Dobar dan, poštovana predsedavajuća, ministri i

kolege poslanici.

Dnevni red ove sednice je izuzetno značajan za život naših ljudi i ja sam zaista htela da se posvetim analizi, jednoj strpljivoj analizi šta je to što bismo možda mogli da ponudimo ili da predložimo kako bi se život naših sugrađana poboljšao.

Ono što mi smeta je vaša neozbiljnost i nerealnost kada su ovakvi projekti u pitanju, a počeću pre svega od toga da nam je materijal jako kasno dostavljen, tako da nismo imali prilike da se u potpunosti posvetimo i analiziramo i sa našim stručnjacima dogovorimo šta je to što bismo mogli realno da predložimo.

Volela bih da sam imala više vremena da nešto predložimo, da nešto pohvalimo, ako ima razloga za to, i da iskritikujemo ono što nije u redu. Jer, kažem, veoma je značajno za život naših građana.

Ono što mi jako smeta to je kako sve vreme pričate o nekoj plati, povećanju plata od 350 do 900 evra. Tačno je, to je činjenica i ja nikada neću reći da nije tačno ono što jeste, ali mi jako smeta zašto ne pričate i koliko košta život od tada, koliko je za tih 350 evra moglo da se kupi i kako da se živi i kako da se živi sada sa ovih 900 evra.

Dolazim sa jugoistoka Srbije i ne pričam samo u svoje ime, pričam u ime svih mojih sugrađana sa kojima sam pričala. Verujte mi, niko od njih nije osetio boljitak u povećanju plata. Šta više, kažu – od kad su nam plate povećali mi sve teže živimo.

Upoređivali smo cene tada i sada i zaista ono što oni osećaju, realno, je da je život sve teži i sve skuplji. Tako da bih volela da i na to obratite pažnju i kada pričate o boljem životu da vidite da li je taj bolji život zaista tu ili je to samo neka vaša vizija, marketinška, politička, kakva god.

Neozbiljno je i što priča, ministar Vesić je pričao onog dana kako se na jugoistoku gradi i radi. Spomenuo je prugu Niš – Brestovac koja je trebala još davno da se završi, predsednik lično je kraj tih radovao obećao. Ti rokovi su davno istekli.

Što se tiče izmeštanja pruge u Nišu, od 2012. godine, kada su vaši predstavnici prvi put potpisali sporazum o izmeštanju te pruge, ni dan danas nije urađeno.

Molim vas da se malo uozbiljimo i da kada pričamo o tome šta radimo i gradimo kažemo šta smo uradili i šta smo završili, jer gradnja može da traje 100 godina, a izgradnja bi trebalo da završi u rokovima.

Ono što sam primetila u rebalansu budžeta, ispravićete me ako možda nisam u pravu, to je da smo proširili listu za terapiju obolelih od retkih bolesti. To je jako pohvalno i ta lista treba da se širi, međutim ako ste proširili listu smatram da ste trebali da proširite i budžet za te iste namene. Budžeta nema u proširenju, sva sredstva koja su bila predviđena za listu pre ove su ostala, da li to znači, pitaju me građani, da će oni koji su dobili tu terapiju biti uskraćeni za terapiju, ovi za koje su sada proširili listu?

Što se tiče brige o porodici, nama je tradicionalna srpska porodica svetinja i zaista se uvek radujem kad hoćemo da pomognemo porodicama, kad hoćemo da pomognemo deci, jer deca su naša budućnost. Šta je to što mi smeta u svemu ovome? Što nismo dovoljno sagledali svu decu, što radimo selektivno, tj. radite selektivno.

Zašto mislite da je samo rađanje deteta problem za roditelje? Problem za roditelje je i kako odškolovati tu decu. Zaista, ja smatram da sva deca treba da budu sagledana, svi zaslužuju pažnju države i pre svega smatram da besplatni učenici moraju da budu prioritet ovoj državi, jer školovana i obrazovana deca su naša budućnost.

Ono što bih zamolila da sagledate je i dete koje se nalazi u periodu razvoda roditelja. To je dug period. Ovo sudstvo zna te rokove da produži na godinu, dve, tri. To vreme dete ne dobija alimentaciju, niko ne brine o njegovom finansijskom stanju i niko ne brine šta i od čega će to dete da preživi.

Za kraj, pošto sam ja zdravstveni radnik, pričaću o Sporazumu o međusobnom priznanju profesionalnih kvalifikacija.

Poštovana gospodo, ja bih zamolila Ministarstvo zdravlja da prvo usaglase i priznaju profesionalne kvalifikacije u našoj zemlji. Ne znam da li ste upoznati da Zakon o nezi medicinskih sestara jedino u Srbiji ne postoji. Ne znam da li ste upoznati da se školujemo, da idemo na fakultete koji su priznati od strane našeg Ministarstva prosvete, a da nisu priznati u Ministarstvu zdravlja. Morali bismo da se usaglasimo prvo u našoj zemlji.

Ono što mi najviše smeta, dolaskom ministra Lončara u prvom mandatu, ministar Lončar je uskratio pravo medicinskim sestrama, pravo predstavnika u Ministarstvu zdravlja. Mi sada nemamo našeg predstavnika. Procentualno smo najbrojniji u zdravstvu. Donet je kolektivni ugovor, koji je nikad gori, a mi nemamo kome da se obratimo, niti ko da nas zastupa u tome.

Zato molim da uzmete u obzir probleme zdravstvenih radnika, jer jeste svako od vas nas nazvao herojima kada je bilo potrebe, a sada kada toga nema, dajte nam bar osnovna zakonska i društvena prava.

Samo se pitam kako je moguće da Sporazum o međusobnom priznavanju potpišemo u prisustvu predstavnika Albanije, Bosne i Hercegovine, tzv. Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije? Ovo je međunarodni ugovor i svi ti međunarodni ugovori se potpisuju između država. Da li ovim mi indirektno priznajemo državnost tzv. Kosova, ili u celosti implementiramo fransucko-nemački sporazum?

Hoću, hvala.

Što se tiče Kosova, za nas je Kosovo i Metohija neodvojiva teritorija naše zemlje Srbije. Ne priznajemo francusko-nemački sporazum, ne priznajemo Ohridski sporazum i nećemo dozvoliti da se prizna ni de fakto, ni de jure.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, dolazim sa juga Srbije i nova sam u politici, i ušla sam i uzela učešće u politici kada su crvene linije pređene, a po mom mišljenju već uveliko moramo da razmislimo šta je to što je ovoj zemlji potrebno i kako možemo da skrenemo sa puta urušavanju ove naše zemlje.

Inače sam bivši sportista, trenirala sam fudbal i branila sam boj ove zemlje i ako neko može da priča o stadionu, to sam ja. Uvek je moja želja bila da imamo stadione, da sport treba da bude od veoma velike važnosti u našoj zemlji.

Međutim, ono što me sada muči, što kod vas ne vidim strategiju, pravilnu strategiju razvoja i meni je žao što gospodin Tončev nije tu, pošto se pozivao na jug Srbije, da ga pitam, kako je moguće da pravimo infrastrukturu a da u gradu Nišu imamo pet klubova koji su imali izuzetne rezultate u Evropi i svetu i budu uništena?

Kako je moguće da pričamo o sportu kao bitnoj stvari u našim životima, a mislim da 70% ljudi nemaju uslova da svojoj deci plate članarinu i time uključe svoje dete da mogu da se bave sportom?

Čitav svoj život sam posvetila sportu i sve vreme propagiram da jedan mlad čovek može odrasti i biti zdrav samo ako se bavi sportom. Tu se i društveno i socijalno obrazuje. Tu uči i na pobedu, tu se uči i da prihvati poraz, ali, dragi moji, danas nam u sportu rade ljudi koji sve imaju osim sporta. Mislim da ljudi koji se bave ovakvim pitanjima zaista moraju ili da su ljudi koji su se bavili sportom ili ljudi koji su učeni da se bave sportom.

Vaša kontradiktornost u rečima i delima ne znam da li je atak na našu inteligenciju ili je nedostatak inteligencije pojedinaca, a zaista smatram da i među vama ima vrlo pametnih i savesnih ljudi, pa se pitam kako je moguće da budu saučesnici u urušavanju naše zemlje i moralnih vrednosti?

Nemam ja ništa protiv izgradnje stadiona, ali ne u ovom trenutku. U ovom trenutku mi imamo jugoistok Srbije koji je devastiran, jugoistok Srbije gde u trećem gradu, u Nišu, u samu centru posle svake kiše ljudi iz svojih podruma, iz suterena iznose fekalije. S druge strane, želimo da zadužimo zemlju da se neko igra u delfinarijumu.

Ja ne želim da živim u zemlji gde nisu podjednaka prava za sve građane i svi uslovi za život građana jednaki na svim delovima naše zemlje.

Nemam ništa protiv zaduživanja, ali ako su profitabilna i ako će nam u nekoj budućnosti doneti koristi i isplaćivati sami sebe. Mi ulažemo u mrtav kapital, dajemo novac tamo gde nam se nikada neće vratiti, a pitam se od čega će naša deca vraćati sve te dugove ako nismo učinili onoga u šta smo uložili profitabilnost?

Živela sam u inostranstvu i vratila sam se da živim u svojoj zemlji. Želim da moja zemlja ima visoke standarde, ali ne možemo staviti šešir na glavu ako nam cipele propuštaju. Zato vas molim, uzmite se razumu i pameti, dajte da napravimo pravilnu strategiju da svi ljudi u našoj zemlji imaju iste uslove za život. Garantujem vam da na jugoistoku ti uslovi nisu kao u drugim delovima zemlje.

Za kraj ono što ću vam reći, a to je odgovor na konstataciju gospodina Tončeva, nije tačno da na jugoistoku zemlje glasaju za SNS. Niš vam je primer toga. U Nišu smo dobili 3.320 glasova više.

Počeli su ljudi da razmišljaju svojom glavom. Počeli su ljudi da stavljaju na papir šta je to što dobijaju i šta je to što gube. Zato vas molim, ima još vremena da se uzmemo pameti i da radimo, pre svega, za dobrobit naših građana.

Hvala puno.

Hvala vam na prilici što mogu da odgovorim da ne bude zablude. Ja sam jedna ozbiljna žena koja čvrsto stoji iza svojih reči.

Gospodine Tončev, rekli ste da nije istina da su uništeni klubovi u Nišu, a ja vam kažem, vi ste ograničeni na fudbal, a kada ja pričam o sportu pričam o svim sportovima. Jesu uništeni i zaključani. Rukometni klub „Železničar“, koga pamtimo sa svim svojim priznanjima i uspesima je zaključan. Rukometni klub „Dim“ iz Niša je takođe zaključan. Bokserski klub iz Niša koji je bio u ekipnom prvenstvu Evrope je takođe uništen. Moj „Mašinac“ je urušen i mogla bih vam nabrajati do sutra.

Znači, ono što sam rekla stojim iza toga. Sport u Nišu je uništen. Hvala puno.

Gospodo, vaša vladavina prava u Srbiji je ugrožena kako na mnogim primerima, tako i na ovom Predlogu zakona. Naime, na sva zvona ste zvonili kako ste prihvatili zahteve opozicije, a predložili ste jednu jedinu tačku iz tih zahteva, i to baš onu koja vama daje komoditet u delovanju. Gde su ostale tačke na dnevnom redu, sve one kojima se hvalite ljudima da ste ih prihvatili? Definitivno ste opet rekli neistinu, kao i mnogo puta do sada.

Jasno je da ste majstori manipulacije, ali ja ću vam poručiti nešto – umesto da pare iz budžeta i energiju usmerite ka brojnim problemima naših građana, pre svega građana juga, odakle ja i dolazim, vi pare iz budžeta preusmeravate ka vašoj kampanji. Umesto da plaćate za potpise, obezbedite svoj deci u Srbiji besplatne udžbenike. Umesto što kupujete glasove, isplatite zaostale zaradite obespravljenim radnicima. To ste, gospođo Brnabić, još 2019. godine kad ste dolazili u Niš obećali radnicima.

Umesto što plaćate autobuse za šareni cirkus vaših mitinga, isplatite novac ljudima kojima ste od penzija oduzimali od 2014. do 2018. godine. Isplatite borcima koji su bili na braniku otadžbine, onima kojima niste dali jer ste vi, na žalost, selektivno davali. Nekima ste isplaćivali, nekima niste.

Nisam sigurna po kom osnovu pare poreskih obveznika delite po svojoj volji, a ne po prioritetima i potrebama građana. Novac nije vaš, to je novac svih građana, pre svega poreskih obveznika u najvećem delu iz radnog odnosa. Vaš učinak je tu najmanji, doduše.

Vama narod ništa ne veruje, a znamo mi da ste vi svesni toga jer sama činjenica da mali broj pristalica šetate od birališta do birališta, svesni ste da sa njihovim malobrojnim glasovima ne biste ostali na vlasti. Napravili ste cirkus od izbora u Beogradu, ali ovog puta vam to neće proći.

Pozdrav za moje južnjake i moje Nišlije.

Sada bih, gospođo Brnabić, htela nešto vas da pitam. Želim da pitam koji su vaši kriterijumi ženstvenost kada ste mene i moju koleginicu svrstali u muškarce rekavši da u poslaničkoj grupi NADA su svi muškarci? Ja sam majka svoje dece i molim za izvinjenje, da ne pomislim da je namerna diskriminacija.

Hvala puno.