kad smo već kod toga, izbori u smislu patriotskih glasova nisu izgubljeni tada, i to znate i vi, gospodine predsedniče, i samo sam vam to dobacio, ne ni u prvom, drugom ili trećem minutu, nego mnogo kasnije, takođe kao dobronamernu sugestiju, jer je to važno reći. I 2008. godine, kao i danas, srpski narod je bio većinski, ono što i treba da bude, patriotski nastrojen, rodoljubski nastrojen, državotvoran - ništa više i ništa manje.

(Veroljub Arsić:Napravili ste koaliciju sa DSS.)

Gospodine, uz dužno poštovanje, ja pričam o 2008. godini. Mi smo tada otišli u opoziciju.

U pravu ste, gospodine Martinoviću, vraćen je mandat zbog neslaganja i preglasavanja povodom kosovske politike. Zašto? Jer smo hteli mnogo žustrije, shodno mogućnostima, da se suprotstavimo procesu stvaranja nekakve kosovske države, a naši partneri su smatrali da to ne sme da se radi, ili da sme da se radi samo u onom okviru koji neće naljutiti naše prijatelje, pod znacima navoda, sa zapada.

I to je jedan od razloga što ja ne nosim, u političkom smislu, u srcu ovu proevropsku opoziciju ni dan danas, kao ni tad. Znači, mi smo otišli u opoziciju i to nam nije bio problem i danas smo u njoj.

Dakle, to je razlog zbog koga mi od tada ne glasamo za dokumenta. I da se ta politika promenila 2012. godine, mi bismo je prvi podržali. Ali, 2012. godine je došlo do kontinuiteta te kosovske politike.

Daću vam dva primera. Mi nismo glasali 2013. godine. Ova sala negde pred srpsku novu godinu, da li 12. ili 13. januar, čuvena platforma Tomislava Nikolića o Kosovu i Metohiji, u najavi sjajna je bila. Dve stvari su bile za nas toliko dobre da smo već bili odlučili da glasamo za nju.

Jedna. Eksplicitno je rečeno da je dotadašnji proces pregovora bio loš sa negativnim posledicama po Srbiju. To je proces prigovaranja Borka Stefanovića i Demokratske stranke.

Druga stvar. Bio je usvojen princip. Smatraćemo da ništa nije rešeno dok sve ne bude rešeno.

Onda se desilo da u par dana se Marko Đurić pojavio, nećete verovati, na "Utisku nedelje", ako se ne varam, a mislim da se ne varam, jer sve to pomno pratim, nisam stigao da proverim, na "Utisku nedelje" da kaže do one najvažnije tačke te platforme i nama najvažnije i najbolje koje treba da predstavi diskunuitet u polici kosovskoj, da otpadaju.

Došao je taj 12. ili 13. januar. Sećam se sednice i mi smo glasali protiv.

Onda je došao april iste godine. Ovde se često govori, iznose se teze koje su ponekad paušalne, ne odgovaraju činjeničnom stanju, neko je juče rekao - Briselski sporazum, opozicija je pobegla, pa onda, nije pobegla, sakrivala se. Nije tačno. Bilo je sve jasno. Svi ste glasali za Briselski sporazum, jedino ko je glasao protiv je bila poslanička grupa Demokratske stranke Srbije tada.

(Marijan Rističević: Nije tačno.)

Apsolutno je tačno. Svi ste glasali.

(Marijan Rističević: Nije tačno. Ja sam glasao protiv.)

Izvinjavam se, gospodine Rističeviću. Dvostruko izvinjenje.

Kada su u pitanju političke stranke, skoro svi su glasali za i Borko Stefanović, i Demokratska stranka, i Dragan Đilas je to u medijima pozdravio. Imate intervju u "Blicu" Dragana Đilasa tim povodom i naravno, vladajuće tadašnje većine.

U tom smislu, stvarno je iznenađenje da glasamo za Izveštaj. Ja mislim da sam bio jasan, ali možda nisam dovoljno. Pri tome, bio sam dovoljno pošten da kažem da razumemo i trud ljudi koji su sastavili Izveštaj, da razumemo i energiju koja je data na aktivnosti koje opisuje taj Izveštaj i da mnoge od tih stvari zaista razumemo.

Ali, taj Izveštaj se bavi primenom Briselskog sporazuma, protiv koga smo mi glasali i primenom tehničkog dijaloga, protiv koga smo takođe bili i zbog kog je pala Vlada, uz ono preciziranje gospodina Martinovića. To su razlozi zbog kojih ne možemo da se pridružimo inače jedinstvu za koje se zalažemo i voleli bi da možemo da postoji.

Pozivam i sada, ovo je danas, pa je danas, biće i sutra i prekosutra i narednih meseci, borba će trajati i prilika će biti sve teža, a ne sve lakša, da to jedinstvo ako je moguće ostvarimo. A, da bi se jedinstvo ostvarilo moramo da znamo na kojoj političkoj platformi ga ostvarujemo. Ne morate to ako znate da nam kažete ni danas, možda nije ni vreme, možda nije ni mesto, šta god se kome činilo, ali moramo da znamo šta nam je krajnji cilj i kako do njega treba doći.

U tom smislu se pridružujem svim ovim zahtevima, bilo ih je nekoliko, a da se čak, mislim da je Vladeta Janković to isto rekao i u Narodnoj skupštini napravi neka vrsta tela, može i van, mogu i konsultacije, formalne, neformalne, nikakav problem nemamo sa tim, apsolutno smo otvoreni. Bila je u nekom trenutku platformu razgraničenja, skoro zvanična platforma vladajuće većine i predsednika Aleksandra Vučića. Mi smo bili protiv, na šta imamo pravo. Ona više nije aktuelna.

Hajde da vidimo šta je sledeće, šta je ono što je najbolje rešenje. Ponavljam i sa time završavam ovaj deo, apsolutno smo spremni da razgovaramo, ali do tada nećemo biti u mogućnosti, o tome će Dejan Šulkić nešto više reći, da se pridružimo i da glasamo za usvajanje ovog Izveštaja.

Kratko. Pet tačaka. Mi nismo donosili rezolucije, deklaracije za ovu sednicu. To bi bilo besmisleno. Jasno je bilo da će biti jedna tačka dnevnog reda, ova koja je na dnevnom redu i to sve ne predstavlja nikakav problem. Tim pre što znamo da ćemo teško doći do konsenzusa i da to zahteva veliki napor i zahteva, ono što se meni čini da sam pokušao da uradim juče, da se prethodno dogovorimo oko konteksta okvira i da li na isti način čitamo događaje koji nas okružuju, a povodom kosovske krize.

Pet tačaka. Ništa posebno epohalno. Ja to priznajem, evo, dajem vam i municiju da me kritikujete. To je više pravac delovanja nego konkretan problem, jer u ovom trenutku niko ne može imati konkretan program, pogotovo ne ljudi iz opozicije koji ne raspolažu svim parametrima po definiciji stvari, koji ne prisustvuju svim razgovorima i koji imaju, ponavljam, po definiciji stvari, manji uvid u realno stanje kako na terenu, tako i u međunarodnim odnosima.

Prva tačka tog našeg okvira ili pravca je Ustav i Rezolucija 1244. Jedini mogući okvir i naravno, svi ćemo se složiti u startu sa tim u vezi.

Znate, ako kažem Ustav Republike Srbije, to znači da se on poštuje, ne samo u onom delu kada kažemo - nećemo nikada priznati secesiju Kosova, nego da se poštuje u svakoj odredbi tog Ustava, a ne samo u preambuli, znači kada je u pitanju teritorija, organizacija sudstva, itd. teritorijalno uređenje države.

Hajde da se ne lažemo. Briselski sporazum jeste bio protiv Ustavan i mi to ovde svi znamo. Tačno je da je Ustavni sud izbegao da da odgovor na to pitanje, na najgori mogući način. Time što je taj akt proglasio za politički akt.

Ljudi, da li je to u redu? Koleginice pravnice, gospođo Pilja?

(Biljana Pantić Pilja: Pilja.)

To nije u redu. Politički je možda mudro za te ljude iz suda, ali pravno nije u redu nikako.

Politički akti, kratko i teorija političkih akata, neću vam sada držati nikakvo predavanje, mi smo imali okrugle stolove na Pravnom fakultetu, niko ozbiljan to nije hteo da brani. Politički akt je onaj akt za koji ne postoji pravna regulativa koja reguliše tu oblast. To je politički akt, i u američkoj, i u francuskoj teoriji - act the guvernamant, political question, svejedno.

Znači, za Francusku, za Nemačku, za Britaniju, pitanje je priznanja neke teritorije kao nezavisne države je političko pitanje. Za Srbiju pitanje priznanja neke teritorije van naše zemlje je čisto političko pitanje. Da li ćemo mi deo Zimbabvea, Eritreju da priznamo ili ne, bez veze nabacujemo.

To je političko pitanje. To bi bio politički akt koji nije podložan oceni zakonitosti, odnosno ustavnosti, ali ovde se radi o našoj zemlji. Pitanje da li će pravosuđe će funkcionisati ili ne ne može biti političko pitanje. Imamo norme pravne, od Ustava pa nadalje, koje se kose sa onim što je u Briselskom sporazumu napisano. Ništa više, ništa manje.

Sud je izbegao da da taj odgovor. Na čast njima, neću više ni o tome.

Rezolucija 1244 – svi se slažemo, ali nekada malo relativizujemo.

Gospodine predsedniče Republike, kad sam juče pominjao da ponekad postoji malo ta defetistička intonacija, barem za moje uši, možda sam pogrešio, ali za moje uši je to tako zvučalo. Mislio sam, pored ostalog, i na činjenicu, vi ste to ponovili juče, relativizacije Rezolucije 1244, koja neretko može da se čuje iz vaših usta.

Pomno ja pratim sve što pričate. Pokušavam da budem temeljan u ovim stvarima. Juče ste to uradili i nije prvi put da kažete da ta Rezolucija nije baš toliko sjajna i da ima tu mnogo rupa. Nije potpuno sjajna samo zbog jednog elementa. Paragraf 11. kaže da se predviđa suštinska autonomija za našu južnu pokrajinu do poslednjeg, odnosno konačnog rešenja i u tom paragrafu se, istina, unosi jedna zbrka, konfuzija, odnosno implicitno se unosi mogućnost da konačno rešenje može biti nešto što nije suštinska autonomija unutar SRJ, odnosno danas Srbije. Ali, mimo toga, ona apsolutno štiti našu teritorijalnu celovitost u tolikoj meri da čak predviđa, u paragrafu 4, i to ste rekli nedavno na konferenciji za štampu, i Bogu hvala što ste to rekli, i povratak naših snaga bezbednosti. Neko reče 1.000. Nije 1.000, nego 1.989, jer piše ne hiljade, nego stotine. To je 19 stotina, plus 99 vojnika, ali nije to najvažnije.

Dakle, sve i da je lošija rezolucija, mi treba da pričamo da je bolja nego što jeste. To je okvir u kome treba da se odvija naša kosovska politika.

Druga tačka. Ljudi, nema više ustupaka. Nema više uzmicanja. Razumem ja… Evo, stvarno najiskrenije, najotvorenije pričam, nemam niti ideju da pravim političke poene, nemam ideju da… Prosto sam ovde da nešto uradimo za ovu zemlju.

Razumem da biste očuvali lične karte naše države na severu Kosova i širi, da prihvatite da ona njihova lična dokumenta koja na neki način priznajemo od 2011. godine, ali smo im davali papir, jel tako, papir u ruke kad pređu administrativnu liniju, da sada stavimo disklejmer, što biste vi rekli, na prelaz administrativni, plavi, veliki, da to napišemo tu. To je ustupak koji mi se čini prihvatljivim zato što imamo na drugoj strani dobit, odnosno ne gubimo nešto što nam je važnije. Ali, evo, recimo, te registarske tablice za motorna vozila, a i mnogo drugih stvari koje će doći na dnevni red.

Reče ovde Vladimir Đukanović i mnogi drugi…

Nije ništa, gospodine Đukanoviću. Znamo se dugo. Nije ništa ružno, što skačete odmah? Čak i nećete ni potrebu da replicirate, ali imate to pravo svakako.

Govorili ste i vi o zveckanju oružjem i spremnosti vojske. Podržavam ja sve to. Ono što mene brine je gde podvlačimo tu crtu, dokle možemo da činimo ustupke i kada više ne možemo?

Meni se čini kad ja kažem – dosta sa ustupcima, da ste vi, gospodine predsedniče, to potvrdili juče. Vi ste rekli – ne damo KM tablice, ako sam pažljivo i dobro slušao, pažljivo i dobro razumeo sve to. Ne damo KM tablice.

Hajde sad iskreno ovde da razgovaramo. Pa, mogli bi da ih damo, da kažemo – povući će sve investicije, napašće nas, biće sankcije, pa da damo. Ne, vi ste rekli – nećemo ih dati. Da li će nas to koštati? Verovatno hoće, ako se istraje na toj poziciji, a za to, recimo, imate našu podršku da istrajete na toj poziciji vi kao vladajuća većina. Apsolutnu podršku, kao što Srpska lista, a ne mislim ni sve najbolje o njoj, ne mislim ni sve loše o njoj. Reč je o gospodinu Radojičiću. Čuo sam sve dobre stvari o vama od pokojnog generala Delića, jako pohvalne stvari o vama. To što sam čuo je nešto što meni prija, a ne mislim sve najbolje o načinu na koji funkcioniše Srpska lista i to mogu da vam kažem, ali sutra ako zbog tih tablica pozovete Srbe na barikade i naši ljudi će doći i mi ćemo izaći ne što vas volim ili što vas ne volim, ili vas, ili vas, nego što mi se čini da je to ispravno. Ni manje, ni više.

Ako smo mogli da se borimo za registarske tablice, sva je prilika da ćemo moći da se borimo i za mnoge druge stvari.

Jačanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji – to radite. Meni se čini da to može bolje. Možda je to lako reći i lakše i reći iz opozicije, kada nemate tu vrstu odgovornosti i nemate potpun uvid na terenu, ali onoliko koliko ja znam, između ostalog i zbog delovanja Srpske liste, može, a i mora mnogo bolje.

Četvrta tačka – nije moja, ljudi, pa me vi onda napadajte, i vi, gospodine Đukanoviću i vi, gospodine Martinoviću, a ja nisam imao problem da to kažem javno i na „N1“ i na mnogo drugih televizija i da pohvalim i Dačića i vas. Četvrta tačka – nastavite sa politikom tzv. otpriznavanja secesije Kosova i Metohije.

Evo, hoćete li javnu pohvalu? Evo još jedna javna pohvala – svaka vam čast na tome, najiskrenije, i u tome ćete imati podršku, pobogu, ljudi.

Svako povlačenje priznanja je dobra stvar za ovu zemlju. Svaka matematika koja nam ide na ruku je dobra stvar za borbu i za ove ljude i za prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Peta stvar – pune garancije bezbednosti za naše ljude na Kosovu i Metohiji i to je ne može bez jake vojske i to ne može bez kredibilnih snaga i to ne može bez momenata gde ćete pokazati spremnost da to isto oruđe, ne daj Bože, iskoristite, s tim što sve to ima jedan preduslov. Ja sam ga kratko pomenuo juče, a ponoviću ga i danas.

Razumem plivanje, razumem tešku situaciju. Plašim se da se od tog plivanja na kraju ne udavimo. Evropske integracije i borba za Kosovo i Metohiju su suprotstavljena stvar. Delu opozicije to ne predstavlja problem. Oni su odavno rekli – prvo EU, a onda šta ostane. Ne slažem se sa tim stavom. Duboko se ne slažem sa tim stavom. Htedoh da kažem da je legitiman. Legitimno je da imaju stav. Stav kako takav mi se čini sve samo ne legitimnim, ali Bože moj.

Ja imam problem kao neko ko stavlja ispred tih stvari na prvo mesto Srbiju, da i dalje pričamo o evropskim integracijama, da i dalje smo na tom putu, jer u nekom trenutku će se taj manevarski prostor suziti. On je već sada uži nego što je bio sa tendencijom daljeg sužavanja. Obrni, okreni, moraćemo da se suočimo u nekom trenutku sa zidom.

Meni se čini, i to sam vas pitao na konsultacijama, da je ponekad bolje izaći iz voza na vreme, odnosno ranije nego kasnije. Svaki izlazak će imati svoju cenu, to je nesumnjivo. Nijedan izlazak neće biti lak, ali mi se čini da što bude kasniji to će biti problematičniji.

Sada zaista za kraj, uzeo sam dosta vremena svojoj poslaničkoj grupi, pričamo o zapadu. Jeste jak, jeste i dalje dominantan, ne bi valjalo da se sukobljavamo sa njim. Niko ovde nije lud. I mi imamo decu i mi živimo u ovoj zemlji i mi primamo plate u ovoj zemlji i hoćemo stabilnost i normalnost. To valjda ne možete da nam oduzmete. Nismo ni usijane glave, nismo ni ludaci, nismo ni neodgovorni ljudi, niko od nas, verujem i od kolega sa ove strane iz, ja ću nazvati, patriotske opozicije, ali ajde da ne preuveličavamo ni opasnost.

Niti je zapad ono što je bio 1999. godine, a tada smo im rekli – ne, niti smo mi ono što smo bili 1999. godine, a ono što je najvažnije niti je Kosovo i Metohija Zapadu bitno, kao što je bilo bitno 1999. godine, sada možda kontekstualno zbog ukrajinske krize. Mimo te krize to njima nije nikakav vitalan interes. Godine 1999. je bilo potrebno pokazati i novu ulogu NATO-a i pokazati da i dalje ratuju, da su civilizacije koje se ne libe da se late oružja kao dve bombe na Hirošimu i Nagasaki nekada, ali to više nije slučajno. Sve nam to ukazuje da možda treba pokazati i više odvažnosti i mi ćemo za te stvari uvek biti tu, a za ovaj Izveštaj zbog svega što sam rekao ne možemo da glasamo.

Zahvaljujem na pažnji.

Prva posebna sednica , 14.09.2022.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Biću koncizan. Uveli ste najvažniju temu na kraju, EU, Orban, prosto, nije ista situacija. Možda je bolje biti član kluba, ali naše članstvo u tom klubu zahteva da se odreknemo dela teritorije i to je jasno i to ozbiljno menja i pravi razliku između nas i Mađarske, nas i bilo koje druge članice sadašnje ili potencijalnog kandidata.

Druga stvar, povodom EU. Pa jel moguće da politička volja suverene države da ne bude članica EU nužno vodi u sukob tu državu sa EU? Nije to izvesno. Možda da, pre ne.

Sada da se vratim na ono što ste govorili. Ovo je za raspravu ne može u 30 sekundi. Rekli ste lukavo i vešto, nisam to shvatio kao kompliment, nije bilo ni namenjeno da bude kao kompliment, nisam imao nameru da budem ni lukav ni vešt, bio sam potpuno otvoren, vi ste dosta vešto u svemu što ste rekli 90% tih stvari se ne odnosi na mene, niti sam ja išta od toga rekao ili nisam rekao na taj način.

Odgovoriću vam najvažnije za Marka Đurića. Da, žao mi je što mu ROSU ono uradila i da one slike me nisu ni malo obradovale - sasvim suprotno i da, u toj emisiji su izrečene sa obe strane i grube reči, ali da takav ritam emisije i takav način dijaloga i vođenja dijaloga je nametnut sa druge strane, ne sa moje. I što vi kažete - uvek ćemo odgovarati mi i to je tako, pa je tako.

Ovo ostalo ste potvrdili sve što sam rekao ili ste na drugačiji način interpretirali moje reči. Savetodavno mišljenje, rekao sam da pravno ne znači ništa, ali da se politički koristi. To sam ja rekao. Samo ste ponovili šta sam ja rekao.

Da li je bilo helikoptera ranije?

(Predsednik: Istakla su dva minuta.)

Nije i dobro je što ih ima i daće Bog da ih bude još više. Ništa više ništa manje.

Prva posebna sednica , 13.09.2022.

Gospodo, niko nije doneo nezavisnost Kosovu, jer Kosovo nije nezavisno. Ako stvari stoje suprotno, onda naše prisustvo ovde, ova sednica, ovaj dnevni red nemaju apsolutno nikakvog smisla.

Ja molim sve da takve rečenice ne izgovaraju i uz dužno poštovanje, gospodine predsedniče Republike, to molim i tražim i od vas, a možda ste i vi prvi koji ne bi smeli takve rečenice da izgovarate. Razumem i umor. Sve nas stiže polako i mene lično, ali neki minimum i logike i borbe moramo da sačuvamo.

Idemo redom. Hvala predsedniku Narodne skupštine na datoj reči.

Gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, već smo nekako proklizali, već smo nekako na moju veliku žalost, ali ne potpuno neočekivano prešli u neku vrstu politikanstva, ko je kad šta radio, ko je za šta kriv. Odmah da vam kažem nije tu niko ni potpuno crn, ni potpuno beo i to svi ovde znamo. To i nije najvažnije, nego možemo do jutra da se prepucavamo ko je šta kad radio. Ne verujem da je preterano plodonosno ili preterano svrsishodno. Ne da ne verujem, nego nije.

Druga stvar, pričalo se ovde i pre ove sednice i na ovoj sednici o potrebi da se napravi neka vrsta konsenzusa i to bi bilo sjajno i to je poželjno. Jedino nisam siguran da je to u potpunosti moguće. Da bismo došli do konsenzusa moramo da ustanovimo prethodno da pričamo istim jezikom kada je u pitanju problem Kosova i Metohije.

Zato bih se ja vratio na neki okvir, okvir nepobitnih činjenica, a jedna od tih činjenica… Jutros ste vi, gospodine predsedniče Republike u govoru uvodnom, koji smo, barem ja lično, ljudi iz poslaničkog kluba NADA, NOVI DSS i POKS, veoma pažljivo slušali, kao što smo pažljivo pročitali ovaj Izveštaj koji je na dnevnom redu, rekli nekoliko stvari, neću ih sve komentarisati, neke bih komentarisao negativno, ponekad te rečenice imaju prizvuk defetizma, koji ne godi mojim ušima, ali ste rekli iz moje perspektive, a čini mi se nezavisno od moje perspektive, načelno jednu suštinsku stvar, najvažniju stvar - istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti. Istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti.

Hajde da izbegnemo ovu duplu negaciju koja je pravilna, ali da pojednostavimo. Rekli ste da je nekada moguće preokrenuti istorijske tokove. Jedino što nas kao generaciju živih Srba čeka u budućnosti je da damo sve od sebe da vrlo negativne istorijske tokove, kada je u pitanju naš položaj, nas kao Srba, vas gospodo kao Srba koji živite u južnoj pokrajini i nas kao države Srbije, doveo u vrlo kritičnu situaciju. I ne od juče. Decenijama, da ne kažem vekovima.

Ljudi, to je naš jedini zadatak da se borimo da taj istorijski tok preokrenemo. Da li je to lako? Apsolutno nije. Da li je moguće? Sigurno je moguće. Samo da vam kažem, nije Kosovo i Metohija ni toliko velika teritorija, niti Albanaca toliko puno ima tamo, neko reče milion i po. Nema ih milion i po. Koliko god da ih ima, nije to toliko velika i kritična masa da se ne može raditi na preokretanju istorijskih tokova.

Samo je jedno pitanje, ne da li je moguće, nego da li je moguće za nas, da li je moguće za ovu generaciju da radi nešto što bi imalo svoju cenu u svakom pogledu? Ali ta cena svakako nije onoliko velika kao što je bila cena koju su plaćali neke prethodne generacije i 2012, 2013. i 2014, pa i 1999. godine. I ne znam da li neko „kukumavči“, kao što je ovde neko govorio ili ne, da li neko od nas kuka ili ne, a znam da se i to događa, da nam nije teže nego što je bilo nekim prethodnim generacijama i generacijama koje su se sa ovim problemima suočavale pre nas.

I baš zato što smatram da je potrebno da pokušamo da preokrenemo te istorijske tokove, mi iz srpske koalicije NADA iz ovog poslaničkog kluba Novi DSS – POKS nećemo glasati za usvajanje Izveštaja Vlade Republike Srbije, odnosno Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Kancelarije za koordinacione poslove.

Da vam kažem odmah još nešto, nemojte misliti ni jednog časa da potcenjujemo ovaj rad. Nemojte misliti da bagatelišemo s onim, ne što je ovde napisano, nego s ovim što je ovde opisano. Nismo mi ni bez iskustva, još manje bez odgovornosti da ne znamo da sve ovo zahteva i truda i znanja i požrtvovanost. Nismo ni glupi da smatramo da je na Kosovu bolje da neki kosovski operater distribuira električnu energiju ili da daje telekomunikacione usluge od „Elektrosevera“, recimo, ili od MTS d.o.o. Nismo glupi da ne mislimo da će biti lakše ljudima gore i svim Srbima sa Kosova i Metohije, naročito na severu, da postoji neki direktorat kosovske policije „Sever“ koji će voditi Srbin. Sve to treba raditi i sve je to teška borba i nju razumemo.

Jedini problem što sve to što jeste nešto što treba raditi u ovom kontekstu funkcioniše u okviru pravnog poretka, secesionističkih institucija, secesionističkog Kosova.

Drugim rečima, vi ogroman trud ulažete da uredite život u vagonu koji se nalazi u vozu koji ide u provaliju. I moja prva, da kažem, nepobitna činjenica i zašto nećemo glasati za usvajanje ovog Izveštaja, potpuno razumevajući trud i rad koji ulažete i vi gospodine Petkoviću, znamo se 15 godina minimum i radili smo na ovome zajedno nekada, ne baš na ovome, ali na borbi, leži u činjenici da ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije.

Ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije neminovno, zato što ova politika počiva na ustupcima. I gospodine predsedniče, to ste i vi rekli maločas kada ste govorili o pritiscima Zapada, da činimo i dalje ustupke. Mi godinama činimo ustupke, decenijama.

Hajde samo neke da podsetim, nije bitno, vratiću se na pitanje odgovornosti. Rekonfiguracija UNMIK-a 2008. godine, gde smo pustili EULEKS da dođe i da vodi glavnu reč. Izmeštanje pregovora 2010. godine iz UN na EU, početak tehničkog dijaloga 2011. godine, gde jesmo pomagali funkcionisanje secesionističkih institucija, ako ništa kroz davanje kopija katastarskih i matičnih knjiga. Pa to je, ljudi, olakšavanje, funkcionisanje secesionističkih institucija ako ništa drugo.

Godine 2013. Briselski sporazum. Jesmo dali pravosuđe, stavili ga u okvire secesionističkih institucija, povukli te policajce koje smo imali dole, sve smo to uradili i da ne nabrajam dalje.

Uostalom, gospodine predsedniče Republike, vi imate običaj i s punim pravom i krajnje legitimno da govorite o rezultatima. Imate tu sportsku metaforu semafora. Pretpostavljam da vam je u glavi semafor na stadionu fudbalskom, ali potpuno je nebitno. Jesu rezultati ti na osnovu kojih se cene dela i efikasnost politike i rada bilo koga od nas.

Ja ću sada skratiti priču. Rezultat ovakve kosovske politike koja se odvija u kontinuitetu od 2008. godine, jeste da je na Kosovu i Metohiji sve manje države Srbije i posledično sve manje Srba. I ova činjenica je nažalost neoboriva. Kada kažem da ova politika kosovska nije dobra, to kažem zato što on ima svoj logičan ishod, gospodo. Ima svoj logičan ishod zato što isti uzroci daju iste posledice iz ustupka ustupak, neće ostati više ništa ni od srpske države, a nažalost ni od Srba na Kosovu i Metohiji, a to ne sme da se dogodi.

To ne sme da se dogodi jer mi Kosovo i Metohiju ne smemo da izgubimo, prosto ne smemo. Neko je ovde rekao „sveta srpska zemlja“. Ljudi, jeste. Ovo što ću sada reći govorim bez ikakve patetike, bez ikakvog romantičarskog zanosa, kamoli mladalačkog. Niko ovde više nije mlad, ali reče kolega poslanik u početku ove sednice kako su Mađari gubili teritorije. Jesu. Gubili su i Srbi teritorije, Makedonija, pa i zapadno smo gubili teritorije, ali ljudi Kosovo i Metohija nije bilo kakva zemlja.

Znate, veliki srpski istoričar, Radovan Samardžić, je imao tu rečenicu koja je naprosto tačna – Kosovo je bilo i ostalo metafizički obrazac održanja našeg naroda. Ljudi, predamo Kosovo sutra, čitajte „Gorski vijenac“, hajde čitajte ga, gubi smisao, Gledajte Nadeždu Petrović „Gračanicu“, nemate šta da gledate. Čitajte, pominjali ste ovde neke autore, možemo i Matiju Bećkovića, ljudi pola naše kulture, našeg nacionalnog identiteta koji je sav protkan kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, vidovdanskom etikom brišemo kao gumicom.

Znate, pominjali smo razne autore, Andre Malro, jedan strani pisac je rekao obraćajući se nama Srbima, to je razgovor sa Živoradom Stojkovićem, nebitno, znate li šta je rekao? Kaže: „U krajnjem slučaju, to što vas čeka na Kosovu, ti problemi“, to su neke sedamdesete godine, šezdesete, kaže: „Možda i ne bi bili toliko strašni da je Kosovo samo pitanje vaše prošlosti i vaše istorije, ali ne, problem je što je Kosovo pitanje vaše kulture, nacionalne kulture, a to nikada nije stvar prošlosti“. Nacionalna kultura je nešto što jedino možemo da imamo, što pravi biće nacionalno jednog naroda i to je uvek stvar sadašnjosti. Ljudi, epske pesme se dele na cikluse gde je osovina kosovska bitka.

Ali, hajde, recimo, da to nikoga ovde ne dotiče. Znam da većinu vas sa ove strane dotiče. Nisam siguran da većinu kolega sa ove strane to dotiče. Relativno legitimno, nije problem. Uvek je bilo u srpskoj eliti ljudi kojima je uvek nešto bilo preče od Srbije, te su bili veći Jugosloveni od Srba, pa su bili veći komunisti od Srba. Sada imamo veće evropejce od Srba. Dobro. Čudan je to fenomen, pozabavićemo se i time jednog dana kada preuzmemo odgovornost za vođenje ove države, ali nije dobro. Nije to jedini argument zašto mi ne smemo da prihvatimo i da se predamo kada je Kosovo u pitanju. Predamo li sutra Kosovo, prekosutra otvaramo niz ozbiljnih geopolitičkih teritorijalnih pitanja u užoj centralnoj Srbiji, a nakosutra gubimo Republiku Srpsku.

Ljudi, budućnost jednog naroda se ne gradi na konstantnom povlačenju, uzmicanju i predaji, kao što niko od nas u svom ličnom životu ili naše porodice, ne gradimo naše budućnosti na porazima i povlačenjima, tako ni jedna nacija ne može to da uradi. Naša skorašnja istorija to dokazuje. U Krajini srpskoj se nije branila samo Krajina, nego se branilo Kosovo i Metohija, kao što se danas na Kosovu i Metohiji ne brane samo ovde ovi ljudi, Kosovo i Metohija, nego i niz drugih ozbiljnih pitanja. To ovde apsolutno svi znate.

Ta borba na koju smo osuđeni, sviđalo nam se to ili ne, mi smo osuđeni na tu borbu, ne podrazumeva samo da kažemo: „Nikad nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije“. To se valjda podrazumeva.

Čujem sad u javnosti par ljudi, neki nisu ovde prisutni u sali, neki nisu ni narodni poslanici, može sve, ali nikada nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije. Ne može. Secesiju svakako priznati nećemo, to je preduslov, to je nužan uslov, ali ne i dovoljan i ne može sve. Ova borba podrazumeva da se borimo za povratak Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak, u puni ustavno-pravni poredak Republike Srbije.

Da li će ta borba biti laka? Neće. Da li će koštati? Hoće. Da li je rizična? Jeste. Da li može da dovede do dela stvari u kome ste vi, gospodine predsedniče Republike, govorili? Verovatno da može, ali koliko god da košta biće višestruko jeftinija od gubitka teritorije, stalne nestabilnosti i nemogućnosti da uređujemo zemlju i ekonomski i pravno i na svaki drugi način.

Sad, pre nego što pređem na sledeću činjenicu, još jedna stvar. To je nešto što u retorici o borbi kada je u pitanju Kosovo i Metohija često čujem. Nije bitna država, bitan je samo narod na Kosovu i Metohiji.

Naravno da su bitni naši građani sa Kosova i Metohije i naš narod na Kosovu i Metohiji. Ali, ljudi njihov položaj zavisi direktno od odbrane prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom. Nezavisno Kosovo i Metohija, kakve god garancije uspemo da ostvarimo, dogovorimo, za 10, 15, 20 godina neće više biti živog Srbina. Prava Srba da, ali ne bez prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom.

Sad ću vam reći nešto i nemojte samo posle da me napadate da je to neodgovorno, da je to ratno huškački, da je to ovako ili da je to onako. Reći ću banalnost. U toj borbi moramo da budemo spremni na sve i da se u toj borbi služimo svim raspoloživim sredstvima ne daj Bože. Moramo da izbegnemo situaciju po skoro svaku cenu da dođemo u takvu situaciju, ali kao svaka država nećemo nikada smeti da se odreknemo da upotrebimo sva sredstva koja stoje na raspolaganju svim državama, pa i državi Srbiji.

Verujem da mi nećete uzeti za zlo ovu banalnu činjenicu, jer je vaša vlast, predsednik Republike dao tu naredbu, nisam ja, niti bilo ko iz opozicije, to i ne možemo, kad je bila prethodna kriza na Jarinju, da se naše ratno vazduhoplovstvo podigne i da nadleće administrativnu liniju, što smo mi lično, ja lično, pozdravili. Ne što volimo da zveckamo oružjem, niko ne voli, niko normalan, zdravo konstituisan psihološki ne želi tako nešto, ali je to potez odgovoran, možda rizičan, možda ovakav, možda onakav, ali neophodan bio.

U toj borbi još par činjenica. Zapad nam nije partner i nikad nam neće biti partner. O ovome ste i vi sami govorili dovoljno. Ne znam, čujem po nekad i od kolega iz opozicije, to sam slušao u kampanji, kako ćemo mi napraviti dogovor sa zapadom u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ljudi, zaboravite to. Šta treba zapad da nam učini da shvatimo da sa njima dogovora nema? Napravili su albansku državu 2012. Podržavali separatizam 90-ih, izvršili agresiju 1999. godine, podržavali secesiju, priznali secesiju 2008. godine i sad nas teraju da i sami priznamo. Nema dogovora. Na našu veliku žalost, ali nema, tako je. Da je to tako potvrđuje i taj naš čuveni evropski put. Ja ne znam, braćo i sestre, kako vam više ne dosadi da pričate o EU, a to možda više trebaju ovde da se okrene? Kako vam ljudi više ne dosadi? Dvadeset godina, 30 godina pričamo o tome i onda nam dođe Šolc i kaže - braćo Srbi, ne kaže to tako naravno, ali kaže – gospodo iz Srbije, jedini uslov za vas je da priznate secesiju Kosova. Hvala vam na tome i hvala mu na tome. To smo dugo lagali svoj narod da to nije uslov sada znamo da jeste. Mi to pričamo 14 godina unazad, ali nema veze, bitno da smo sada svi svesni tog uslova i te činjenice.

Da ne trošim vreme na pitanje normalizacije odnosa koje ne znači ništa drugo nego zahtev za priznanjem secesije Kosova po modelu dve Nemačke iz 1972. godine gde reč normalizacija stoji u temeljnom ugovoru i nakon tog ugovora obe Nemačke su ušle u UN, Zapadni blok priznao Istočnu Nemačku, Istočna Nemačka Zapadnu Nemačku, jedna drugu oslovljavaju kao države i garantuju teritorijalnu celovitost jedne druge. Mogao bih satima, ali nije poenta.

Hoću da vam kažem nešto drugo. Možemo da se prepiremo, rekoh, do jutra ko je šta kad radio, ali, braćo i sestre, od odgovornosti pobeći nećemo, niko od nas. Odgovornost za ovo pitanje je zajednička. Možete vi na mene da se ljutite. Na mene baš i ne možete, ali možete na stranku koju vodim, ne možete ni na koaliciju, možete na stranku koju vodim, novi DSS, tada DSS, da nas napadate što smo pustili Kurtija. Evo ja to kažem, jeste, to je notorna činjenica, nikakva tajna nije što je tada oslobođeno dve hiljade šiptarskih terorista, neki jesu, neki nisu, da, jeste, što nismo angažovali vojsku 2004. godine kada je bio pogrom, možete i to da se ljutite. Kažete – organizovali molebane, skupove. Na tim skupovima su bili svi ti. Tomislav Nikolić je govorio na tom skupu 2008. godine, ali nema veze. Recimo da se ljutite i zbog toga. Ja mogu na vas još više da se ljutim, na vas što se povukli vojsku 1999. godine, mogao bih to da kažem, što ste potpisali Briselski sporazum 2013. godine, što ste krenuli u dijalog 2011. godine. Možemo do mile volje. I, izvinjavam se na izrazu, džaba. Možemo da se durimo, da se ljutimo – džaba.

Jedino pitanje koje se tiče svih nas – kako dalje? Kako dalje ako hoćemo da se istinski borimo za Kosovo i Metohiju, a da logičan ishod ne bude priznanje de fakto, de jure, suštinski priznanje secesije. Moramo radikalno da promenimo našu kosovsku politiku. Kada to kažem, u raspravi ću reći detaljnije šta nam valja činiti iz perspektive srpske koalicije NADA, ali kada kažem da nam je potrebna radikalna promena politike ne znači da se ona nužno mora radikalno i sprovesti. Nikada se državni brod ne okreće preko noći i politika državnog broda. Nismo ni maloumni, ni neodgovorni da vam kažemo sada – prekinite razgovore, recite Evropi da prošeta, kako beše ono – bejbe, da ne pominjem to – zalutala si itd. itd. Znači, niko to ne traži. Postepeno se može promeniti politika. Ja mislim da se politika postepeno mora menjati, ali ta promena u konačnom ishodu, i završavam, gospodine predsedniče Narodne skupštine, dajte mi još 10 sekundi, u krajnjem ishodu ta politička promena mora biti radikalna. Ne vidim, iskreno, drugi način da se na zadovoljavajući način izborimo sa ovim problemom koji je problem jedne generacije i koji će biti ogledalo svih nas. Zahvaljujem se na pažnji.

Imovinska karta

(Beograd, 31.08.2022.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (samo paušal) Republika Mesečno 35000.00 RSD 01.08.2022 -
Pravni fakultet u Beogradu (Nastavnik) Republika Mesečno 174000.00 RSD 05.01.2012 -