| 29.10.2024. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti |
u proceduri
|
| 29.10.2024. | Predlog zakona o zdravstvenoj nezi |
u proceduri
|
| 20.04.2024. | Zakon o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima |
usvojen
|
Hvala.
Reč ima Biljana Đorđević. Izvolite.
Reč ima Miloš Parandilović.
Hvala, predsednice.
Poštovane kolege i uvaženi građani Republike Srbije, kao neko ko je predlagač takođe nečega što se zove tehnička izmena u odborima skupštinskim, možda u nekim drugim okolnostima i ne bih govorila, ali danas hoću. Pre svega, zato što zbog službenog puta prošle nedelje nisam bila tu, a ono je bilo važno, a onda i zato što smo jutros imali priliku da čujemo interesantne teze, iako ih slušamo danima, ali je važno kada ih čujete u parlamentu Republike Srbije. Sada izgleda kao da razgovaramo sami sa sobom, pa mi dođe da se posvađam sa Milenkom Jovanovim, da bi ovo imalo malo dinamike, ali nam niko ne bi verovao, tako da takve stvari ne treba raditi.
Motivisao me je moj uvaženi kolega i prijatelj Žika oko mnogih tema kojima se ovde suštinski treba baviti, a nismo se bavili, ali su me motivisali i poslanici, jedan deo njih iz opozicionih redova, koji su došli da jutros postave pitanja, da iskažu svoje inicijative, pa je najglasnija nekako, tonski najglasnija, verovatno zbog kapaciteta pluća uvaženog kolege, bila inicijativa da ministar policije odmah podnese ostavku. Nemam ja nameru da branim ministra policije danas, iako imam puno pravo, imam razlog, radi se o predsedniku moje partije, o mom prijatelju, nego hoću građanima Srbije da objasnim jednu drugu mnogo važniju stvar. Kada dođete sa pozicije narodnog poslanika u parlament Srbije na pet minuta, koliko traju poslanička pitanja, tražite ostavku ministra koji je ministar u Vladi koja je u ostavci i čiji će mandat preći u tehnički, pa najkasnije sutra, onda je to papazjanija i zaluđivanje građanki i građana Srbije.
Najviše bih volela da je kolega došao sa nekom idejom, pa da se zamislimo. Sva pitanja su praktično bila usmerena ka ministru policije i sve umne diskusije ticale su se pretpostavki i tvrdnji kojima će, koliko ja razumem, da se bavi tužilaštvo. Tako to izgleda kada moja teza da se radi o bezidejnosti dobije i sliku i ton. Sve su jutros potvrdile moje kolege, jer bi u svakoj drugoj varijanti, na ovako kompleksan dnevni red, od samog početka prvo došli da se bave svakom tačkom pojedinačno.
Nisu na dnevnom redu Skupštine Srbije nikakvi literarni sastavi bilo kog od nas, nego zakonska rešenja. Nužno ih je pročitati, nužno ih je razumeti i vrlo dragoceno bi bilo da, ako imamo dovoljno iskustva, da ne kažem znanja, i u krajnjoj liniji vaspitanja, onda krenemo da se tim zakonima bavimo na način na koji nam je to obaveza, koju su nam građanke i građani Republike Srbije dali.
Kada imamo teške zakone ili bar obimne, za neke od nas koji nisu navikli da čitaju mnogo, mi pribegnemo vuvuzelama, pištaljkama, dimnim bombama, suzavcima, ne znam kako se zovu sva ta sredstva, ali zahvaljujući prilici koju ste mi jutros dali, uvažena predsednice, da vas zamenim na mestu predsedavajućeg, od kolege Bogdana, žao mi je što nije tu, u nekoliko navrata dobih vrlo glasnu opomenu da treba da utišam kolege iz vladajuće većine da ne dobacuju. I to bi imalo smisla, jeste bili glasni, pokušavala sam da smirim tu situaciju, da se ne radi o narodnom poslaniku koji je, sećate se, iz svojih klupa došao do naših klupa, pištao, zviždao, psovao, nasrtao, u trenutku u kom mi pokušavamo da govorimo.
E sad pitam, ne njega, ne vas, nego građanke i građane Srbije, ko su to građani prvog, a ko građani drugog reda? Ko su poslanici prvog, a ko poslanici drugog reda? Zašto je moje pravo ili pravo Dušana Bajatovića ili Saše Antića ili bilo koga od nas ko je toga dana s mukom govorio manje važno od prava moje koleginice Biljane Đorđević, kojoj je danas smetalo dobacivanje sa druge strane? Kako bi se ponašao gospodin Bogdan da je neko od nas uzeo pištaljku i otrčao do tamo da im pišti na uvo? Kako bi govorila moja uvažena koleginica Biljana, sa pripremljenim tekstom ili bez njega?
To je cirus koji se sve vreme servira građanima Srbije, sa jednom teškom pretpostavkom, koju ja ne želim da prihvatim, a to je da smo mi neka nacija polupismenih ljudi i da mi ne vidimo ono što vidimo i ne čujemo ono što čujemo. To je realnost srpskog parlamenta, koju smo nažalost birali mi. Kada kažem mi, onda sebe vidim kao jednu od sedam miliona stanovnika Srbije.
Da li smo čitali šta biramo ili nismo? E, to je sad problem koji dobija svoju punu sliku. Možda je trebalo. Možda je trebalo da pogledamo ko su ti ljudi koji se nalaze na tim listama, a ne da glasamo iz inata, iz simpatije, iz empatije, iz navike, šta god da su nam bili motivi. Možda će svaki budući izbori zapravo biti izbori na kojima ćemo mi glasati, sa puno svesti, da biramo predstavnike naroda u visokom domu, najvažnijoj instituciji Republike Srbije, ljude koji treba da donošenjem zakona kreiraju način na koji će Srbija živeti, a ne da biramo tek da bismo birali, a da onda jedni drugima merimo krvna zrnca i kad treba i kad ne treba.
I tu naviku smo nekako vremenom stekli svi. Nije ovo prvi mandat u kome se to dešava. Mislim da je ovakav vid, ja nažalost dugo pamtim parlamentarni rad. Kažem nažalost, zato što me to samo čini starijom, ali je dobro jer me čini i iskusnijom. U nekom ranijem periodu bih mislila da su to sticaji okolnosti, a pošto dugo pamtim, znam da je ovo već viđeno, samo zavisi ko ga iz kog ugla posmatra.
Čula sam čak i pitanje ministarki prosvete, nekako se sve svodi na SPS, pa ja zato s pravom pokušavam da odgovorim, kada će naša deca krenuti u školu i koliko su naša deca, u stvari, u problemu zbog ovog neodlaska u školu koje traje nedeljama? Nemam odgovor na to pitanje. Kao što sam ubeđena da ga nema ni ministarka prosvete. Ali imam neko drugo pitanje koje postavljam i sebi, pa i svima nama. Kada smo mi to zapali u krizu školstva i sistema prosvete? Ako je to počelo sa Slavicom Đukić Dejanović, ja vam odgovorno tvrdim, mi ćemo snositi posledice. Ali, ako je to počelo u trenutku kada smo euforično prepisivali zakone iz Evropske unije u mandatu gospodina Gaše Kneževića, onda čekajte malo, da vidimo ko nas to kritikuje danas. Istina, naša je greška. Nismo prepoznali mane, pa su se one vremenom produbile.
Ne mogu da optužim prosvetne radnike kojima smo i nekim zakonskim rešenjima oduzeli ovlašćenje, da ne kažem da smo im smanjili nivo autoriteta, da ne kažem da smo ih doveli do faze da oni budu meta svakog bahato pojedinca, učenika, roditelja koji zna više nego bilo koji nastavnik.
Mi smo probali da budemo demokratični, proevropski, ne uzimajući u obzir da nam se nekako karakteri malo razlikuju od Evrope. Nije svaki, pa čak ni kvalitetan zakon, koji je univerzalan, koji je la primenjiv na Srbiju. Mi smo jedan poseban narod i tome treba svakako prilagođavati zakone, jer ozbiljan procenat njih vremenom pokaže da nije primenjiv.
Druga važna stvar je olako puštamo da ljudi koji su direktno odgovorni, sad još budu i nekako sjajni, briljantni, motivacioni za jedan procenat ljudi.
Znate, kada ste lider bilo čega snosite određenu odgovornost za sve što se dešava, pa je tako odgovornost uvaženog rektora ogromna zbog činjenice da 1% studenata želi da ide na predavanja, da polaže ispite, a to im je omogućeno. Tačno je, njegova obaveza je da ispoštuje potrebe studenata u blokadi, ali Bogami podjednaka obaveza da ispoštuje potrebe onih studenata koji u blokadi nisu i uopšte ne želim da licitiram sa brojem koliko je sa jedne ili sa druge strane.
Želim samo da pitam, odakle nam pravo kao pojedincu da selektujemo prioritete i to se onda nadovezuje na ono moje prethodno pitanje zašto sam ja poslanik drugog reda u odnosu na koleginicu, na primer Đorđević, neka mi oprosti što je ona možda nije čak najbolji primer, ali je najsvežiji, kad u Poslovniku o radu Narodne skupštine, logično bi bilo da ja čak imam i neke benefite sa pozicije jedne od potpredsednika, odnosno potpredsednice Skupštine Srbije.
Drugo pitanje, šta tačno čekamo? Da ne privedemo pravdi i one koji su nam skakutali i pokušali da upale ovu zgradu, ovu salu da ironija bude kompletna. Zgrada je već jednom gorela. Kad je prvi put gorela zgrada Narodne skupštine, za one mlade ljude koji se toga ne sećaju, a danas su u akciji da to probaju da ponove, evo ja ću da kažem šta se tačno desilo. Nije gorela ova plenarna sala, jedva su čekali da uđu u nju, nisu goreli ni kabineti i to su čuvali da mogu da uđu, goreli su glasački listići. Jedini dokazni materijal da u prvom krugu nije izabran predsednik.
E, to se desilo 5. oktobra, e zato je gorela Narodna skupština Republike Srbije, zapravo samo jedna kancelarija u kojoj se nalazio materijal RIK-a, a sad je trebala da gori plenarna sala i ja pitam zašto? Da li je bilo kome danas zabranjeno da sedne i da govori o bilo kojoj tački dnevnog reda i da postavlja pitanja, pa taman i ovako kako smo to jutros slušali i smanjite nivo emocija koji vam se javlja kada govore kolege iz opozicije.
Na prošloj sednici me je neko kritikovao da neću da prekinem kolegu Parandilovića, jer mi se to sviđa. Ne, neću da prekinem nikog ko ima potrebu da građanima Srbije precizno objasni ko je i koliko može, to je važno da se zna. Da se ne bismo krili iza broja, iza nečega što se danas zove najmasovnijim skupom uopšte ne želim da brojim ljude koji su u subotu bili na ulicama Beograda i da hoću ja to ne umem.
Za mene je to znak da nešto ipak ne radimo dobro, jer jedan procenat jeste instruisan da Srbiju dovede do faze anarhije i bezvlašća, takvi postajemo idealni kao jedan poligon za eksperimente svih ovih koji u Evropi ne mogu baš da se snađu kako da prežive. Globalna pomeranja se na našu nesreću ceo život prvo preslikavaju na Republiku Srbiju, takva nam je valjda pozicija.
Tragedija u Severnoj Makedoniji, nezapamćena, moje duboko saučešće svim porodicama, bojim se takođe će biti zloupotrebljena. Najbolje je braniti polusisteme iz centralne Evrope, improvizacijom krize na zapadnom Balkanu, nama ne treba mnogo, možda nam i ne treba ništa. Mnogo je glasnije juče bila priča o nečemu što se zove nekako, ne smem da rizikujem da kažem kako se zovu te sprave koje su ispuštale zvukove, jer se u to ne razumem, pa da me ne bi razvlačili po društvenim mrežama zato što sam pogrešila, nego što je bila tema 17. mart. To valjda nije važno.
Ne mislim ja da mi moramo da živimo stalno se osvrćući se unazad, ali jučerašnji 17. mart je bio opomena i onoga što nas čeka prekosutra, prekrajanja svega što je realno i racionalno. Pa, tako sa svojom sigurnom pobedom, Srpska lista nema deset nego devet mandata. Neće taj jedan mandat da spasi Aljbina Kurtija, ali se trudi već skoro mesec i po dana, da se nekako spasi, da bi nastavio progon i agoniju koju Srbi trpe na Kosovu i Metohiji.
Ako se ne desi da on preživi politički, zameniće ga neko ko će možda manje da bude terorista u odnosu na Srbe bar za prvo vreme, ali neumoljiv sa sve svojim saveznicima u pritisku na državu Srbiju da prizna tzv. Kosovo. Pošto gde god smo seli, uvažena gospodo, niko nije hteo da razgovaramo o kvalitetu života tih ljudi, svejedno je da li su Srbi ili Albanci, sve su stanovnici Republike Srbije, nego o statusu, to je ključno pitanje i za razliku od Srba koji kada su nezadovoljni nečim u državi Srbije, pa neka to bude i vlast, oni nikada ne kreću jedni na druge nego jedni druge kritikuju nekako blaže, a sve strelice i sav svoj gnev usmere obično na Srbe koji su im dostupni, nažalost.
E, to je razlika između naroda koji improvizuje svoju istoriju, i Srba koji svoje greške ponavljaju kao da ih neko plaća. Bilo bi dobro da svi zajedno posle svega što nam se desilo promenimo neke navike, da jedni druge slušamo i kada nam se ne sviđa ono što govorimo, da bismo jedni drugima bili korektivni faktor, a ne a priori neprijatelji, pa da kao takvi onda probamo da sačuvamo državu Srbiju koja nikome ne treba stabilna, svima je pogodnija ako je na kolenima.
A da se ne daj Bože u subotu dogodio jedan od strašnih scenarija kojih smo se svi sigurna sam plašili, Srbija više ne bi bila na kolenima, to bi bila Srbija preko koje može da gazi ko god hoće. Uvek sam tu i ja i SPS da izgubi izbore, da izgubi glasove, zato što je pogrešila u svojoj politici, zato što se preko puta pojavio neko ko to može ili radi bolje, ali nemam nameru ni ja, ni SPS da se povučemo pred nekima koji i ne znaju šta bi ako bi se svi mi sklonili.
Volela bih da čujem preko puta ideje. Možda bih promenila svoj stav. Možda bih se manje slagala sa Milenkom, a više sa nekim ko sedi preko puta i ima neku pametniju ideju.
Volela bih da smo bilo kada u ovoj sali razgovarali o idejama od početka ovog mandata. Jedina ideja o kojoj smo razgovarali bila je glupa, nažalost. To je bila ideja o zabrani iskopavanja litijuma.
Mi smo razgovarali zato što smo prihvatili da razgovaramo o gluposti, a neko nas je ubeđivao kako je to sveto pismo. Četiri dana smo svi zajedno izgledali baš onako kako sam i tada rekla, kao gomila nestručnih ljudi na temu koja pokušava da se nekome dopadne, neki zapadu, neki istoku, neki sami sebi.
Na kraju dana čak i oni koju su pred ogledalom vežbali govor, kada su se vratili kući više tu osobu u ogledalu nisu mogli da prepoznaju. E to je ozbiljan problem.
Nije zabranjeno o sebi stvoriti sliku kakva god da vam se sviđa, ali nije zabranjeno ni da vam neko kaže da ona prosto nije tačna. Možda bih ja volela da budem popularna i lepa kao Monika Beluči, nažalost nije me baš takvu dao Bog.
Prema tome, što pre prihvatimo svoje mane, što pre ih budemo korigovali, lakše ćemo sačekati ono naše sutra koje nam je neminovno, a sutra nam je problematično zbog Republike Srpske.
Sutra nam je problematično zato što u godini koja je jubilarna kada je u pitanju Dejtonski sporazum, on je najviše doveden u pitanje.
Lov na funkcionere Republike Srpske je nekako već viđen. Tako smo svojevremeno, uz pomoć određenih Srba iz Srbije, lovili funkcionere Republike Srpske koji nisu bili po meri nekog tadašnjeg Šmita.
Uvek postoji neki Šmit i uvek postoji neki naš koje će da klimne glavom i da kaže – moramo to da uradimo, rekao je Šmit.
Ajmo da jednom ništa ne moramo. Ajmo da shvatimo da braneći ne te ljude, ne Milorada Dodika, pravo da mislite, čuvate i volite svoje parče zemlje ostane pravo na koje niko ne može da utiče. E o tome ćemo gospodo morati da razgovaramo prekosutra.
Ja se nadam ne samo kao vladajuća većina, ja se nadam sa dovoljno svesti da su to tamo naša braća i sestre, pa ćemo malo posle toga verovatno morati da razgovaramo i o tome kako će se završiti agonija u južnoj srpskoj pokrajini nakon ovih izbora, takozvanih, ne takozvanih, na njima smo učestvovali, kako da zaštitimo te ljude koji tamo žele da žive po svaku cenu, kako da zaštitimo onu decu iz Parteša koja su sinoć bila u Narodnom pozorištu na obeležavanju 17. marta i kako da ih kao odgovorni ljudi, a tako je to rekla Ivana Žigon, pogledamo u oči. To su izazovi pred državom Srbijom.
Ako danas neko misli da je dovoljno da napravimo klip na društvenim mrežama, da je dovoljno da iznesemo svoju istinu i pokušamo da je nametnemo, nije. Država Srbija je uređena država.
Ako je zahtev da institucije rade svoj posao, onda izvolite da institucije rade svoj posao, onda izvolite da svi koji pripadaju institucijama takođe rade svoj posao i onda dozvolite da najvažnija institucija, Tužilaštvo Republike Srbije, hitno radi svoj posao i makar pokrene istragu protiv onih koji su uneli bombe, suzavce i sva čuda u parlament Srbije.
Na granici sam da podnesem privatnu tužbu. Ako već to niko nije video u prenosu na RTS-u, ako niko nije video da je ovde sve bilo u dimu, u suzavcu, da smo se gušili, hajte da pojedinačno probamo da podnesemo tužbu ili ću ja i dalje da sedim za predsedavajućim stolom, da me opominje na galamu vladajuće većine onaj koji pišti i gađa dimnim bombama i da to zaboga bude normalno?
U toj konstalaciji parlament Srbije onda više nije normalan, jer postoje poslanici za koje je dozvoljeno da unesu, ili bar probaju, lisice u parlament i postojimo mi po neki koji ne možemo ni da govorimo ako su oni odlučili da ne treba.
Nismo mi većina da bi dobacivali kada oni govore, što me dodatno iritira. Mi smo većina da bi pokazali da znamo šta nam je posao. E to su teški izazovi koji su pred nama i na odborima i u delegacijama i u plenumu, pa ako hoćete i na ulici. Na ulici među one građane koji su tu pa čak postoji jedan fenomen koji mi je potpuno nejasan. Prateći skup koji se desio videla sam tamo mnogo lica koja su me optuživala na različite načine, pripadali političkim opcijama koje su vladajuća većina i, da vam nešto kažem, nisu oni razočarani u ovaj sistem, vrlo ga koriste, nego ko veli ajde da se na vreme zapljunu.
Ajmo da se malo prečešljamo i među sobom, svi koliko nas je, da bismo znali gde su nam izvori, jer vam odgovorno tvrdim da onog trena kada neko bude došao i rekao da sam ja kriva za bilo šta što se desilo, ja ću se lagano povući. Da smanjimo animozitet i među nama, bez obzira što svi imamo mane i vrline i ponovo kažem da isključimo emocije da bi mogao da bude uključen racio.
Samo onoliko koliko budemo poštovali sami sebe poštovaće nas i drugi. I još nešto ću vam reći. Ja još uvek dobro čujem i dobro vidim na daljinu, nešto malo slabije na blizu, pa sam čula i opasku da za početak verovatno treba da se kao socijalisti među sobom pogledamo i hoćemo. Ima samo jedna prednost u Socijalističkoj partiji Srbiji, mi smo nekako 30 i kusur godina socijalisti i imamo svoje mane i pravili smo ozbiljne greške i skupo smo ih platili, pa nam ni danas nije teško da se u oči pogledamo kao socijalisti. Ne moramo da tumačimo šta smo bili prekjuče, a šta par godina pre toga, tako da ćemo se pogledati, nemoj da imate dilemu, ali ćemo da pogledamo i sve drugo zato što Srbija zaslužuje više od svega ovoga što joj se dešava i mora da ima više od svega ovoga što joj se dešava.
Građani Srbije uvek zaslužuju više, ali ne rektorski kolegijum koji molim da ili obezbedi svima jednaka prava ili se povuče sa svojih pozicija usled te nesposobnosti.
Ako postoji potreba za političkim angažmanom nemam ništa protiv. Rado ću čuti te ideje, pa da vidim koliko se one razlikuju od onoga što je sadržano u programu moje stranke, SNS ili bilo koga od vladajuće većine. Nemojte više svoje političke ambicije krijemo iza mladih ljudi, iza studentskog protesta, nego da mi naglas kažemo. Ono što mi je žao što rektor nije rekao na onom Odboru za obrazovanje kada je bio prisutan, da dođe i da kaže – gospodo, ja mislim da ja treba da sedim umesto vas u ovom parlamentu. To bi bio vrhunac ljudskosti, a i profesionalnosti sa pozicije jednog rektora.
Treba uraditi još jednu stvar, oprezno ukazivati poverenje ljudima kasnije zaborave, ne da politički nekome pripadaju, nego da nisu oni država, samo su jedan od ljudi koji čini sistem koji nikada ni zbog čijeg interesa ne sme biti urušen.
Moje pravo predlagača danas mi je ostavilo vremena da govorim pola sata, što generalno ne radim, ali mislim da je važno. Pravo predlagača svakog ponaosob bi bilo da govori ovako. Zanima me zašto kolege iz opozicionog bloka nisu iskoristile svoje pravo predlagača, bar dve tačke od onih nekoliko kojima su mahali na preskonferencijama, da nam sve kažu u lice, ali ne na bazi uvreda, ne na bazi falsifikovanih dokumenata, ne na bazi tvrdnje koje su paušalne, nego nekako ljudski ako se to može, pa da razgovaramo kao ljudi.
To je ono čemu moramo da težimo svi i na šta mora na kraju ove priče da liči srpski parlament. Zato što je od početka, od njegovog osnivanja bio to. Bilo je sučeljava mišljenja, bilo nekada i nekakvih fizičkih obračuna, ali se retko dešavalo, ustavari, nažalost bilo i ubistva. Pitanje je samo u koji od idealnih perioda srpskog parlamenta želimo da se vratimo. To zavisi od svih nas koji smo ovde u sali i od svih onih kolega koji nisu ovde u sali, a trebalo bi da budu, jer su zato dobili poverenje građana. Hvala vam što ste me saslušali iako sam i sebi u određenom trenutku postala dosada, ali sam bar bila iskrena. Hvala.
Zahvaljujem, predsedniče.
Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.
Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.
Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.
Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.
To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.
Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.
Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.
Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedniče.
Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.
Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.
Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.
Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.
Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.
Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.
Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.
To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.
Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.
Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.
Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.
Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?
Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.
Hvala predsedniče.
Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, problem kosmetskih nealbanaca malo je veći od političke demagogije, iako je ona lakša za slušati, to moram da priznam.
Sticajem okolnosti ili ne, moje se pitanje takođe odnosi na kosmetske Srbe i njihov status, ali iz jednog drugog ugla koji je teži za nijansu. Ne znam pojedinačno gde je ko prijavio prebivalište, ali moram da objasnim pre nego što postavim pitanje MUP o čemu se zapravo radi kada govorim da je taj problem kompleksniji, drage kolege, nego što ga vidimo.
Status raseljenog Srbina koji smo dodelili stanovnicima Kosova i Metohije, koji su 1999. godine najpre morali da napuste tu teritoriju, a onda i 2004. godine kada se dogodio pogrom i sve ove godine kada se nama ta migracija dešava, istina uglavnom iz enklava koje su južno od Ibra jer su bile pod većim pritiskom u odnosu na sever Kosova i Metohije je jedan status koji je teško odbranjiv i danas već te ljude gura u ozbiljan problem.
O čemu naime govorim? Kada izgovorimo kritiku na račun odlaska u Brisel, što je onako politički pojam, mogao bi da bude, moramo da znamo da je 2008. godine uprkos cifri od preko 200 hiljada raseljenih Srba, Kosovo samoproglasilo nezavisnost. Ono kao takvo, kao jedna kvazi tvorevina kompletna, ima nekakve prepisane zakone, ima nekakve uredbe koje donosi. Potpuno se slažem da su ništavne, da su nedemokratske, da se kose sa elementarnim pravima na život svakog čoveka, odnosno svakog Srbina ili još bolje svakog nealbanca na Kosovu i Metohiji. To što ćemo mi komotno u Beogradu ustati danas i reći – e, kriva je država Srbije i predsednik Republike koji želi da ide u Brisel je, oprostite mi na iskrenosti, glupost.
Šta će se dogoditi u Briselu i šta se događalo sve ove godine? Znam da je to nepravda i znam da su to dvostruki aršini i mislim isto što i svi vi, samo ne znam kako tačno da EU zavrnem uši i kažem – pa, nemojte to više da radite, jer svaki apel nije urodio plodom.
Dakle, tamo je doneta odluka da će vizna liberalizacija za tzv. Kosovo stupiti na snagu 1. januara 2023. godine. Šta to znači, uvažene kolege za raseljene nealbance, da ne kažem Srbe sa Kosova i Metohije? Znači, da zvanični Brisel ne vidi tu kategoriju, da oni nemaju nikakav status jer su pasoše dobili u matičnoj državi od koordinacione uprave, jer je prebivalište jednog ozbiljnog broja još uvek ostalo na Kosovu i Metohiji, kao što je i moje i neću ga promeniti do sudnjeg dana, uprkos svim prozivkama koje se dešavaju, boravište ne ostavlja mogućnost dobijanja dokumenata koja će biti tretirana viznom liberalizacijom koju ima država Srbija.
Kada je u pitanju tvorevina Kosovo, raseljeni Srbi koji svaki put, verujte mi na reč, kada se dogode bilo koji izbori na tzv. Kosovu, zbog broja traže pravo glasa, nikada ga ne dobiju. Dakle, mi smo kategorija koju su izbrisali de fakto, a sada im Brisel pomaže objašnjavajući da će vize za odlazak u zemlje EU raseljeni Srbi dobijati na način što će tražiti za one koji su priznali Kosovo u Prištini, a za one koji nisu u Beogradu.
Da Li stvarno mislite da u parlamentu Srbije treba da razgovaramo o statusu, o prebivalištu i boravištu bilo kog pojedinca na ovaj način na koji razgovaramo ili ćemo da kao odgovorni ljudi i narodni poslanici zamolimo ministra unutrašnjih poslova da se razmisli na koji način prevazići ovaj problem, a ne dovesti ljude u situaciju da moraju da promene svoje prebivalište da bi mogli da dođu do dokumenata?
Dakle, gospodo, o raseljenim Srbima i nealbancima sa Kosova i Metohije probajte da ne govorite na način na koji danima već govorimo o onima koji su izloženi torturi svakodnevnoj, a to je kao predmetu na kome se zarađuju politički poeni.
Hvala.
Hvala, potpredsedniče.
Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, jutros je u bošnjačkoj mahali, multietničkoj sredini, delu severnog dela Kosovske Mitrovice, osvanulo nekoliko zastava Albanije, ali i terorističke UČK. Nije to ništa novo, osim što se vidi kao još jedna provokacija Aljbina Kurtija sa najvišeg nivoa da proba da objasni ono što je samo njemu znano, da proba sa druge strane da provocira srpsku zajednicu, da odreaguju na to da bi sam sebi stvorio uslove da ponovo sa nekom specijalnom jedinicom ROSU, uđe i izvrši neki teror nad srpskim stanovništvom sve u cilju da što manje Srba bude na Kosovu i Metohiji.
Nije to moje pitanje, ali jeste važno osvrnuti se na ovakve provokacije koje su na dnevnom nivou postala praksa Aljbina Kurtija i njegovih kolega, moje pitanje je svakako drugačije i ono se odnosi na južni deo od Ibra, odnosi se na važne projekte. Država Srbija uprkos provokacijama ima jednu nepodeljenu želju, a to je da se zaista dijalogom dođe do rešenja. Kada primetite da na ovaj način reaguje Aljbin Kurti, onda shvatite da nam ambicije nisu iste i da on ne želi da učestvuje u dijalogu.
Sa druge strane, imamo i onu obavezu koje smo svesni, a to je da vodimo računa o našim ljudima i severno i južno od Ibra. Zapravo, da vodimo računa o svim građanima naše južne srpske pokrajine i to je jako važno.
Da je to tako govori budžet za 2022. godinu 2.700.000.000 izdvojeno je sredstava za stvaranje boljih uslova na Kosovu i Metohiji.
Ono što je važno reći zbog ljudi koji tamo žive jeste da su noći južno od Ibra jako dugačke. Tamo žive deca koja nemaju elementarne uslove za život ni da se radi o 20. veku, a kamoli 21.
Zato je država prepoznala i donela odluku o važnim projektima koje treba realizovati kada govorimo o teritoriji južno od Ibra. Kada to kažem, onda mislim pre svega na planiranu izgradnju vrtića u Goraždevcu, na planiranu izgradnju vrtića u Štrpcu, na izgradnju Kliničkog Centra u Gračanici i to govorim isključivo zato što brojke idu u prilog ove odluke.
Dakle, 45.000 Srba živi na teritoriji centralnog Kosova. Za njih je izgradnja kliničkog centra jako važna. Za njih je važno da u svakom trenutku imaju pun kapacitet medicinske nege i mogućnost da se svi problemi koji se, nažalost dešavaju rešavaju tu.
Sa druge strane, kada govorimo o Štrpcu u kom živi preko 10.000 Srba, govorimo o vrtiću, ali sa još jedne druge distance. U Štrpcu je većinski narod srpski narod, 30% su Albanci, čija deca takođe zaslužuju da imaju vrtić.
U tom smislu je jako važno da je država Srbija kao odgovorna država prepoznala potrebe na ovoj teritoriji svoje južne srpske pokrajine, a da oni koji sebe zovu državom bez kapaciteta da to i budu, ne vide apsolutno probleme građanstva zato što se bave ličnim profitima i zato što se bave ličnom samopromocijom, uglavnom baziranom na mržnji i uglavnom bez bilo kakve strategije i ideje šta to treba uraditi za sebe ili svoje komšije.
Moje pitanje ide direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pod okolnostima da o svim ovih projektima znamo dosta. Mene samo zanima, ako se ne varam, a ne varam se, još kod rebalansa budžeta ministar finansija je rekao da su izdvojena sredstva za klinički centar u Gračanici, pa me prosto zanima dokle se stiglo sa realizacijom ovih jako važnih, zaista, projekata? Zato što će to u dobroj meri olakšati život našim sugrađanima koji žive južno od Ibra na Kosovu i Metohiji.
Hvala vam.
Hvala, predsedniče.
Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.
Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.
Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?
Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.
Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.
Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.
Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.
Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.
Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.
Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.
Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.
Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.
Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.
Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.
(Beograd, 30.04.2018.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| V.D. Direktora | Apotekarska ustanova Peć | Republika | Mesečno | 83331.00 | RSD | 16.04.2014 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 28686.00 | RSD | 03.06.2016 - |