Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9782">Slavica Đukić Dejanović</a>

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani poslaniče, međunarodne konvencije o zdravstvenom osiguranju regulišu pitanje tako da jedna osoba može prava iz zdravstvenog osiguranja koristiti samo na jednom mestu. Dok neko ima status izbeglog lica on može na način kako ste vi rekli koristiti zdravstveno osiguranje u našoj zemlji, onog momenta kada se prijavi, kada prijavi prebivalište u Srbiji, on nažalost to pravo da uplaćivanjem od 12,3% reguliše svoj status osiguranog lica.
U tom smislu međunarodne konvencije imaju viši nivo obaveznosti nego naši međusobni sporazumi koje imamo sa Hrvatskom. Slažem se sa vama da je to pitanje koje ćemo morati sa Ministarstvom spoljnih poslova da rešavamo jer se radi o vrlo značajnom broju ljudi i vaša inicijativa mi je dobro došla da pokrenem mogućnost da vidimo na koji način možemo regulisati pitanje koje ste postavili.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada u Zakon treba staviti elementarna ljudska prava, pravo na život i zaštitu zdravlja, to je uvek teško, posebno kada izvesnim izmenama i dopunama treba da regulišete ovako delikatnu materiju, ali naša realnost je takva da zaista, evo čak u sklopu tzv. finansijskog seta zakona razgovaramo i o ovim sadržajima koji su više nego delikatni, a tiču se  svih nas kao potencijalnih pacijenata, svih naših bolesnika zdravstvenog sistema, a u vezi su sa sledećim činjenicama. Produžetak ljudskog veka koji se odnosi i na građane Srbije, sa jedne strane, činjenica da savremene tehnologije na planu dijagnostike tretmana, rehabilitacije zdravstvenih aktivnosti su sve složenije, kvalitetnije i na drugoj strani, finansijski potencijal između onoga što jeste potreba zdravstvenog sistema u našoj zemlji i finansije koje bukvalno znače 250 evra po glavi stanovnika za svakog građanina su u velikom diskoraku.
Zakon, kada donosimo, a o tome smo na Odboru za zdravlje i porodicu u višesatnoj raspravi zaista govorili i vrlo konkretno i zbog toga ću ja danas sadržaj svesti samo na par informacija vezanih za sadržaj zakona.
Dakle, kada donosimo zakone iz ove oblasti, obavezno je da se trudimo da ne uskratimo postojeća prava na zdravstvenu zaštitu, naprotiv da ih proširimo.
Ono što u predlogu zakona koji pred vama stoji, to je da jesmo dali predlog da se proširi pravo na imunizaciju za sva lica, i ona koja nemaju osiguranje, koja nisu osigurana, pravo na preventivne preglede, tzv. skrininge i pravo na zdravstvenu zaštitu svih osoba koji su samohrani roditelji dece do sedam godina.
Naravno, u sklopu finansijske realnosti koja je ovakva kakva je i činjenice da sam kada sam postala ministar mogla da konstatujem dosta tužne parametre, da je 13,5 milijardi duga zdravstvenih ustanova prema dobavljačima lekova, sanitetskog materijala, jedna realnost i činjenica da ćemo u narednu budžetsku godinu i period ući sa deficitom koji će onemogućiti i dostignut nivo zdravstvene zaštite, koristim priliku da izrazim zahvalnost članovima Vlade što su prioritet teme da o svemu ovome vrlo otvoreno razgovaramo i pokušamo da zajednički nađemo rešenja prihvatili kao zaista realni prioritet.
Ocena Vlade Republike Srbije je da tih 13,5 milijardi zapravo prihvati kao javni dug, ali je istovremeno i zahtev koji je postavljen ne samo pred ovo ministarstvo nego pred građane Srbije da takvih dugova više nema.
Dosta je bilo razgovora na Odboru za zdravlje o tome otkud tako veliki dug i šta planiramo sa njim da učinimo? Direktori zdravstvenih ustanova govore o tome da su na ime neugovorenih obaveza, a da bi obezbedili nekada minimum, a nekada optimum zdravstvene zaštite, morali da ulaze u takve relacije i potpuno je jasno da ima organa u ovoj zemlji, institucija koje treba da ocene opravdanost tog duga.
Činjenica da mi zapravo ne možemo dalje praviti te dugove nas je naterala da ova dva komplementarna zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju izmenimo tako da obezbedimo izvesne uštede, a da to koliko god je moguće ne ide na štetu korisnika usluga zdravstvenog osiguranja.
U tom smislu ocenili smo da je potrebno da sve institucije rade svoj posao u skladu sa poverenim obavezama od države ka pojedinim institucijama.
Najpre smo konstatovali da je potrebno da Institut za javno zdravlje analizira zdravstvene potrebe, pravi odgovarajuće planove i potreba u zdravstvu i kadrova, da ih dostavlja odgovarajućim subjektima, drugim rečima, da se ne bavi obezbeđivanjem egzistencije uposlenih, nego da se bavi društveno poverenim poslovima od države i da stoga treba da bude budžetska institucija.
Pored toga ocenili smo da sam proces javnih nabavki koji se često percipira kao izvor korupcije, treba da bude realnost i kada su u pitanju potrebe u zdravstvu. U tom smislu, ustanove čiji je osnivač Vlada Republike Srbije treba po predlogu ovog zakona da se zapravo snabdeva na način centralizovanim javnim nabavkama, odnosno da postoji jedno telo, jedna služba.
Naš predlog je bio da to bude Uprava pri ministarstvu kojoj bi Institut za javno zdravlje dostavljao program, ali ima i drugačijih zamišljanja, pa ćemo kroz raspravu sa vama videti da li to treba da bude nezavisno telo ili ove poslove treba poveriti Fondu ili nekoj trećoj instituciji i sve vaše dobronamerne komentare, sugestije u formi amandmana ću najozbiljnije analizirati i predlagati Vladi da popravimo tekst zakona u ovom delu.
Takođe mislimo da su liste lekova koje su često problematične sa aspekta analize, da li te liste lekova zaista zadovoljavaju potrebe druge strane, koliko su upodobljene realnim finansijskim okvirima, koji je put dolaska nekog leka do liste i da li je on kvalitetan, da to treba menjati na način da struka ima svoje mesto, a u sklopu finansijskih mogućnosti.
Predložili smo formiranje stručnih komisija, koje će svoje sugestije u vezi sa spiskom lekova koje treba da budu na tim listama, a koje obezbeđuje RZZO, koji će uvažavati te stavove i na taj način će se formirati lista lekova.
Takođe, mislimo da struka i zapravo zdravstveni nivo koji u ovom momentu Srbija ima treba da realno popravi neke kapacitet na planu bolje saradnje tri institucije RZZO, Ministarstvo zdravlja i Instituta za javno zdravlje, odnosno, kada bi se primenili postojeći zakon, bez ikakvih izmena, a da svako funkcioniše u skladu sa predviđenim poslovima, kada bi bilo nešto više discipline, mislim da bi zdravstvo po svakog građanina moglo da bude na višem nivou.
Biću potpuno spremna da u interaktivnom odnosu učestvujem sa vama u radu na ovoj sednici i kažem, zbog činjenice da su predstavnici praktično svih poslaničkih grupa imali više nego aktivno učešće na Odboru za zdravlje, da smo na sednici koja je trajala nekoliko sati zaista analizirali i pojedinačno svaki segment predloženih zakona.
Neću sada okupirati vašu pažnju dalje, ali ću biti tu da aktivno učestvujem u radu.
Gospodo narodni poslanici, iz dosadašnjeg učešća u raspravi imam potrebu da podsetim da bez kadrova, opreme i prostora ne možemo govoriti o funkcionisanju zdravstva.
U vezi sa pitanjima koja je poslanica Elvira Kovač postavila i njenog glasnog razmišljanja, htela bih samo da kažem da je Ministarstvo zdravlja zaista po predlogu zakona u obavezi da donese kadrovski plan, ali planove dostavljaju Institutu za javno zdravlje direktori ustanova, uzimajući u obzir zdravstvene potrebe svake sredine. Zbog toga šabloni zapravo ne bi trebalo da postoje.
Naravno, planovi se menjaju i mi imamo potrebu na nivou Srbije da povećamo broj kadrova, ali apsolutno posebno u domovima zdravlja i u svim ostalim zdravstvenim ustanovama. Međutim, zato moraju biti obezbeđena sredstva. Ima ogroman broj vrlo opravdanih zahteva. Zbog finansijske situacije u kojoj je zemlja, mi ne dobijamo saglasnost Ministarstva finansija. Prosto, moramo još jednom podsetiti da je 6% BDP, koliko se izdvaja za zdravstvo, a to je tih 250 famoznih evra, gde su uračunate i plate zaposlenih u zdravstvu, suma koja je toliko mala da je samo u Albaniji i Bosni i Hercegovini nešto niža. Čak i u regionu i u svim drugim zemljama neuporedivo su veća izdvajanja za zdravstvo.
Kada je u pitanju oprema, moram reći da je budžet Vojvodine zapravo izvor sredstava za sva pitanja u vezi sa tim temama. Kada je u pitanju šetanje pacijenata i muka pojedinaca, volela bih da to nije masovno, nego pojedinačno. Svaki direktor organizacione jedinice je odgovoran da tako organizuje posao, ima odgovornost i inspekcijske službe rade svoj posao, ali osnivač, takođe, pored toga što ima osnivačka prava, ima obavezu da nadzire zapravo organizaciju rada. To praktično znači da Skupština AP Vojvodine, skupštine opština i gradova imaju i te kako velike obaveze, a u skladu sa pitanjima, konstatacijama i dilemama koje imate.
U vezi sa pitanjem vezanim za veštačku oplodnju, imaćemo razgovor, nije tema ovog zakona, pa ćemo kasnije o tome.
Mislim da je narodni poslanik profesor Korać zapravo govorio o suštinskim temama, ali imam potrebu da kažem da se, u susret raspravi o amandmanima, razlog za nedostajuća sredstva sigurno može tražiti i u izvesnom stepenu komotnosti pojedinih rukovodioca. Imamo činjenicu da su potpuno iste bolnice, vrlo sličnog profila imale potpuno različit rezultat. Dakle, broj uposlenih sličan, broj pregleda sličan, jedna bolnica nikada nije prekoračila tekst ugovora koji postoji između Republičkog zavoda i ustanove, a druga je to kontinuirano činila. Ne bih sada da budem konkretna, ali može biti i to tema, posebno kada su na dnevnom redu vaša poslanička pitanja.
Ono što jeste činjenica, to je da su nedostajuća sredstva u zdravstvu i potreba da se pooštri finansijska disciplina, kada su izdvajanja u Republički fond za zdravstveno osiguranje realnost i na čemu moramo insistirati svi mi koji želimo da zdravstvo bolje funkcioniše, jedna od realnosti.
Izneću vam samo neke podatke. Pitali ste - od kada su počeli dugovi? Od 2009. godine. Do 2009. godine zdravstvo je poslovalo solidno, jer je finansijska disciplina u pogledu izdvajanja doprinosa za zdravstvo bila bolja. Sada ću vam dati podatak koji se odnosi na prošlu godinu, odnosno na ovu godinu do devetog meseca. Pravna lica duguju na ime neuplaćenih doprinosa 84 milijarde i 700 i nešto dinara, preduzetnici duguju 27 milijardi, poljoprivrednici duguju 27 milijardi, a svi koriste zdravstvenu zaštitu.
Dakle, razlog za tako lošu poziciju je zapravo jedna kompletna finansijska nedisciplina. Iskreno se nadam da ćemo u sklopu svih mera, koje imamo nameru da preduzimamo svi zajedno, pa ako hoćete i kao korisnici zdravstvenog osiguranja, poći i od sebe. Da li je svako od nas zaista koristio zdravstvenu zaštitu i da li je uplatio doprinos? Moraćemo malo da budemo realniji, jer mnogo je onih divnih priča o tome kako je divno da zdravstvo bude bolje organizovano. Ne bežim od toga da ima neorganizovanosti, ali sve dotle dok budemo imali predstavnike privrednih subjekata koji dobijaju nagrade za postignute privredne rezultate, rezultate u privredi, a za uposlene nisu uplatili doprinose za zdravstvo, mi ćemo imati ovakvu situaciju.
Naravno da je snaga narodnih poslanika više nego velika kada je u pitanju ovaj suštinski problem, da imamo malo realniji odnos između finansijskih mogućnosti i potreba da bolje realizujemo zdravstvene usluge i zdravstvo Srbije.
Takođe bih htela da kažem da se potpuno osnovano govori o izuzetno ozbiljnim bolestima i bolesnicima i, nažalost, lošim parametrima u Srbiji kada je u pitanju smrtnost, pa i od onkoloških oboljenja. Razlog bar stručnjaci vide u sasvim realnoj situaciji. Kod nas se, nažalost, maligne bolesti otkrivaju kasnije nego u ostalim zemljama, pa i u regionu. Mi zato moramo skrining tehnikama, tehnikama ranog otkrivanja inače izlečivih malignih bolesti, učiniti sve da podignemo nivo zdravstvene zaštite. Zbog toga smo i kroz predlog ovog zakona išli sa proširivanjem prava za kategoriju svakog građanina Srbije, nezavisno od toga da li je osiguran ili nije, kada su u pitanju skrining tehnike.
Htela samo još samo da kažem, inspirisana učešćem u pitanjima i glasnim razmišljanjima profesora Koraća, da je neuplaćivanje doprinosa predloženo postojećim izmenama, odnosno izmenama i dopunama Krivičnog zakona, da bude krivično delo. Dakle, neuplaćivanje doprinosa, ako zaista bude krivično delo, onda ćete imati mnogo više razloga da jako kritikujete i najodgovornije u zdravstvenim ustanovama i Ministarstvo zdravlja i Fond. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na prilici da kažem nešto o rekonstrukciji četiri KC i planu koji se odnosi na građevinske objekte zdravstva u čitavoj Srbiji, konkretno u Vranju.
Projekat četiri klinička centra, zapravo nije ni u kakvoj koliziji sa projektima vezanim za rekonstrukciju i obnovu zdravstvenih institucija Srbije, zbog toga što projekat četiri klinička centra se realizuje sredstvima Svetske banke. Još 2003. godine smo dobili 150 miliona evra za taj projekat i kada sam ja došla u Ministarstvo zdravlja, mogla sam da konstatujem da projekti nisu završeni. Intenzivirali smo rad na završetku projekata i oni će početi u 2013. godini da se realizuju i to tako što će se prvo raditi KC u Nišu, jer je projekat najviše urađen za ovaj KC, zatim iz istih razloga Novi Sad, pa Kragujevac u 2013. godini, radovalo bi me da započnemo i Beograd koji je po planu, ali nije realno da će to moći da bude u 2013. godini.
Nakon te faze projektovanja, ide realizacija i mislim, imam čvrsta uveravanja projektne jedinice, uz put morala sam da napravim kadrovsku izmenu u ovoj jedinici da bismo energičnije radili i imam uveravanja da će to ići ovom dinamikom.
Što se tiče svih ostalih projekata iz sredstava budžeta za ovu godinu, za Vranje smo učinili najviše što smo mogli. Trudićemo se da to bude što je moguće više i u narednoj godini, ali planskih sredstava nema iz jednostavnog razloga, što bolnice duguju različitim dobavljačima u ovom momentu 13,5 milijardi dinara. RZZO duguje 17 milijardi dinara i sa ovakvim dugovima, ako bude prošao set zakona koji prati budžet, pa se dug bolnica prema dobavljačima prihvati kao javni dug, vrlo je verovatno da ćemo moći da razmišljamo i o nekim uštedama i o nekim sredstvima vezanim za realizaciju koja je u sadržaju vašeg konkretnog pitanja. Hvala.
Vlada je pažljivo razmatrala sve vaše amandmane, tim pre što su zaista vaša razmišljanja na vrlo osetljive teme uvek dobrodošla u raspravi u ovom parlamentu i zaključila da je pojam migracija definisan Zakonom o azilu, a da pojmovi migrant i azilant predstavljaju kolokvijalne termine koje zakon ne poznaje i ne treba ih uvoditi, jer u Zakonu o azilu su definisani pojmovi za lica koja traže i koja su u određenim potrebama. Tako se i oslovljavaju. Ocena je da bi to bila nekakva nova, ali kolokvijalna nomenklatura.
Kada sam govorila o kolokvijalnom terminu, mislila sam na termin azilant. Lice koje traži zaštitu je termin koji se koristi. Mislimo da bi imalo pežorativni prizvuk ako bi se ovako i zvanično koristio termin.
Gospođo Banović, da su prethodni premijeri imali bar deo ili stepen odgovornosti koji ima aktuelni premijer Ivica Dačić, on bi danas sedeo ovde. Oko termina o kojima ste govorili, supsidijarna zaštita. Termin je apsolutno definisan u Zakonu o azilu, objavljenom u "Službenom glasniku", broj 109/07. Dakle, da li ćemo ga sada ponovo objaviti i ponovo definisati, mislim da nije neophodno da dva puta u zakonodavnoj materiji definišemo iste termine. Uverena sam da bi vam to isto rekao i premijer Dačić.
Gospodine Veselinoviću, kao vrlo kompetentan pravnik znate da jedno definisano ne treba ponovo definisati u drugom zakonu. To znate bolje od mene. Ja sam to od vas pravnika u Skupštini i naučila.
Drugo, sigurno razlikujete jedninu i množinu. Nisam htela da personalizujem, da ne bih izlazila iz dnevnog reda, ali govorila sam o prethodnim vladama sa tendencijom da ne pomenem i da ne individualizujem pitanje koje je bilo pokrenuto.
Načela koja su utvrđena Ustavom, načela poštovanja ljudskih prava i zabrane diskriminacije su kao što ste rekli detaljno urađeni i nije MUP analiziralo ovaj amandman već pravnici, dakle zakonodavstvo. Tako da je stav da nešto što je definisano i detaljno uređeno u tom osnovnom pravnom aktu ne treba ponavljati. Oko vas su takođe vrlo kompetentni pravnici, tako da je ovo zapravo sugestija struke.
Zakon o zabrani diskriminacije jedan je od zakona na koji se svi sigurno ponosimo. Ustav je dao načelne okvire za donošenje ovog zakona, a kompletna konkretizacija je i po imenu zakona već našla svoje mesto u ovom zakonu. Tim pre, sadržaj i zabrane tog zakona iz Ustava ne treba ponovo elabolirati, kažu pravnici.
Drago mi je da Skupština može imati i treba da ima završnu reč, posebno kada je u pitanju jaka argumentacija suštine. Ja sam ovde u obavezi da vam prenesem stav pravnih stručnjaka, odnosno zakonodavstva, ali poslanici uvek mogu izglasati i prosto pozivam ne moć parlamenta u suštinskim odlukama koje možda nekada treba još jednom analizirati.
Ideja o tome da se predvidi zaštita prava i saradnje sa dijasporom i Srbima u regionu je po oceni Vlade sadržana u članu 5, koji kaže  da upravljanje migracijama ostvaruje se poboljšanjem položaja i zaštitom prava, interesa pripadnika dijaspore i Srba u regionu, očuvanjem, jačanjem i ostvarivanjem veza pripadnika dijaspore i Srba u regionu sa Republikom Srbijom, posebno nakon dodatog člana 5a, koji kaže da upravljanje migracijama se zasniva na zaštiti prava lica u procesu migracija, uz uvažavanje u najvećoj mogućoj meri specifičnosti njihovih potreba i interesa u skladu sa mogućnostima Republike Srbije. Ocenjuje se da je načelo zaštite prava zapravo ugrađeno u ove sadržaje i da je tendencija o kojoj ste razmišljali zadovoljena kroz ova dva člana na Vladi.
Upravo je, uvaženi gospodine poslaniče, ustavno načelo razrađeno u Zakonu o nadzoru državne granice i kompletan sadržaj o kojem ste govorili je predviđen ovim zakonom.
Nadzorna funkcija je svakako jedna od najbitnijih funkcija Narodne skupštine i vaša ideja da na ovom pitanju ona bude realizovana je više nego umesna i potrebna. Međutim, Zakon o državnoj upravi u članu 3. predviđa da Narodna skupština nadzire rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade, a odredba 78. stav 1. Poslovnika Vlade predviđa da Vlada usvaja godišnji izveštaj o svom radu koji podnosi Narodnoj skupštini.
Kao što znate, kada smo razgovarali u načelu o ovom zakonu, regulisano je već da je Komesarijat dužan da najmanje jednom godišnje i kad god Vlada zatraži dobije izveštaj iz svih ovih tema o kojima govorima, a član 78. ovog istog zakona kaže da Narodna skupština kad god to zatraži od Vlade dobija svaki izveštaj koji njoj pristiže.
Prema tome, mislim da je ova materija potpuno regulisana već, doduše, na način da Komesarijat podnosi jednom godišnje a može i češće Vladi izveštaj, a Narodna skupština zatraži taj izveštaj kad god ocenjuje da je potrebno da ga analizira.
Ono što jeste bitno, to je da porodica zapravo nikada nije te troškove platila, a mi smo kompletan stav međunarodnog sporazuma ugradili u ovaj zakon, zbog toga Vlada ne prihvata vaš amandman.
Naime, međunarodni sporazum je predvideo da kada su u pitanju nestala lica predviđa se da svaka država snosi troškove eshumacije, identifikacije, pogrebne opreme i prevoza posmrtnih ostataka na svojoj teritoriji. To već tako funkcioniše, zaista bez ikakvih problema, i ono što jeste suština, to je da porodica koja je zaista unesrećena samim činom i događajem koji stoji kao osnova ove regulative, koju pokušavamo da uredimo, nikada nije u prilici da sama se stara u bilo kom segmentu koji se pominje.
Tako da je vaša tendencija potpuno na mestu, ali mislim da je međunarodni sporazum to rešio i život nije demantovao.