Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, ono što je SRS pokušavala sve ovo vreme jeste da primerima oslika tranziciono društvo u Srbiji, društvo koje je zaista prepuno primerima diskriminacije po raznim osnovama.
Pokušali smo da ukažemo na potrebu da ovaj predlog zakona bude što bolji, konkretniji i jasniji, u smislu makar rukovođenja ka boljem i pravednijem srpskom društvu. Mi izražavamo sumnju da, nažalost, to neće biti ostvarivo u skorije vreme.
Gledamo situaciju, mislimo da će sve teža ekonomska i socijalna situacija da nas zadesi u ovim danima koji su pred nama, da će sve veći broj ljudi ostajati bez posla, da će sve veći broj ljudi biti diskriminisan pri apliciranju za ostvarivanje radnih prava, da će Srbija utonuti u jednu krizu iz koje će se teškom mukom izvući, ukoliko je suditi po ovoj političkoj volji.
Vi ste odabrali put. EU i put ka Evropi nemaju alternativu, to je vaše legitimno pravo, poštujemo sve one koji su glasali za taj put. Mi imamo drugi put. Za nas Srbija nema alternativu. Ono što mi razumevamo kroz sve ove predloge zakona jeste kako da uredimo i osposobimo srpsko društvo za teška i turobna vremena koja ga čekaju, a da pri tom u ovoj Srbiji svako pronađe svoje mesto, bez obzira na bilo koje svojstvo koje ga razlikuje, a posebno političko ubeđenje.
SRS je u tom smislu podnela ovoliki broj amandmana, želeći samo da implicira na jednu činjenicu: postoji član 21. najvišeg zakonodavnog akta države Srbije, a to je Ustav, koji vrlo jasno i decidno kaže da ... (Predsedavajuća: Dva minuta.)
Izvinjavam se, samo da završim misao, ukoliko mi dopustite...

Gospodine predsedavajući, moje vreme teče, a nisam ni prišla govornici, te vas molim da uvažite to. Hvala vam puno, gospodine Novakoviću.
Dakle, mi smo se zaista trudili. Imate obrazloženje ovog amandmana. Mislimo da je to neustavna kategorija, kao kada je reč i o svim ostalim poverenicima, dakle ne temelje se u najvišem zakonodavnom aktu države Srbije.
Međutim, ono na šta bih zaista i konačno trebalo da skrenemo pažnju, nadam se zaista da ću ovih minut i 27 sekundi uspeti da konačno završim priču koju sam počela pre neki dan. Prvo, još jedan apel na kolege iz vladajuće koalicije koja čini vlast u Srbiji – 15 minuta je možda previše za obrazlaganje amandmana, ali priznaćete svi dva minuta je premalo.
Država Srbija se zaista nalazi u istorijski, ekonomski i socijalno teškim trenucima kakvi su retko zabeleženi ili možda nezabeleženi u poslednjih dvadesetak godina. Porast nezaposlenosti, nemogućnost da se odgovori na svakodnevne izazove, dovešće sve nas građane Srbije u jednu istu situaciju – neće postojati porodica u Srbiji koja neće biti dotaknuta nesrećom.
Ono što konačno i na kraju ovog mog današnjeg pokušaja izlaganja na temu amandmana na predloženi zakon želim da kažem – da poslanička grupa SRS će pokrenuti inicijativu za osnivanje pododbora, na osnovu člana 40. poslovnika o radu Narodne skupštine, koji će se baviti zaštitom ljudskih i manjinskih prava.
To je deo odgovora koji ste mi, uvaženi gospodine ministre, ostali dužni – kako to da demokratska vlast, od stupanja na političku scenu u smislu vlasti, nije napravila. Evo, poslanička grupa SRS će napraviti to. Gospodine Novakoviću, evo završavam misao. Mi apelujemo sada na državljane Srbije – da upute sve podneske na pododbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Čini se da će tu biti dosta posla.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, drago mi je da vas vidim ovde u sali. Moram da vas podsetim da ste mi ostali dužni par odgovora na nekoliko pitanja od prošli put. Nadam se da ćemo tokom rasprave u pojedinostima i čuti vaš odgovor.
Da ne trošim vreme predviđeno za poslaničku grupu, dakle, ono što bi trebalo zaista da bude, uslovno rečeno, još jedna slika srpskog društva koje bi trebalo da bude utemeljeno na Ustavom garantovanim pravima, pogotovo kada je reč o članu 21. stav 3, u kojem se kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja. SRS naravno da misli da je srpskom društvu i te kako potreban zakon za borbu protiv diskriminacije zato što srpsko društvo odslikava diskriminaciju u svim oblastima društvenog ispoljavanja.
S obzirom da govorim uglavnom o konkretnim primerima, jedan od najflagrantnijih primera političkog diskriminisanja je naravno slučaj Vojislava Šešelja, ne samo zato što to tvrdi SRS, već i zato što eventualno sada možemo da navedemo druge izvore.
Imali ste bivšeg tužioca, glavnog tužioca Haškog tribunala, gospođu Del Ponte, koja je posvedočila o tome da je, nažalost, ubijeni premijer i nekadašnji predsednik DS gospodin Đinđić preporučio Karli del Ponte da vodi dr Šešelja u Hag i da ga ne vraća. Drugi izvor koji takođe govori u prilog najužasnijeg primera političke diskriminacije, dakle, potpune diskriminacije jednog političkog protivnika većine koja je došla na vlast posle 5. oktobra, jeste izvor o kojem se govori u sada već čuvenoj knjizi ''Sačekuša za Srbiju''. Ovo je, pretpostavljam da znate, bivši šef beogradske Udbe, gospodin Zoran Mijatović, koji sasvim sigurno nije bio naklonjen SRS nikada.
On u jednom delu ''Fenomen Šešelj'' govori upravo o toj vrsti političke diskriminacije, smišljenoj od strane DOS. Šešelj je nesumnjivo bio, kaže on, fenomen ne samo za Klintonov štab, Šešeljem će se intenzivno baviti i čelnici DOS u vreme kampanje za republičke parlamentarne izbore.
Bilo je i onih, kako navodi bivši šef beogradske Udbe, gospodin Zoran Mijatović, koji su nakon dolaska na vlast smatrali ne samo da Šešelja treba izručiti Hagu, nego i zabraniti delatnost SRS. Te činjenice se nisu mnogo ni tajile u javnosti, ali je sve teško išlo jer su protiv sebe imali dobro organizovanu stranku i njegovog lidera. Naše duboko političko ubeđenje je da od toga stranke koje su gravitirale oko nekadašnjeg DOS-a, koji i dalje čine vlast u Srbiji, nisu odustale. Skorašnji primer je dokaz toga.
Kaže – posebnu upornost u dokazivanju zločinačke aktivnosti Radikalne stranke ispoljavao je ministar Dušan Mihajlović, stalnim insistiranjem, a to je direktno mešanje u rad tajne službe, da oba resora pokušaju da iščeprkaju nešto o učešću Šešeljevih radikala u ratnim zločinima. Između ostalog, gospodin Mijatović kaže: ''Kako to da vi, profesore, nemate baš nikakve podatke o zločinima Šešeljevih dobrovoljaca? Cela Srbija o tome nešto zna.''
Naravno, gospodin Mihajlović je bio vrlo uporan u tome, pronašao je konačno dva svedoka. Gospodin Mijatović se odupro takvom ponašanju i pokušaju korišćenja tajne službe u političke svrhe. Pošto je gospodin Mijatović očekivao kapitalne svedoke zločina, on to nije dobio, to su samo bili iskazi ljudi koji su bili ucenjeni da tako govore zarad lične koristi, on se zapravo tada i vrlo značajno zamerio tadašnjem ministru policije.
Ali, bez obzira na sve to, ono što je suštinski važno jeste sledeće – da je dr Vojislav Šešelj ne samo po tvrđenju gospodina Mijatovića u knjizi ''Sačekuša za Srbiju'', ne samo po pisanju Karle del Ponte, bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala, politički diskriminisan. Optužnica je pisana u Srbiji i poslat je u Haški tribunal da bi se sklonio sa političke scene Srbije. Po čijem nalogu? Direktno po nalogu Vašingtona.
Dakle, s obzirom da sam vam navela jedan primer koji se odnosi na predsednika SRS, trenutno najjače opozicione stranke u Srbiji, SRS izražava sumnju, a pri tom i zabrinutost, s obzirom da se Skupština polako ali sigurno pretvara u disciplinsku komisiju Borisa Tadića, a Srbija zbog ugrožavanja i diskriminacije ekonomskih i socijalnih prava državljana Srbije u gulag gospodina Borisa Tadića, da će ovaj zakon o borbi protiv diskriminacije nažalost biti tek samo mrtvo slovo na papiru za većinu građana Srbije, a za političke neistomišljenike batina.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandmani koje je podnela poslanička grupa SRS zapravo po svojoj suštini ojačavaju taj čuveni član 21. Ustava, kao najvećeg zakonodavnog akta u Srbiji, a mi primerima samo pokušavamo da oslikamo naravno društvo kojim, uslovno rečeno, stranke koje gravitiraju oko nekadašnjeg DOS-a vladaju. Ovo je, dame i gospodo, projekat nekadašnje nezavisne elektronske mreže ANEM, nastao 93. godine, 97. godine je zapravo pokrivao 70% područja, odnosno stanovništva Jugoslavije, broj članova je bio 30 stanica.
Dakle, pričamo o periodu koji se najčešće na određenim mestima kada je reč o demokratiji, stanju ljudskih prava zove totalitarnim periodima, u kojem je bez ikakvih smetnji 97. godine radila Asocijacija nezavisnih elektronskih medija.
Da se podsetimo ko je njih finansirao. Godine 98. otvoreno društvo iz Budimpešte, Fond za otvoreno društvo, pa USAID, britansko ministarstvo spoljnih poslova, pa SIDA EU, holandsko ministarstvo spoljnih poslova. Dakle, imali su nesmetan pristup satelitu, bibisijevoj mreži i naravno Internetu.
Dakle, govorimo o mogućnosti slobodnog širenja i izražavanja političkih ubeđenja. S druge strane, mi smo u 2009. godini i pretpostavljam, gospodine ministre, da ste imali prilike da vidite izveštaj Zaštitnika građana za 2008. godinu, koji između ostalog kaže – ljudske i manjinske slobode i prava u Republici Srbiji se štite i poštuju, pri čemu je nivo slobode i prava garantovan propisima viši nego nivo njihovog ostvarivanja i zaštite u praksi.
Kada je reč o političkoj diskriminaciji ili (Predsednik: Vreme.)… izvinjavam se.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, kao što vidite, prema odredbama novog poslovnika vrlo je teško u dva minuta obrazložiti amandmane. Zaista pokušavamo, sa više ili manje uspeha, da popravimo određene zakonske predloge, zapravo da se izborimo samo za jednu osnovnu stvar, a to jeste život dostojan čoveka u državi Srbiji.
Tamo gde sam pre izvesnog vremena stala, zaista bih htela da nastavim, s obzirom da se radi o poslednjem izveštaju Zaštitnika građana, a tiče se stanja ljudskih i manjinskih prava i državi Srbiji koja su do sada na vrlo niskom nivou. Kao što Zaštitnik građana kaže, ono što je garantovano propisima, apsolutno se u praksi poštuje na vrlo niskom nivou.
Između ostalog, Zaštitnik građana u svom izveštaju kaže – veliki broj razočaranih građana, posebno siromašno stanovništvo i pripadnici marginalizovanih grupa, ljudska prava doživljavaju kao apstraktni, ponekad i elitistički koncept, dalek od njihovog svakodnevnog života.
Pretpostavljam da ćete se složiti, makar ne glasno, da je ovo dovoljna slika stanja u državi Srbiji 2009. godine, kada je reč o ljudskim i manjinskim pravima.
Ono što bi zaista hteli, kao poslanička grupa, da pridodamo argumentaciji, da ne znamo na koji će način zakon koji ste vi ovde predložili i obrazlagali, branili, da bude proveden u praksi, kada do 2009. godine ljudska i manjinska prava u Srbiji nisu poštovana na adekvatan način. To ne kaže SRS, to kaže Zaštitnik građana koji je naravno...

Hvala, gospodine predsedavajući.
Javljam se po osnovu članova 27, 100. i 104. U članu 27, a tiče se vođenja Skupštine, naravno, gde se predviđa da se starate o primeni Poslovnika narodne skupštine. Danas smo dokazali zapravo potpunu diskriminaciju baš na osnovu potpuno restriktivnog Poslovnika.
Htela bih, gospodine Novakoviću, da mi odgovorite koji član ovog poslovnika predviđa da vi govornika usred rečenice, pre završetka misli, prekidate. To je na prvom mestu.
Drugo, ono što bi trebalo javnost u Srbiji zaista da zna i da bude potpuno jasno, ovde je reč o diskriminaciji prava opozicionih poslanika da slobodno izražavaju svoja politička uverenja i ništa više.
Stoga, gospodine ministre, svaka priča, svaka rasprava na temu zakona o borbi protiv diskriminacije danas pada baš ovde. Hvala.

Gospodine Novakoviću, teče mi tri sekunde da nisam ni počela da pričam. Zaista uvažavam vaš način vođenja sednice Narodne skupštine. U suštini, zaista nemam prevelike zamerke, jer zaista dopuštate svakome da ipak u granicama normale izađe i kaže ono što misli, odnosno izrazi političko ubeđenje po određenom pitanju.
Ovde se radi, a pozivam se na član 104, o kršenju dostojanstva govornika, koji treba da završi svoju misao, a prećutni dogovor je uvek bio da čekate da govornik završi svoju misao, bez obzira što će prekoračiti, možda, 10 ili 15 sekundi. Valjda je poenta da imamo mogućnost da na što bolji način obrazložimo amandman, ne bi li pomogli gospodinu, uvaženom ministru, da taj zakon izgleda mnogo bolje i funkcionalnije.
Druga stvar, možete, ako vam je zaista do dijaloga i demokratskih načela, govornika da upozorite da se bliži kraju tih dva minuta, jer teško je izlagati i pratiti vreme, pa bi onda zaista svi mi za ovom govornicom, gospodine Novakoviću priznaćete, izgledali sa mnogo više dostojanstva nego da nas prekidate usred misli. To je poenta ovog mog javljanja.
Zaista bih molila kolege iz vladajuće većine da još jednom razmisle o tome da je dva minuta i suviše kratko vreme za obrazlaganje amandmana. Hvala.

Upravo tako.

Gospođo Čomić, samo bih vas zamolila da mi kažete koliko vremena na raspolaganju još ima poslanička grupa.
(Predsedavajuća: Zaustavila sam vam vreme. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je devet minuta i 10 sekundi. Izvolite iz početka.)
Onda ću se zaista potruditi, s obzirom da i gospođa Pop-Lazić jeste na spisku, da vrlo brzo i kratko, u nekom vremenu koje je podnošljivo za kolege iz vladajuće većine, eventualno dva minuta, zaista eventualno dodam poneku boju ovoj temi koja se tiče zabrane diskriminacije.
Stav SRS naravno jeste sloboda, jesu prava, jeste pravna država i jeste odgovornost. Ukoliko odgovornosti nema, onda se slobode najčešće zloupotrebljavaju.
Međutim, ono što nama jeste izvesna nedoumica, drago mi je, gospodine ministre, da ste prisutni, pretpostavljam da ćete odgovoriti zapravo na ovu moju nedoumicu, zašto je konkretno DS čekala devet godina da stavi na agendu zakon o borbi protiv diskriminacije, s obzirom da ste vrlo važan partner u vršenju vlasti od 5. oktobra 2000. godine.
Mi smo ovde, gospođa Čomić to može da potvrdi, više puta kao poslanička grupa tražili i inicirali, posle početne zbunjenosti, da se između svih ostalih odbora, mislimo da je to vrlo važan, ako ne jedan od najznačajnijih odbora, formira odbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Ukoliko ne grešim, gospođa Čomić će da me ispravi, mislim da taj odbor nikada nije bio formiran od petooktobarskih promena naovamo, što je zaprepašćujuće.
Zaista, moram da nagovestim zbog srpske javnosti da će SRS, zbog stanja ljudskih prava u Srbiji 2008/2009, pretpostavljam i svih narednih godina, da inicira formiranje pododbora ili eventualno grupe u okviru određenog odbora, recimo Odbora za rodnu ravnopravnost, koji bi se bavio baš zaštitom ljudskih i manjinskih prava.
Zašto mi o ovome pričamo? Najčešće kada govorimo o svojoj ideološkoj osnovi, a tiče se velike Srbije koja obuhvata one prostore sa kojih su Srbi prognani, samo da vas podsetim, Srbi su etnički očišćeni sa teritorije Republike Srpske Krajine. Tokom dve akcije, "Bljesak" i "Oluja", negde oko 400.000 Srba je proterano. Nevino postradalih Srba u periodu ratova 1992-1995. na teritoriji Srebrenice - 6.387.
Dakle, Srbi jesu diskriminisan narod na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima. Nama, kao državi sukcesoru, ostalo je da se bavimo zaštitom tog prava većinskog naroda ovde, a poseban odnos prema Srbima na teritoriji Kosova i Metohije.
S druge strane, ono što je takođe vrlo važan i značajan problem koji ćemo mi, nadam se, otvoriti ovde kao temu jeste diskriminacija u ekonomskoj sferi, odnosno trgovinskim sporazumima i trgovinskim odnosima u okviru Cefte. Mi imamo frapantne podatke u odnosima bilateralnim između Srbije i Hrvatske i tu očekujemo da će nadležna ministarstva da, u skladu ovog trenda borbe protiv diskriminacije, zaista zaštite srpske nacionalne interese.
Ono što je takođe važno jeste diskriminacija koja se oseća u srpskom društvu posle tzv. demokratskih promena, a jeste u onom delu kada je reč o ostvarivanju radnopravnih odnosa, srpsko društvo je u većini politizovano. Ono što je ispred svakog prava koje garantuje Zakon o radu jeste pripadnost političkoj stranci. To su, dakle, samo nekakve teme u ovom kratkom vremenskom intervalu o kojima valja razmišljati. Odgovore na pitanje i dileme nadam se da ću čuti vrlo brzo.
To što mi sada, 2009. godine, dakle devet godina posle 5. oktobra 2000. godine, govorimo o zabrani diskriminacije je odnos vladajuće većine prema diskriminaciji. To što narod u Srbiji, koji redovno ostaje bez posla i ne može nigde da ostvari prava jer institucije suštinski ne funkcionišu, i prema izveštaju Saveta Evrope, ljudska prava u Srbiji su na vrlo niskom nivou, zakoni postoje, ali se ne sprovode.
Svedoči takođe odnos vladajuće većine, na prvom mestu DS, što Skupština Srbije, kao najviše zakonodavno telo, nema od 2000. godine odbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Hvala vam na strpljenju. Nadam se da ćete mi odgovoriti na ove dileme i eventualna pitanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, takođe ću pokušati da budem vrlo kratka u vremenu predviđenom za poslaničku grupu SRS zbog kolega koje su na spisku. Da je ova tema i te kako vrlo važna, a tiče se Nacionalnog prosvetnog saveta, svedoči naravno i broj od milion i 100 hiljada dece u predškolskom, osnovnom i srednje školskom obrazovanju koja su, priznaćete, resurs sa kojim se nije igrati.
Međutim, ono što SRS mora da vam predstavi sada jeste ekskluzivan izveštaj koji mi nismo imali prilike da čujemo, a zaista je pozitivan primer ograđivanja od vrlo neodgovornog ponašanja. Stoga trudiću se da izveštaj gospodina Miodraga Stokića, inače člana Nacionalnog prosvetnog saveta, podnet 9. februara 2009. godine, u što kraćem vremenu i pročitam svima vama da se upoznate zapravo sa tim kakav je odnos prema najosetljivijem delu onoga što se zove moderno demokratsko srpsko društvo.
Dakle, gospodin Stokić je napisao sledeće: "U periodu od maja 2008. godine do danas održano je šest sednica Nacionalnog prosvetnog saveta i na njima je pretežno bilo reči o tome da li je Nacionalni prosvetni savet u blokadi ili nije. S obzirom da je za 21 člana prestao mandat, a nije prestao dok nas ne razreši Skupština (piše gospodin Stokić). Pored ovoga doneto je nekoliko marginalnih odluka koje se tiču nekoliko udžbenika programa za 7. i 8. razred osnovne škole i programa za nacionalne manjine.
Ja sam u ovom periodu ćutao jer sam ranije sve rekao. Smatrao sam da je nepristojno uzimati reč i vreme uvaženim kolegama u Nacionalnom prosvetnom savetu, da bih objasnio ono što sam svima njima već ranije objasnio. To su stavovi koji se pre svega odnose na stanje obrazovanja i na strategiju obrazovanja.
Ne mogu biti nezadovoljan podrškom članova Saveta koju sam dobio uvek kada sam insistirao da se Savet posveti najvažnijim pitanjima. Ipak, Savet nije mesto na kome imaš prilike i možeš trošiti iste reči više puta, ukoliko uvažavaš i druge i sebe.
Mislim da je važno da sada pojasnim ova poslednja događanja u Savetu, a koja će imati značajne posledice na srpsko obrazovanje i milion i 100 hiljada dece.
Prvo, ministar Obradović je pokazao određeno interesovanje za Savet, davao je određene izjave u javnosti, obavio nekoliko razgovora sa predsednikom Saveta, prisustvovao jednoj sednici Saveta. Indikativno, raniji ministri nisu pokazivali interesovanje.
Drugo, na novembarskoj sednici Saveta predsednik Saveta Jovanović je po prvi put i neočekivano najavio, što sam ja tražio dve godine, da je potrebno da Savet podnese Skupštini izveštaj o svom radu, plan za iduću godinu i mišljenje o stanju i obrazovanju.
Odredio je radnu grupu za sve to, iako Savet ima komisiju za strategiju obrazovanja, koja se sastala jedan jedini put na moj zahtev. Sada se pravi radna grupa. To znači da je Jovanović dobio određenu direktivu, pa pokušava na brzinu da ispuni zadatak.
Treće, na decembarskoj sednici Saveta usvajamo izveštaj o radu Saveta i plan za 2009. godinu, dajemo mandat komisiji da završi mišljenje o stanju u obrazovanju i da ga preda Skupštini."
Tako se desilo, dame i gospodo, da je izveštaj, bez usvajanja u Nacionalnom prosvetnom savetu, otišao u Skupštinu.
Ovo je skandal par ekselans.
"Četvrto, na februarskoj sednici od 3. februara 2009. godine upoznati smo sa odlukom skupštinskog Odbora za prosvetu o odbijanju našeg izveštaja, kreću reakcije članova Saveta, uzeo sam reč, podsetio sam Savet da sam pre godinu i po dana u Kosovskoj Mitrovici opomenuo Savet da se jednoga dana realno može dogoditi da bude prozvan kao krivac za stanje u obrazovanju, jer nije doneo strategiju. Dodao sam da će uskoro biti mnogo većih optužbi. Upravo je u toku prepiska unutar samoga Saveta o tome da li treba reagovati, objaviti komentar u javnosti, braniti se, napadati, održati vanrednu sednicu, konferenciju za medije itd.
Jednostavno, članovi Saveta bi da odbrane sebe i predsednika jer se lično ne osećaju krivim. Toj prepisci sam doprineo svojim konačnim stavom."
Dame i gospodo, konačni stav člana Nacionalnog prosvetnog saveta je sledeće: "Poštovane kolege, slobodan sam da vam se još jednom obratim, valjda poslednji put u svojstvu člana Saveta, i da uz izvinjenje što sam u protekloj godini i suviše oduzimao dragoceno vreme, iznesem svoje mišljenje o mišljenju u najkraćem mogućem obliku.
Prvo, mišljenje je potpisano od strane predsednika Saveta, a da Savet nije odlučivao o mišljenju, niti je tekst mišljenja ranije bio poznat Savetu. Takva manipulacija je nedopustiva i na mnogo beznačajnijim nivoima nego što je nivo Nacionalnog prosvetnog saveta.
Drugo, tekst mišljenja bio bi primeren da je ono upućeno Skupštini krajem 2006. godine, a ne krajem 2008. godine. Ovako je Savet predstavljen kao neki brižni kritičar stanja koji je iznenada primetio šta sve u srpskom obrazovanju ne valja.
Treće, mora da je neka velika muka naterala predsednika da podnese mišljenje Skupštini baš decembra 2008. godine, kad mu vreme nije. Ne razumem se u politiku, pa ne znam o čemu se ovde radi, stoga se ograđujem."
Posle ovakvog izveštaja, koji smo prvi put ispred SRS obznanili srpskoj javnosti, kada je reč o milion i sto hiljada dece u modernom postoktobarskom demokratskom srpskom društvu, ne treba više ništa da se kaže.
Dame i gospodo iz vladajuće većine, to je vaš odnos prema nečemu sa čim se nije igrati.

Dame i gospodo, gospođo Đukić-Dejanović, javljam se na osnovu člana 104, obzirom da je poslaničkoj grupi SRS vašim upozorenjem zaista narušeno dostojanstvo i to je naše ubeđenje.
Onako kako smo mi vas razumeli, vi najavljujete kolektivnu kaznu svim prisutnim poslanicima SRS u slučaju da ne možete da zavedete red dok traje sednica Skupštine. Sada vas molim, kako bi predupredili bilo kakvu drugu akciju i stvarali dalje incidentne situacije u toku redovnog ili bilo kojeg drugog zasedanja Skupštine Srbije, da mi samo ukažete koji član Poslovnika Narodne skupštine govori o kolektivnom kažnjavanju poslaničke grupe.
Nadam se da mi to nećete uračunati u vreme. Mi ovde govorimo o održavanju reda na sednici, a pre toga, između ostalog, kaže se, recimo u članu 102. "Niko ne sme prići govornici dok mu predsednik Narodne skupštine to ne dozvoli". Stav 2. "Niko ne može da govori na sednici Narodne skupštine pre nego što zatraži i dobije reč od predsednika Narodne skupštine".
Član 103. kaže: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu". "Niko ne može prekidati govornika, niti ga opominjati, osim predsednika Narodne skupštine, u slučajevima predviđenim ovim poslovnikom". Stav 3. člana 103. "Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu, nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora".
Član 104. "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica".
O održavanju reda na sednici, u članu 105. kaže se da se stara predsednik Narodne skupštine...
(Predsednik: Morate završiti, gospođo Raguš.)
...a opomena se nedvosmisleno izriče poslaniku za koga ste vi lično utvrdili, koristeći ona sredstva koja su vam na raspolaganju...(isključen mikrofon)

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović, moj osnov za javljanje je član 104. Zaista je moje dostojanstvo ovde ...

Gospođo predsednik, zaista ću se truditi da budem što konciznija u obrazlaganju ovoga, ali javnost u Srbiji treba da vidi očigledne primere diskriminacije jedne poslaničke grupe ovde u skupštinskoj sali.
Moj osnov za javljanje je član 100. i član 101. Evo o čemu se radi. Ono što smo mi želeli da čujemo kao vaše obrazloženje zato što određene odredbe ovog poslovnika nisu najjasnije, kako bi predupredili određene konflikte ili incidentne situacije, vi to niste dali, meni ste oduzeli reč, sa objašnjenjem sa kojim apsolutno nisam zadovoljna, niti objašnjenjem na moje pitanje.
Dakle, kako možete da kaznite sve prisutne zato što ne možete vi sami da uvedete red u Narodnu skupštinu, a da prethodno ne utvrdite pojedinačno ko krši red tokom zasedanja sednice? To je bila moja dilema i to je bilo moje pitanje.
Znam da nemate osnov za izricanje opomena u ovom poslovniku. Takođe, niste imali osnov da meni oduzmete reč na osnovu člana 100, koji kaže da narodni poslanik ne može da ukaže na povredu na koju je već ukazano, ali se ovde ne govori o članu na koji se poziva narodni poslanik.
Mi ćemo kao poslanička grupa, gospođo Đukić-Dejanović, s obzirom da vidimo razvoj klime u srpskom društvu i javnost u Srbiji ovo mora da vidi, uputiti podnesak, koristiti svoja institucionalna prava, Odboru za rodnu ravnopravnost, jer sam lično kao žena i kao osoba koja se redovno trudi da pažljivo i koncentrisano prati i učestvuje u radu Narodne skupštine, uvređena time što biste vi mene kaznili za nešto što ne radim. To je najplasičniji primer diskriminacije, uterivanje straha u kosti i samovolje režima.

Završavam. Izvinjavam se zbog prekoračenja.

Dame i gospodo, uvažena gospođo ministar, zaista se nadam da vam je danas malo bolje nego što je bilo juče. Pokatkad u ovom parlamentu atmosfera postane toliko zagrejana da se i svi mi pomalo zaboravimo i zaboravimo čak i onu ljudsku komponentu, ali nadam se da je svima nama sveukupno zaista na oprost. Ovo su turobna vremena, velika su iskušenja pred svima nama, svi smo na istorijskom zadatku i pred velikim istorijskim ispitom hoćemo li ga položiti ili ne. To se tiče kako kolega iz vladajuće većine sa pozicija vlasti, tako i kolega iz opozicije.
Zaista moram da vam se zahvalim za to što ste konačno ostali dosledni svojoj profesionalnoj radnoj biografiji i reputaciji. SRS generalno zaista nijednog momenta nije imala nedoumicu da vi, na prvom mestu vi lično, nećete imati interes naroda kao kategorički imperativ. To što ste prihvatili šest amandmana, uvaženi kolega Stevanović će me ispraviti ukoliko pogrešim ili omanem u jednom, zaista nam pruža nadu,
uliva negde i poverenje, a i jeste zaista vrlo jak signal da makar dobar primer dobre prakse postoji, da ćemo svi zajedno uspeti u ovoj godini, u godinama pred nama, da uredimo kuću samostalno, nezavisno, da se odupremo svim pritiscima, da dokažemo da smo nacionalno odgovorni, da smo svi pripadnici ipak državotvornih stranaka i da ćemo svi ispred svoje ideologije, svog političkog puta biti na jednom zadatku, da izgradimo jaku nacionalnu državu, gde će građani moći da imaju zaista podjednake šanse da žive životom dostojnim čoveka.
Takođe, ono što je i trebalo da bude primer dobre prakse ovde u ovom parlamentu jeste i sledeća činjenica. Nadam se da će gospođa Čomić, čak i ne sumnjam, makar porazmisliti o tome, kao što i kolege iz vladajuće većine treba da porazmisle o predlogu da je vreme za amandman od dva minuta zaista vrlo malo.
Nećete, naravno, zameriti pripadnicima SRS što su u jednom vrlo važnom momentu za trajanje naše političke grupe koristili naravno svaku mogućnost, zapravo jedinu mogućnost kao što je ovaj parlament, da u vremenu koje je Poslovnik nama dozvoljavao iskažu neslaganje sa određenim dešavanjima koja zaista štete parlamentarnoj demokratiji u Srbiji.
Zaista, vlast treba da ima na pameti sledeće. opozicija treba da pomogne da život u Srbiji bude što bolji i što kvalitetniji. Vreme od dva minuta za jedan amandman, složićete se, takođe, gospođo ministar, zaista je malo da bi se svi argumenti ovde izložili i predložili pripadnicima vlasti da učine život u Srbiji mnogo boljim. Hvala još jednom.