Hoćete samo da mi kažete čiji privatni život?

Onda ću da se javim po vremenu koje imamo kao poslanička grupa. Ne može ni to?

Gospodine Novakoviću, verujem da je sada ta smena za stolom predsedavajućeg. Reklamiram član 27, pošto verujem da ćete moći da pomognete, u stvari morate jer sada predsedavate, da ispravite grešku vašeg prethodnika…

Gospodine Novakoviću, da li možete da me saslušate do kraja?

Jedino, jeste.

Mi smo sada u delu sednice gde razmatramo amandmane na izmene Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Ovde imamo jedan veliki problem i moram da se javim, i kao jedan od potpredsednika, i kao koleginica koja je sad to ustanovila sa kolegama srpskim radikalima, nestao je Bogatić, odnosno iz ovog, gledate me zapanjeno, ja sam, verujte mi, zapanjena, iz ovog sinopsisa koji sam preuzela sa stola predsedavajućeg, da možemo da pratimo amandmane, na početku je pročitano ime kolege Dragana Aćimovića, sada ga jednostavno nema.
Da li to znači da kada dođemo do razmatranja njegovog amandmana ili imam neki pogrešan primerak? Danas se pogrešno broje stavovi, pa kada postoji član sa stavom 4. i 5. predsedavajući kaže da ga nema i da su srpski radikali pogrešili, sada ustanovite zbog čega nema Dragana Aćimovića i Bogatića, jer to nije neka beznačajna opština u Srbiji, niti je on vazduh. Evo ga čovek, živ i zdrav sedi ovde, a njegovog amandmana nema.
Objasnite nam, molim vas, da li mi savesno i odgovorno obavljamo funkcije narodnih poslanika, kako to građani od nas traže ili vi nešto ne radite kako treba, pa neka građani procene.
Problem je danas višestruki, da li zbog toga što smo počeli umesto u 12.00, negde oko pola dva da radimo, spremni smo da radimo odgovorno, ali molim vas, i zbog naše poslaničke grupe i kolege Aćimovića, učinite da se ovo razjasni.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas donosimo dve odluke koje su naizgled tehničkog karaktera jer treba da obezbede gospođi Petrušić, koju je Narodna skupština Republike Srbije izabrala na mesto Poverenika za zaštitu od diskriminacije, da može da obavlja taj posao.
Moram u ime poslaničke grupe SRS odmah da kažem da se ponavlja na neki način sudbina i gospodina Jankovića i gospodina Šabića, jer se najpre pod ogromnim pritiskom pre svega raznih nevladinih organizacija, Evropske unije i u kontekstu donošenja nekog zakona, pa kao posledica toga izaberu ovakva naizgled nezavisna tela državna, kao što je poverenik za zaštitu od diskriminacije, a onda dolazimo u jednu situaciju da oni imaju tehnički problem ili da se mnogo kasni sa odlukom o obrazovanju tog tela, kako ono treba da radi u interesu građana, što ovde očigledno nije slučaj.
Ako se sada podsetite kada je izabrana gospođa Petrušić na mesto poverenika, mi već kao parlament, poštovane kolege narodni poslanici, dolazimo u onaj period kada ona treba da nam podnese prvi izveštaj jer ona je dužna, da li je tako ili je prošao rok, da nam podnese prvi izveštaj o svom radu jer je Skupština bira, a ona očigledno to neće biti u mogućnosti da uradi na vreme, zbog činjenice da se kasni i da sada tek treba da obrazuje telo koje će da joj pomaže u radu.
S druge strane, glavni nosioci posla kod poverenika čija je obaveza da sprovodi Zakon o zaštiti od diskriminacije, odnosno Zakon protiv koga je bila SRS, pre svega što se on selektivno primenjuje, jer je i zbog toga donet, mi smo i tada rekli da je taj zakon izričito, o tome je malopre govorio i kolega Marić i pre njega gospođa Vjerica Radeta, naš ovlašćeni predstavnik, da bi se štitile neke kategorije i neki ljudi u ovom društvu koji po mišljenju, ne samo nas srpskih radikala, jer tako misli ogroman broj građana Srbije, svoja nastojanja i sve ono što oni misle da su nove takozvane vrednosti, žele da ispoljavaju zato što im je to zakon omogućio, a to nije u duhu srpske tradicije, kulture i onoga što smo mi Srbi kao narod.
Kao posledicu toga imali smo nedavno nemile događaje 10. oktobra na ulicama Beograda i verujte mi, u budućnosti zbog toga što ovo društvo, ne samo da nije zrelo, nego to nije u duhu naše tradicije i onoga što smo mi kao narod, može da se desi da imamo takve ponovljene slučajeve.
Sada moramo da podsetimo građane, pošto je davno bilo, ne zbog toga što oni imaju kratko pamćenje, nego zato što vi, kao predstavnici vlasti imate kratko pamćenje, zato što usvojite neki zakon, a kasnije ne govorite o tome da li se on implementira ili ne, ne govorite to u svojim izlaganjima, kao što to radi gospodin Krasić, evo, napravio je jednu analizu juče oko zaduživanja građana Srbije i države u proteklih 10 godina, pa je upozoren od gospođe Kolundžije da je on zalutao u temi itd.
Hoću da iskoristim svoje pravo da vas podsetim da kada je donošen Zakon o zabrani diskriminacije, jasno je bilo da mnogi građani Srbije od toga neće imati velike koristi. Taj zakon je bio nepotreban zbog toga što smo donošenjem mitrovdanskog Ustava pre četiri godine definisali Ustavom Republike Srbije šta je to što treba da štiti nacionalne manjine u našoj zemlji i nacionalne manjine u Srbiji.
Kroz sve članove Ustava, kroz celo poglavlje, imaju najveći stepen zaštite, naravno, to uvek može više. Vi znate zalaganje SRS, a uostalom, to smo i promovisali na dvadesetogodišnjicu naše stranke, 23. januara ove godine, nacionalne manjine, vi se sada samo deklarativno zalažete, i te kako moraju da imaju i da budu inkorporisane mnogo više u državne organe Republike Srbije nego što je to sada slučaj.
Ako podvučemo neku crtu, mi možemo da razgovaramo danas, pošto je gospođi povereniku to posao da radi, ko je danas diskriminisan u Srbiji. To su zaista, gospođo Čomić, gospodine Odaloviću, velike strukture našeg stanovništva, jer Zakon o zabrani diskriminacije mora da štiti Ustav u svakom njegovom članu. Sada nemam dovoljno vremena da govorim o svim oblastima koje poznaje Ustav kao najviši pravni akt i kategorijama o zaštiti prava čoveka i građanina, ali da pođem od prava na rad.
Zar ne kaže Ustav Republike Srbije da svako ima u Srbiji pravo na rad? Kako onda nekim pojedinačnim aktom, ako je čovek diskriminisan, a jeste, najpre ako konkuriše u državnoj službi, namešteni su konkursi, razne agencije koje produkujete i koje plaćaju građani svojim parama osiromašenih džepova, putem poreza, niko ne može da dobije posao.
Onda mi recite – kako će sada 200.000 ljudi koji su ostali bez posla u protekle dve godine, od maja 2008. do današnjeg dana, da upute preko ovog formulara koji je objavljen na sajtu poverenika, odnosno službe, jer formular postoji, a služba se tek obrazuje, da traži zaštitu svog prava? Nikako, jer onaj radnik u "Zastavi" koji je bio ZZO, koji je isteran iz fabrike, koji je svedok toga da fabrika "Zastava automobili" više ne postoji, već da je u ovoj novoformiranoj fabrici primljeno tek negde oko 1.500 radnika da radi na proizvodnji "punta".
Moram da vam kažem, a budite sigurni, nažalost, da će tako biti u sledećoj godini, umesto 84 radna dana koja je fabrika "Fijat-Zastava" imala, Fabrika "Fijat" u Kragujevcu, imala ove godine, oni predviđaju da će sledeće godine imati samo 50 radnih dana. Zbog čega? Zato što nemaju posla.
Zašto? Zato što tržište ne traži taj model automobila, iako je 30 onako pompezno proslavljeno, tridesethiljaditi je skinut "punto" sa trake, naše tržište, osiromašeni građani jednostavno nemaju odakle to da kupe.
Da li su diskriminisani građani Srbije, gospođo Čomić, u odnosu na ministarstva i na ove sporazume koje smo mi usvojili, a zadužena je Srbija ovim sporazumima juče za novih 250 miliona evra? Jesu, jer mi kada odemo u banke i kada uzimamo platne kartice, ili ako nam je potreban neki kredit, mi moramo da plaćamo jako visoke kamate, koje su klizne i koje su promenjive i koje idu do preko 20% na godišnjem nivou. Za ove kartice rivolving itd, to i ne znam, to je neverovatno kakvo je to zelenaštvo, kod ovih banaka kojima ste vi dozvolili da to rade sa građanima Srbije.
Kada ministarstva uzimaju određene kredite i kada pojedinci iz Vlade Republike Srbije prave raznorazne dilove, oni dobijaju kamatu od svega 1,8%. Gde je tu ravnopravnost? Kako normalan čovek da opstane? Da li vi mislite da je funkcija ove gospođe samo na papiru i da će uopšte ljudi da se obrate njoj i da traže zaštitu svojih prava?
Molim vas, ako krenete širom Srbije, ako mislite da oni ljudi u Doljevcu, koji su ponudili da prodaju bubreg zbog toga što nemaju od čega da prežive, srpski seljak koji nema dva grla stoke u štali i kome da proda, jer jednostavno mu se ne isplati, da će oni da sednu i da popune formular, da ga skinu sa interneta i da šalju povereniku i da gospođa sa ovom službom, koju sada obrazuje, o tome odlučuje, vi se grdno varate.
Baš me zanima, pošto se sada obrazuje ovom odlukom njena služba, kada dođe prvi izveštaj kakve će biti predstavke građana i ko će da joj se žali. Žaliće se oni koji smatraju da nije dovoljno što je donet takav nakaradan zakon 2009. godine, da nije dovoljan Ustav Republike Srbije koji slobode i prava čoveka i građanina definiše na najbolji mogući način, a neće da se žali ni radnik koji je ostao bez posla, ni samohrane majke, ni mladi ljudi, a njih je sve više, stotine hiljada u Srbiji koji nemaju gde da se zaposle, obrazovani koji su završili visoke škole, ali ne vide budućnost i ne vide perspektivu, već ovaj režim bele šengen liste koriste, što je uostalom izveštaj Evropske kancelarije, da putuju i da tamo ostanu da rade, a da se ne vrate više nikada u Srbiju.
Prema tome, mi smatramo da je ogroman broj građana Srbije danas diskriminisan. Njihova prava se ne poštuju i oni nemaju kome da se žale. Mi imamo u nekim lokalnim sredinama, kao što je slučaj u Kragujevcu, ombudsmana. Ako me pitate, u izveštajima koje mi dobijamo kao odbornici skupštine grada, šta su najveće muke građana Kragujevca?
To što je kasnio proces legalizacije, to što je i dalje nakaradan Zakon o planiranju i izgradnji koji je ovde promenjen, odnosno donet pre godinu dana, to što nemaju mogućnost da dobiju poljoprivredne kredite da subvencionišu privredu, to što ima mnogo nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, to što su propušteni u pojedinim zakonima kao kategorija.
Evo ljudi koji imaju pravo to znaju, pogotovo stručnjaci iz SRS za imovinsko-pravne odnose, da koriste gradsko građevinsko zemljište koje su dobili nakon toga što je konstatovano da je u nekom periodu nekom od njihovih predaka ta imovina konfiskovana, ali oni ne mogu da grade na tom zemljištu. Kad se obratite nadležnima u ministarstvu, oni kažu – znate, mi smo donošenjem zakona propustili tu kategoriju ljudi. Ko zna koliko je takvih slučajeva.
Doneli smo Zakon o ravnopravnosti polova i apelovale smo i ja i profesor Gordana Paunović na ministra i na sve vas da morate mnogo više da brinete o samohranim roditeljima, ne samo o samohranim majkama, jer ima i samohranih očeva u Srbiji, a i o nezaštićenoj deci.
Gospođo Čomić, vrlo dobro znate, jer ste kao i ja, takođe, član radne grupe za prava deteta, da treba da donesemo set zakona koji će da štite prava dece u Srbiji u narednoj godini. Ako je sada ovako posle donetog Zakona o zabrani diskriminacije, zamislite tek kada budemo, i ako budemo uopšte u ovom sazivu doneli tih pet-šest zakona, koliko je potrebno, ko će onda i na koji način da brine o deci Srbije?
Vidite kako se u najgore moguće političke svrhe zloupotrebljava tragedija građana Kraljeva. Gospodin kolega Momčilo Duvnjak i profesor Goran Mihajlović su pre neki dan, kao i kolega Sreto Perić i profesorka Paunović, obišli to područje kao poslanici SRS. Nisu tražili da ih slikaju kamere i da ulaze sa njima i da dodatno pogoršavaju položaj tih ljudi u razrušenim kućama koje su presečene na pola, nego su išli i najviše su se zadržali u velikom selu Sirča koje je izuzetno pogođeno.
Neka vam kaže i profesor Mihajlović i kolega Duvnjak šta su rekli ti građani. "Ova tragedija koja nas je zadesila i ova nesreća mnogo nam je teško pala. Nekako ćemo da pokušamo, ako gde vredi, da se poprave te kuće, ali kada bi nam jedan iz kuće gde ne radi četvoro ili petoro ljudi bio zaposlen, mi bismo ipak bili srećni."
Nažalost, imamo žrtve tog zemljotresa, ali ipak, kako je to moglo da bude, ti ljudi su srećni što im je ostala glava na ramenima. Oni pitaju opozicione poslanike gde oni mogu da nađu posao. Šta će ljudi da im kažu? Da su konkursi namešteni, da je u Kraljevu privreda propala, da je kao i u Kragujevcu metalski kompleks uništen, tamo Fabrika vagona i sve što je radilo i Magnohrom itd. Uostalom, gde god nogom zgazite po celoj Srbiji takva je situacija.
Zbog toga, gospođo Čomić, nije samo parola ovo što piše na mom bedžu – Srbija čeka Šešelja. Nismo mi to napisali tek tako da pored lika našeg predsednika, koji se ipak i na ovoj slici kao i u sudnici haškog kazamata, iako žele da ga ubiju neadekvatnim lečenjem, smeje, daje podršku i kaže narodu da treba da se bori, nego zbog toga što nas i u muci ljudi pitaju, kao i u Kraljevu, kao i seljaci na pijaci, kao i sindikalci, kao i svi drugi gde god se pojavimo, kada će Šešelj da se vrati? Zbog toga je ova parola – Srbija čeka Šešelja.
Budite sigurni, bez obzira na to što državni organi, što se gospođa nije oglasila, na kraju krajeva, ona gleda sednice i prenos Skupštine Srbije, na vrlo loš način je interpretirala opaske nas opozicionih poslanika da se ovde vrši diskriminacija prava izabranih predstavnika. Mi smo suvereni naroda Srbije. Narod je izborom poslanika deo svog suvereniteta preneo na nas. Ovde ima 250 mesta, nema više. Mi smo ti koji predstavljamo milione birača. Zašto se nije oglasila povodom tog slučaja?
S druge strane, u jednoj sasvim drugoj emisiji u kontekstu borbe protiv tajkuna, Miškovića, Beka i ostalih mafijaša koji su napravili ovu tzv. Naprednu stranku, vidimo kako je napredna zajedno sa Montgomerijem i ostalim zlotvorima i neprijateljima srpskog naroda, molim vas, zašto se ona nije oglasila povodom činjenice da nam Administrativni odbor nije realizovao blanko ostavke, a to su mandati srpskih radikala, ili zbog ovoga što svakodnevno apelujemo na to da Haški tribunal osam godina drži našeg predsednika tamo? Nema ni naznaka kada može da bude završen proces i žele da ga ubiju.
Moram da vam kažem da je ovo bruka i sramota za državu Srbiju, bez obzira na sve naše političke razlike, bez obzira na to što i Boris Tadić i vlast u Srbiji imaju servilan odnos prema zapadnim silama i prema NATO i prema EU, ali ako je u pitanju položaj i život jednog čoveka i građanina. Srbija zna i građani Srbije znaju da to nije običan čovek, nego predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj koji je sve ove događaje predvideo još kao disident i kada se pojavio na srpskoj političkoj sceni.
Sramota je što se i ovakve državne institucije koje su navodno nezavisni organi ne oglašavaju i ne čine ništa da se spreči njegovo dalje zlostavljanje u haškom kazamatu.
Zato je gospođa vrlo dobro znala da radi za sebe. Pre nego što je došla ova odluka o obrazovanju njene stručne službe, ona se obratila Nenadu Konstantinoviću 22. juna ove godine. Da li može da prima, pitala je, kako ga vi od milošte zove, Necu, razliku između funkcionerske plate na mestu poverenika i plate profesora na niškom pravnom fakultetu?
Ona jeste podnela ostavku na mesto dekana niškog pravnog fakulteta, ali je ostala profesor iz pet predmeta - ekološko pravo, pravo deteta, građansko-procesno pravo, pravne studije rada i kliničko-pravničko obrazovanje. Dobila je odgovor.
Kada mi podnesemo ostavke da vratimo mandate koje su ovi instrumentalizovani od strane CIA, njih šest i ko zna sve koga, i ovih srpskih tajkuna, oteli srpskim radikalima i listi SRS – dr Vojislav Šešelj, onda to ne važi.
Ne poštuje se Ustav, član 102. stav 2, ne poštuje se izborna volja građana Srbije, a kada gospođa poverenik traži da ima mogućnost da uzima parice za sebe, onda može. Molim vas, kakva je onda to ravnopravnost i gde je tu uopšte pravda?
Uostalom, svi ljudi koji prate ovu raspravu vide, građani Srbije, završavam time, opet se njima obraćam da vaša prava i to što ste svuda i na svakom mestu diskriminisani, jer nemate posao, jer ste siromašni, jer vas vlast ne vidi jer je osiona i bahata u svom ponašanju i ne sluša glas naroda i ne želi da pomogne ogromnim strukturama ugroženih, da o tome danas u Skupštini Srbije, ovog 11. novembra, govore samo srpski radikali.

Hvala vam, gospođo Čomić. Naravno da vi niste ni imali osnova da me opominjete zato što i u izveštajima pojedinih državnih organa postoji trag o tome i to na naše direktno pitanje na sednicama Odbora za odbranu  i bezbednost.
Naime, to dotični ne zna, koji je ovde kvaziposlanik, da je BIA odgovorila nama, narodnim poslanicima, da i te kako ima saznanja, samo su rekli da ne znaju karakter i prirodu susreta, ali i te kako imaju saznanja o susretima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića sa kriminalcem koji je na crvenoj Interpolovoj poternici Srbije Stankom Subotić Canetom Žapcem u oktobru 2007. godine, u čuvenom pariskom hotelu "Ric".
Oni su tamo ne primili određenu svotu, kako reče dotični, nije utvrđeno koliko, nisu vam prijavili, gospodine Mijatoviću, pet miliona evra, možda vam ništa nisu dali. Moguće je da vi i ne znate koliko je to para, ali to je mnogo. Ne samo da BIA zna o tome nego se čak jedan poznati srpski novinar onako izleteo, a možda i nije, pa je rekao – pa, video sam ih tamo, lepo društvance, pije se "kristal" šampanjac, jedu se specijaliteti u hotelu "Ric", a za stolom Nikolić, Vučić, Milo Đukanović i Stanko Subotić Cane Žabac.
I šta tu više imam da dokazujem? Uostalom, ako ne verujete meni, pitajte upravnika hotela "Ric", recepcionera, ne znam na koga više da vas uputim, ako vam nije dovoljan izveštaj državnih organa Srbije...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
... A verujem da možda niste svesni toga, ali bićete, koliki su oni, zapravo, lopovi i koliko su taj novac, prljavi novac za izdaju Vojislava Šešelja i ideala SRS (Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme za repliku je iskorišćeno.), u koje, uostalom, nikada niste ni verovali, zloupotrebili za svoje lične svrhe.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da iskoristim gospodine Milosavljeviću ovu priliku i raspravu o amandmanima, pošto je reč o budućem funkcionisanju zdravstvenog sistema Srbije, da vam postavim nekoliko konkretnih pitanja i zamolila bih da mi u toku i do kraja date odgovor.
Znate da sam ko i predsednik Narodne skupštine iz Kragujevca i ne želim nikada da nastupam lokal-patriotski, jer Srbija i sve srpske zemlje i svaki grad u Srbiji i svaka mesna zajednica su mi podjednako važne. Ovo moram da pitam zbog studenata i svršenih lekara Kragujevačkog univerziteta, Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Tiče se kvota koje ministarstvo određuje, a vi me ispravite ako terminološki ne govorim ispravno. Nećete mi zameriti, jer nisam lekar.
Naime, sada imamo na birou, odnosno nezaposlenih preko 100 lekara u Kragujevcu. To su mladi ljudi, neki od njih, nažalost, godinama čekaju na taj prvi posao. Znate da imamo tercijarnu zdravstvenu zaštitu, Klinički centar Kragujevac, koji je pre nekoliko dana kroz posetu gospođe Đukić Dejanović, a i Borisa Tadić koji je morao tu da se slika, doživeo promociju, odnosno taj projekat izgradnje kliničkog centra u Kragujevcu koji opslužuje negde oko dva miliona stanovnika Srbije. Da bismo bili slikoviti, čitavu Rašku oblast, oblast Zlatibora, Kruševca, Pomoravlja, Šumadije itd.
Konkretno me zanima, gospodine Milosavljeviću, kako ovi ljudi, oni to pitaju, a i mene su zamolili da vas pitam, mogu da dođu do tog prvog radnog mesta. Naime, oni kad pokušavaju, a uglavnom svi kažu da se to dešava ispod žita, kako vi to vidite kroz neki inspekcijski nadzor? Kada je u pitanju dom zdravlja, znate da smo mi na nivou našeg šumadijskog okruga i Kragujevac je centar toga, uredili tu primarnu zdravstvenu zaštitu i, sada je to diskutabilno i mi smo svi kompetentni, bez obzira što nismo svi lekari, da govorimo kakvi su domovi zdravlja, naročito po našim selima, mnoga su ugašena itd.
Imamo problem i sada u tom vakuumu između primarne zdravstvene zaštite i Kliničkog centra Kragujevac, nešto nedostaje gradu Kragujevcu. Šta to? Jedna opšta bolnica. Znaju to i te kako dr Paja Momčilov, a i vaš kolega, gospodin Vuković.
Beograd ima nekoliko bolnica, da li je tako? Mi kao grad, kao grad koji je sada preuzeo odluku ministarstva i formiranjem kliničkog centra obavezu da prihvati toliki broj ljudi. Tu je i gospodin Milenić, predsednik naše gradske Skupštine. To je jedno pitanje opšteg konsenzusa nas u gradu, bez obzira na to što smo opozicija, gospodine Stevanoviću, nama je potrebna jedna gradska bolnica. Bolnica koja će da bude nešto između ova dva sistema zdravstva i ono na šta apelujem, jer to takođe traže i lekari, a pre svega i ljudi koji rade na tom projektu.
Na kraju, grad Kragujevac je doneo odluku i završio sve svoje poslove oko toga, šta je sa medicinom rada, odnosno sa početkom rada te zdravstvene ustanove koja takođe treba da prihvati veći deo teritorije i van administrativno-šumadijskog okruga.
Prema tome, s obzirom na to da je prošle nedelje dekan Medicinskog fakulteta u Kragujevcu prof. dr Nebojša Arsenijević potpisao sa novoimenovanim direktorom Kliničkog centra Kragujevac gospodinom dr Obradovićem ugovor o saradnji između medicinskog fakulteta, da ne uvredim ove druge, ali vi znate da fakultet u Kragujevcu, čiji je i redovni profesor gospođa Đukić Dejanović, ima savršene reference, ne samo kod nas, nego i u inostranstvu, bez obzira na to što se kolega Vuković smeje, ne znam šta je smešno, ali zaista, ako vam je smešno to što ima takva ogledna odeljenja da može sve to da pruži, uostalom, nikada se tome dr Paja Momčilov nije smejao, on je više puta posećivao ranije Klinički centar i Medicinski fakultet u Kragujevcu, jer svaki grad zaslužuje jednak tretman, ja bar tako mislim.
Prema tome, gospodine ministre, ovo je veliki problem jer ljudi udaraju glavom o zid, što se kaže, mladi ljudi, ljudi koji treba da osnuju porodicu, koji su završili jedan od najtežih fakulteta, to je medicinski fakultet i to sa jako visokim ocenama, a ne mogu da dobiju prvo radno mesto. Mislim da je potrebno da se već kroz projekat izgradnje novih zdravstvenih ustanova i te kako u budućnosti razmišlja o gradskoj bolnici koja je gradu Kragujevcu potrebna, a samim tim i širokom broju naših građana iz okolnih gradova koji mogu tu da zatraže stručnu, odnosno zdravstvenu pomoć.

Gospođo Đukić Dejanović, javljam se po Poslovniku zato što je predsednik poslaničke grupa za tzv. evropsku Srbiju gospođa Nada Kolundžija povredila Poslovnik, povredila dostojanstvo Skupštine, zloupotrebila pravo na repliku. Pažljivo sam slušala i mislim da je trebalo da je opomenete, jer ona je rekla za kolegu Krasića da je on potpuno izgubljen u temi.
Mislim, gospođo Kolundžija, da ste vi nekako zalutali onda u vremenu i prostoru, ako niste pratili kolegu Krasića, koji je briljantnim izlaganjem od 29 minuta govorio najpre o neurednom dokumentu koji je stigao u Skupštinu. To je prvi put, gospođo Kalanović, zaista da je jedan međunarodni sporazum bez potpisa lica koja ga je potpisalo u ime Vlade Republike Srbije došlo u Skupštinu.
Nemate razloga da budete toliko ogorčeni na kolegu Krasića i srpske radikale, jer kada se podvuče ta neka linija i crta posle deset godina, mi moramo da vam ukažemo na sve vaše propuste i na činjenicu da vi vodite pogubnu politiku, sa našeg stanovišta, a sada i sve više građana Republike Srbije koji su izričito protiv ulaska Srbije u EU.
Mislim da vas je to najviše pogodilo, jer je kolega Krasić argumentovano rekao kako su građani zaduženi, kakve sporazume ste potpisali. Ovo je jedna šira tema. On je krenuo od onoga što je danas na dnevnom redu, ali se osvrnuo na sve aspekte pogubne politike DS i Borisa Tadića, koga je takođe pominjao u svom izlaganju. Nemate razloga da vređate na takav način i da kažete da je poslanik, kako ste rekli zbunjen, izgubljen u temi itd.
Cela Srbija zna, gospođo Kolundžija, kada prati rad 250 poslanika, ne znam stvarno, ovo vam je jedan od najvećih gafova i nešto što ste danas izjavili, zbog čega verovatno da vam se smeju i vaši politički istomišljenici. Ako neko prati sednice Narodne skupštine, onda bar zna ko je Zoran Krasić i da je on jedan od najspremnijih poslanika koji dolaze na zasedanja.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog čudno napravljenog seta zakona koji apsolutno nemaju dodirnih tačaka jedni sa drugim, u kontekstu i resora i rasprava koje treba da se vode u plenarnoj debati, govoriću o Zakonu o turizmu, a toliko vremena koliko ću imati od poslaničke grupe SRS da jedva mogu da zaokružim ovu vrlo kompleksnu celinu i privrednu granu Srbije kojom se Vlada Republike Srbije ne bavi na ozbiljan i strateški način.
Nažalost, posledice toga su beda i nemaština i u ugostiteljstvu, turizmu i među onima koji se bave tim poslom, izuzetno niske zarade i nelikvidnost nekada društvenih preduzeća, a sada onih koje su neki tajkuni kupili za sitne pare, a ljudi ostali bez posla.
Što je najžalosnije od svega, gospođo predsedniče, vi znate da mi dolaskom ove vlade više nemamo taj resor, odnosno Ministarstvo za turizam, što je velika greška. Ovaj zakon, čije izmene i dopune sada treba da donesete, mnogo je gori od zakona koji je donet 2005. godine, kada smo imali resor za trgovinu i turizam i kada je DOS-ovska vlast pokušavala na neki ozbiljan način da se bavi ovim problemom, što nije uspela ni tada, a tek sada 2010. godine posledice katastrofalne ekonomske politike svakako oseća i ova privredna grana koja, kao što procenjuje i Svetska turistička organizacija, treba da bude jedan od pokretača razvoja Srbije, što nažalost nije.
Mi smo iz ovih izmena i dopuna videli da je Vlada Srbije neozbiljna i da na mig, odnosno nalog Briselske kancelarije mora da izvrši dodatnu harmonizaciju sa zakonom za koji ste tvrdili 2009. godine da je perfektan, da ništa bolje ne može da se desi od toga za oblast turizma.
Zašto ga onda sada menjate? Priznali ste, zbog toga što ovi iz Brisela, koji upravljaju Srbijom i koji stavljaju pod šapu sve ekonomske i privredne tokove, kažu da nešto nije uredu. U stvari, u ovom zakonu mnogo toga nije uredu, od 1. člana, 2. člana, od pojmovnih stvari za koje niste imali sluha da definišete posle toliko godina.
Ne mogu sada sa gospođom Matić, jer to jednostavno nije njen resor i ne razume se u to, da govorim o stručnoj, ozbiljnoj debati, kada je u pitanju sektor turizma, jer nema nekoga ko bi mogao, a i nemamo resorno ministarstvo, ali mi smo pokušali, mi srpski radikali, amandmanima bar da donekle poboljšamo, da ne vređamo ljudi koji se bave ovom oblašću, da kroz uvođenje novih pojmova koji žive i koji postoje u stvarnom životu, kod ljudi koji privređuju iz ove oblasti, da te kategorije unesemo.
Kao drugo, videli smo da se samo proklamuje saradnja sa određenim asocijacijama, pre svega kao što je asocijacija Udruženje turističkih agencija u Srbiji i drugima koje postoje, koje nisu tako masovne, jer oni ljudi više nemaju ni snage ni volje da vam ukazuju na ono što se dešava u realnosti i kakve konsekvence oni trpe zbog loših zakona, jer ovaj zakon nije donet zbog ekonomskih razloga razvijanja turističke delatnosti, ako pokretača privrede, nego iz čisto političkih razloga, politički razlog da se dodvorite Briselu a, sa druge strane, da ne oslušnete ljude koje se bave jednom od grana iz oblasti turizma.
Tako je Privredna komora Srbije organizovala 7. septembra ove godine, u zajednici sa grupacijom banjskih i klimatskih mesta u Srbiji, jedan ozbiljan sastanak i upozorila Vladu Srbije i Ministarstvo ekonomije da ne donose ovakvu izmenu i dopunu Zakona o turizmu već, ako hoće nešto da urade za razvoj banjskih i klimatskih mesta u Srbiji, tog tzv. zdravstvenog turizma čiji vi pojam ne poznajete u ovom zakonu, da se usaglase sa njihovim zakonima i da se 23 banjska i klimatska mesta koja mi imamo u Srbiji ne tretiraju drugačije od ostalih subjekata u oblasti turizma.
Naravno, to niste hteli da poslušate, odnosno Vlada Srbije, i sada imamo jedan član zakona na koji su i druge kolege iz drugih stranaka podneli amandman, ali vidim i poslanička grupa PUPS, jer o tome je govorio pre neki dan Đuro Perić, da je, kažu, a to vam je deo koalicije u Vladi, za njih nedopustivo da se na takav način tretiraju banjska mesta koja se bave zdravstvenim turizmom.
Ovaj zakon ne poznaje ni ruralni turizam u pravom smislu reči. Malopre slušam kolegu Poturka iz poslaničke grupe ZES, pa gde vam je onda ta evropska budućnost i razvoj ruralnog turizma, kada se tako mala sredstva, kao što je on priznao malopre, ulažu?
Takođe je Svetska turistička organizacija još 2001. godine, upozorivši Srbiju da mora striktno da se bazira na razvijanju ruralnog, seoskog, etno, agrar, biznis turizma, upozorila da moramo pre toga da oporavimo poljoprivredu, da bismo uopšte došli do razvoja seoskog turizma.
Kako ćete vi sada seljacima u selima oko Ivanjice, recimo, u Prilikama, Kušićima, Katićima, koji imaju neverovatne klimatske uslove, koji imaju geografski položaj, koji su gostoljubivi, kao kod mene u Šumadiji, kao i u Kolubari, kao u okolini Vlasotinca, u okolini Surdulice itd, da idem redom po Srbiji, da ga ubedite da mora da razmišlja pozitivno za budućnost, kada on jedna održava stočni fond?
Kako, kada nema viška hrane i kada jedva održava prostu reprodukciju proizvodnje stoke, povrća i svega za sebe i svoje domaćinstvo, kada ono što daje na tržište ne zna, uvek mu je mačka u džaku, za koje pare i nema garantovanog otkupa? Kako ćete vi pomenute iz ovih sela, koji se bave stočarstvom, proizvodnjom krompira, a krompir bacaju na tone, jer uvoznički lobi koji uvozi krompir iz Holandije je neprikosnoven, jer ga drže Mišković, Beko i ostali, da ga ubedite da on treba da se opredeli i da radi ovo što je zaista svrsishodno i što bi bilo dobro, kada on za to nema sredstva?
Znate, u Srbiji je 90% tzv. ruralnog područja i stanovništva, a među njima je 40% onih koji nisu zaposleni, odnosno onih koji i pored, rekla bih, vaše nasilne registracije poljoprivrednih domaćinstava, nemaju mogućnost da se u okviru toga prijave, da plaćaju porez i doprinos za penzijsko i socijalno osiguranje. Zašto? Zato što nemaju para da to izdrže.
Slušam malopre ovog "pametnog" Milivojevića iz DS, kaže – cveta ugostiteljstvo u Kruševcu. Stvarno ne znam da li je on dobio ovo što smo svi mi dobili, a pre neki dan sam pominjala, a to je bilten Unije poslodavaca Srbije, egzaktni podaci i tabela. Pogledajte, za jedan prosečan ugostiteljski objekat u Srbiji je potrebno da mesečno izdvojite 648.377 dinara. Ove stavke koje su navedene ovde su zaista neizdržive i to sa prosekom od troje do petoro zaposlenih, uglavnom su to privatni objekti koji imaju izuzetno male plate.
U zemljama na koje se vi pozivate i gde je razvijen seoski turizam, gde je razvijen zdravstveni turizam, višak radne snage, čak u procentu do 40, zaposlen je preko razvoja agrarnog, odnosno seoskog turizma.
Mi nemamo dovoljno hrane. Evo, sada je nestašica mesa, nestašica mleka u Srbiji. Ko to produkuje? Zašto je Srbija dovedena na nivo afričkih zemalja? Mi nemamo dovoljno da se prehranimo, a kada nemamo višak hrane, to ide po nekoj logici i po redu, to i ekonomisti i oni koji se bave agrarom znaju, da biste proizveli dovoljno hrane za izvoz i da od toga ostvarite prihod, onda tek možete da računate da nekoga ugostite i da primite, da je sreće par stotina hiljada turista u seoskom području. Mi toga nemamo.
Onda se čudimo zbog toga, a vas to očigledno ne zanima, što 4.800 sela u Srbiji mi gubimo svake godine. Kako? Pa, nestaju, jer niko u njima više ne opstaje, niti radi, niti vidi svoj izlaz. Dnevno se u Beograd doseli 400-500 ljudi, na godišnjem nivou je to mnogo više, zato što idu u veće gradove, veća je šansa i veća sreća, oni tako misle.
Da li je bio neko od vas nekada u Crnoj Travi? Da li znate koliko Crna Trava kao opština ima stanovnika? Mislim da je 1.800 po evidenciji onih koji tamo žive, oko 900 upisanih birača. Kada smo gospođa Radeta i ja bile tamo pre dve godine u kampanji, ljudi su nas dočekali sa suzama, sretni što je neko došao, a kada smo krenuli kažu – pitanje je kada će neko više ovde da dođe. Zbog čega? Da li ste videli to okruženje, da li ste videli tu lepotu prirode i mogućnost da se tamo ulaže? Gde su te investicije?
Mnogi od vas, a pogotovo pojedini ministri iz Vlade, kao što je ministar kulture Nebojša Bradić, imaju izuzetnu averziju prema onome što je kulturno i etnonasleđe Srbije, pa tako se u Guči nikada niko od vas ne pojavljuje.
Doduše, dođe nekada neko od funkcionera vlasti da se slika, da otvara manifestaciju, a gde ste da potpomognete ono što je pravo srpsko nasleđe i što je srpski brend, gde je ove godine bilo gotovo milion ljudi? Neke simbolične pare, ali šta im to vredi kada je pre toga grad uništio sve u Lučanima i okolini i direktna šteta, zbog toga što nije bilo protivgradne zaštite, iznosi nekoliko miliona evra, a vi ste im neku sitnu paru dali da organizuju manifestaciju koja promoviše Srbiju, koja promoviše našu kulturu, našu muziku itd.
Mnogo je takvih manifestacija širom Srbije: Dani vina koji se održavaju u Aleksandrovcu svake godine; Kupusijada, koja je sada već srpski brend, koja se održava u Mrčajevcima: sve ono što se dešava na Zlatiboru, Dani sira, promocija zlatiborske pršute itd, ali niko od tih ljudi ne može ozbiljno da računa na Vladu, jer kada mi odemo, a mi srpski radikali volimo, jer smo patriote, volimo naše običaje i našu kulturu, suočimo se sa činjenicom da nam ljudi iz lokalnih turističkih organizacija ili oni koji su nosioci tih projekata kažu da to Vladu Srbije uopšte ne zanima.
Zašto mi imamo izuzetne uslove da, pored tog ruralnog, seoskog, etnoturizma, razvijamo i zdravstveni turizam? Mnoge zemlje u svetu su i te kako oporavile svoju ekonomiju, kao što su Brazil, Indonezija, Indija itd, pa i mnoge zemlje u Evropi koje su poznate još između dva svetska rata po tome da neguju banjski turizam, zbog činjenice da mi imamo izuzetno kvalifikovan stručni kadar, pre svega u oblasti zdravstva i zbog činjenice da je ta turistička komponenta grada, kroz razvijanje zdravstvenog turizma, izuzetno pogodna za razvijanje i drugog turizma, a to je onaj kulturni, zabavni i svaki drugi aspekt koji bi mogao da doprinese da imamo mnogo veću stopu turista koji dolaze u Srbiju.
Slobodan Milosavljević je 2003. godine imao jednu fantastičnu izjavu. Tada je bio resorni ministar za trgovinu i turizam i rekao je da će 2010. godine milioni turista da dolaze u Srbiju, sve će da procveta, imaćemo od dolaska tih gostiju najmanje dve milijarde dolara godišnjeg prihoda.
Danas je ta situacija izuzetno teška i zbog činjenice da iako je vršena neka kategorizacija hotelskih turističkih objekata mi samo u Beogradu imamo manjak 10 hiljada ležajeva za noćenje, a da ne govorim i o drugim velikim gradovima u Srbiji. Recimo u Boru, da ne pominjem ime tog vlasnika i tog hotela, čovek je napravio hotel sa tri zvezdice, možda dobije i kategorizaciju za četiri, sam od sopstvenih sredstava, bez ikakvog Fonda za razvoj, bez ikakvih dodatnih pomoći države. Isti je takav slučaj za sličan objekat u Kruševcu, zna gospodin Duvnjak, da ga ne reklamiram. Nije tom gospodinu pomogao ni Srđan Milivojević, ni niko od ovih žutih, nego je čovek sam krenuo da radi i napravio takve objekte.
Etnoturizam je nešto što je budućnost Srbije. Mi mislimo da svako ko treba da bude odgovoran, pre svega prema srpskom seljaku, treba da kaže istinu, a to je da mi danas ne možemo da opstanemo kao zemlja koja se bavi agrarom i stočarstvom zbog činjenice da 7.500 junadi godišnje treba da bude u našim tovljenicima, a nalazi se svega 2.500, sve ostalo je uvoz i još će meso kako se najavljuje da poskupi za 30%. Da ne govorimo o činjenici da su doprinosi i porezi na ugostiteljske usluge mnogo veće nego u zemljama u okruženju.
Kada već nemate sluha da pomognete bilo kome, kao što ste se u kampanji samo slikali kad je jedan deo krova na starom zdanju popravljen u Aranđelovcu, sve je ostalo onako, od maja više niko tamo ne dolazi. Kada niste u tom gradi izdvojili sredstva koja ste morali po projektu NIP- a za RH centar Bukovička banja, već se urušava iz godine u godinu, onda bar budite iskreni pa kažite građanima Srbije da ste nesposobni to da radite.
Završiću jednom informacijom koju ste možda čuli, a koja je objavljena na svim sajtovima svih medija, gospođo Đukić Dejanović, da su ovi koji za 10 miliona evra nagrade pokušavaju da uhvate srpskog generala heroja Ratka Mladića to pokušali i danas u jednom etnoselu u Srbiji, tačnije u etnoselu Bajka kod Aranđelovca.
Naravno ništa nisu uradili, jer general Mladić, akobogda, nikada neće biti uhvaćen sa vaše strane i oni koji vam u tome pomažu, bez obzira koliku nagradu da raspišete. Što reče pre neki dan gospodin Martinović - nema nijednog Srbina, nijednog srpskog patriote koji bi za stotine miliona evra ili ne znam kakvu nagradu izdao slavnog srpskog generala.
Vi pokušavajte, kao što to niste uspeli jutros u Bajci, pa zbog toga se raduje čitav patriotski Aranđelovac i Srbija, nećete uspeti ni ubuduće, ali nemojte više da nam prosipate bajke o boljoj budućnosti, o EU, protiv smo ulaska u nju, srpski radikali, zato što Srbiji tamo nije mesto i zato što su nas ovakvi zakoni i projekti EU doveli dotle da nam je privreda urušena i da imamo toliko nezaposlenih stanovnika.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovih ratifikacija sporazuma koji su danas na dnevnom redu, ja ću da potenciram jedan koji moje kolege do sada nisu; pomenule su ga, naravno, uz pravljenje poređenja sa nekim od onih koje ću da pomenem, kao što je ovaj sa Turskom. Govoriću, zbog vas kolega narodnih poslanika i zbog čitave srpske javnosti, a pre svega zbog prijateljske Federativne Republike Brazil, o sporazumu sa Brazilom.
Naime, 20. juna ove godine dva ministra spoljnih poslova su potpisala Sporazum o ukidanju viza za građane Brazila koji dolaze u Srbiju, i to je sjajna vest za Brazil zbog činjenice... Eto, danas sam saznala taj podatak da dva miliona Brazilaca poseti države Evrope svake godine kao turisti. Dakle, jedan bračni par je pošao na svoje bračno putovanje u Srbiju pre nekoliko dana. Oni su pomislili, kada su pročitali pre nekoliko meseci u brazilskoj štampi, da je ovaj sporazum ratifikovan, a kada su došli na surčinski aerodrom, naravno, imali su neprijatnosti jer to nije učinjeno.
Današnji dan će biti veliki u unapređenju odnosa naše dve zemlje. Evo, kada se pomisli na Brazil, mi svi pomislimo na leto, plaže, na karneval u Riju, na dobar fudbal, na Pelea, Klea itd. Međutim, kao odgovorni ljudi, mi danas moramo da građane Srbije, a SRS to potencira već dugi niz godina, upoznamo sa mogućnostima intenzivne ekonomske i privredne saradnje, pre svega političke, sa velikim Brazilom; zovu ga „južnoamerički džin“, ima preko dvesta miliona stanovnika. To je zemlja koja na tom delu kontinenta i te kako brani interese Srbije, zalaže se za poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše zemlje i, nažalost, zemlja sa kojom nemamo gotovo nikakvu ekonomsku saradnju, pa je tako prošle godine izvoz iz Srbije u Brazil bio svega 700.000 dolara. Možete li da zamislite da je to manje nego što košta neka od ovih agencija čiju ste produkciju izvršili unazad deset godina.
Kad rezimiramo, vidimo da je naš sportski ambasador Dejan – Rambo Petković najbolji „izvozni proizvod“ Srbije u Brazil. Kao što je najbolji „izvozni proizvod“ Brazila u Srbiju Kleo, koji je nedavno dobio srpsko državljanstvo i izjavio da želi da igra i da brani boje naše reprezentacije.
Zašto je to tako? Pa, zbog neozbiljnosti i servilnosti države i pre svega, a o tome je najviše danas govorio gospodin Martinović, kao i gospodin Krasić na početku ove rasprave, zbog politike uslovljavanja, ucenjivanja od strane Amerike i zapadnih sila, koju vi bespogovorno izvršavate. S druge strane, zbog toga što Brazil ima jednu od najvećih ekspanzija ekonomije u svetu, o njega se danas u strateškom partnerstvu otimaju i Vašington i Brisel.
Mi smo obavešteni da je ova delegacija ucenjivača, na čelu sa Jegerom, iz Međunarodnog monetarnog fonda doputovala u Srbiju. Reče malopre koleginica Radeta, počeće pregovori u ponedeljak, ali valjda su ovo pripremne faze, da pogledaju, uoči rebalansa budžeta, sve stavke, sva konta i kada dođu pred vas, gospodine Ugljanin (dobro, vi ste ministar bez portfelja, ali valjda vas nešto tamo pitaju), kada dođu pred Vladu i kažu – ovo može, ovo ne može, precrtaju vam i tačno vam navedu šta možemo da trošimo i koliko, koliko ćete da date penzionerima, ovih bednih pet hiljada dinara, kao da je to najveći spektakl koji je mogao da se desi. A, obećali ste im 75% od prosečne zarade, da će biti visina penzija, i tako ih prevarili u maju mesecu 2008. godine i prevarom došli na vlast.
Ali, kada govorimo o prijateljskoj zemlji Brazilu, danas želim da promovišem, pre svega, politiku SRS, koja je jedini način oporavka i izlaska Srbije iz duboke ekonomske i političke krize, a to je intenzivna saradnja sa zemljama BRIK grupe (znači, Brazil, Rusija, Indija i Kina); jedan od nosilaca je Brazil. Brazil ne samo da je zemlja koja ima ogromno ljudstvo, nego je i u teritorijalnom smislu peta, na čitavoj planeti Zemlji, zemlja po veličini.
Ono što je najvažnije od svega je izjava koju je dao njegova ekselencija Dante Koeljo de Lima 30. maja ove godine, znači opunomoćeni ambasador Federativne Republike Brazila u Srbiji, prijatelj srpskog naroda, slobodno mogu da kažem i naše SRS, koji je rekao da Srbija uopšte ne koristi potencijal koji Brazil danas ima kao vodeća ekspanzivna ekonomska sila, ako hoćete i politička, u svetu.
Ovaj podatak o bednih 700.000 dolara izvoza je samo jedan u nizu promašaja, a kada vam budem rekla da Brazil ima 240.000.000.000 deviznih rezervi, koje svakoga dana rastu sve više i više i da Brazil pozajmljuje novac Međunarodnom monetarnom fondu, da bi, s druge strane, Srbija zaduživala sebe i grcala pod oštrom i neumoljivom Jegerovom palicom i MMF-a, onda se svako normalan zapita gde je tu razum, gde je tu logika. Zašto ne dobijamo novac i ne sarađujemo sa onima koji su nam iskreni prijatelji, koji nas brane svuda, koji se zalažu u UN za poštovanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta naše zemlje?
Zbog toga što su vas na vlast 5. oktobra automatskim puškama i pučem koji je finansirala američka administracija doveli upravo Amerika i zapadne sile, a Brazil je uvek bio na stanovištu, kao i sve prijateljske zemlje ovog sveta, da mi moramo sami da uređujemo naše odnose i da poštujemo politiku svih drugih.
Za razliku od Vašingtona, za razliku od Evropske unije, koja nam otima Kosovo i Metohiju, koja indukuje ovakve procese kao što je tendenciozno tursko ulaganje samo u staru Rašku oblast, Brazil i druge zemlje koje poštuju Povelju UN i međunarodno pravo uvek smatraju da su poštovanje suvereniteta, poštovanje međunarodnog prava i dobri diplomatski odnosi ključ svakog rešenja.
Ne znam kako vi mislite... Jutros smo čuli Borisa Tadića, koji je kreator sveukupne politike, koji je preuzeo svu vlast u Srbiji, koji je neprikosnoveni vladar svega, koji je izjavio kako ćemo mi otpočeti, a on nema nikakav mandat za to, nekakve tehničke pregovore sa šiptarskom stranom iz Prištine. Kakve tehničke pregovore? O čemu da razgovaramo kada pitanje statusa nije rešeno? Odnosno, rešeno je po Ustavu naše zemlje; on se zakleo ovde, položio zakletvu koja je po Ustavu za predsednika Srbije obavezujuća. S druge strane, kaže da će pregovarati, za početak, o rešavanju pitanja nestalih lica.
Evo, gospodin Veljko Odalović, koji je generalni sekretar Narodne skupštine, predsednik je Komisije za nestala lica, pa neka on kaže Narodnoj skupštini zašto mi ne dobijemo taj izveštaj, ili bar Odbor za Kosovo i Metohiju, kako se ta pitanja rešavaju. Nije rešeno pitanje 400 leševa Srba koje su Šiptari najzverskije pobili 1999. godine i posle 2000. godine na Kosovu i Metohiji, čija se umorena tela i dalje nalaze u Prištini. Zašto Dik Marti, koji je izvestilac Saveta Evrope, do današnjeg dana nije podneo izveštaj o tome, a dat mu je mandat pre dve godine? Upravo zbog pritiska velikih sila, pre svega zemalja EU, a dve trećine njih je priznalo tu šiptarsku tvorevinu.
Neverovatno je kako ova vlada nema sluha i kako ne želi da čuje glas i predlog ne samo nas kao opozicije, nego nas koji istinski vidimo muku naroda. Znam da ovde ima onih, juče reče Čedomir Jovanović, koji su zauzeti kopanjem bunara, pravljenjem vila na brdu, na Glediću itd., ili onih koji su u tesnoj vezi sa tajkunima i kriminalcima, pa šta ih briga, sednu u automobile (i Milutin Mrkonjić je rekao, to je čak bila scena i utisak nedelje istoimene emisije, da je nekoga morao tamo da čeka ne znam koliko sati), voze skupe automobile, limuzine, šetaju se, ne vide narodnu muku.
Ali, znate, kada ja ili moje prisutne koleginice ili neko od kolega ode na pijacu u Beogradu, u našem gradu gde živimo, mi doživljavamo da nam ljudi otvaraju novčanike, kao što se meni desilo u Kragujevcu na Krstovdan ove godine da mi jedna vremešna Kragujevčanka sa suzama u očima pokazuje da u notesu ima samo 150 dinara, a živi od te bedne penzije od koje mora da plati skupe lekove itd.
Moramo da uvozimo sve u Srbiju zato što su naše fabrike uništene i propale. One koje rade... Ovo je tačan podatak, dobili ste i vi, gospodine Novakoviću, i svi narodni poslanici brošuru Unije poslodavaca Srbije; pogledajte tabelu „Tehnološka zaostalost Srbije“, da ne bude – našli radikali neke podatke koji nisu tačni. Poslali ljudi narodnim poslanicima. Verujem da vi iz Demokratske stranke to ne gledate, mislili ste da su neke šarene strane, pa baš vas briga, ali na tabeli 7 lepo piše: najmlađa mašina u fabrici u Srbiji...
Gospodine Novakoviću, vi ste bili predsednik Odbora za privatizaciju, znate kako je pljačka tekla, od Vlahovića pa nadalje. Zna gospodin Novaković zato što je predsedavao Odboru, gde su dolazili ljudi, dok vam neko nije rekao, gospodine Novakoviću…
(Predsedavajući: Istina je, ali tema nije privatizacija.)
Vi ste pametan čovek, niste vi za džabe to što jeste. Shvatićete da je najmlađa mašina u Srbiji iz 1990. godine, za proizvodnju bilo čega, a najstarija iz 1971. godine.
Za razliku od nas, Brazil, tako je rekao njihov ministar ekonomije, ne da mora da stabilizuje ekonomsku politiku, nego se boje, kako on kaže, pregrevanja. Ne znaju ljudi šta će sa tolikim kapitalom i ekspanzijom svoje privrede. Oni šećernu trsku (to je inače najmasovniji posao koji Brazilci rade) prerađuju u etanol, što je zamena za benzin. Taj energent je, po rečima njegove ekselencije, nešto što takođe može da bude za Srbiju dobar proizvod.
I mi imamo mnogo toga da izvezemo tamo, što se tiče naših prirodnih i privrednih resursa, ali ko da radi, u kojim fabrikama, kada su svuda ključevi i katanci, kako reče ovaj jedan što je odbegao odavno i kada ljudi …
Smeju se moje kolege, jer, neverovatno, ali uvek moram svega da se setim. Gospodine Novakoviću, vi vrlo dobro znate da i vas moram da podsetim na ono što vi namerno zaboravljate.
Što se tiče te saradnje, što se tiče ukidanja viza, pored toga što pozdravljamo ovo što se dešava danas sa ratifikacijom sporazuma sa Brazilom, mislimo da naša država treba, da se vratim na jedan deo priče gospodina Stevanovića i gospodina Martinovića, da indukuje procese koji se tiču ratifikacije i brzog ukidanja viznog režima za naše građane, recimo, kada je Egipat u pitanju. Egipat je prijateljska zemlja i treba da podstičemo naše državljane da idu tamo gde nas lepo dočekuju, gde su cene pristupačne za naše ljude, gde će sa osmehom da nam kažu da smo dobrodošli u tu prijateljsku zemlju. Zašto da ne ubrzamo i takav proces? Jer, Egipat je zemlja koja u poslednje tri godine predsedava u okviru nesvrstanih, a vi se setite nesvrstanih kada imamo glasanje u Generalnoj skupštini UN o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji.
Kada je bila poslednja Rezolucija o Kosovu i Metohiji Tadić je SMS porukom Jeremiću promenio tekst i doživeli smo debakl i katastrofu. Bolje da uopšte nije išao tamo i bolje da se uopšte ništa nije plasiralo u Skupštini, nego to što nam se desilo.
U svakom slučaju, jedini način da se naša zemlja oporavi, što je programsko opredeljenje SRS, jeste da sarađujemo sa zemljama BRIK grupe, gde je Brazil jedna od vodećih sila, da imamo stabilnost u svakom smislu i da nastojimo da što više stranih investicija naših prijatelja privučemo. Ako je naš doprinos tome da bar nekoliko stotina hiljada građana Brazila u dogledno vreme privučemo da kao turisti dođu u našu prelepu Srbiju ili da investiraju, svakako je ratifikacija ovog sporazuma dobar početak. Hvala vam.

Gospodine Novakoviću, zaista sam zapanjena, ne znam šta vam se desilo u ovom kratkom vremenskom periodu, da li ste bili u trenutku zbunjeni zbog pogrešne interpretacije govora kolege Nemanje Šarovića od strane gospođe Kolundžije. Javljam se jer ste vi povredili član 109. Poslovnika. Moja obaveza kao potpredsednika Skupštine, iako ne sedim trenutno tamo, jeste da vam pomažem u radu i da vas upozorim ako pogrešno primenjujete Poslovnik, u skladu sa članom 27, što ste vi uradili – ni jedan jedini tzv. prekršaj iz svih alineja koje su navedene u drugom stavu člana 109. nije uradio kolega Nemanja Šarović.
Vi ste, kao što je koleginica objasnila, učinili povredu ova prethodna dva člana. Član 109. ste zloupotrebili vršeći funkciju predsedavajućeg, jer ste bez ikakvog osnova kolegi Šaroviću, koji je ukazao, sasvim ispravno... Pošto mu niste dali repliku, želeo je da kaže gospođi Kolundžiji da ga je pomešala sa nekim osobama.
Najpre, kolega Šarović je u svom briljantnom izlaganju i pravljenju retrospektive od 5. oktobra do današnjeg dana ukazao na to ko su bili huligani 5. oktobra, ko je njih finansirao i kako je nasilno rušen režim.
Posle je ukazao na huliganstvo koje je počelo u Narodnoj skupštini, otimanje mandata, da su se u to uključili sudovi. Ukazao je na određena inkriminisana lica, kao što je Vučić, koji je nekada bio huligan početnik, pa kada zagusti na utakmici i kada dođe policija u navijačkim sukobima, on pokazuje poslaničku legitimaciju; kasnije je ušao u neke ozbiljne kriminalne aktivnosti i radnje (time će valjda jednog dana da se bave državni organi). I, govorio vam je o Tomislavu Nikoliću, koji je bio i jeste huligan Caneta Žapca i Žarka Zečevića. Da li je to onaj isti čovek koga su štitili čelnici jednog kluba?

Gospodine Novakoviću, još ste bili dužni, pošto ste sve to objasnili na zaista pogrešan način, da me pitate da li sam zadovoljna odgovorom na osnovu reklamiranja Poslovnika, člana 109, na šta sam vam vrlo jasno ukazala malopre. Vi to niste uradili. Tražim da se... Jer, vi ste sada upravo rekli, opet kršeći Poslovnik, da ste vi utvrdili da Poslovnik nije povređen. Ne možete vi to da utvrdite, može samo Narodna skupština. Zato tražim da se u danu za glasanje Skupština izjasni o tome da li ste povredili Poslovnik. Hvala.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, iskoristiću priliku da u okviru ovog vremena koje ima na raspolaganju naša poslanička grupa govorim vrlo kratko o drugom zakonu, da ne bi gospođa Kasalica i gospodin Todorović čitavog dana pratili zasedanje, a da niko ne prozbori ništa o produžavanju važenja starih putnih isprava, odnosno pasoša.
Nisam imala prilike, jer je Poslovnik restriktivan i rigorozan, da izdvojim mišljenje na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, ali reći ću ono što sam rekla gospođi Kasalici i gospodinu Todoroviću tada, da bi čula čitava javnost.
Naime, moramo da razdvojimo dve stvari kada je u pitanju ovaj događaj. Ove godine, dakle, treći put imamo produžavanje važnosti starog pasoša. Jedan je aspekt ono što radi MUP Srbije ovde u Srbiji, a drugi je ono što treba da radi Ministarstvo inostranih poslova, odnosno Ministarstvo za ekonomiju i ovaj potpredsednik, čuveni već, Božidar Đelić, koji je rekao – hajde, idemo svi u Evropu, krećemo, stigao je beli šengen, sve je procvetalo i svima je sve dobro. Nažalost, ispostavilo se da posle dve godine Vlada Republike Srbije i Božidar Đelić nisu bili u stanju da obezbede diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a samim tim i našim građanima koji žive u tzv. dijaspori, odnosno u inostranstvu, da u zemljama gde žive i rade dugi niz godina zamene stari pasoš novim.
Lepo je primetio gospodin Todorović na sednici Odbora za bezbednost da je primećeno, kako je on rekao, po egzaktnim podacima, da je u ovoj godini došlo do zasićenja građana Srbije kada su u pitanju biometrijski pasoši, odnosno zahtevi za njihovo izdavanje. Zbog čega, treba da se zapitamo mi ovde. Zbog katastrofalne, sunovratne ekonomske politike Vlade Republike Srbije. Zato što su građani poverovali, očigledno, u ta lažna i nerealna obećanja koja su davali Tadić, Đelić i ostali ministri iz ove vaše vlade 2008. godine, naročito u decembru mesecu kada se govorilo o tome da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju uslov za stavljanje Srbije na beli šengen.
Ispostavilo se da ljudi više ne samo da nemaju interesovanja, jer nemaju prebijenu paru u džepu, već (navodila sam te podatke i na Odboru) u Kragujevcu, recimo, 2.200 ljudi nije došlo da preuzme svoje nove pasoše. Vi ćete da se upitate zbog čega. Zbog toga što su ljudi demoralisani i demotivisani. Verovatno su očekivali da će ove godine dobiti 1.000 obećanih evra od besplatnih akcija (naravno, od toga nema ništa), da će dobiti nova radna mesta, da će da im se poboljša životni standard, a mi čujemo saopštenje Udruženja banaka Srbije od juče da je prosečna zaduženost stanovnika Srbije oko 700 evra. Da ne govorim o neplaćenim računima za struju, Infostan i o nezaposlenosti, koja ima trend porasta, pa je tako u 2009. godini, pošto nemamo kompletan podatak za 2010. godinu, ona porasla na 25%.
Sve to ukazuje na to da je vlast nesposobna da izvršava naloge briselske administracije, a da, samim tim, laže građane kako će im biti bolje ulaskom u EU, protiv čega je SRS i verujemo bar 40% građana Srbije, koji su ili izraziti evroskeptici ili imaju, najblaže rečeno, sumnjičav stav prema tome šta nudi ta Evropska unija, koja će, kako stvari stoje, u budućnosti doživeti raspad. Jer, upozorenje jedne od vodećih zemalja, koja najvećim delom i finansira taj birokratski projekat za uništavanje malih, a to je Nemačka, i poslednje izjave Angele Merkel jasno govore da u budućnosti ta veštačka tvorevina, koja služi za ucenjivanje, pre svega za otimanje teritorija malih zemalja, kao što je slučaj u Srbiji, za rušenje teritorijalnog integriteta, nema šanse za opstanak.
Onda zaista deluju smešno današnje izjave premijera Cvetkovića, koje su kontradiktorne sa Đelićevim, recimo. Đelić je prekjuče izjavio da je 2020. godina možda optimalni rok za ulazak Srbije u EU, a Cvetković je rekao između 2014. i 2016. godine. A 5. oktobra su ovi dosovci, dolaskom na vlast, obećali da će to biti 2007. godina.
Narod za to vreme sve teže živi. Zaboravili ste na naše raseljene, koje ste ostavili na nemilost nekoj nesposobnoj konzularnoj administraciji u Francuskoj, Nemačkoj, Kanadi, Australiji. Sada ti ljudi moraju za vreme predstojećih novogodišnjih i božićnih praznika namenski da dođu u Srbiju da bi izvadili novi pasoš, ili da koriste ovo produženje, što im se više smučilo.
U isto vreme, dovodi se u pitanje tzv. bela šengen lista zbog činjenice da je veliki broj naših građana zatražio politički azil u Švedskoj, Belgiji, Nemačkoj i u drugim zemljama. Treba da se zapitate, pošto nisu tačni podaci da su to isključivo Romi i Albanci, odnosno Šiptari, koji imaju naše državljanstvo i pasoš, zbog čega se to dešava. Upravo zbog ovako katastrofalne ekonomske situacije u kojoj se naši građani nalaze.
Da rezimiramo, Ministarstvo inostranih poslova i, pre svega, potpredsednik Vlade zadužen za tzv. evropske integracije Božidar Đelić bili su nesposobni da opreme naša diplomatsko-konzularna predstavništva i da samim tim skrate muke našim građanima, kojih se čak i ne setite kada su izbori i kada se otvaraju biračka mesta u inostranstvu, jer ih niko ne obaveštava o tome. Sam gospodin Todorović je pre nekoliko dana rekao da se oni interesuju ili da ih sporadično konzularna predstavništva pozivaju da im kažu da će putne isprave biti produžene, jer ovi nisu bili u stanju to da obezbede.
Na kraju, kada je Zakonik o krivičnom postupku u pitanju, samo ću da se osvrnem na neka izlaganja pojedinih poslanika koja govore u prilog činjeničnom stanju; čak i nekih koji imaju, čuli smo, i u porodici metod asocijalnog ponašanja – kažu da ne idu na koncerte, ne idu na utakmice, ne idu nigde, zatvoreni su u kućama.
Moram da kažem da, uz svu osudu SRS svakog nasilja na ulici, na naše upozorenje da ne treba da dozvolite, jer je u pitanju skup visokog rizika, ono što ste dozvolili 10. oktobra i da treba da ispitate pozadinu toga jer su i Tadić i čelnici režima rekli da određene kriminalne strukture stoje... Pa, da čujemo koje su to strukture. Čak je i Čedomir Jovanović rekao da on misli da tzv. SNS i Aleksandar Vučić stoje i povlače poteze koji ne idu u prilog miru i stabilnosti situacije u zemlji. Mi tražimo od vas jasan odgovor, gospođo Malović, da nam to kažete.
Kao posetilac manifestacija, naročito kada bodrimo našu reprezentaciju ili klub za koji navijamo, ponosna sam na to što mnogi građani Srbije sa svojom decom i sa srpskom trobojkom, šalovima i kapama dolaze na utakmice i skandiraju Ratku Mladiću, skandiraju „Kosovo je srce Srbije“, „Stop tiraniji u Hagu“ i skandiraju Vojislavu Šešelju. Hvala.