Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade i poštovani građani Srbije, današnja tema je rebalans budžeta i pre nego što govorimo o velikim projektima, hajde da odmah kažemo šta konkretno imamo pred sobom. Imamo 112,45 milijardi dinara više prihoda nego što je prvobitno planirano. Deo tog dodatnog prostora ide u nastavak kapitalnih projekata, i to menja perspektivu iz koje razgovaramo o rebalansu. Budžet prestaje da bude eksel tabela sa ciframa i postaje prostor da nešto konkretno uradimo, nešto što građani mogu da vide i koriste. Jer budžet na kraju upravo to pokazuje – šta nam je važno i gde želimo da budemo u godinama koje slede. A da bismo razumeli koliko danas možemo da uradimo, treba da pogledamo šta smo gradili prethodnih 14 godina. Kapitalna ulaganja su 2012. godine činila 3,8% BDP, a danas je to gotovo 7%. Iza tih 7% stoji vrlo konkretan iznos. Samo u 2025. godini više od 715 milijardi dinara uloženo je u kapitalne projekte. Ali 715 milijardi je samo broj dok ne kažemo šta se iza njega nalazi – putevi, pruge, energetika, bolnice, škole, vodovodi, kanalizacije, sportski objekti. To su stvari koje građani vide, koriste i koje ostaju.
11/3 TĐ/JG
Još jedan broj vredi staviti u perspektivu. Prema projekciji za ovu godinu BDP Srbije će iznositi 95,3 milijarde evra. Blizu smo ekonomije vredne 100 milijardi.
I meni ovde nije najvažnije da se poredimo sa drugima i računamo ko je prvi, drugi ili treći u regionu. Mnogo je važnije da Srbiju danas uporedimo sa Srbijom od pre 14 godina, jer to više nije ista ekonomija. A veća ekonomija znači da danas možemo da planiramo i gradimo stvari o kojima pre 14 godina nismo mogli da razgovaramo na isti način. Jedna od njih je EKSPO i baš mislim da tu treba razdvojiti dve stvari. O EKSPO-u se govori toliko da se ponekad stiče utisak da sve što Srbija danas gradi, gradi zbog EKSPO-a. Nije tako. EKSPO jeste veliki projekat, jedan značajan rok pred nama, ali nije cela investiciona politika Srbije. Paralelno se grade auto-putevi, brze saobraćajnice tzv. „smajli saobraćajnica“ koja će promeniti sliku Zapadnobačkog okruga, Moravski koridor, železnička infrastruktura, pruga Niš–Dimitrovgrad, lokalni putevi, vodovod, kanalizacija i energetska i komunalna infrastruktura.
12/1 AL/MJ 11.50 – 12.00
A s obzirom na to da dolazim iz Novog Sada ne moram daleko da idem da bih objasnio šta kapitalne investicije znače u stvarnom životu. Dva nova mosta, Fruškogorski koridor i tunel kroz Frušku Goru, a na Satelitu nova osnovna škola „Miloš Crnjanski“, jedna od najmodernijih škola u Srbiji sa 13.000 kvadrata i više od 1.300 učenika. To je razvoj koji u Novom Sadu ne moramo da tražimo u budžetskim tabelama. Vidimo ga pred sobom. Da brže pređemo Dunav, da deca imaju bolje uslove za školovanje, mostovi, tunel, škola, to su investicije. EKSPO jeste važan deo tog investicionog ciklusa, ali je deo mnogo veće slike.
EKSPO 2027 održava se od 15. maja do 15. avgusta tri meseca će proći. Mene mnogo više zanima šta ostaje 16. avgusta. Ostaje nova razvojna zona u Surčinu, ostaju novi sajamski kapaciteti, putevi i bulevari, vodovod, kanalizacija i elektroenergetska infrastruktura, ostaju nacionalni stadion i Akvatik centar. Velika stvar je što će Srbija tri meseca biti domaćin sveta, ali meni je još važnije šta ćemo mi koristiti kada sve to ode kući.
A kada smo već kod sporta dozvolićete mi da tu budem malo subjektivan, kao neko ko je dobar deo života proveo u sportu, znam da medalja počinje mnogo pre pobedničkog postolja. Počinje u sali, na bazenu, na teretnu, u uslovima koje nekom detetu napravite danas. Zato nacionalni stadion i Akvatik centar ne gledam samo kao dva velika objekta. Oni su deo mnogo šireg ulaganja u sport, od novih stadiona u Loznici, u Leskovcu i Zaječaru do hala, bazena i terena širom Srbije. Nova strategija razvoja sporta do 2035. godine ide upravo u tom pravcu. Više lokalne sportske infrastrukture, više školskog univerzitetskog sporta.
Gradi se i kuća odbojke, odnosno nacionalni odbojkaški centar. A kada smo već krenuli tim putem iskoristiću priliku da pomenem još jednu temu, možda je vreme da razgovaramo i o kući košarke i nacionalnom košarkaškom trenažnom centru. Ako smo već zemlja košarke red je da ona jednog dana ima i svoju adresu, jer stadion nije važan samo kada se na njemu igra velika utakmica, bazen nije važan samo kada se na njemu održava veliko takmičenje. Važan je u ponedeljak u šest po podne kada na trening dođu deca koja tih sat ili dva nisu ni na telefonu, ni na ulici. Tu se bolje meri vrednost tih ulaganja koliko dece dobije bolje uslove da trenira, koliko klubova može da napreduje i koliko velikih takmičenja možemo da dovedemo u Srbiju, jer medalje na kraju ponese jedan sportista, ali put do nje počinje mnogo ranije.
I sada dolazimo do pitanja koje će neko sasvim opravdano postaviti – dobro, ali koliko sve ovo košta i možemo li sebi to da priuštimo? Hajde da odgovor ne tražimo u političkim ocenama. Imamo brojke. Predlog rebalansa projektuje javni dug na kraju 2026. godine na 43,8% BDP-a na centralnom nivou vlasti, odnosno 44,2% odnos na nivou opšte države. Dakle, nastavljamo veliki investicioni ciklus, a projektovani javni dug ostaje ispod polovine BDP-a.
Drugi pokazatelj su strane direktne investicije. Od 2016. do 2025. prosečan godišnji priliv iznosio je oko 3,46 milijardi evra. Rekordne 2024. u Srbiju je ušlo 5,23 milijarde evra direktnih stranih investicija i u 2025. priliv je 3,48 milijardi. Zašto je za nas to važno? Zato što investitor pre nego što uloži nekoliko stotina miliona evra ne pita ko je pobedio u jučerašnjoj političkoj raspravi, on gleda mnogo konkretnije stvari – da li je zemlja stabilna, kakvu infrastrukturu ima, ima li tržište, ima li ljude, može li roba brzo da stigne od fabrike do auto-puta, pruge ili granice, ima li ta zemlja perspektivu. Novac je prilično racionalan. Ide tamo gde vidi priliku. Ove brojke ne navodim da bih rekao da smo završili posao. Nismo. Navodim ih zato što pokazuju pravac u kome se Srbija kretala. I zato rebalans ne znači da menjamo cilj. Znači da prilagođavamo put do njega.
12/2 AL/MJ
Ali postoji još nešto o čemu mislim da treba govoriti. Ima već 22 meseca kako živimo u atmosferi u kojoj je gotovo svaka tema postala razlog da se podelimo. Dvadeset dva meseca je dug period. Dovoljno dug da počnemo da se navikavamo na nešto na šta ne bismo smeli da se naviknemo. Došli smo dotle da više nije dovoljno da znamo šta se dogodilo. Prvo pitamo ko je rekao da se dogodilo, pa tek onda odlučujemo da li ćemo u to da verujemo. Informacija postane interpretacija, a interpretacija za nekoliko sati postane činjenica, a činjenice na kraju sve manje koga zanimaju. To je mnogo ozbiljniji problem od jedne političke rasprave jer društvo u kojem činjenica zavisi od toga ko ju je izgovorio polako gubi sposobnost da razgovara. A odgovor na to, po mom mišljenju, nije da jedni drugima govorimo glasnije, nego da govorimo preciznije. Ne očekujem da u ovoj sali mislimo isto. Onda nam ova sala ne bila ni potrebna.
Možemo da se sporimo oko puta, ali bilo bi dobro da makar znamo gde želimo da stignemo. Da Srbija ima bolje puteve i bržu prugu, stabilnu energetiku, dobre škole i bolnice, sportske objekte, više investicija i bolje plaćenih radnih mesta, jer dok mi trošimo energiju na to ko je kome šta rekao, druge države se bave veštačkom inteligencijom, energetikom, novim fabrikama, Data centrima, kapitalom i tržištem. Za samo nekoliko godina promenila su se pravila po kojima funkcioniše energija, kapital, trgovina i bezbednost. U takvom svetu je danas možda teže nego ikada znati kako će svet izgledati za pet ili deset godina. U takvom svetu važna je sposobnost da razumeš trenutak u kojem živiš. Podele nas, budimo iskreni, nisu odvele nigde. Potrošili smo mnogo vremena i energije jedni na druge u periodu u kojem je bilo i ozbiljnih pokušaja da se zemlja destabilizuje. A ipak danas ovde ne razgovaramo o tome šta moramo da zaustavimo, gde moramo da smanjimo i čega moramo da se odreknemo. Razgovaramo o rebalansu u kojem su prihodi veći za 112,45 milijardi dinara od prvobitno planiranih.
Mislim da ta činjenica govori više od mnogo političkih ocena i tu dolazim do Aleksandra Vučića. Mislim da mu jednu političku sposobnost teško mogu osporiti čak i oni koji ga ne podržavaju – ume da pročita trenutak i unutrašnji kada treba sačuvati stabilnost zemlje i spoljno-politički kada treba razumeti gde se svet pomera i gde je u svemu tome prostor za Srbiju. Zato danas razgovara i sa Pekingom i sa Briselom i sa Vašingtonom i sa Moskvom. Mnogo je lakše izabrati jednu stranu. Mnogo je teže razgovarati sa svima, a ostati na svojoj. Mislim da se upravo i tu vidi njegova politička veština jer diplomatija nije fotografija sa sastanka. Važno je šta posle tog sastanka dođe u Srbiju, investicije, energetski sporazum, novo tržište ili više prostora da sama donosi svoje odluke.
Zato bih se vratio na ono od čega sam i počeo, na ono što ostaje. EKSPO će se završiti. Proći će i ova skupštinska rasprava. Prići će, nadam se, i vreme u kojem nam je gotovo svaka tema razlog za novu podelu. Ali putevi i pruge, škole i sportski objekti, fabrike i radna mesta ostaće i zato bez obzira na to koliko se politički razlikujemo ne smemo da izgubimo sposobnost ono što je dobro za našu zemlju, jer će na kraju ostati mnogo jednostavnije pitanje – šta smo uradili sa vremenom i prilikama koje smo imali. Neće nas pamtiti po tome koliko smo se dobro nadmudrivali, nego po tome šta smo iza sebe ostavili. Živela Srbija.