Uvažena predsednice, uvaženi mandataru Vučeviću, uvek nezavisni, nikada izolovani. Jedna stara deviza italijanskog ministra spoljnih poslova iz Kontija u potpunosti bi se mogla primeniti i na ovaj i ozbiljan i patriotski ekspoze koji je podneo mandatar.

Mogao bi se posmatrati ovaj ekspoze i kroz kritike koje su se čule tokom ove rasprave koje su došle i sa leve i sa desne strane, koje bi se praktično mogle sublimisati u dve kvalifikacije Vlade i programa. Jedna je da je program Vlade reakcionaran, a druga je da je ova Vlada i da je ovaj program u potpunosti stvar kontinuiteta.

Kada govorimo o tome kakva je ideološka osnova ovog programa, apsolutno je netačna tvrdnja da je on reakcionaran, već da dva stuba potpuno ravnopravno drže u ravnoteži osnovni motiv i osnovni stub ove politike, a to je suverenizam. Jedan je tradicionalizamm a drugi je modernizam. Tradicionalizam se ogleda i kroz odnos prema vojsci, kroz poštovanje vojske, kroz njeno naoružavanje i kroz odnos prema crkvi, nikada država i crkva nisu imali bolje odnose, i kroz kulturu sećanja i kroz odnos prema pitanju porodice i kroz odnos kada je u pitanju demografija i kada je u pitanju obrazovanje.

Kada je u pitanju modernizam, nikada pre ove Vlade mi nismo bili u mogućnosti da pričamo i o inovacijama i o digitalizaciji i o novim tehnologijama. Naravno ovde ću iskoristiti priliku da izrazim zadovoljstvo što će u novoj vladi biti i ministar Nenad Popović, predsednik Srpske narodne partije koji je zajedno sa predsednicom Vlade i sadašnjom predsednicom Skupštine Anom Brnabić praktično pokrenuo čitav proces inovacija i novih tehnologija u Srbiji da bismo danas bili jedni, možemo slobodno reći lider u regionu i uveren sam da će kroz svoje profesionalno i političko iskustvo dati snažan doprinos u novoj Vladi.

Kada je u pitanju infrastruktura, kada su u pitanju kapaciteti saobraćaja, pogotovo aerodrom i sve ovo što je najavljeno u vezi EXPO-a, mi možemo govoriti da je Srbija potpuno promenjena modernizujući se. U tom smislu ta dva stuba čine ono što se zove suverenizam ili slobodna politika.

Opet se vraćam na ovu sentencu na početku mog izlaganja - uvek nezavisni, nikada izolovani. Nije bilo lako graditi ovu poziciju. Kao neko ko 20 godina ima priliku, praktično i više, od 2000. godine da ima uvida u razne politike ili lidere i događaje na političkoj sceni, mogu slobodno da kažem da je ovo vreme od 2014. godine vreme kada se najdoslednije, najupornije branila politika slobodne i samostalne Srbije koju je promovisao predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

Bilo je u prethodnom periodu takvih momenata, ali su se oni slamali što pod pritiscima spolja, što pod unutrašnjim protivrečnostima pojedinih vlada. Ovo je prva stabilna vlada u dužem kontinuitetu od 10 godina koja dosledno brani ovu politiku i kada je danas kritikuju u tom smislu da što kroz manevre i kompromise zadržava glavni pravac nacionalne politike i ne odustaje od glavnih nacionalnih interesa, može se slobodno reći da je to bio jedini način da se vodi mudra i realna politika u ovom vremenu i da se sačuva nezavisna i slobodna Srbija.

U ovom smislu želim da kažem da se veoma radujem što je mandatar Vučević, za koga mogu da kažem, pre svega, da sam mu poznavao pokojnog oca i kroz profesionalne susrete i kao advokate i političke susrete imao sam priliku da upoznam jednog časnog patriotu i nemam nikakvu sumnju posle kad sam upoznao i mandatara da potiče iz takve jedne porodice koja je odana Srbiji i odana vrednostima.

Zahvaljujem mu što je citirao delove govora kralja Milana koji je nepravedno zapostavljen u srpskoj istoriji kao neko ko je gradio institucije i gradio modernu Srbiju, ali nadovezujući se na ovaj ekspoze i na politiku kontinuiteta, koja je izuzetno važna, jer ako govorimo od diskontuitetu koji oni predlažu i nagoveštavaju, čemu bismo se vratili? Diskontinutitetu u pravosuđu, u razaranju pravosuđa, diskontinuitetu i inflaciji, diskontinuitetu u stopi nezaposlenosti, o pustim prostorima Srbije bez puteva. Ovaj kontinuitet je kontinuitet uspeha i zbog toga mora da bude nastavljen.

Upravo govoreći o nezavisnom položaju, ja ću na kraju da citiram onoga koji je utvrdio samostalnu i slobodnu politiku Srbije i koga smo mi dužni da sledimo i sve srpske generacije su ga sledile, a to je bio Ilija Garašanin, koji je govorio - Strane sile treba da uvide da Srbi znaju svoje interese bolje nego ijedna od njih. Male zemlje moraju se uglavnom osloniti na sopstvene snage i hrabrost, odlučno braneći svoja prava i ne računajući na stranu pomoć koja može samo da olakša, a ne i da donese rezultat, jer neće strana sila jednakost već, kako kaže Ilija Garašanin, nadvisi je. Srbija mora samu sebe svagda da brani. Napredak i spas naš zavise od naših napora. Na kraju zaključuje - Srbi ne smeju dozvoliti da ih drugi tutorišu.

Gospodine Vučeviću i ministri, želim vam uspeha u budućem radu i neka nam živi Srbija.

Gospođo potpredsednice, gospođo Popović, kolege narodni poslanici, ovim obraćanjem u Narodnoj skupštini imam priliku da po drugi put govorim o reformi pravosuđa nakon ustavnih promena. Te 2000. godine govorio sam u zgradi u kralja Milana u jednoj vrlo interesantnoj raspravi koja je uvela Srbiju i pravosudni sistem u jednu konfuznu i katastrofalnu situaciju. Kada poredimo i motive i ciljeve te dve reforme, oni su neuporedivi. Kada poredimo, moram da kažem, imam iskustvo, pratim i ovu današnju raspravu, i kvalitet rasprave i atmosferu, takođe su neuporedivi.

Međutim, ja bih ovde želeo da se osvrnem na nekoliko pitanja koja će nam možda razjasniti ili možda otvoriti eventualno razmišljanje i raspravu kako smo mi došli do ovih ustavnih reformi i kako smo svi mi zajedno učestvovali u pravcu u kom će se razvijati zakonodavne reforme u oblasti pravosuđa, kako bismo ostvarili glavni cilj koji se pominje svih ovih godina, pa i danas u Narodnoj skupštini, a to je nezavisno pravosuđe.

Srbija se nalazila otprilike poslednjih, ajde da kažemo, pola veka svakih 15, 16 godina u nekom periodu ustavnih reformi, bilo kroz ustavne amandmane, bilo kroz donošenje novih ustava. Nakon odluke da se izađe iz komunističkog režima, nakon prvih ustavnih reformi krenulo se u pravcu reformisanja pravosuđa, tj. definisanja nezavisnosti pravosuđa isključivo sa aspekta organizacionog pitanja. Da li što smo došli u tu situaciju kroz pritiske različitih nevladinih organizacija i udruženja, nismo razmišljali druge aspekte, šta to znači nezavisnost pravosuđa, nego je ona svedena, po meni usko, na isključivo organizaciono pitanje. Ako isključimo iz pravosudnih institucija, svako prisustvo bilo koje druge grane vlasti, mi ćemo imati nezavisno pravosuđe.

Između ostalog, o tome smo danas više puta govorili. Evropska praksa između ostalog o tome ne govori. Mnoge zemlje gde parlamenti biraju i danas sudije, gde predsednici država učestvuju u izborima sudija, nemojte zaboraviti čak u Italiji koja je poslužila kao model za našu reformu pravosuđa predsednik Republike je predsednik njihovog Visokog saveta sudstva, da ne govorim o Francuskoj itd…

Ali, mi smo se fokusirali na taj segment i nismo uopšte raspravljali kako da proširimo to pitanje nezavisnog pravosuđa. Možda da nađemo i neke druge modele.

Kada sam rekao da smo svi mi odgovorni što smo došli tj. završavamo jedan proces ove reforme pravosuđa započet skoro pre 20, 30 godina, govorim o Ustavu iz 2006. godine, pa mi smo svi glasali za Ustav iz 2006. godine koji je utvrdio upravo ovaj segment. On nije dovršio tu reformu jer se našao na nekih pola puta i zadržao i neki oblik učešća Skupštine u izboru sudija.

Da pričamo krajnje otvoreno, koja je bila uloga Skupštine u ovom periodu između Ustava 2006. godine i danas? Ona je formalno bila takva da bira sudije iako suštinski Skupština nikada nije birala sudije. Skupština je mogla da odluči ne ko će biti izabran za sudiju, nego ko neće biti izabran za sudiju. To je bilo suštinsko pitanje. Znači, proces se morao završiti upravo na ovaj način.

Sada imamo kroz današnju diskusiju dve potpuno polarizovane pozicije i o tome naravno treba razgovarati sa stanovišta ovog Ustava. Jedna kaže – moramo da se vratimo na izbor sudija u Skupštini. Ali, koji izbor sudija? U vreme komunističko kada su partije odlučivale o tome i odlučivale kako će se sprovesti procedura u Skupštini, odlučivale o kriterijumima, odlučivale o podobnosti, o dostojnosti? Sličan model smo skoro imali 2009. godine kada je jedna partija odlučivala kako će se birati sudije i kada je umesto VSS određivala kriterijume, o tome smo čuli od pojedinih kolega kako je to izgledalo.

Ovaj period koji smo sada imali on nije Skupštini davao nikakva ovlašćenja, poslanici su se ovde izjašnjavali, pojedini poslanici su mogli da ospore jednog kandidata i odlučivali ko ne može da bude izabran. Svi koji smo bili članovi Odbora za pravosuđe znamo kako su izgledale te rasprave. Sav proces i kandidature, ocene kandidata prolazio je kroz VSS, a mi smo praktično aminovali tu odluku. Da budemo pošteni onda i prema sebi, sada dovršavamo taj proces ovim ustavnim izmenama.

Sada se tu otvara sledeće pitanje – druga tema pored nezavisnosti, za koju sam rekao da je usko postavljena i da smo propustili da razmotrimo drugi način kako da popunimo taj pojam, a on se tiče i uloge i pozicije sudija u našem društvu i našeg odnosa prema njima, jer ne možemo govoriti o nezavisnim sudijama ako čitava dva dana mi ovde njihovo dostojanstvo i njihov dignitet osporavamo optužujući ih da su podložni korupciji, da nisu nezavisni u svom radu, da su pod uticajem izvršne vlasti, da im izvršna vlast piše presude, pa kako će da obezbedimo nezavisnost i kako ćemo u odsustvu te nezavisnosti da vratimo poverenje građana koje baš iz tih razloga prema pravosuđu na najnižem nivou?

Sada se pojavio drugi pojam, koji je postao jedna mantra, jedan predmet propagande a to je širenje straha od istaknutih pravnika. Znate, mi smo pre neki dan ovde imali jednu raspravu, na kojoj je bio i predsednik republike, o Kosovu i Metohiji, i svaki put kada se pojave ove velike teme mi imamo svi priliku kako da neki način dođemo do konsenzusa o temeljnim pitanjima naše države. Sada polazim od pretpostavke, ne da ćemo ni pokušati da napravimo konsenzus oko izbora istaknutih pravnika, nego unapred optužujemo da toga neće biti, da ćemo se svi ovde podeliti, da nema šanse da se dogovorimo i da će izbor tih istaknutih pravnika biti prepušten isključivo parlamentarnoj većini. Ustavo pisac je dao šansu za konsenzus kroz definisanje većine koja je u Ustavu. Zašto da ne pokušamo to? Zašto u startu isključujemo mogućnost postizanja konsenzusa? Zašto u svakom pitanju koje definiše snagu naše države ili identitetska pitanja, kao što je Kosovo, mi isključujemo mogućnost konsenzusa.

Sa druge strane, nije moguće ako se držimo slova Ustava u potpunosti isključiti učešće druge grane vlasti, u hajde da kažem, ne u kontroli, nego u prožimanju, jer Ustav kaže da je odnos svih grana vlasti zasnovan na ravnoteži i na proveravanju. Takav čist model gde ne postoji nikakav uticaj zakonodavne vlasti u pravosuđu ne postoji nigde. Nađite taj primer u Evropi, da budemo pošteni nama. Zašto se to čistunstvo koje nigde ne postoji traži upravo ovde?

Prilika je da upravo kroz ovaj model, u ovom trenutku jedini realan, da li će se ići u drugom pravcu da se još dogradi, da se još više podigne kvalitet u budućnosti, to ćemo da vidimo. Nisam siguran da je uopšte moguće da se vratimo u period u kojem smo bili, a koji neki ovde zagovaraju da se ponovo sudije biraju u Skupštini, jer čist model tog izbora bi bio da ovde dođu kandidati nama podnose kandidature i mi biramo. To je tek čista politizacija.

Ali, ovde sa druge strane imamo napad na rudimentarno prisustvo zakonodavne vlasti u pravosudnom sistemu koji se ovde ispoljava kroz istaknute pravnike. Čak ni to se ne dozvoljava, i ako to jednostavno, nalaže Ustav.

Mislim da je ovo bio jedini srednji put. Interesantno je da se kroz ovu raspravu videla ta vrsta polarizacije koja je postojala kao kod nekih drugih tema kao što je bilo u slučaju rasprave oko Kosova. Jedni kažu, proterati potpuno sve druge grane vlasti iz pravosuđa, drugi kažu vratimo ponovo jedinstvo vlasti i da Skupština bira sudije.

Ovo je u ovom trenutku, ako smo želeli ceo koncept započet 2006. godine, koji je bio nedovršen, da dovedemo do kraja, jedini mogući, a da sačuvamo ustavne odredbe o ravnoteži vlasti i ono što jedino realno postoji u ovom trenutku na našem kontinentu, a u isto vreme otvara nam priliku da konačno napravimo konsenzus o grani vlasti koja spada među temelje jednog društva. Mislim da drage kolege treba da iskoristimo ovu priliku. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, ministre Popoviću, veliki srpski pesnik Matija Bećković je rekao da je Hilandar najdonji kamen našeg duhovnog postojanja i ova generacija Srba, naša generacija, svedoči o povratku Hilandaru, najdonjem kamenu našeg duhovnog postojanja.

Povratak Hilandaru, čiji smo mi svedoci, učesnici, nije samo povratak sećanju na naše slavne pretke, na velike uzlete naše duhovnosti, naše politike, naše države, već je inspiracija za osmišljavanje sadašnjosti i snažan putokaz kuda treba da idemo.

Hilandar i ovaj zakon nisu samo u smislu očuvanja kulturnog i duhovnog i istorijskog nasleđa. Mi kada se vraćamo Hilandaru, da očuvamo kulturno i duhovno nasleđe, mi čuvamo živu veru i istinski izvor duhovnog postojanja i pravoga života. Kada se vraćamo Hilandaru mi se vraćamo našem nacionalnom identitetu koji je utvrdio osnivač manastira Hilandara i mogu slobodno reći osnivač naše nacije i našeg identiteta, Sveti Sava, a to je pravoslavna vera, nacionalna crkva, nacionalna država, jezik, nezavisnost i sloboda.

Srbi su kroz istoriju, pogotovo istoriju 20. veka, imali mnogo revolucija. Svaka od tih revolucija bila je regresija u odnosu na prirodan tok srpske istorije i srpske državnosti. Ona je bila put ka internacionalizmu, bilo onom komunističkom, bilo onom posle pada komunizma, a koji je uvek zahtevao da se na njihove žrtvene oltare prinesu nacija i vera zarad nekog lažnog i nepojmljivog progresa.

Međutim, vraćajući se Hilandaru, mogu samo da citiram Momu Kapora koji je tamo kada je boravio rekao da je to mesto gde shvatiš da uspeh, novci i slava i sve čemu robujemo ništa ne vrede.

Mi sada smo svedoci, vraćajući se Hilandaru, za vreme naše generacije, slobodno kažem za vreme ove vlasti, vraćamo se i obnavljamo drugu vrstu revolucije, povratku istinskom identitetu, istinskim duhovnim korenima i onome što je prirodan srpski put kroz istoriju. Obavljamo naše svetinje, sećamo se naših predaka, naše slave i naših žrtava, podižemo crkve, obnavljamo manastire, branimo našu braću u regionu.

Baš ovaj povratak Hilandaru jeste u stvari dokaz da je srpska država i srpski narod konačno na pravom istinskom putu obnove koji je utvrdio naš osnivač Sveti Sava i baš danas ova revolucija kojoj smo svedoci, nacionalna revolucija koja svoj prirodan put ima u ovom zakonu, u povratku Hilandaru, svedoči o samosvesnoj novoj, snažnoj i dostojanstvenoj Srbiji koja danas ima jasan put koji je bio put osnivača Hilandara, a to je da ostanemo verni tradiciji, ali otvoreni ka svetu.

Da, ovo jeste istorijski događaj koji ima svoj početak u božićnoj poseti predsednika Vučića i ministra Popovića manastiru Hilandaru i ovo nije samo odluka o stalnom finansiranju naše velike svetinje, već je obezbeđena uplata, potpuna uplata za obnovu Hilandara koji je postradao u požaru 2004. godine u martu mesecu, martu mesecu mnogih srpskih tragedija.

Da, ova generacija Srbija može biti ponosna jer će biti upisana u istoriju i niko nikada neće smeti da ukine zakon koji mi danas donosimo, ali da svi Srbi zapamte imena predsednika Vučića i ministra Popovića, koji su bili na Hilandaru i pokrenuli ovaj proces ministarke i potpredsednice Vlade Maje Gojković, koja je predložila zakon i svih poslanika Dvanaestog saziva Narodne skupštine Republike Srbije koji će ovaj zakon da usvoje.

Gospodine potpredsedniče, gospođo Čomić, Srbija je država koja je zasnovana na vrednostima koje promovišu jednake mogućnosti i na vrednostima za koje je neprihvatljiva bilo kakva diskriminacija, i nasilje.

I građani Republike Srbije, i njene institucije, pokazali su u svim slučajevima pojava i diskriminacije i nasilja, da odlučno i čvrsto reaguju i osudi i u procesuiranju.

U tom smislu, veoma je važno da u Narodnoj Skupštini donosimo dobre zakone kojima će se prakse i pojave i diskriminacije i nasilja osuđivati.

Ono o čemu želim ovde da govorim i dobro je što se vodi ovakva otvorena rasprava, bez obzira na sva neslaganja, jeste ona rešenja koja se pojavljuju u ova dva zakona, a ima dobrih rešenja, a koja su vrlo problematična, koja mogu da stvore ogromne probleme u praksi, a imaju svoj izvor u upravo , ono u čemu je gospođa Čomić govorila, navodnom prisustvu različitih stereotipa, predrasuda ukorenjenih u kulturi, ovog naroda, koji podržava i promoviše nasilje i neravnopravnost.

Nikako ne mogu da se složim da je srpski narod, kao većinski narod a naravno i svi građani, narod koji prihvata nasilje, a ne osuđuje pojedinačne pojave, da je atmosfera i kultura u društvu takva, da mora da se menja promenom svesti i unošenjem odredaba koje po mom mišljenju, ovde nije mesto.

Različiti aspekti te ideologije koja nije nova, koja nije nepoznata, koja postoji u Evropi i unosi se u Srbiju, stvorili su situaciju da se pojavljuju norme, koje ne priznaju praksu i pojedinačne slučajeve, diskriminacije koji su za osudu i koje treba osuditi, procesuirati, nego se unose norme neodređene, poput normi koje se tiču pretpostavki, neutralnih odredaba, menjanja školskih programa, menjanja jezika, uticaja na naučno istraživački rad, menjanja struktura organa upravljanja, širenje evidencija i unošenje ličnih podataka lica koja su izvršila diskriminaciju bez mogućnosti brisanja iz tih evidencija, širenja prostora, podnošenja tužbi, čak i kad lice prema kojem je izvršena diskriminacija, ne želi da tu inicijativu pokrene, unošenje odredaba u koje se zadire u prava izdavanja stanova, tako što pojedinci koji su vlasnici stanova, dolaze u situaciju da budu predmet problema, kako se ovde kaže, čine diskriminaciju na osnovu pretpostavljenog, ako ne izdaju stan na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva i to je kršenje i slobode ugovaranja i Ustava.

Jako je važno da ukažemo da ove odredbe koje izlaze izvan okvira koji vrlo konkretan način procesuiraju pojedinačna dela, kao što je diskriminacija, pojedinačno delo, kao što je krivično delo jedan pojedinačan akt, kao što je ratni zločin, akt pojedinca, ne možemo na ovaj način čitavo društvo stigmatizovati, da je njegova kultura takva da promoviše diskriminaciju, da je Srbija nemoderno društvo i da zbog toga treba menjati svest u svim aspektima kako je ovde navedeno u zakonu o rodnoj ravnopravnosti.

Simptomatično je to da je to glavna intencija, tek nasilje o kojem je trebalo biti najviše reči ovde, dolazi tek od 51. člana, a pre toga se bavimo školski programima, jezikom, naučno istraživačkim radom, privatnim kompanijama, izveštajima, evidencijama, i svim ostalim što dodatno opterećuje ovo društvo.

Moramo svi u svakom slučaju ponavljati da je Srbija društvo koje ne prihvata nikakvo nasilje i da je srpska kultura i tradicija, srpska porodica takva, koja će da odbaci nasilje, ali postoje pojedinačni slučajevi, a ne kolektivna odgovornost za ono što je ovde navedeno kao predrasuda, koja je ukorenjena u srpskoj kulturi.

U tom smislu, mislim da ova rešenja nisu dobra, da ova dodatna rešenja i da je potrebno ove zakone doraditi, kako bi se odgovorilo preventivno, ali na konkretne slučajeve diskriminacije i neravnopravnosti.

Srbija je država koja promoviše jednake mogućnosti i koja će uvek i u svakom trenutku, svojom kulturom, svojom etikom i moralom, osuditi nasilje. Hvala.

Hvala gospođo potpredsednice.

Kolege narodni poslanici, Srbija je u prethodnih nekoliko godina postavila ozbiljan i normativni i organizacioni okvir za borbu protiv terorizma. Suočena i svesna i položaja gde se nalazi i pretnjama koje su možemo slobodno reći u prethodnoj deceniji, kojima su bili izložene i evropske zemlje, ali i sama Srbija, sadašnja vladajuća većina koja je bila na vlasti u prehodnih nekoliko godina, donela je niz važnih akata, govorim sad o normativnom okviru i strategija, Nacionalna strategija za sprečavanje i borbu protiv terorizma, Nacionalna strategija nacionalne bezbednosti, ali i zakonodavne okvire poput Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma i naravno krivične zakone.

Na vrlo jasan i konkretan način u tim aktima su definisani i pojmovi terorizma i terostističkih organizacija i akata, procedure i postupci u borbi protiv terorizma, nadležni organi i sve ono što je neophodno da se uhvatimo o koštac sa ovom pošasti o kojoj je danas više puta ponovljeno da se radi o zlu na globavnom nivou.

Sa druge strane, organizaciono Srbija je postavila jasne i konkretne organe, ojačala svoj bezbednosni sektor u odnosu na period kada je činila sve da i njena policija i njene službe i njena vojska ne predstavljaju nikakav faktor niti garant i jemac bezbednosti naših građana.

Sve ovo rezultat je jedne jasne politike da se konačno izgradi moderna, efikasna, stabilna, jaka država Srbija u interesu njenih građana. Taj preokret u političkom promišljanju je doprineo da se na ovaj način Srbija bezbednosno ojača i da se normativno uredi.

Sigurno da su izazovi terorizma kada je u pitanju Srbija višestruki, ali nesumnjivo motivacija za terorističke akte i podsticaj da se čine teroristička dela u Srbiji mogu doći prvenstveno iz razloga separatizma ili proizvodnje unutrašnje nestabilnosti, jer po samoj definiciji terorizma jeste ideologija nasilja, ali on ima jasan cilj da promeni državnu politiku, tako što će se promeniti akti na kojima je ona definisana ili tako što će se sprečiti da se donesu akti kojima bi ona bila jasno usmerena.

Nema sumnje da postoje snage i unutar Srbije, a izvan njenih granica koje bi želele da naruše njenu teritoriju ili da izazovu političku nestabilnost i tako promene utvrđeni politički kurs koji u ovom trenutku vodi Republika Srbija koji doprinosi njenom i ekonomskom i političkom i svakom drugom jačanju na prostoru Balkana, a time i jačanju sigurnosti čitavog srpskog naroda na prostoru Balkana.

U tom smislu je izuzetno važno da širimo naša partnerstva kada je u pitanju borba protiv terorizma i u tom smislu je izuzetno važna i ratifikacija ovog sporazuma sa Ruskom Federacijom.

Želim da istaknem nekoliko stvari koje se tiču naših odnosa sa Ruskom Federacijom, jer prethodnih dana ili prethodnih sedmica mnogo se u srpskoj javnosti od strane predstavnika opozicije, ali naravno i od strane nekih predstavnika Međunarodne zajednice govorilo o tome kakav je kvalitet i kakav je smisao i šta je cilj odličnih produbljenih i strateških odnosa između Srbije i Ruske Federacije.

Želim da kažem da odnosni između Republike Srbije i Ruske Federacije i odnosi između predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Vladimira Putina su najbolji mogući koji u ovom trenutku mogu da postoje između zemalja u Međunarodnoj zajednici.

Ti odnosi na tako visokom političkom nivou proizveli su niz saradnji u različitim oblastima koje su od isključivog interesa za razvoj Republike Srbije i za dobrobit građana Republike Srbije i u oblasti ekonomskoj, u oblasti energetskoj, u oblasti visokih tehnologija, u oblasti odbrane i bezbednosti i evo sada i u oblasti borbe protiv terorizma. Ti odnosi, tako razvijeni, tako osnaženi jesu važan temelj i važan stub nezavisne i suverene politike Republike Srbije i otuda dolaze napadi s jedne strane od ovde nazovi patriotskih pojedinaca ili organizacija koji žele da predstave te odnose kao pogoršane, loše a da je za to kriva sadašnja vlast.

S druge strane u isto vreme predstavnici međunarodne zajednice zameraju i napadaju Republiku Srbiju zašto ima ovako stabilne, jake strateške odnose sa Ruskom Federacijom. Cilj jednih i drugih, iako deluje paradoksalno, jer su napadi sa različitih pozicija ima isključivo cilj da se slomi i sruši nezavisna i suverena politika Republike Srbije, koju u ovom trenutku vodi predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije i da se Srbija nagne isključivo na jednu stranu kako bi se njena pozicija, strateška pozicija oslabila kako ne bi mogla da zadrži svoju nezavisnu suverenu politiku i kako ne bi mogla, pre svega da zaštiti interese srpskog naroda u regionu.

Naši odnosi, naravno, produbljuju se i politički, i strateški i ekonomski, tome su doprineli odlični odnosi između dva predsednika, ali odlična saradnja koja sada uspostavljena na nivou mešovitih komiteta koji sa srpske strane vodi ministar Popović, sa ruske strane potpredsednik Vlade Jurij Borisov i u tom pravcu se razvija naša ekonomska i saradnja u oblastima koje su od interesa za obe zemlje.

Srbija vodi ovu politiku saradnje sa Ruskom Federacijom isključivo u našem srpskom interesu, jer to je način da obezbedimo i našu nezavisnost i našu vojnu snagu i bolji život naših građana. U tom smislu je važno da sačuvamo ovako dobre odnose, da se svakodnevno ti odnosi produbljuju, kao što treba da se produbljuju odnosi i sa našim partnerima u EU i partnerima u SAD, partnerima u Narodnoj Republici Kini, jer to je garant da će ovako nezavisna i suverena politika doprineti i razvoju Republike Srbije i boljem životu građana.

Nije lako voditi ovakvu politiku. Nije lako voditi ovakvu politiku kada su na delu različita svrstavanja. Ljudi traže i države traže različite načine da obezbede svoju i bezbednost i svoju ekonomsku i političku stabilnost. To je srpska politika. Takva politika je bila oduvek. Uvek je srpski put bio da se čuva sloboda, da se gradi nezavisna država, da se gradi moderna država u skladu sa interesima naših građana, da se šire partnerstva i prijateljstva, da se usvajaju napredne i tehnologije i znanja iz sveta, ali da se uvek sačuva sopstveno nasleđe, da se sačuva uvek sopstvena država i da se sačuva sopstvena nezavisnost.

Takvu politiku i temelje takve politike koju i danas vodimo i koja je uvek bila srpska politika davnu su utvrdili osnivači naše države i red je da se njih setimo uoči velikog praznika koji sutra imamo, praznika Svetog Save, Sveti Simeon Mirotočivi, Stefan Nemanja i njegov sin Sveti Sava, jer to je jedini način da Srbi na ovom prostoru ostanu svoji, slobodni, suvereni, povezani sa svetom i nadasve da imaju državu koja je u interesu srpskih građana i koja je u interesu budućnosti naše dece. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospođo ministarko, predlog ovih izmena zakona koji su danas na dnevnom redu koje pokriva vaše ministarstvo je očekivano. Očekivano, saglasno kompleksnosti materije koju obrađuju, ali ono o čemu ste vi govorili i što je dato u obrazloženju razloga donošenja ovog zakona, to je teška zdravstvena situacija.

Želim da kažem da u kriznim vremenima država se koncentriše na rešavanje ključnih pitanja, u ovom slučaju zdravstvenih problema, spašavanje života građana, razvoj infrastrukture koji to omogućavaju, a ona sva druga pitanja koja su takođe bitna prosto prolongira za vreme koje dolazi posle.

Otud podrška koju dobijate ovde u Narodnoj skupštini, jer se kolege koje su danas diskutovale potpuno razumeju i razloge donošenja ovog zakona, ovi zakoni su bili očekivani.

Sasvim sigurno svi jako verujemo da u to da ćemo u narednom periodu, u nekih narednih nekoliko godina biti sprovedeni zakoni koji se tiču platnih razreda, da tako kolokvijalno kažem, o čemu javnost mnogo govori.

Naravno, očekujte i kritike. To neće biti ništa čudno, pogotovo od onih koji su svojom partokratijom, svojom nesposobnošću razorili državnu javnu upravu u periodu dok su vršili vlast, ali i navukli bes građana na državu. Veliki je posao obnova poverenja u državu i jedan od važnih segmenata tog poverenja jeste i rad vašeg ministarstva.

Pored činjenice koju sam već rekao, da su ovi zakoni bili očekivani, upravo to što ste vi, to je možda jedna od najvažnijih poruka koje ste poslali, jeste da se priprema nova strategija reforme javne uprave, ja bih rekao nova strategija za novo vreme, jer zaista se mnogo u Srbiji promenilo prethodnih godina, što zahteva da se pošalje nova poruka kako će izgledati državna uprava u budućnosti. Ne samo e-uprava, ne samo digitalizacija koje su zaista podstakli nove impulse u razvoju državne uprave kako bi bila bliže građanima, nego sve ono što je u prethodnom periodu rađeno, dobro rađeno kada je u pitanju odsustvo bilo kakve politizacije, ali i jasni planovi racionalizacije državne uprave i, najvažnija stvar, i zato je bitna ta promocija kada se strategija donese, to je ponovno vraćanje poverenja u državnu upravu i kompletnu državu. To je vrlo važan zadatak vašeg ministarstva.

Ono na šta želim posebno da se koncentrišem u svom izlaganju jesu ova dva sporazuma, privredna sporazuma sa Francuskom i sa Hong Kongom koji nemaju samo ekonomsko-finansijsku i privrednu dimenziju, nego imaju ozbiljnu i važnu spoljnopolitičku dimenziju, pogotovo sporazum sa Francuskom koji se tiče strateških projekata koji otvara prostor za ozbiljniju, dublju i širu saradnju sa jednom od dve najvažnije države u Evropi. Impuls toj saradnji, to mora da se kaže javno, i trenutak kada je ona bitna najbolje je ocenio i prepoznao predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić 2019. godine kada je došlo do posete predsednika Francuske Emanuela Makrona.

Znate, prethodnih godina, za vreme bivše vlasti se mnogo pričalo o strateškim partnerstvima koja su oni zaključivali sa mnogim državama, to je izuzetno bitno, ali sva ta strateška partnerstva, pa i strateško partnerstvo kojim su se hvalili sa Francuskom je bilo mrtvo slovo na papiru dok nije pokrenut čitav taj proces obnavljanja tradicionalnih prijateljskih odnosa sa Francuskom.

Zašto je to bilo bitno i zašto je to bitno i zašto će biti bitno za Republiku Srbiju i zašto je to prepoznao predsednik Vučić? To se dešava u trenutku izlaska Velike Britanije iz EU kada praktično ostaje jedna velika sila, glavna sila u Evropi, Nemačka, sa kojom imamo, ja moram to da kažem, to je moje lično mišljenje, dosta ambivalentne odnose. Na privrednom nivou oni su dobri, ali na političkom nivou postoji mnogo razmimoilaženja i problema kada su u pitanju naši državni i nacionalni interesi. Na osnovu njihovih stavova i izjava koje čujemo u poslednje vreme i po pitanju KiM, ali i po pitanju BiH i Republike Srpske mi možemo u narednom periodu očekivati političke pritiske iz te države.

Zato je bilo važno napraviti i otvoriti prostor za ozbiljnu saradnju sa Francuskom, jer je Francuska zemlja sa kojom smo nekada imali odlične, prijateljske odnose koji su bili pokvareni, prvenstveno njihovom politikom. Čujem mnogo u poslednje vreme i od svojih prijatelja koje imam u Francuskoj da je to bila njihova politička greška i da oni žele da se vrate na Balkan i da je prilika za to upravo saradnja sa Srbijom koju oni smatraju jednim od stubova svoje politike u Jugoistočnoj Evropi.

Zašto kažem da je strateško partnerstvo koje je promovisala bivša vlast ostalo mrtvo slovo na papiru, a zašto sada dobija svoj pun sadržaj jesu upravo potpisana 22 sporazuma koja su se desila prilikom posete predsednika Makrona Srbiji, i u oblasti ekonomije i u oblasti energetike i u oblasti prosvete i u oblasti javne uprave, znači koje pokriva i vaše ministarstvo, i oni će dati sigurno novi impuls razvoju naše saradnje.

Ovaj sporazum je bitan zato što on ne obuhvata samo ova dva važna pitanja o kojima mi danas pričamo, to su izgradnja beogradskog metroa, i to je još jedan dokaz da će taj projekat sigurno biti realizovan, jer je Francuska ozbiljna država, i pitanje automatizacije elektrodistribucije, nego on upravo u svojim odredbama otvara mogućnost zaključivanja daljih i novih projekata, strateških projekata. Sigurno da će Francuska kao jedna od tehnološki najrazvijenijih, možda i najrazvijenija zemlja u Evropi, nama kroz ova pitanja koja se ovde u sporazumu pominju, a to su dolazak njihovih tehnologija, obuka naših kadrova i, naravno, samoinvestiranje, doprineti razvoju Srbije.

Ono što je najvažnije, saradnja sa Francuskom nama otvara prostor, proširuje strateško polje u politici u EU kako bismo mogli u narednom periodu kada budemo očekivali pritiske da saradnjom sa prijateljskim zemljama u meri u kojoj naravno i Francuska kao članica EU to može, objasnimo našu poziciju i te pritiske smanjimo.

Dobro je da se ulazi u saradnju sa važnim evropskim zemljama. Dobro je da se ta strateška partnerstva popunjavaju, ali ja bih pored ovog nivoa i odličnih ličnih odnosa koje ima predsednik Aleksandar Vučić apelovao da se ta saradnja produbljuje po svim segmentima, da se još više sama Vlada kroz rad svakog pojedinog ministarstva sa kolegama, ne samo u Francuskoj nego i druge dve važne evropske države, poput Italije i Španije, jačamo našu spoljnopolitičku poziciju u EU i time pokušamo da u najvećoj mogućoj meri u narednom periodu ublažimo pritiske.

Ne treba niko imati više nikakvu sumnju da će ti pritisci biti jaki. Oni se najavljuju ovih dana. Imate najave otvorene pojedinih zemalja ili pojedinih visokih funkcionera administracije u Vašingtonu, koja sada dolazi, da će se tražiti revizija Dejtonskog sporazuma, da će se tražiti ubrzanje čitavog procesa oko rešavanja pitanja Kosova i ti pritisci će se sigurno u najvećoj mogućoj meri sručiti prvo na predsednika Republike, a onda naravno i na čitavu Srbiju. Zato je bitno da mudrom politikom, jačanjem naše ekonomije i jačanjem naše vojne moći, ali i nacionalnog jedinstva u najvećoj mogućoj meri te pritiske ublažimo.

Drugi važan sporazum jeste sporazum sa Hong Kongom. Pored te ekonomske i finansijske dimenzije koju će da ima jer će omogućiti da se olakšaju prosto investicije kroz otklanjanje dvostrukog oporezivanja na dohodak i na imovinu, ali i izbegavanje poreske evazije, on ima još jednu važnu političku dimenziju, a to su naši prijateljski strateški odnosi sa Kinom. Jako je važno za Srbiju i to je više puta rekao i predsednik Republike i predstavnici Vlade i mi ovde u Narodnoj skupštini da je Kina jedinstvena, da je Hong Kong deo Kine i tako se to i definiše ovde u ovom sporazumu, da se definiše kao administrativni region Narodne Republike Kine.

Mi smo tu potpuno lojalan partner, bez obzira na pritiske koje trpimo, bez obzira na i naš složen spoljnopolitički položaj, za nas nikada nije bilo upitno da je Kina jedinstvena i da je Hong Kong deo Kine i da je Tajvan deo Kine jer je Kina naš partner i nas je podržala i ekonomski i politički i mi smo lojalan partner i takvi ćemo i ostati i zato su ovakvi sporazumi izuzetno važni pored toga što doprinose razvoju naše ekonomije.

Kao ozbiljna država sa politikom koju predvodi predsednik Republike i Vlada Republike Srbije širimo naša prijateljstva, širimo naša partnerstva kako bismo u najvećoj mogućoj meri ojačali našu ekonomiju, kako bismo podigli standard građana, kako bismo zaštitili našu bezbednosti, kako bismo zaštitili Srbe u regionu. Upravo ovakvi sporazumi koje zaključujemo sa dve važne zemlje doprinose tome da Srbija bude i snažnija i sigurnija i Srbi da budu bezbedni u svakoj zemlji u kojoj žive. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako su zaista svi sporazumi o kojima danas raspravljamo od izuzetnog značaja, ja ću se u svojoj diskusiji koncentrisati na Sporazum između Republike Srbije i Evroazijske ekonomske unije, jer smatram da je on, ne samo po ekonomskim posledicama, nego i po političkim posledicama izuzetno značajan za Republiku Srbiju.

On je, i to želim ovom prilikom da istaknem, jer nekako u današnjim diskusijama, s pravom su isticane njegove ekonomske posledice i sve ono što je on proizvodio, prethodni Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, da ukažem na nekoliko važnih političkih činilaca koji su uticali da on uopšte bude danas na dnevnom redu.

Nemojmo potceniti, ja ovde to želim da podvučem i hrabrost i odlučnost da se donese nekoliko važnih odluka kojima je Republika Srbija pokazala da štiti svoje državne nacionalne interese, a koje su bile neophodne da bi mi danas uopšte raspravljali o ovom sporazumu.

Ovog sporazuma sa Evroazijskom unijom danas u Skupštini Srbije ne bi bilo da je Srbija uvela sankcije Rusiji.

Srbija, kao jedina država pod ogromnim pritiskom pod kojim se nalazila 2014. godine, odlučila je rukovodeći se svojim i državnim ekonomskim interesima da te sankcije ne uvede. Da smo mi tada imali neku drugu vlast, tj. vlast koja je bila do 2012. godine, mi danas o ovome ne bi raspravljali. To želim odgovorno ovde da kažem.

Da li bi oni uveli sankcije Rusiji? Uveli bi sigurno. I mi danas ovaj sporazum ne bi na dnevnom redu imali. Bio bi srušen i Sporazum sa Ruskom Federacijom i danas taj sporazum ne bi bio potvrđen i objedinjen sa nekim drugim sporazumima.

Važno je istaći ovaj politički aspekt da odu kod predsednika Republike i Vlade Republike Srbije da štiti svoje ekonomske interese, da diversikuje svoju trgovinsku politiku, doprinela je da mi danas imamo šansu u budućnosti da iskoristimo ovaj sporazum u mnogo većoj meri nego što je to bilo u prethodnom periodu.

Zašto govorim u mnogo većoj meri nego što je to bilo u prethodnom periodu? Mi smo propustili veliku priliku da u periodu od njegovog potpisivanja, govorim o Sporazumu sa Ruskom Federacijom, jer se ovaj Sporazum faktički u najvećoj meri odnosi na zadržavanje Sporazuma o slobodnoj trgovini i prednosti koji ima sa Ruskom Federacijom, on je 90% ovog sporazuma.

U periodu od 2000. godine do 2012. godine, kada Rusija nije bila članica Svetske trgovinske organizacije, Srbija je propustila priliku zbog jedne jednostrane politike, to moram ovom prilikom da vam kažem, politike da Evropa nema alternativu, ni na koji način nije iskoristila priliku da se pozicionira i razvije prvenstveno na ruskom tržištu, a time sada stekne još veće mogućnosti za razvoj na evroazijskom tržištu.

Nakon ulaska Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju 2012. godine, snižene su i prema drugim zemljama carinske stope, plus uvođenje sankcija prema Ruskoj Federaciji, kada je Rusija krenula da se sama razvija u velikom broju svojih privrednih domena, mi smo propustili određene prilike.

Želim da kažem da smo mi mogli u prethodnom periodu da uradimo više, ali sam uveren da u narednom periodu možemo da uradimo mnogo više.

To se prvenstveno odnosi na dva aspekta koji su bitna za razvoj srpske ekonomije. Jedan je novo privlačenje i u većoj meri stranih investicija. Drugo je razvoj naše proizvodnje i naše industrije.

Kada je u pitanju privlačenje investicija, to je moja sugestija na osnovu nekih kontakata koji sam ja imao sa mnogim prijateljima, a pogotovo u Zapadnoj Evropi koje ih zaista zanima položaj Srbije i mogućnost da Srbija bude neka vrsta mosta prema Evroazijskoj ekonomskoj Uniji kada je u pitanju izvoz svih vrsta proizvoda.

Nekoliko godina poslednjih učestvujem na Evroazijskom ekonomskom forumu koji se održava u Veroni. Prošle godine je bio održan baš na dan kada je Srbija potpisivala ovaj Sporazum. U razgovorima sa mnogim prijateljima i kolegama stekao sam utisak o veliko neinformisanosti koja postoji kada su u pitanju privrednici u Evropi.

Mislim da bi morali u mnogo većoj meri da promovišem ovu izuzetnu priliku koja postoji i koja Srbija može da iskoristi, da privlači investicije i da te strane kompanije koje ovde budu registrovane sa proizvodnjom od 51%, kao zemlja porekla Republike Srbije izvoze na evroazijsko tržište.

Sa druge strane, vrlo je važno i to je velika prednost koja je postignuta ovim sporazumom, danas se o tome malo govorilo, jeste da je Srbija ovim pregovaranjem uspela da izdejstvuje ukidanje pravila direktne kupovine.

Prvi put će sada Srbija i naši privrednici moći preko posrednika da ostvaruju izvozna evroazijsko ekonomsko tržište i to će znatno olakšati, a i uštedeti mnogo finansijskih sredstava i to je nešto što moramo da čestitamo Vladi Republike Srbije na ovom uspehu.

Želim da istaknem još nekoliko bitnih pitanja koja su ovde otvorena kada je u pitanju politika i saradnje sa Rusijom. Apsolutno je u najtežim i najvažnijim trenucima i novije i starije srpske istorije to prijateljstvo sa Ruskom Federacijom potvrđeno i kada je bilo ključno da podržimo jedne druge, mi smo podržavali jedni druge, ali važno je istaći da se to prijateljstvo razvijalo isključivo i najvećoj meri na osnovu najveće podudarnosti interesa koje su postojale između Republike Srbije i Ruske Federacije.

Moj uvaženi kolega, Aleksandar Martinović, je govorio o tim razlikama između boljih ili lošijih odnosa sa nekim drugim državama o različitom stepenu. Ja bih samo nadogradio na to što je kolega Martinović rekao na većoj podudarnosti interesa, jer Srbija, prvenstveno kao nezavisna i suverena država mora da vodi računa, prvenstveno o svojim državnim nacionalnim interesima.

Zato je ovaj sporazum u dubokom interesu Republike Srbije, njenih građana i njenih proizvođač. I ako se budemo u narednom periodu bolje organizovali, podstakli našu proizvodnju, sigurno će ovaj udeo koji sada čini, od 7% biti mnogo veći, sigurno će time to veliko tržište o kojem smo u najvećoj meri samo pričali, a nismo uspeli da iskoristimo potencijal biti velika šansa za našu privredu i za naše poljoprivrednike.

Mi moramo da iskoristimo odlične političke odnose koje imamo, a ne samo sa Ruskom Federacijom, nego i sa svim zemljama Evroazijske ekonomske unije, ali to nije dovoljno ukoliko mi ne shvatimo da je konkurentno da je konkurentnost na takvom velikom tržištu danas neuporedivo veća nego što je bila u nekom prethodnom periodu koje smo mi prilike, nažalost, propustili.

Pozicioniraju se, takođe mnoge kompanije koje pokušavaju na različite načine da izbegnu sankcije koje sada postoje. Ruska država investira i daje velike subvencije da ih zadrži na svom tržištu.

Mi moramo, kao Vlada, a uveren sam da ćemo to uspeti, sada u većoj meri podržati razvoj naših kompanija na evroazijskom ekonomskom tržištu.

Ovo je bilo moguće samo kada smo počeli da vodimo odgovornu, ozbiljnu, državotvornu, nacionalnu politiku koja štiti srpski interese bez obzira na pritiske koji su bili 2014. godine, da uvedemo sankcije Rusije i prošle godine da odustanemo od ovog sporazuma, mi smo izdržali te pritiske, jer nam je bio na prvom mestu interes Srbije, njenih građana i njene privrede. Samo tako ćemo moću u narednom periodu da pomognemo našoj privredi da zaštitimo interese Republike Srbije da bude još razvijenija, još uspešnija, a to je u ovom trenutku isključivo zasluga predsednika Republike Srbije i Vlade Republike Srbije.

Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Gospodine ministre, gospodo oficiri, obzirom da je zaista na pravi način otvorena tema vojne neutralnosti i saradnje sa ODKB-om ni jedna diskusija koja ide u prilog tome nije suvišna, jer, to mogu slobodno da kažem, radi se o istorijskim odlukama koje potvrđuju da se Srbija konačno opredelila da bude slobodna, samostalna i nezavisna država i da vodi slobodnu i nezavisnu politiku.

Želim ovo da istaknem, obzirom da sam od samih početaka pokušaja uspostavljanja saradnje sa ODKB-om učestvovao 2010. godine i svedok sam svih prepreka i problema koje je prethodna vlast činila da se spreči ovaj položaj koji sada Srbija ima, to da dobije status posmatrača i uspostavi istinski vojnu neutralnost.

Zašto se u prethodnoj Strategiji, iako je Srbija usvojila Rezoluciju o vojnoj neutralnosti 2007. godine, nije našla vojna neutralnost? Zašto se nije govorilo o totalnoj odbrani? Zašto se nije govorilo o saradnji sa ODKB-om kao načinu uspostavljanja ravnoteže i istinske vojne neutralnosti? Zato što prethodna vlast, i to želim ovde da kažem, je vodila politiku puzajućeg pristupanja NATO paktu, izbegavajući na svaki način da Srbija uspostavi snažnu vojsku, politiku saradnje sa svim vojnim savezima, ali bez pristupanja ni jednom od njih kako bi uspela da sačuva i svoju političku samostalnost i nezavisnost.

Na sve moguće način sprečavali su da se vojna neutralnost nađe u jednom strateškom dokumentu, iako ih je na to obavezivala odluka Narodne skupštine. Ovo je prvi put i zato je ovo važan dokument.

Gospodine ministre, vi ste govorili o istorijskom značaju Strategije nacionalne bezbednosti i ta vaša ocena je u potpunosti tačna, jer se govori o nizu aspekata kojima se ta politika potvrđuje.

Prvi put se govori o kulturi sećanja. Prvi put se prethodnih godina obeležavaju svi važni događaji iz slavne prošlosti, ali iz tragične prošlosti našeg naroda. Ovde u Strategiji se pominje razvoj patriotizma, ako hoćemo da vodimo totalni rat, ako hoćemo da razvijemo civilnu odbranu mi moramo imati patriotski obrazovano stanovništvo i buduće generacije koje će biti svesne te odgovornosti.

Ne može se biti vojno neutralan ako se ne govori o tome da će se Srbija u svojoj odbrani osloniti na sopstvene snage i u slučaju rata voditi totalnu odbranu, a to nije moguće bez patriotske politike i promocije patriotizma. Ta sva pitanja su međusobno povezana i zato je važno to još jednom istaći.

Ovde ste govorili o nekoliko pretnji i izazova koji su važni za našu državu i pomenuli ste islamski ekstremizam. Upravo, značaj i istinitost te izjave u Strategiji govori izjava Bakira Izetbegovića i reakcija na našu Strategiju o nacionalnoj bezbednosti.

Znači, predstavnik jedne političke stranke u drugoj državi našao je za shodno da reaguje i osuđuje jedan važan državni dokument, a zašto? Zato što je on tačan, zato što u osnovu pogađa ono što se dešava na Balkanu, da se pojavljuju povratnici sa ratišta, sirijskog ratišta, koji su bili u redovima islamske države i na prostorima Kosova i Metohije i na prostorima Bosne i Hercegovine i predstavljaju istinsku pretnju za Republiku Srbiju. To mora da se nađe ovde, u ovom dokumentu i na te pretnje mora da se reaguje, kao što ste istinski govorili, to je i moj kolega Balint Pastor ovde istakao, da pretnju od nekontrolisanih i nelegalnih migracija, naravno, ovde je istaknuto još nekoliko drugih važnih pretnji.

Da ne dužim i da ostavim drugim kolegama više vremena, ovo je dokument nezavisne i suverene države. Srbija se konačno opredelila da bude slobodna država i kroz operacionalizaciju i sprovođenje ovih politika mi ćemo sačuvati svoju slobodu, a time i svoj narod i sprečiti, naravno, sve pokušaje da se srpski narod na Balkanu ili uništi ili mu se umanji značaj, kao što su danas pokušaji antisrpskog režima u Crnoj Gori, gde je pokušaj da nam ukradu identitet i da unište Srpsku pravoslavnu crkvu, kao što su pokušaji šiptarskih separatista na Kosovu.

U tom smislu, važno je da javnost Srbije zna kakav dokument donosi i kake su dugoročne posledice. To su sigurno rezultati rada i predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i jasne politike da je Srbija nezavisna i suverena. Hvala.

Gospodine potpredsedničke, gospođo ministarko Kuburović, čitava današnja rasprava mogla bi se svesti na to da se vodi oko dve grupe pitanja. Jedna grupa pitanja odnosi se na položaj poverilaca i dužnika na osnovu izmena i dopuna ovog zakona, a druga grupa pitanja se odnosi na položaj i rad javnih izvršitelja i svaka od ove dve grupe pitanja zaslužuje posebnu pažnju.

Vi ste na početku pravilno primetili da su ove izmene i dopune zakona, kao i sam zakon iz 2015. godine izazvale veliku polemiku i interesovanje u javnosti i treba postaviti pitanje - zbog čega je to tako? Zato što po mom mišljenju se upravo u ovoj fazi, konačnoj fazi postupka na najjasniji način postavlja pitanje pravde i tu građani najviše osećaju i najosetljiviji su na to šta je pravda i šta je pravičnost i u zavisnosti od percepcije pravde koju imaju opredeljuju se po pojedinim pitanjima iz ovog zakona.

Postaji pitanje – da li je pravda to da ne bude isplaćen dug onome prema kome postoji ili je pravda to da neko zbog određenog duga bude egzistencionalno uništen, on i njegova porodica i po tom pitanju po pitanju pravde traže se i rešenja u izmenama i dopunama zakona, a ona se traže jako dugo. Ovo je peti Zakon o izvršenju, a sada i o izvršenju i obezbeđenju od 2000. godine. Kroz pet zakona se pokušava doći do optimalnog odnosa pravde kada je u pitanju potreba da se zadovolje potrebe poverilaca i kada je u pitanju potreba da se zaštiti egzistencija dužnika.

Ukazaću, pošto se najviše govorilo o tome danas, o pitanju izvršitelja, samo na onu percepciju koja postoji u javnosti koja je jako važna zbog države. Prevagnula je zbog različitih okolnosti u društvu činjenica pitanja pravde o egzistencionalnoj ugroženosti dužnika i slika koja postoji u javnosti jeste da su javni izvršitelji potpuno odvojeni deo sistema pravosuđa, da nad njima niko nema kontrolu, da je država nemoćna nad onim što oni rade, iako je samo advokatura slobodna delatnosti, a oni su deo pravosudnih sistema na koje su preneta javna ovlašćenja.

Jako je važno ovo primetiti. Vi ste danas rekli koliko ste disciplinskih postupaka pokrenuli. Jako je važno što ste to javno rekli, ali u percepciji javnosti to građani ne vide. Oni vide bahatost i nasilje pojedinih javnih izvršitelja i na osnovu toga grade sliku nemoći države i činjenice da niko ne vodi računa o dužnicima i da jedini interes države da vodi interes o dužnicima, a to nije tačno.

Mnogo se govorilo ovde i poveriocima. Govorilo se o poveriocima kao fizičkim licima. Govorilo se o poveriocima kao bankama. Ima jedna grupa poverilaca ili potencijalnih poverilaca koja jako prati šta se događa u domenu izvršenja jer tu država najkonkretnije pokazuje koliko je efikasna, a to su potencijalni domaći i strani investitori koji žele da vide da li je moguće da se naplati dug koji se može pojaviti u jednom obligacionom odnosu i činjenica da je rešeno hiljadu predmeta iz domena izvršenja sasvim sigurno ohrabruje i zato je važno poslati sliku da je država i na strani poverilaca i da se ta lažna slika koja se stvorila zbog delovanja pojedinih javnih izvršitelja koji se ponašaju kao da nisu deo pravosudnog sistema mora da se ukloni.

Vi ste i to je malo ko od kolega ovde primetio odlično intervenisali kada je u pitanju upravo potreba privrede i stranih investitora ili domaćih investitora, a to je uvođenje skraćenog postupka. Izuzetno važna stvar. I to je dobra poruka za sve one koji žele da investiraju u Srbiju, jer ako dođu investicije otvoriće se nova radna mesta i čitav proces privrednog razvoja će se mnogo više razvijati. Od toga će imati svi građani, pa nažalost i oni koji se nalaze u teškoj situaciji, koristi. Zato u potpunosti podržavam uvođenje skraćenog izvršnog postupka koji će pomoći mnogo u regulisanju privredih odnosa koji postoje u Srbiji.

Što se tiče potrebe, ajde da kažemo izbalansiranog odnosa između pozicije poverioca i dužnika, uz komplikovan tesnac u kojem se nalaze te dve strane u postupku, koje javnost prati godinama, vi ste ovde pokušali da nađete, u ovom trenutku, optimalno rešenje. Da li će ono biti trajno ili zahtevati nove izmene zakona videćemo u primeni. Ovaj zakon se ne odnosi samo na promenjen položaj dužnika i socijalnih potreba, kako ste vi naveli, pa se tiče proširenog definisanja načela srazmernosti, naplate troškova, što je jako važno, gde se pozicija dužnika štiti.

Odlaganje izvršenja, mogućnosti predloga odlaganja izvršenja i mogućnosti da se u tom nekom periodu nađe dogovor ili se stekne mogućnost da dužnik izvrši svoju obavezu.

O prodaji nepokretnosti smo mnogo govorili u svim aspektima, od javnog nadmetanja do zaštite, pa i onemogućavanja onih koji su do sada zloupotrebljavali mogućnost da kupe nepokretnost u izvršnom postupku, sada to više neće biti u mogućnosti. I naravno o tome se dosta govorilo o naplati zarade. Ali, vi u određenoj situaciji da bi se ubrzao izvršni postupak i da bi se dala prednost i samom poveriocu, uvodite pojedine institute i pojedine rešenja u korist poverilaca. I o tome treba da se kaže nešto. To je pitanje naplate kada se započne postupak naplate u okviru Zakona o hipoteci, recimo.

Govorio sam nešto skraćenom postupku. Ili recimo, jako važan momenat, kada je u pitanju dužnik koji je indirektni budžetski korisnik, da naplata prema tom dužniku zahteva prethodno obaveštavanje Ministarstva finansija, što daje mogućnost budžetskom korisniku da u tom periodu od 30 dana reguliše svoj dug.

Govorili smo, naravno, i o mogućnosti uknjižbe neuknjižene svojine, tj. svojina koja se ne vodi na dužnika, nego sada postoji mogućnost da se kroz brži postupak na zahtev suda ona uknjiži na dužnika i brže se realizuje naplata. Tako da, po mom mišljenju ova rešenja pokušavaju da uravnoteže poziciju poverioca i dužnika. Mislim da ta percepcija u javnosti mora da se promeni, i to je moj neki glavni apel prema vama kada je u pitanju položaj same države.

Država ne sme u očima građana da izgleda nemoćna zbog ponašanja pojedinih javnih izvršitelja, zato što ona to nije. Ona je na njih prenela javna ovlašćenja. Ona može jače da ih kontroliše, ona može u krajnjoj liniji da ih oduzme. Možda kroz neku vrstu drugačijeg etičkog kodeksa, možda kroz drugačiju vrstu načina upisa u imenik ili nove kontrole tih svih javnih izvršitelja, jer država tu mogućnost ima kroz kontrolu prakse u prethodnom periodu, može da se prečisti sadašnji imenik javnih izvršitelja kako bi se vratilo poverenje u institut koji je uveden 2011. godine.

Ja sam tada diskutovao protiv tog instituta, zato što je taj zakon bio izuzetno loš. Ali, unapređenim rešenjima iz 2015. godine, pogotovo sada. Teško je govoriti kada se jedan institut uspostavi o njihovom potpunom ukidanju, ali se mora, zato što država time pokazuje određenu ozbiljnost, ali se mora unapređivati, i mora se promeniti ovaj njihov položaj u javnosti, tj. mora se građanima vratiti poverenje u državu i institucije koje je ona osnovala, između ostalog, to je i institucija javnog izvršitelja.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, pre nego što krenem da diskutujem o predlogu rezolucije o Vojvodini želim da kažem, obzirom da je javnost Srbije zaista u situaciji da se pita zašto se raspravlja o Vojvodini i da li postoji nekakav problem. Da, ne postoji nikakav problem Vojvodine, ne postoji vojvođansko pitanje, ne postoji ništa što bi u ovom trenutku ukazivalo na određenu krizu kada je u pitanju situacija u Vojvodini.

Srbija ima mnogo ozbiljnije izazove koji se tiču spoljnih pritisaka kada je u pitanju rešavanje Kosova ili da se odrekne svoje politike koju vodi u skladu sa nacionalnim državnim interesima ili izazova unutrašnjih pritisaka da se vlast promeni nasiljem. Ali, svakako pitanje Vojvodine ne postoji.

Predlagač u ovom slučaju, kolege poslanici iz Lige socijaldemokrata Vojvodine upravo u određenim delovima preambule ove rezolucije ukazuju da ovo pitanje žele da vide kao problem ili implicitno prete kao problem. Tako se u jednoj rečenici kaže da se pitanje Vojvodine mora tretirati kao demokratsko pitanje u okviru koga Vojvodina nije problem. Šta znači to da se mora tretirati kao demokratsko pitanje? Da li postoji problem demokratije u Vojvodini? Da li postoji nasilje u Vojvodini? Da li postoji ugrožavanje ljudskih prava kada vi ovako eksplicitno govorite da je Vojvodina demokratsko pitanje? Ovo je određena pretnja, jer vi ukazujete da ćete od toga praviti problem.

Gospodin Čanak je u jednom trenutku rekao da mi ne treba ovde da raspravljamo o političkim programima, nego o poštovanju Ustava. Gospodine Čanak, rezolucija je po svojoj prirodi akt političke prirode. U njoj je ovde sadržana esencija vašeg političkog programa i dobro je što se kroz diskusiju koju ste imali sa predsednikom poslaničke grupe gospodinom Martinovićem razbistrila ova konfuzija koju ste terminološki napravili u ovom predlogu rezolucije.

Vi ste na više mesta govorili o autonomiji, da bi Vojvodina trebala da ostvari stvarnu autonomiju, da je Pokrajina Vojvodina ušla svojom voljom u sastav, kako kažete, Federalne Republike Srbije. Nikada nije postojala Federalna Republika Srbija. Apsolutna neistina. Srbija nikada nije bila federacija. Pročitajte preambulu rezolucije gde ste rekli da je Vojvodina ušla u sastav Federalne Republike Srbije.

Važno pitanje koje ovde želim da postavim jeste da se neodoljivo kroz određene formulacije, kojima uopšte nije mesto u ovom tekstu, ukazuje da postoji jedan dug prst iz briselske administracije koji se ovde umešao da bi napravio ovakve formulacije. Kakve veze ima zajednička spoljna politika Srbije sa EU u tekstu koji se tiče dela Republike Srbije ili, ukoliko vi želite da kažete, da se ovde Vojvodina, kao deo, federalni deo Republike Srbije, tretira kao neko ko može da vodi ili utiče na samostalnu politiku, spoljnu politiku Republike Srbije?

Podsećam vas da ovakve evropske inicijative nisu ništa novo. Pojedini evropski zvanični su dolazili ovde u Srbiju i nudili nam ili su pretili otvaranjem unutrašnjih pitanja, kao što je svojevremeno bio Jelko Kacin 2013. godine, koji je doslovno rekao u sred Beograda, da je vreme da se otvori pitanje ustavnog i zakonitog položaja Vojvodine. Ko je on da Srbiji uređuje unutrašnja pitanja i državno uređenje?

Da vas podsetim da je 2017. godine Evropski parlament, usvajajući određeni izveštaj i Rezoluciju o Republici Srbiji, zapretio vlastima u Srbiji da nikako ne smeju da smanje dostignutu autonomiju Vojvodine. Ko je Evropski parlament da uređuje ustavni položaj pojedinih delova Republike Srbije? Zato ovo što ste napisali o evropskoj spoljnoj bezbednoj politici u principu je objasnila vaša polemika sa Martinoviće. Da, vi ste da Vojvodina bude federalna jedinica koja će da utiče na spoljnu politiku. Zbog toga je ovo duboko neustavno.

Mnogo je mojih kolega govorilo o tome da se pozivate na položaj Vojvodine, faktički, vaša politika se zasniva na revolucionarnim odlukama komunističke vlasti 1945. godine. Koncept vaše autonomije koncept komunističke vlasti. Ova vaša rezolucija se može apsolutno definisati kao komunistički revizionizam. Vi pokušavate da vratite komunističku ideologiju, komunističke koncepte u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Ne govorim to slučajno.

Kada govorite o tome da je Ustav iz 1974. godine prevaziđen, da on više nije u opticaju, podsećam vas da ste vi i vaša stranka organizovali glavne odbore i okrugle stolove gde ste proslavljali godišnjice donošenja Ustava iz 1974. godine. Da li sam u pravu? Govorili ste da je stepen autonomije Vojvodine u potpunosti ostvaren Ustavom iz 1974. godine. Lebdi Ustav iz 1974. godine čitavim ovim tekstom. Komunistička ideologija je ta koja je vas inspirisala da se vratite na rešenja iz 1974. godine, a koja su bila pogubna i katastrofalna za Republiku Srbiju. Nema goreg primera u političkoj istoriji i degradirajuće uloge nego što su imali srpski komunisti posle 1945. godine. Nikako se ne treba njima vraćati i njihovim idejama.

Pozivate se na Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine iz maja 2013. godine. Tu Deklaraciju je donela ista ona Skupština koja je usvojila protivustavni status koji je oboren na Ustavnom sudu, a ovde govorite da je Predlog ove rezolucije ustavan. On je duboko neustavan. Samim činom što se pozivate na ovu Deklaraciju.

Gospodine Čanak, bez obzira na formulacije, na floskule, na sve ono što ste ovde rekli, naravno, zalažući se da Vojvodina kao autonomija ima zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, odličnu polemiku je otvorio gospodin Martinović, nađite mi jedan slučaj srednjeg nivoa vlasti koji ima sudsku vlast. Jasno je šta se krije iza ovog dokumenta vašeg. Iza ovog vašeg dokumenta se kriju oni pasoši koje ste štampali i kojima je jasno definisano da je Vojvodina nezavisna država. Ovo bi bio samo prvi korak da se ti pasoši realizuju, a mi smo uvereni da ne postoji volja, politička volja, niti politička većina u Narodnoj skupštini koja će dopustiti da ti pasoši, a oni jesu vaš politički program, ikad postanu realnost. Hvala.

Hvala gospođo predsednice.

Kada govorite o Ustavu iz 1974. godine, ono što ste vi izvlačili kao glavnu poruku, kao glavnu esenciju, to je suština ove današnje rasprave, jeste da se Vojvodini vrati zakonodavna, izvršna i sudska vlast, policija i poreska uprava. To je država, gospodine Čanak. Sudska vlast je država. Nađite mi jedan srednji nivo vlasti danas, da li regionalni u Italiji ili Španiji, da li federalni gde postoji sudska vlast. Vas je Ustav iz 1974. godine inspirisao da krenete putem stvaranja države, jer da se nisu desile ustavne promene Vojvodina bi se verovatno kao i druge republike bivše Jugoslavije otcepila sa tim stanjem institucija i nadležnosti koje je imala.

Pošto ste se zalagali za izvršnu sudsku vlast, ni jednog trenutka niko nije shvatio u Srbiji to kao šalu, kada ste počeli da štampate pasoš Vojvodine. Štampaju danas i pasoše Katalonije sa čijim separatistima vi očigledno dobro sarađujete i međusobno se podupirete. Oni žele da se odvoje od Španije. Vaši predstavnici idu da ih podrže na protestima u Barseloni i mi sada u Srbiji treba da zbog takvih političkih stavova budemo naivni i da mislimo da ovakve rezolucije i stvaranje u srpskoj javnosti problema Vojvodine, koji ne postoji, Vojvodina ima svoju Vladu, svoju Skupštinu, svoje institucije koje rade za dobrobit građana Vojvodine, svoj Ustav Srbija ima, mi sada odjednom pravimo atmosferu da postoji vojvođanske pitanje.

Naravno, kada se vide uvezane vaše zastave sa zastavama predstavnika Katalonije, kada se vide pasoši, šta Srbi mogu da pomisle osim da se sprema pobuna ili neko otcepljenje. Sa ovakvim jednim predlogom vidi se najava mogućih koraka koji bi vodili ka odvajanju. Hvala.

Samo da dodam, gospodine Čanak, tako kako ste postavili, evo piše ovde, niste postavili kao pitanje Vojvodine nego Vojvodina kao problem. Pročitajte preambulu. Pročitajte stranu 3 preambule. Govorite da se Vojvodina mora tretirati kao demokratsko pitanje. Ona se oduvek tretirala kao demokratsko pitanje jer je Ustav donet demokratski, jer su svi zakoni koji su proizišli iz Ustava koji se tiču Vojvodine doneti demokratski, a onda govorite – u okviru toga Vojvodina nije problem. Gde je problem Vojvodina? Vi potencirate da je Vojvodina problem i zato ova polemika ovde.

Pitanje ustavnih promena je legitimno pitanje, ali ako dignete temu da je ona problem, onda se otvara pitanje – zbog čega i kakve su pobude iza toga da se otvori to kao problem kada u isto vreme unosite nekakva rešenja koja nemaju nikakvog mesta u ovom tekstu koji se tiče evropskih integracija, evropske spoljne politike, državotvorne politike Srbije.

Vi ste nametnuli temu o Vojvodini kao problem i zbog toga smo mi intervenisali, a ne kao pitanje.

Hvala gospodine potpredsedniče.

Kada se pogledaju efekti i posledice usvajanja ovog zakona centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, jasno se vidi ozbiljnost Vlade i njena rešenost da izvrši reforme u nizu važnih oblasti.

Ja bih ovde istakao, pre svega, ozbiljnost Vlade da se uvede fiskalna disciplina i da se uvede odgovornost u društvu. Bez fiskalne discipline i bez odgovornosti u plaćanju i naplati doprinosa, teško možemo da govorimo o odgovornom i reformisanom društvu. Ovo je način da se izbegne poreska evazija i ovo je način da svi oni koji učestvuju na tržištu ispunjavaju svoje obaveze.

Sa druge strane, ovaj zakon potvrđuje rešenost Vlade da izvrši reformu državne uprave. Kada se pogleda cilj zakona, kada se pogleda njegova struktura, kada se pogleda na koji način je on koncipiran, kada se pogleda modernizacija koju unosi u poreski sistem i u fiskalni sistem, jasno je da se ovde radi o još jednom koraku koji se tiče reforme državne uprave.

Sa druge strane, možda preciznije rečeno, treće, ovde se govori ili unapređuje poštovanje prava, poštovanje prava zaposlenih, poštovanje prava u državi i poštovanje činjenice da zaposleni moraju da računaju da će njihova prava koja ostvaruju u radnom odnosu ili oni preduzetnici koji su obveznici plaćanja doprinosa, biti zaštićeni pred državnim organima ili pred nekim jačim u ovom postupku, kao što je u pitanju poslodavac. Tako da, čitav ovaj zakon govori o nameri Vlade da uozbilji državu.

Ja bih ovde istakao još jednu stvar i skrenuo pažnju i pohvalio nameru Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije, da posle mnogo, mnogo decenija konačno uđe u proces reformisanja paušalnog oporezivanja, jer je to nešto što će sasvim sigurno doprineti unapređenju fiskalne politike u Republici Srbiji.

Hvala, potpredsedniče.

Sasvim sigurno u prethodnih nekoliko godina jedna od glavnih obeležja, karakteristika vlada Republike Srbije jeste borba protiv poreske evazije i izbegavanja plaćanja doprinosa. To je deo politike vlada od 2012. godine da se konačno počne graditi do tada urušena i razvaljena država.

Bez odgovornosti u društvu, bez plaćanja poreza i doprinosa, bez plaćanja obaveza državi, teško da možemo da govorimo o jednom stabilnom, efikasnom i uređenom društvu i državi.

U tom smislu, to jeste doprinos, ovde se mnogo govorili u kojoj meri zakon o kojem danas raspravljamo doprinosi ekonomskom razvoju Republike Srbije, ali on sasvim sigurno doprinosi i razvoju, jačanju pravne države u Republici Srbiji. Sa ovako jasnim, konkretnim mehanizmima, sa jasnim bazama, sa borbom protiv svih onih koji žele da izbegnu plaćanje poreza i doprinosa, štite se prava prvenstveno zaposlenih, ali i svih onih budžetskih korisnika u Republici Srbiji.

Jačanje pravne države je sigurno jedan od temelja i jedan od efikasnih načina da se izgradi bolje i pravednije društvo. I u tom smislu, kada govorimo i o pravnoj državi, govorimo i o demokratskoj atmosferi u društvu, govorimo o onome što se čini da se volja građana na sve moguće načine poštuje. Zato nema mogućnosti, nema načina da se nasiljem koje se danas desilo u izborima u Lučanima može promeniti volja građana i može nadomestiti odsustvo programa i politike koju u ovom trenutku našu koaliciju podržava veliki broj građana. Samo konkretni programi i samo konkretna rešenja daju podršku, a ne nasilje i prebijanje političkih protivnika. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, želim da ukažem na značaj ove odredbe zakona, jer ona sa jedne strane ukazuje da se smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama stavlja kao nacionalni i lokalni prioritet.

Sa druge strane, ovde se mnogo govorilo o tome na koji način se pitanje diskriminacije tretira u ovom zakonu. Ja zaista nemam razumevanja za kolege koji su podnosili amandmane i koji traže da se ova odredba briše, jer je potpuno neprihvatljivo da u ovoj situaciji kada je zaštita ljudskih života postavljena kao prioritet, pitanje diskriminacije žele da se izbaci iz ovog zakona.

Ovde se mnogo govorilo o različitim oblicima diskriminacije, ali ja želim da ukažem na jedan drugi oblik koji je vrlo bitan i gde je Vlada Republike Srbije upravo pokazala kako i na koji način, ni na koji način ne želi da diskriminiše građane Republike Srbije.

Ovde se nije govorilo o političkoj diskriminaciji. Ona nije postojala nijednog trenutka 2014. godine, kada su poplave, katastrofalne poplave zahvatile Republiku Srbiju. Ni jedna opština, koja je u tom trenutku imala većinu, a koja je bila suprotna vladajućoj većini, nije bila u situaciji da Vlada Republike Srbije nije ukazala pomoć. Tu su dela, možemo reći da su ta dela sada ovde, u ovaj novi zakon pretočena u reči. Ne postoji politička diskriminacija ni prema jednoj opštini u Republici Srbiji kada je u pitanju zaštita bezbednosti, zaštita ljudskih života ili bilo koji drugi oblik koji je važan za funkcionisanje bilo koje opštine, bez obzira na političku većinu.

Ovaj zakon, sa ovom odredbom, govori da je politička jednakost građana, kada je u pitanju zaštita ljudskih života, na najvišem nivou, da to Vlada Republike Srbije poštuje. Hvala.