Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani kolege poslanici, postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, a odnosi se na izvoz „Fijatovih“ automobila na rusko tržište.

Dakle, od dolaska SNS na vlast, od 2012. godine, prošlo je punih pet godina i ušli ste u šestu godinu, a Srbija i njeni građani i danas plaćaju cenu neispunjenih obećanja i nesposobnosti da se država vodi na pravi način. To možemo da vidimo danas na mnogim primerima, a jedan od njih jeste upravo i „Fijat“, koji je aktuelan u prethodnim danima. Upravo bih želeo da postavim pitanje u skladu sa dešavanjima u automobilskoj industriji „Fijat“ u Srbiji.

Premijer je po svom ustaljenom običaju 2013. godine, premijer Vučić, odnosno tada je bio prvi potpredsednik Vlade, obećao da će Srbija odnosno „Fijat“ izvoziti 10 hiljada „Fijatovih“ automobila na rusko tržište, bez carine. Citiraću izjavu: „“Fijat“ automobili Srbija će do kraja godine izvesti u Rusiju prvi kontigent od 10 hiljada novih modela „Fijata 500 L“, proizvedenih u fabrici u Kragujevcu. Tu kvotu smatramo samo početkom i nadamo se da ćemo je povećavati u budućnosti.“

Ta izjava iz 2013. godine, naravno, premijeru Vučiću, dok je bio premijer, nije smetalo da svake naredne godine ponavlja tu izjavu, pa čak to obećanje i 25. maja ove godine, u kampanji za predsednika Republike Srbije, kada je u Kragujevcu prisustvovao promociji novog restilizovanog modela „Fijata 500 L“, kada je slavodobitno govorio o pozitivnim rezultatima po srpsku ekonomiju koje stvara „Fijat“, da poslovanje te kompanije čini 3% bruto društvenog proizvoda Republike Srbije i gotovo 8% ukupnog izvoza Republike Srbije.

Pozvao je građane tada da kupuju Fijatove automobile, naveo da očekuje da pitanje izvoza na rusko tržište bude rešeno pre kraja ove godine. Mi smo danas u 2017. godini. Dakle, od 2013. godine svake godine slušamo jedno te isto obećanje, da je ispunjeno to obećanje, verovatno danas ne bismo imali radnike na ulici i ne bi radnici trebali da upozoravaju državu kako treba da se domaćinski posluje, i kako treba da se razgovara sa ozbiljnim kompanijama kao što je „Fijat“.

S obzirom da je izostao dijalog između rukovodstva i Vlade Republike Srbije, radnici su morali sami da izađu na ulice i da na neki način primoraju aktuelno rukovodstvo Republike Srbije, koje je očigledno u prethodnim godinama, umesto da dogovara saradnju i razvoj saradnje sa investitorima, bilo zauzeto organizovanjem izbora svake godine i izbornih kampanja i svake godine trošilo više od šest meseci na izbore i novce i vreme, a paralelno s time se ništa nije dešavalo da se stvore uslovi za privredni razvoj u Srbiji.

Takođe, gospodin Putin je izjavio da postoji ta mogućnost 2014. godine. I kada je posetio Srbiju, imao je pitanje zašto tog izvoza u Rusiju nema i šta je doprinelo tome da Vladimir Putin promeni mišljenje i kakva je uloga Aleksandra Vučića u tome?

Paralelno s time, ministri i premijer daju nekakve izjave koje nisu odgovorne, kao što je rekla gospođa Brnabić da stoje politički interesi i nečija ozbiljna namera iza štrajka u „Fijatu“, ili gospodin Đorđević, koji je rekao da radnici „Fijata“ u stvari treba da pokažu malo više ljubavi prema Srbiji. Ja mislim da su oni neodgovorni sa svojim izjavama, a ne radnici koji samo traže bolje uslove rada.

Takođe, ekonomska politika se pokazala kao vrlo pogubna i pored toga što imamo probleme sa „Fijatom“, da ne govorim o svim onim preduzećima koje je ova vlast za zadnjih pet godina ugasila, počev od „Prve petoletke“, „FAP-a“ Priboja, „IMT-a“, „14. oktobra“ i svih drugih fabrika.

Drugo pitanje se odnosi na premijera Vučića, a to je vezano za kontraverze koje prate svaku njegovu posetu Americi, gde je on otišao tamo da podnosi nekakve izveštaje i vidimo sada dokumente koji su izašle u javnost, pisanje određenih kongresmena, pojedinih, za odgovor na neka pitanja na koja nije odgovorio.

Evo, jedno od tih pitanja koje treba da odgovori građanima Srbije, a ne nikom u američkoj administraciji, izveštaj da mala grupa ljudi predvođena predsednikovim bratom Andrejom Vučićem i četvoricom njegovih bliskih prijatelja Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačom nastavi da rukovodi svim infrastrukturnim i javnim projektima. Citirao sam ono što treba da odgovori predsednik Vučić građanima Srbije, a ne nikome u američkoj ambasadi.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, postavljam pitanje ministru kulture i informisanja, ministru privrede i Vladi Republike Srbije vezano za privatizaciju i sprovođenje seta medijskih zakona i privatizaciju medija i kakvi su efekti i rezultati privatizacije medija.

Naime, prilikom donošenja Zakona o privatizaciji medija ideja je bila da se obezbedi mogućnost uvida u transparentnost funkcionisanja i vlasništva medijskih kuća, da država izađe iz vlasništva u medijima, da se građanima obezbedi transparentno, istinito i blagovremeno informisanje. Čini mi se da danas imamo situaciju koja na sve liči, osim na to šta je bila priča kada ste obrazlagali motive za usvajanje seta medijskih zakona.

Pre nekoliko dana smo imali dan koji je obeležen kao Dan slobode medija, a čini mi se da u Srbiji danas time ne možemo da se pohvalimo, jer su mediji sve samo nisu slobodni, nepristrasni i nisu mediji iz kojih je država izašla. Dakle, stanje u medijima danas je gore nego kada je današnji predsednik i premijer bio ministar informisanja 90-tih godina. To možete videti na bezbroj primera. Jedan od njih je „Tanjug“ i to je takođe nastavak mog pitanja – kakav je status danas Novinske agencije „Tanjug“ koja je ugašena 31. oktobra 2015. godine u skladu sa zakonom, međutim ona danas funkcioniše radi nesmetano i ne samo što obezbeđuje finansiranje, već obezbeđuje i dobit iz svog poslovanja.

To nije u skladu sa zakonom i oni izgleda postaju još jedno obeležje vladavine vaše, odnosno još jedan fantom. Pored fantoma „Savamale“ imamo iz medijske oblasti fantome kao što je Novinska agencija „Tanjug“. Zanima me kako će se rešiti njen status i kako će „Tanjug“ funkcionisati u narednom periodu? Nije „Tanjug“ jedini. Imate bezbroj primera lokalnih medija gde ste vi pod kapom medijskih zakona navodno želeli da profesionalizujete rad medija. Sada imate situaciju da je Televizija Kragujevac ugašena posle privatizacije i da sada želite ponovo da je vratite i Vlada je donela odluku da se Televizija Kragujevac sa svim dugovima koji su u međuvremenu nastali vrati Gradu Kragujevcu. Naravno, šta drugo mogu reći na to, nego da ste nekom Radojici Milosavljeviću, nekom Gašiću i sličnima dali da privatizuje te televizije, da se malo poigraju sa njima i onda da ih ponovo vrate državi da država to finansira. Niti država niti njeni građani niti mediji nisu, niti mogu biti igračka niti bilo kog pojedinca, niti bilo koje vlasti.

Naravno, taj izlazak države iz medija je bio takav što su sredstvima iz lokalnih budžeta i drugih državnih institucija ti mediji privatizovani. Privatizovani su oni koji su bili podobni režimu i danas se ne finansiraju iz svog poslovanja profesionalnog, odnosno te privatne firme obezbeđuju sredstva iz konkursnog finansiranja kroz jedinice lokalnih samouprava.

Po pravilu u najvećem broju slučajeva oni mediji koji su podobni Vladi Republike Srbije dobijaju najveće iznose sredstava i onda oni služe za prikrivanje istine i stanja u društvu, služe za manipulaciju, služe za stvaranje atmosfere straha, za stvaranje atmosfere mržnje i da redovno imate serijale razno raznih naslovnih strana koje pozivaju na ratove. Imate na televizijama uvedene emisije u jednom periodu državnih udara, razno razne situacije u Jajincima i sve sa idejom da se zapravo skrene pažnja sa istine i stanja u kakvom se danas Republika Srbija nalazi.

Upravo zbog toga sam kao poslanik Narodnog pokreta Srbije i naša poslanička grupa Socijaldemokratska stranka, Narodni pokret Srbije podneli juče predlog za obrazovanje anketnog odbora radi utvrđivanja stanja u medijima posle procesa privatizacije i stanja sa agencijama i medijskim kućama čiji status nije rešen, kao što je „Tanjug“, kao što je „Politika“, „Novosti“, jer smo pre nekoliko dana mogli čuti i od samog ministra kulture i informisanja koji sada pokušava da iznađe neki nov način za funkcionisanje ovih medijskih kuća, pa možda se sada i oni ponovo vrate pod državna jasla što govori da vi nastavljate da kršite zakone koje sami ovde usvajate većinom poslanika iz vladajućih struktura u Narodnoj skupštini. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovane kolege poslanici, evo, u nedelju, za tri dana od danas se navršava punih godinu dana od kako se desio slučaj rušenja objekata u centru Beograda.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću, premijeru Aleksandru Vučiću i Višem tužilaštvu – dokle se posle godinu dana stiglo sa utvrđivanjem ko je odgovoran za rušenje objekata u centru Beograda? To je presedan u uređenim društvima da se pod okriljem noći građevinskim mašinama i bagerima, nekim građanima Republike Srbije poruše kuće, poslovni objekti, koji su bili u njihovom vlasništvu.

Dakle, godinu dana smo slušali najave, različita obećanja premijera da su za to odgovorni neki kompletni idioti, da su to ljudi iz vrha beogradske vlasti i sada kao epilog i prvu presudu imamo presudu Osnovnog suda u Beogradu, u kojem je rečeno da je u rušenju učestvovalo preduzeće „Milenijum tim“. To zapravo nije dovoljno, potrebno je naći ko je taj ko je nalogodavac i koji je naložio da to ili bilo koje drugo preduzeće ili bilo koji drugi pojedinac učini jedno takvo delo, jer u tom periodu je suspendovana država Srbija na jednom delu teritorije.

Policija nije reagovala na pozive građana koji su se žalili, ljudi su vezivani i ustavna prava su najgrublje ugrožena svim tim građanima koji su u tom trenutku bili u objektima ili pored objekata, koji su vezivani i sklanjani dalje od svojih objekata da bi se ti objekti porušili, a ta teritorija dala nekim investitorima, ne znamo kojima, pominju se Arapi, ali pominju se i neki drugi, da tu naprave stambeno-poslovni objekat.