Ako je dva minuta, odustajem.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvažene kolege poslanici, kao neko ko je svojom profesijom vezan za rad sa mladima, izuzetno sam zainteresovana da se jedan ovakav dokument kao što je Marijin zakon, usvoji uz dužno poštovanje prema drugim zakonskim predlozima i ja ću danas govoriti samo o ovom predlogu.
Prva dobra stvar jeste sama činjenica da je u društvu porasla svest o samoj potrebi da se jedna ranjiva grupa kao što su maloletnici, sistemski zaštiti i to ne samo postojećim krivičnim zakonodavstvom, nego i posebnim merama, što jeste suština ovog zakona o kome danas raspravljamo.
Očigledno je da su stručne službe resornog Ministarstva, veoma pažljivo i sveobuhvatno pripremile tekst ovog predloga, uvažavajući, sa jedne strane, naše zakonske propise, kako krivične, tako i one koje regulišu ceo korpus ljudskih prava, a sa druge strane međunarodno pravne propise i to praksu koju smo ratifikacijom prihvatili u ovom domu, tokom prethodnog perioda.
Ugrožavanje slobode maloletnika, naročito razni oblici njihove seksualne eksploatacije, teška je i mučna tema za svakog građanina ponaosob, ali i za državu i društvo u celini.
Prvi i najteži korak smo već napravili, tabuizacija teme, odnosno prestali smo da se kao društvo poričemo da nam se tako nešto uopšte i dešava, pogotovo da nije marginalna i statistički beznačajna pojava, a to uopšte nije mala stvar.
Pored krivično-pravnih sankcija, posebno je bitno osnaživanje niza institucija koje se ovom socijalnom, veoma delikatnom problematikom stalno bave, pogotovo je važna oblast prevencije seksualnog nasilja i zloupotrebe maloletnika.
S tim u vezi neophodno je sistemski veoma precizno utvrditi i podzakonskim aktima urediti mere koje će mogućnost seksualne zloupotrebe maloletnih lica vremenom svoditi na sve manju i manju meru. Tu, pre svega mislim na brižljivu, stručnu proveru lica, koja po prirodi svoje profesije, svakodnevno rade sa maloletnicima. Jasno mi je da ove posebne mere onemogućavaju da te poslove obavljaju lica koja su registrovana kao prestupnici, ali šta je sa onima koji su latentni, potencijalni prestupnici.
Da li postoji provera mentalnog statusa lica koja profesionalno rade sa decom, kako pre njihovog profesionalnog angažovanja, tako i kontinuirano tokom radnog veka.
Seksualno nasilje nad maloletnicima je snažan oblik socijalne i medicinske patologije, a postoje stručni metodi da se utvrdi mentalni profil lica, koja svakodnevno rade sa decom, kao i da se njihov mentalni status stalno proverava.
Živimo u stresnim vremenima u kojima određene socioekonomske situacije budu neretko onaj okidač koji dovodi do poremećaja u ponašanju ljudi.
Tu se opet javljaju dve grupe problema. Prvo, prevencijom već u startu zaštititi decu od potencijalnog zlostavljača, a drugo što je tema osetljiva na kvadrat. Same te prestupnike tretirati na odgovarajući medicinski i socijalno prihvatljiv način. Krivične sankcije su samo jedan segment u tom delovanju.
Humano društvo ne izopštava i ne getuizira svoje građane, ne diže sasvim ruke od onih koji u datom momentu počnu da se ponašaju društveno neprihvatljivo.
Društvo im pruža mogućnost lečenja i resocijalizacije, naravno ograničavajući mogućnost da slična dela i ponove.
Treća stvar jesu kanali zaštite maloletnika koji se osete ugroženim od potencijalnog zlostavljača. Svedoci smo brojnih slučajeva kojima su maloletnici bili prepušteni sami sebi ili nisu znali kome da se obrate, a trpeli su zlostavljanja. Lečenja trauma od seksualnog zlostavljanja u maloletničkom uzrastu daleko je teži i skuplji posao od uređivanja sistema da se to zlostavljanje na vreme spreči i društveno predupredi.
Na kraju, nije nevažno ni pitanje zloupotrebe zaštite seksualnih prava maloletnika. U situaciji kada sudska presuda i visina odštetnog zahteva počiniocu rešava egzistenciju cele porodice, a svi smo mi pa i nosioci pravosudnih funkcija, ljudi od krvi i mesa, veoma osetljivi na ovakve delikte. Postoji realna mogućnost da se dobre namere institucije zloupotrebe i unište životi porodicama navodnih seksualnih prestupnika, pogotovo što uz to sleduje i socijalna sigmatizacija, moralna osuda i prezir sredine ne samo prestupnika, već i članova njihovih porodica.
Ovo je, ponavljam, veoma teška i mučna problematika. Reč je po hodu na tankoj žici i zato je pored ovakvih zakonskih rešenja, koje ću lično podržati, neophodno učešće veoma širokog kruga aktera koji će učestvovati i u krivično-pravnoj zaštiti ranjivih kategorija, ali i u stvaranju pretpostavki za pravično i humano društvo. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, gospodo ministri, poštovani građani, aktuelna dešavanja u vezi sa mlekom ponovo su na najočigledniji način pokazala da delovi naše političke elite za interese sopstvene države mare barem deklarativno samo kada njihovo učešće u vlasti prelazi 125 poslanika u parlamentu.
Poistovećujući državu sa vlašću, pripadnici još zvanično najveće opozicione grupacije kontaminirali su javni prostor daleko iznad svih dozvoljenih političkih standarda. Pri tome je ispravnost mleka samo povod, a interes građana tek puki instrument već uveliko raštimovanog političkog orkestra u pokušaju da se prikriju disonantniji tonovi koje proizvodi novi dirigent, koji umesto palicom, izgleda da diriguje batinom i proizvodi aferu za aferom. Jednog meseca krivično prijavljuju poslanike, drugog se okliznu na gnjilu bananu čuvanu u sopstvenom špajzu, a trećeg grcaju o mleku, pomoću kojeg žele da isplivaju na vrh političkog kazana iz sosa koji su zakuvali sami u vlastitoj kuhinju. Prava sapunska opera kojoj se stalnu dopisuju nove epizode, iako je gledalaca sve manje.
Dojučerašnji majstori političkog spina prestali su da prate istraživanja javnog mnjenja, pa i dalje uporno ignorišu podatke o sopstvenom srozavanju na istorijski minimum i to sve uz rizik da sa sadašnjih 13 spadnu na famoznu 0,05 brojku, koju ovih dana rauguju do granice političke bezslovesnosti.
Naravno da svaka stranka ima pravo da uništava samu sebe sve do konačne eliminacije sa političke scene. Pitanje je ovde odgovornosti za javno izgovorenu reč. kada napadaju političke protivnike to se smatra legitimnom političkom borbom u kojoj pobednika odlučuju isključivo građani, ali kada se ti isti građani uznemiravaju neproverenim, netačnim ili zlonamerno interpretiranim podacima, a pri tome se sopstvenoj ekonomi nanosi nemerljiva šteta, onda takve radnje imaju neko drugo ime, sankcionišu se u institucijama nezavisnim od politike.
Makar, mi u nedogled o tome raspravljali u parlamentu, koji je se neretko isključivo koristi kao javna scena za sopstvenu političku promociju. Čak i kada se maskira najširim interesima građana, među kojima je i onih 22.000 koji imaju jedan obrok dnevno, među kojima je skoro 12.000 dece. Oni se nisu suviše uplašili navodno kontaminiranog mleka zato što ga ni nemaju na svom jelovniku. Barem tako kažu zvanični podaci objavljeni povodom Dana socijalne pravde, obeleženog u februaru, o čemu se ne sećam da je opozicija tražila da se raspravlja. Da se neko ne bi setio ko je najzaslužniji što je Srbija siromašna zemlja sa veoma bogatim građanima, nekolicinom naravno.
Trenutak je da se zahvalimo ministru poljoprivrede, gospodinu Kneževiću što se iako obasut unutrašnjom vatrom sve vreme pošao krajnje racionalno vodeći računa o dobrobiti svih, i odgajivača i prerađivača, a naročito građana. Da je tako svedoče rezultati istraživanja javnog mnjenja, da građani nisu naseli na pokušaj širenja panike zbog čega se ..

…Zbog čega u uređenim društvima snosi odgovornost, na čemu ćemo mi insistirati. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene kolege poslanici, namerna sam da težište svoje današnje diskusije u vezi sa raspravom o Predlogu zakona o podsticanju poljoprivrede usmerim ne toliko na sama predložena rešenja, koliko na to da skrenem pažnju na neka od događanja koja upečatljivo objašnjavaju pojavu koja može da pojasni zašto do sada nismo uspeli da realizujemo opšte prihvaćenu ideju o poljoprivredi kao našoj najznačajnijoj strateškoj grani i najvećem izvoznom projektu, mada je uvek postojao konsenzus svih političkih faktora o tome. Biće da je to opredeljenje najviše ometalo način na koji su se prethodna ili, još bolje reći, prethodne vlasti odnosile prema njoj.
Ukratko, izgleda da je poljoprivreda bila šansa samo za neke, bilo da su oni sedeli direktno u nekom od organa vlasti ili su zastupali interese onih koji su u agraru videli samo jedan od načina da uvećaju svoje i onako enormno bogatstvo na uštrb sve siromašnijih poljoprivrednika i propadanja te grane, kao i društva u celini.
Kako inače drugačije objasniti napade visokog intenziteta na projekat sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koristeći svoje političke pristalice i sledbenike koji zlonamerno veruju da je svaki napad na potez ove vlade dobra prilika da se oni politički eksponiraju i poentiraju. Dojučerašnji centri moći pokušavaju da sabotiraju svaki iole pažnje vredan pokušaj da se u agraru pokrenu stvari sa mrtve tačke, makar to bilo i sa tuđim novcem, odnosno sredstvima za to raspoloženih inostranih ulagača. Pravom medijskom hajkom pokušavaju se odvratiti investitori zainteresovani za ulaganje u našu poljoprivredu. Što bi narod rekao, kolje se vo za kilo mesa.
Pošto već vole da sebe predstavljaju kao konstruktivnu opoziciju, zar ne bi bilo bolje da se uključe i pomognu oko načina kako se neki projekat može realizovati, umesto da samo zanovetaju zašto nešto ne može zato što im je jedino važno ko predlaže, a ne šta može da se uradi, kao i da sačuvaju interese svojih sakrivenih gospodara, a to iznad svega. Ovakvih primera sabotiranja opštedruštvenih interesa biće verovatno i nažalost sve više kako se bude radilo u pravcu ukidanja monopola koji su pojedinci i interesne grupe godinama stvarali u oblasti poljoprivrede, kao i u ostalim granama naravno.
Uopšte, mišljenja sam da je ključna stvar da se jednom i zauvek prestane sa pogubnom praksom da je interes pojedinaca i grupa iznad interesa društva i države, pri čemu je za to najgrublje koristila vlast, a sve to garnirano floskulama o zaštiti nacionalnih interesa, poštovanja zakona i sličnih paravana isključivo namenjenih za prikrivanje zakulisnih radnji na kojima su dosadašnje vladajuće garniture dominantno bazirale svoje vođenje državnih poslova.
Ovu priliku sam htela da iskoristim da vas upoznam sa jednim isto tako flagrantnim primerom podređivanja opšteg interesa posebnim i pojedinačnim interesima. Naime, krajem prošle godine obratio nam se gospodin Miodrag Stanković iz Valjeva, inače najveći srpski izvoznik činčila, koji, osim u Srbiji, ima registrovana preduzeća u Češkoj i u Argentini. Gospodin Stanković kaže da su farmeri činčila jedni od žrtava prethodne vlasti koja ih nikada nije ni primećivala, a kamoli subvencionisala, a da su ih se setili…
(Predsedavajuća: Molim vas, vratite se na temu.)
U vezi sa temom je, gospođo predsedavajuća.… a da su ih se setili samo kada su se odlučili da ih ukinu, iako oni od države nikad nisu ništa tražili, sem da ih puste da rade. Sve srpske farme činčila podignute su iz vlastitih sredstava, bez kredita, a posao funkcioniše zahvaljujući sposobnosti samosnalaženja i naročito zahvaljujući performansama samog posla, koji je potpuno izlazno orijentisan, a baziran na potpuno domaćim resursima sa neograničenim mogućnostima plasmana i vremenski po količinama sa funkcionalnim kooperantskim ugovorima i kratkim rokovima za naplatu plasmana, pravi porodični biznis od koga žive stotine srpskih porodica kao osnovne ili dopunske delatnosti, a bilo ih je mnogo više dok im prethodna vlast nije postavila žutu gredu od 2019. godine.
Dalje tvrde da je interes srpskih farmera činčila nadjačao interes grupice ljudi koji su iz inostranstva veoma dobro plaćeni da vole životinje…
(Predsedavajuća: Gospođo Stošić, molim vas da se vratite na temu.)
Ako alternativno stočarstvo nije tema, onda ne znam o čemu možemo da pričamo? Znate, i ja sam bila zatečena. Ni ja nisam znala ništa o ovome, ali ovo je zaista stvar koja je vrlo bitna…
(Predsedavajuća: Nema potrebe da se raspravljate, molim vas da se vratite na temu.)
Prava istina je ovde izbegnuta čistom zamenom teza, velikim rečima i humanošću, uz izbegavanje podatka da su najveći proizvođači krzna upravo zemlje EU i stare i nove i da gajenje krznašica ničim ne ometa napredovanje ka evrointegracijama, kao što ni predugovor sa Emiratima ničim ne krši zakon.
Da se razumemo, nije ovde u prvom planu priča o šeikovom novcu, ni o činčilama, ni o agraru, ni o agraru kao usamljenom primeru, ovde je reč o principima, bolje rečeno o ukidanju principa koji su diktirali dosadašnju praksu, gde je vlast isključivo interesima nekolicine moćnika i njihovoj sviti koja je za poslušnost dobijala ostatke sa prebogatih trpeza uvek alavih moćnika, pri čemu su običnom narodu ostavljene tek mrvice uz mogućnost da prođu kao beogradski vrapci ili kao srpsko selo. Na kraju to dođe slično. Zato je danas teško naći pravu meru za uređenje oblasti podsticaja u poljoprivredi. Zbog svega toga možda je najbolje paralelno raditi na uništavanju korova i štetočina koji se sami oglase čim osete da im pod nogama izmiče plodno tlo uzurpirane moći. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, verovatno nije sasvim suvišno ovom prilikom još jednom naglasiti da kao poslanik SNS delim zadovoljstvo svojih stranačkih kolega, što je Predlog zakona o javnim nabavkama ušao u skupštinsku proceduru.
Poslanicima ovog doma, kao i najširoj javnosti, sasvim je poznato da je institucionalno uređivanje oblasti javnih nabavki bila jedna od okosnica naših predizbornih obećanja, jer smo i tada, kao i sada, smatrali da je neophodno uvesti red u način i postupak trošenja novca građana Srbije. Postoji, nadam se, iskren, a ne samo deklarativan, očigledan konsenzus svih stranaka i društvenih elita, da je odgovorno rukovanje sredstvima poreskih obveznika jedan od najočiglednijih parametara ozbiljne odgovorne vlasti, a time i ogledalo države u celini.
Javna je tajna takođe da su postupci javnih nabavki, predviđeni procedurama u ranijim zakonima ove vrste, uglavnom bili jedan od najznačajnijih zamajaca sistemske korupcije usled nedovoljno kvalitetnih zakonskih rešenja. To je, naravno, rezultiralo ogromnim odlivanjem sredstava, bilo da je reč o neracionalnom trošenju ili pak koruptivnim tokovima novca, pri čemu se teško može odlučiti koja je od ove dve opcije manje dobra ili više loša.
O samoj izradi ovog zakonskog rešenja i o javnim raspravama, kao i o najširem krugu učesnika koji su učestvovali u utvrđivanje njegovog konačnog teksta predloga, takođe je bilo dosta reči u proteklim mesecima. Ja sam, međutim, želela da svojom diskusijom skrenem pažnju na nešto šire aspekte problematike javnih nabavki. Sasvim lično i nemam dilemu da ćemo mi usvajanjem ovog dokumenta veoma mnogo normativno i institucionalno unaprediti ovaj ključno važan segment funkcionisanja države, da će tokovi novca biti sasvim transparentni, da će biti uređen nadzor nad svim postupcima tih procedura, odnosno da je najveći kvalitet predloženog teksta upravo njegova izvodljivost, održivost i mogućnost implementacije u što kraćem roku.
Ono što će, međutim, morati da traje mnogo duže, nažalost, jesu oni širi socijalni opšti društveni benefiti i efekti koje će predloženi dokument tek moći da donese, utemeljen na zdravoj polaznoj osnovi. Usudila bih se, naravno, krajnje uslovno, da taj fenomen označim kao civilnu, odnosno građansku kulturu javnih nabavki. Hoću reći da je pređašnja praksa trošenja novca građana Srbije, a tu ne mislim samo na prethodnu Vladu, svesno ili namerno, iz neukosti ili zle namere, bila uglavnom ispod svih civilizacijskih standarda. šta god da je bila namera nosilaca funkcije vlasti tada, ishod je prilično poražavajući. Najšira javnost, a tu, pre svega, mislim na ono što zovemo obični građani Srbije, nije ni navikavana da bude barem aktivni i koliko-toliko kvalifikovani pratilac postupka trošenja svog novca.
Nije mi namera svakako da ovom konstatacijom na bilo koji način omalovažim građane ove zemlje, jer ovde nije stvar u potcenjivanju njihove inteligencije ili sposobnosti da u nečemu učestvuju, već su u pitanju logični i sasvim neizbežni, a time i očekivani ishodi jedne loše višedecenijske prakse.
To što im je i sistemskim rešenjima i raznim znanim i neznanim manipulacijama najgore vrste uskraćivano pravo da imaju uvid u racionalnost i svrsishodnost trošenja svog novca, ne znači da se uspelo u obmani građana. Oni godinama i sve više imaju neoborivo uverenje da je tu nešto trulo u državi Srbiji, da zahvata ko hoće i koliko hoće, što dodatno pogoršava percepciju našeg građana o sopstvenoj državi, a posebno o nosiocima političke vlasti.
Konačno, možda je i najporazniji utisak svojevrsna opšta apatija i indiferentnost, a naročito čak i sve manja senzitivnost na korupciju, koja se posebno dobro primala u oblasti javnih nabavki. Poražavajuća je i činjenica, a to pokazuju mnogobrojna istraživanja, da su građani korupciju prihvatili kao uobičajenu društvenu pojavu, kao sopstveni način življenja. To je dovelo do gotovo socijalno šizofrene situacije, u kojoj građani više i nemaju problem sa korupcijom kao najvećim neprijateljem sebe, svoje porodice, okruženja i društva u celini, već su u velikom broju slučajeva sami spremni da učestvuju u korupciji.
Pošto su sve više zakazivali legalni, socijalni i institucionalni kanali, kroz koje su obični ljudi mogli da artikulišu i ostvare svoje legitimne životne interese, građani su navedeni da pristanu na korupciju kao način života i da mimo svoje volje čak postanu saučesnici u njoj, ne zato što su hteli, nego zato što im je manevarski prostor za izbor bukvalno bio istrgnut ispod nogu. To je stvorilo neizreciv odijum najšire javnosti prema nosiocima političkih funkcija, kao i kolektivnu frustraciju i sumnju u sve što državni organi rade, dovodeći tako najozbiljnije u pitanje i funkcionisanje samog društva u celini.
Tako je koruptivni moralni obrazac zaposedao sve šire i šire segmente civilnog i javnog sektora, što je dovelo do mirenja sa njenim neizbežnim postojanjem, kao i konstantno odlaganje i pacifikaciju borbe protiv nje, sa neizrecivom količinom demagogije i deklarativnog zalaganja za njeno iskorenjivanje, bolje rečeno na svođenje u neizbežne okvire u visini statističke greške, kao što to rade uređene zemlje.
Ko je za sve to odgovoran kod nas, tema je za neku drugu diskusiju ili, još bolje rečeno, za neke druge institucije. U aktuelnom momentu se radi o tome da se ovakva neodrživa situacija promeni, tačnije da se stvore uslovi da počne da se menja. Pored jasno izražene političke volje da se sa tim procesom počne, oličene u jasno utvrđenom principu o nultoj toleranciji na korupciju, potreban je i odgovarajući sistemski okvir, bolje rečeno temelj. Kvalitetan zakon o javnim nabavkama jeste upravo taj najvažniji alat u velikom spremanju države i društva.
Korupcija je najozbiljnija bolest društva, a kod nas epidemijske razmere, čega smo svesni svi, za čije zaustavljanje je prevencija najbolji metod lečenja. Uverena sam da je najveći kvalitet predloženog dokumenta upravo što predviđa mehanizme za sprečavanje nepravilnosti i mahinacija prilikom procesa javnih nabavki. Zato dajem svoj glas i punu podršku ovom predlogu zakona, jer ne pristajem na nemoć države, ne pristajem na nemoć društva. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, uvažene kolege poslanici, verujem da ćemo se svi, ili barem gotovo svi ovde prisutni, složiti da je pitanje profesionalizacije menadžmenta javnih preduzeća, gde je departizacija, jedan njegov, samo obavezan, ali ne i dovoljan uslov, jedno od retkih pitanja o čijoj neophodnosti, barem početka rešavanja, postoji najširi društveni konsenzus, i to ne samo u krugovima političkih elita i nosilaca vlasti, nego i najširoj društvenoj javnosti.

Fenomen partokratije, odnosno sve intenzivnije partizacije društva po svim njegovim segmentima, verovatno se najočiglednije ispoljava, upravo u Sektoru u upravljanju državnom svojinom. Složili smo se verujem, ne samo deklarativno, za potrebe predizbornih kampanja, da je s toga neophodno pristupiti velikom spremanju i uređivanju ove oblasti.

U tom smislu, treba i posmatrati ovaj predlog zakona o javnim preduzećima. On bi, dakle, trebao biti onaj temeljni ozakonjeni okvir, da bi proces profesionalizacije, ali i departizacije javnih preduzeća, uopšte mogao i da krene. On je dakle rezultat jasno izražene političke volje, predložene u predlog zakona, neophodan da bi ovo pitanje uopšte moglo i početi da se rešava.

Naravno da se fenomen departizacije ne može rešiti isključivo i jedino usvajanjem zakona. Naša zakonodavna praksa, uostalom, puna je donetih zakona, koje ili nije moguće primeniti, jer su proizašli kao puko kopiranje prakse drugih zemalja, koje imaju više ili manje, drugačiji pravni, politički i društveni kontekst, u kojem su ta rešenja implementirana, ili još gore, mnogi zakoni, usvajani u ranijim sazivima ovog Doma, ostajali su mrtvo slovo na papiru, jer prosto, nije bilo političke volje da se njihova rešenja sprovedu u praksu.

Zbog čega je njihova sudbina bila, kao u onom vicu – imamo ih, ali ih ne koristimo, jer se uspešnost vršenja vlasti meri na kilo, na metar, na količinu donetih propisa, da bi se umiljavanjem međunarodnim strukturama postigao konkretan benefit, pre svega u vidu volje startne pozicije u političkom odmeravanju snaga, ali to je šira priča i ne odnosi se samo na javna preduzeća, ali se i te kako odnosi i na njih, pri čemu se pokušava zabašuriti činjenica, da je partijska podela plena, bila jedan od ključnih mehanizama vršenja političke vlasti, pa su principi, ciljevi i uloga javnih preduzeća potpuno potisnuti u sasvim treći plan.

Pored ne ostvarivanja onih fundamentalni principa, zbog kojih javna preduzeća uopšte i treba da postoje, takvom praksom, širom su otvorena vrata i mogućim zloupotrebama državnog novca. Netransparentnost u njihovom radu, čvrsta uvezanost rukovodstava javnih preduzeća sa vrhovima vlasti, rezultirali su sa svim netransparentnim tokovima državnog novca.

Kroz sofisticirane varijante sponzorisanja i reklamiranja, on je mogao otplivati u stranačke kase, posebno kada je reč o nadoknadama članovima koji sede u kontrolnim telima javnih preduzeća, što je manje – više bilo svima poznato, ali veoma teško dokazivo. Čime su vezivane ruke institucijama koje su u takvim mahinacijama imale da se bave? Naravno da zakon sam po sebi ne može do kraja sve rešiti, a ni potpuno sprečiti, već sve viđene nakaradne posledice funkcionisanja javnih preduzeća. Zato sam na početku i rekla da ga moramo posmatrati samo kao obavezni, ali ne i dovoljni uslov, koji mora da se ostvari, da bi se bilo šta moglo i

pokrenuti sa mrtve tačke.

Pored svega navedenog bitno je spomenuti i mogućnost utvrđivanja odgovornosti izabranih rukovodilaca javnih preduzeća, pogotovo što znamo da će nova ili eventualno nova – stara rukovodstva tih preduzeća, svoj mandat započeti u krajnje otežanim uslovima poslovanja i neretke urušenosti devastacije tih preduzeća, u kojima se poslovalo po principima, koji uglavnom i nisu imali veze sa efikasnošću, ni za ekonomičnošću, ni sa transparentnošću, ni sa bilo čime što ima racionalnu i ekonomsku ili bilo kakvu društvenu logiku.

Zbog toga, ključni faktor za njihov odabir, ne sme prevashodno biti članstvo ili bliskost ili podrška neke stranačke strukture, ali treba imati na umu da nema tog ekonomskog genija, sve i da ga uvezemo i pozamašno platimo, koji bi u kratkom roku mogao urediti stanje koje će zateći, pogotovu kada se uzme u obzir socijalna komponenta, koja je faktor koji se ne može izbeći, kada je reč o naplati potraživanja proizvoda i usluga javnih preduzeća.

Zato će socijalna politika morati da se izmesti iz poslovanja javnih preduzeća na šalter državnih organa, koji su ovlašćeni da socijalnu politiku utvrđuju i sprovode. Jedno od takvih rešenja jeste i utvrđivanje socijalnih karata korisnika, barem dela usluga javnih preduzeća, gde će se tačno utvrditi kome država mora pomoći, a kome takva pomoć nije neophodna.

Socijalno odgovorna država, za koju se svi zalažemo, moraće da pronađe sasvim konkretne modalitete, koji će omogućiti sa jedne strane pomoć, istinski ugroženim kategorijama korisnika usluga, a sa druge strane, otklanjanje prepreka za efikasnije, racionalnije i ekonomičnije rukovođenje javnim preduzećima, koje nikada i nisu smele da budu partijski plen za namirivanje zaslužnih stranačkih kadrova, niti ventil za isisavanje državnog novca, niti puki instrument za kupovinu socijalnog mira. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, Predlog zakona o amnestiji, koji je danas ponuđen ovom visokom domu na usvajanje, jeste barem u formalnom i proceduralnom smislu dominantno pravno pitanje. Zato ću se, sa punim uvažavanjem prema kolegama poslanicima iz ove struke, pa i onima koji misle da su kompetentni da o ovom pitanju diskutuju sasvim usko stručno, danas veoma kratko obratiti, prevashodno sa jednog drugog aspekta, šireg od pomenutog, iskoristivši princip da povodom događaja pokušam da ukažem na samu društvenu pojavu.
Pažljivo sam danas slušala vaše komentare, kao što sam i prethodnih dana pratila medijske istupe predstavnika predlagača ovog zakona, kao i analitičare koji ukazuju na svojevrsnu paradoksalnost naše dosadašnje kaznene politike, gde, tvrde oni, imamo na delu pravi teatar apsurda, u kome se dešava da su zaprećene kazne za sitne krađe, npr. obijanje trafike, drakonske u odnosu na, recimo, nenamensko, a time valjda i protivzakonito trošenje budžetskih sredstava. Setićete se da je i sam državni revizor nedavno javno ukazivao i javno kritikovao čisto prekršajni karakter tih sankcija, za koji se izriču novčane kazne koje se opet plaćaju iz džepova poreskih obveznika.
Kako se u razvijenom svetu sankcioniše svesno ili nesvesno zavlačenje ruku u džep građana znamo. Tu nije više samo reč o pravnim, nego pre svega o moralnim sankcijama, koje se u sferi politike kažnjavaju isključivanjem nesavesnih pojedinaca iz svih tokova političkog života, gde se i sami pojedinci makar uhvaćeni u sumnji da su gurnuli prste u državnu teglu pekmeza ponekad i sami odriču pomisli da se kandiduju za iole značajniju javnu ili političku funkciju. Zato što je moralni kredibilitet daleko najvažnija kategorija kada je o javnim poslovima reč.
Šta se kod nas na tu temu dešava viđali smo prethodnih dana, slušajući pridike i svakakva proizvoljna tumačenja prezunkcije nevinosti, gde su krivi mediji, sadašnja vlast, a verovatno i sam narod koji ima jasnu percepciju o visokoj korumpiranosti nekih članova bivšeg režima, pa je s toga valjda valjalo kazniti i sam narod. U želji da demonstriraju svoju verziju vladavine prava i funkcionisanja pravne države, predstavnici bivšeg režima su pucali sami sebi u noge. Napunili su zatvore preko svih predviđenih normativa u pogledu brojčanih kapaciteta, a da ne govorimo o drugim standardima koje ustanove za izvršenje zatvorskih sankcija moraju da ispune, na primer u pogledu redovne i propisane ishrane, zdravstvene zaštite i slično.
Na tu činjenicu često je upozoravao i Zaštitnik građana, u jednom momentu rezignirano izjavivši da su nam zatvori na nivou turskih, i to onih srednjevekovnih. Kako stvari stoje, već duže vreme mnogim našim građanima teško da je bolje i van zatvora. Samo ću vas podsetiti na prošlogodišnju inicijativu jedne, mislim, surduličke porodice, koja se dobrovoljno prijavila da svi porodično odu u zatvor jer nemaju ni da plaćaju račune, ni da jedu. Koliko naših građana danas novčane kazne za saobraćajne prekršaje dobrovoljno menjaju za zatvorske, da i ne govorimo. Pošto im već nije stvoren ambijent da mogu iole da zarade, što je uvek zadatak nosilaca državne vlasti, oni su prinuđeni da se dovijaju na sve moguće i nemoguće načine.
Da bi koliko-toliko spasili i onako oskudan i sve tanji porodični budžet, sve više naših građana spremno je da žrtvuje i ličnu slobodu. Jedan dan neslobode, tj. zatvora košta hiljadu dinara, pa još i kakva-takva tri obroka. Odavno se u ovoj zemlji tek u bolje stojećim kućama jede tri puta dnevno, a zaraditi hiljadu dinara za mnoge je postala nemoguća misija. Tako nam i zatvori postaju svojevrsne socijalne ustanove ili sigurne kuće za naraslu armiju tranzicionih gubitnika naše slavne demokratizacije i reformisanja društva. Još se čeka na red za odsluženje kazne, zato što je u ovoj zemlji mnogima i sam život postao kazna, sa čime će se uskoro suočiti i oni koji budu amnestirani i pušteni na slobodu, i to već u samom pokušaju da se kooptiraju u društvo u kome je sloboda postala precenjena stvar, a čast, poštenje i moral sasvim prevaziđene i anahrone kategorije, gde mnogima, izgleda, nije najveći zločin krasti, već biti glup pa ostavljati tragove za sobom, naročito one tragove koji mogu da inkriminišu njima bliske saradnike.
Za takvo stanje neko bi morao da odgovara, da snosi ne samo političku, već i svaku drugu odgovornost što je sistematski Srbiju pretvarao u "Prokletu avliju", i to na pragu 21. veka gde se sloboda može kupovati novcem a savest hraniti preteranom količinom raznih oblika društvene moći, pri čemu je nekima, izgleda, najveća kazna i sama pomisao da mogu da izgube makar i delić slasnog kolača vlasti, koga neće da se odreknu pa makar cela Srbija postala njihov talac. Za taj i takav zločin ne sme biti amnestije. Zahvaljujem.