Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
| 02.11.2025. | Predlog zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekta revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske |
u proceduri
|
| 20.04.2024. | Zakon o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima |
usvojen
|
| 08.03.2024. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministri, poštovane kolege narodni poslanici, razumem da kod pojedinih postoje nedoumice, možda i strah pred činjenicom da se upravo u našoj zemlji prvi put će se održati međunarodna izložba ovakvih razmera. EKSPO je najmasovniji i najdugovečniji događaj koji jedna država može da organizuje, ali razumem i da neki nemaju dovoljno informacija o tome šta taj pojam zaista znači.
Međutim, odgovornost i ozbiljnost jednog narodnog poslanika, izabranog predstavnika građana nalažu da pre nego što izgovori, proveri, pročita, raspita se, jer nije isto izgovarati fraze poput „EKSPO u Beogradu nije pravi EKSPO“, „nijedna zemlja nije imala leks specijalis“ ili „iza EKSPA neće ostati ništa“ i govoriti činjenicama, a ne predrasudama.
Poštovane kolege iz opozicije, pre nego što nastavite sa neosnovanim tvrdnjama dozvolite da iznesem nekoliko činjenica. Građani Srbije treba da znaju da smo pobedili Ameriku, Tajland, Argentinu i Španiju i uverili više od 80 zemalja sveta da baš Beograd treba da bude domaćin naredne specijalizovane izložbe. Danas je 125 zemalja već potvrdilo svoje učešće što je apsolutni rekord u istoriji specijalizovanih izložbi.
Da li mislite da bi se te zemlje borile za domaćinstvo da je to nebitan događaj? Da li bi Pariz šest puta bio domaćin EKSPA i za tu priliku sagradio Ajfelov toranj? Da li bi naši velikani sam Tesla i Pupin baš na EKSPO otkrivali svoje pronalaske i zadivili čitav svet? Trebalo bi da budemo ponosni na našu 140 dugu tradiciju učestvovanja na međunarodnim izložbama, kao i na to da je sam Nikola Tesla baš u Čikagu 1893. godine osvetlio čitav prostor EKSPA i naizmeničnom strujom, odneo pobedu u nadmetanju sa Edisonom, a Mihajlo Pupin u Parizu 1900. godine dobio EKSPO plaketu za hidrointegrator i predstavio svoje kalemove kao preteču mobilne telefonije.
EKSPO je uvek bio nadmetanje ideja, inovacija i kulture, a ne agresije i moći. Danas je Srbija deo tog kruga. Upravo zato što smo učili iz tuđih iskustava, ovaj EKSPO ima jasnu viziju, a to je 100% nasleđe. Paviljoni zemalja učesnica biće pretvoreni u novi beogradski sajam savremeni privredni centar sa većim kapacitetima. Zona najboljih praksi nakon demontaže postaće tri škole, isto toliko vrtića i više od 20 fiskulturnih sala širom Srbije. Tematska zona biće mesto gde će porodice uživati u parkovima, muzejima, sportskim terenima i dečijim zonama. To je koncept pametne i odgovorne gradnje onoga što ostaje generacijama.
U ekonomskom smislu pogledajmo iskustvo Japana. Prema istraživanju iz oktobra 2025. godine skoro 70% japanskih kompanija izjavilo je da su već osetili konkretne ekonomske koristi od učešća u Osaki iako je pre otvaranja manje od polovine to očekivalo. Taj podatak jasno govori da dobro pripremljena izložba može stvoriti snažan ekonomski zamah za domaću industriju, privredu, turizam i međunarodni ugled države. Isto to očekuje i Srbija 2027. godine.
Jedan kolega narodni poslanik je nedavno rekao da samo vlast tretira EKSPO kao zvaničnu izložbu. Jedan pogled na sajt Međunarodnog biroa za izložbe BIA dovoljan je da vidite da je razlika između svetskih i specijalizovanih izložbi samo u trajanju i veličini prostora.
Nema razlike u međunarodnom statusu. Ako smo mi jedini koji ovu priliku tretiramo ozbiljno, onda je to nama na ponos, a vama na stid. Čuo sam i tvrdnju da je EKSPO zabranjeni grad, kolegi mogu da kažem da samo ako otvaramo kapije za četiri miliona posetilaca onda je to sve, samo ne zabranjeni grad.
Zato vas molim, prestanite da umanjujete značaj sopstvene države. Srbiju danas 125 zemalja sveta javno podržava i raduje se 2027. godini, to nije mala stvar. Dajte, kolege, narodni poslanici, nemojmo protiv najveće šanse koju je Srbija ikada imala. Istorija će zabeležiti one koji su je gradili, ali i one koje su je pokušali u tome sprečiti. Živela Srbija.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi mandataru, budući ministri, kolege narodni poslanici, pre 40 dana bili smo svedoci stravičnih scena u Narodnoj skupštini. Poslanici opozicije su napravili neprocenjivu štetu, posejali mržnju, podelili narod, sve u cilju nekakve pobede u njihovoj obojenoj revoluciji. Bio je to deo scenario njihovog dolaska na vlast bez izbora, protivno volji naroda. Srećom nisu uspeli, a bili su sigurni da hoće, ali neće ih narod. Građani su to jasno pokazali u subotu na veličanstvenom skupu pred više od 150.000 ljudi.
Na tom je skupu Aleksandar Vučić postavio pet zahteva – uspostaviti puno poštovanje Ustava i zakona, utvrditi pravnu odgovornost svih lica koja su učestvovala u vandalskim napadima na građane, omogućiti normalno školovanje svakome ko to želi, otkriti sve počinioce napada na vitalne državne institucije, sprečiti svaku aktivnost kojom se parališe privredna delatnost i onemogućava obavljanje životnih aktivnosti svih građana.
Ispunjenjem ovih zahteva, što je verujem i bio cilj predsednika, kada ih je formulisao, doći će do smirivanja tenzija u društvu i povratka u normalnost. U turbulentnim vremenima i ogromnim izazovima za društvo, pred kojima su čak i mnogi politički veterani poklekli, samo jedan čovek zadržao je smirenost i po ko zna koji put dokazao zašto mu narod veruje. Nije mu bilo lako, ali kada ste fanatično posvećeni da konstantno gradite, stvarate i unapređujete državu i društvo kome i sami pripadate, kao što je to radio i radi predsednik, onda rezultati ne mogu izostati. Svakodnevni pritisak kome je izložen i napadi političkih neistomišljenika ga izgleda ne sputavaju na tom putu. Naprotiv, dodatno ga motivišu. Ipak, siguran sam da to sve nije lako i da je žrtva koju podnosi ogromna i na tome mu zahvaljujem u svoje i u ime svih patriota ove naše divne zemlje.
Juče smo čuli ekspoze novog mandatara, gospodina Macuta, koji uliva poverenje i pruža sigurnost da će i nova Vlada nastaviti putem napretka. Čuli smo i predlog ministara. Većinu tih ljudi poznajem kao vredne i odgovorne ljude. Neki su po prvi put na ovim pozicijama. Biće im lako, jer imaju sjajnu ekipu pored sebe od koje će moći da uče i pre svega da budu vredni. To naš narod hoće i ceni.
Srbija nije bogata i nema dovoljno novca, barem još nekoliko godina. Zbog toga svi treba da uložimo više energije, znanja, bolje organizacije i da reagujemo brzo, da uvedemo red, da zavrnemo rukave i počnemo da radimo svako svoj posao. Državnici da vode državu, zemljoradnici da obrađuju zemlju, doktori da operišu i leče ljude, studenti i đaci da uče, Piksi i Kari da budu selektori. Svako svoj posao. I da sanjamo velike snove. Trebaju nam velike ideje koje nas vode napred. Skok u budućnost i Ekspo 2027. To su projekti koji će nas svrstati u red vodećih zemalja u Evropi.
Svu podršku dajem predlogu za novu Vladu Republike Srbije. Siguran sam da će novi tim imati dovoljno znanja i energije da nastavi sa borbom protiv korupcije koju je prethodna Vlada započela, ali i da će umeti da nastavi da predano radi na jačanju ekonomije i kreiranju prosperiteta za naše društvo.
Naša država je mnogo izgubila prethodnih meseci, čak i previše. Svi smo mi činioci političkog delovanja i kao takvi snosimo veliku odgovornost, ali ujedno delimo i ogromnu čast koja nam je ukazana. Na pristojan i demokratski način dužni smo da zastupamo interese naroda i nadam se da se scene od pre nekoliko meseci nikada neće ponoviti u ovom parlamentu.
Novoj Vladi i budućem premijeru želim puno sreće i mudrosti, jer je veliki posao pred vama. Znam da će Srbija pobediti. Živela Srbija.
Uvaženi potpredsednici i kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi da na početku izrazim najdublje saučešće porodicama poginulih i celokupnom makedonskom narodu.
Imam mnogo prijatelja u toj zemlji, razgovarao sam juče sa njima, svi izražavaju veliku tugu i zabrinutost, ali takođe i veliku zahvalnosti našoj državi, Vladi i predsedniku. Siguran sam da će brza reakcija i pomoć naše države spasiti nečiji život.
Danas je napadnut Miloš Pavlović. Napao ga je aktivista i član grupe Kreni – promeni. Jutros sam gledao i pažljivo slušao Savu Manojlovića. Njegovo pumpanje i bahatost je dovelo do toga da neko njegov nasrne na mladog studenta. Najoštrije osuđujem ovaj napad i tražim od nadležnih da hitno i u skladu sa zakonima ove države reaguju.
U proteklih nekoliko meseci svedoci smo raznih događaja u našoj zemlji. I sam svedočim tome. Ne osećam se isto kao do pre par meseci, konstanto sam u razgovoru i diskusijama sa ljudima oko sebe i u vezi onoga što nas je snašlo, verujem kao i svi vi. Zaključujem da nas je sve pogodila obojena revolucija, iako neki to ne žele da priznaju.
Sinoć sam imao prepisku sa jednim prijateljom koji je iz crkve i okačio je status na „Votc apu“ sa protesta. Nisam mogao da izdržim da ne odgovorim na taj status sa sledećim – 500.000 ljudi više zaposlenih, 27 zemalja je povuklo priznanje za Kosovo, jedina smo zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji. Imamo direktnu komunikaciju sa predsednicima Amerike, Rusije, Kine, sa predsednicima najvećih evropskih zemalja. Ušli smo u red zemalja sigurnih za investicije, plate, penzije i minimalna zarada konstantno rastu, izgrađeno je 589 kilometar autoputeva, a još 505 je u izgradnji. U Ustavu Srbije prvi put je stavljeno da država ima obavezu da vodi računa o Hilandaru. Završen je Hram Svetog Save. Ne postoji crkva ili manastir koji nije pomognut.
Onda u nastavku sam napisao – protestima ozbiljno je ugrožena naša ekonomija. Deca već četiri meseca ne idu u škole i na fakultete. U subotu su bili spremni za ozbiljno nasilje. Ko zna koliko bi žrtava bilo da nije bilo mudrosti države i odvažne policije. Posejali ste mržnju, mi smo na ivici građanskog rata. Nikada ovoliko mržnje nije bilo na ulicama i u institucijama. Gađaju zaposlene u opštinama, školama, uglavnom žene. To su nečije majke, sestre, supruge, a krive su valjda samo zato što rade u državnim institucijama. E, to je posledica vaše ljubavi i pumpanja.
Čemu sve ovo, čemu ovo nasilje, ova mržnja, i to napadi bez programa i plana, osim sejanja mržnje? Zar ne vidite šta radite? Da li stvarno mislite da vam je pre bilo bolje, da su vam ovi poslanici opozicionih stranaka predstavnici, oni koji ne mogu da sednu za jedan sto a da se nepoubijaju, koji ne cene ni ovaj dom ni funkciju koju su dobili, već pomahnitalo uništavaju ono što je za mene, za sve nas velika čast. Ili, rektori, profesori koji vas sklanjaju iz škola, sa fakulteta da bi ostvarili svoje političke motive.
Znate kako, možda su mene učili pogrešno, ali za mene je biti nastavnik plemeniti poziv koji podrazumeva žrtvu i ljubav ne samo zarad obrazovanja dece, sutra njihovog ličnog boljitka, već i radi sveukupne investicije u budućnost i sliku naše zemlje, pa pitam profesore – 230.000 studenata čeka. Umesto da ih naučite legitimnim putevima za pravo glasa, pravo izbora, politiku vi ih učite ulici, nasilju jer sami niste uspeli nešto da ostvarite u životu. Huškate jadnu decu na ulicu umesto na nastavu.
Da li ste svesni da su za mnogu tu dedu majke i očevi godinama radili da ih dovedu na fakultetu, a propala godina mnogo košta. Ista stvar i za malu decu koja su van svojih škola.
Verovao sam da smo svi istog stava, da je posao države da brine da prosvetni radnici imaju što veće plate, da obezbeđuju bolje škole, vrtiće, domove, sportske terene, muzičke dvorane, a da deca više vremena provode u svojoj školi sa svojim drugarima i nastavnicima. Što više deca borave u školi, posebno u periodu dok mi roditelji jurimo svoje karijere i zarađujemo novac za život, imamo šansu da svi zajedno tu decu izvedemo na put.
Stoga, postavljam jasno pitanje – zbog čega je politički interes bio iznad pitanja obrazovanja i bezbednosti naše dece? Ni kao roditelj, a ni kao narodni poslanik, ma u koju god ulogu da se stavim ne mogu da razumem zašto se nije obezbedio makar minimum zakonske nastave kako naša deca ne bi trpela odluke nekih odraslih.
Nastavnici su mogli svoja lična nezadovoljstva, ako ih imaju, ili politička opredeljena da iskazuju posle nastave ne ugrožavajući obrazovni proces, ali ne, oni odlučuju da ne rade, pa se još i ljute što nisu dobili punu platu za nešto nisu zaradili i sada se dovijaju sa roditeljima da im nadomeste platu.
Država je rekla - onog trenutka kada se nadoknade časovi nadoknadiće se i plata i ponovo pružila ruku pomirenja.
Apelujem na nastavnike, studente, učenike, da se vrate u svoje škole, fakultete i da taj proces teče neometano, jer se vlast menja samo na izborima, nikako na ulici, ukoliko verujemo da smo demokratsko društvo, a ja verujem da jesmo.
Da, glasaću za Nevenu Đurić jer znam da možeš i smeš.
Živela Srbija!