Gospođo predsednice, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SVM će podržati ova tri Predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu vanrednog zasedanja Narodne skupštine.
Ja bih malo detaljnije govorio o jednom sporazumu, tačnije o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti.
Ovde u Narodnoj skupštini obično nema neke velike rasprave u vezi sporazuma, konvencija, a ipak smatramo da se radi o jednoj vrlo značajnoj konvenciji koja će i u praksi doneti neke vrlo pozitivne promene u budućnosti.
Radi se o dokumentu Saveta Evrope. Vi ste rekli gospodine, prvi potpredsedniče Vlade da je ona otvorena za potpisivanje 1980. godine, dopunjena je sa tri dodatna protokola i potpisalo ju je ukupno 41 zemlja, članica Saveta Evrope, do današnjeg dana, od 47.
Sa druge strane, postoji jedan instrument EU, a to su evropska partnerstva ili grupacije za teritorijalnu saradnji, tzv. EGTC. One su instrument EU, a ne Saveta Evrope, ali mi smatramo da Madridska konvencija može da služi kao pravni osnov za učestvovanje lokalnih samouprava u međuregionalnoj saradnji EGTC između zemalja članica EU ili Saveta Evrope.
Principi funkcionisanja EGTC su direktno inspirisani i proizilaze iz Madridske konvencije i njenih protokola, EU je kreirala nekoliko modela mehanizama teritorijalne saradnje. Između ostalih je 2006. godine donela Uredbu o uspostavljanju EGTC. Svrha formiranja EGTC je bila da se olakša i promoviše prekogranična saradnja međuregionalna saradnja među članicama sa posebnim naglaskom na jačanje ekonomske i socijalne kohezije.
Formiranjem EGTC kreira se pravni okvir za prekograničnu i međuregionalnu saradnju, a osnivački akt EGTC omogućuje da se u projekte prekogranične saradnje uključuju i lokalne samouprave iz trećih zemalja. Znači, ne članica EU.
Da se vratimo na Madridsku konvenciju, od prijema u članstvo Saveta Evrope 2003. godine, Srbija je preuzela obavezu ratifikacije brojnih dokumenata, pa i Madridske konvencije. Ona je važna zbog toga što se u preambuli ove konvencije spominju regionalni, urbani, ruralni razvoj, zaštita životne sredine, poboljšanje javnih olakšica i usluga i uzajamna pomoć u vanrednim situacijama. Znači radi se o praktičnim ciljevima, o ciljevima čije ostvarivanje donose boljitak za građane zemalja članica Saveta Evrope, pa i Republike Srbije.
Ova konvencija predstavlja okvir i za uspostavljanje i jačanja bilateralnih i trilateralnih oblika saradnje. U članu 1. ove evropske okvirne konvencije piše da će svaka ugovorna strana olakšavati i podstaći prekograničnu saradnju između teritorijalnih zajednica, mislim da su ti ciljevi u interesu građana Republike Srbije.
Jedan od temelja Madridske konvencije je i princip subsidijarnosti, taj princip naravno poznaje i Ustav Republike Srbije, kako se to u praksi primenjuje od 2006. godine, kada je donet Ustav Republike Srbije to je već drugo pitanje, ali se mi nadamo da će sazreti uslovi za to da odluke budu donošene u budućnosti što bliže građanima. Znači ono što se može rešiti na nivou jedinice lokalne samouprave, nek se rešava na tom nivou. Ono što se može rešavati na nivou AP Vojvodine, treba tamo da se rešava. Naravno, postoje neki poslovi, nadležnosti, odluke koje treba da budu donete na nacionalnom nivou, na nivou Republike Srbije.
Koliki značaj evropsko zakonodavstvo pridaje principu supsidijarnosti vidimo i po tome da je on definisan članom 5. Lisabonskog ugovora i da se u Lisabonskom ugovoru spominje najmanje 30 puta.
Takođe, 70% regulative EU tiče se problematike regiona, ravnomernog regionalnog razvoja i spuštanja, približavanja procesa odlučivanja na nivo što bliže građanima.
Kao što sam rekao, Madridska konvencija ima za cilj podsticanje saradnje lokalnih i regionalnih vlasti među državama potpisnicama putem zaključivanja sporazuma o prekograničnoj saradnji, radi unapređenja privredne saradnje, regionalnog razvoja, urbanog i seoskog razvoja, transporta, turizma, zaštite životne sredine, kulture, obrazovanja i uzajamne pomoći u vanrednim situacijama.
Ono što je važno, jeste da ovaj konvencija sadrži i konkretne modele sporazuma. Konkretno dva modela. Prvi model odnosi se na unapređenje prokogranične saradnje koja spada isključivo u nadležnost država, dok se drugim modelom definiše pravni okvir za zaključivanje sporazuma između teritorijalnih vlasti ili zajednica u granicama njihovih međunarodno-pravnih kapaciteta.
Bitno je istaći da je Republika Srbija potpisala ovu konvenciju koja će za nekoliko dana biti ratifikovana uz predaju izjave kojom je naglašeno da jedino Republika Srbija ima međunarodno-pravni subjektivitet ili kapacitet.
Postoji jedno otvoreno pitanje, da li ta izjava u praksi znači da će svaki budući sporazum o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih vlasti podrazumevati da ga Vlada Republike Srbije odobri u formi prethodnog bilateralnog sporazuma sa Vladom druge države? Ja mislim da to proizilazi iz ove izjave koju je Republika Srbija dala prilikom potpisivanja ove Evropske okvirne konvencije i to će u praksi značiti prethodno zaključivanje sporazuma sa drugim članicama - kao prva mogućnost ili kao druga mogućnost - izričita saglasnost Vlada zemalja potpisnica na sporazume koje će teritorijalne vlasti sklapati sa teritorijalnim vlastima drugih država članica, potpisnica ove evropske konvencije.
Ono što je za nas najbitnije jeste, i nisam slučajno spominjao „egtc“, bez obzira što se radi o instrumentu EU a ne Saveta Evrope, jeste da se ratifikacijom ove konvencije stvara pravni osnov za punopravno članstvo naših opština u „egtc“.
I sada bih o praksi, sada bih govorio o povezivanju opština iz Republike Srbije, Republike Rumunije i Mađarske. Radi se povezivanju koje postoji i u formalnom smislu od 2009. godine, ali zbog toga što nije postojao pravni osnov za to da opštine iz Republike Srbije budu partner u formalno-pravnom smislu lokalnim samoupravama iz spomenute dve države, naše lokalne samouprave su mogle da budu samo posmatrači, što je dovelo do određenih nedostataka u smislu da građani RS, žitelji, stanovnici tih naših opština nisu mogli da u najpozitivnijem smislu profitiraju od povezivanja lokalnih samouprava iz te tri države.
Radi se o slučaju „Banat tripleks konfinijum egtc“. Formiranje „Banat tripleks konfinijum egtc“ je počelo sastankom 50 čelnika gradova i opština iz tri grupe pograničnih opština Mađarska, Rumunija i Srbija. Konkretno, radi se o opštinama sa severa AP Vojvodine iz Bačke i Banata i te opštine su 17. juna 2009. godine donele odluku da se formira tripartitna prekogranična „Banat tripleks konfinijum egtc“.
Osam naših opština, osam opština iz RS se obratilo 2009. godine Vladi Srbije i te opštine su upoznale nadležne organe o njihovoj nameri da učestvuju u „Banat tripleks konfinijum egtc“, ali je molba lokalnih vlasti bila odbijena najpre od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u septembru 2009. godine, a zatim i od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava u maju 2011. godine.
U obrazloženju oba ministarstva kao glavni razlog za odbijanje navedeno je da naš pravni sistem i pravni sistem RS ne dozvoljava lokalnim samoupravama da učestvuju u takvoj vrsti prekogranične saradnje, takođe da Srbija nema potpisane bilateralne ugovore sa članicama EU i da nacionalno zakonodavstvo ne reguliše učešće lokalnih samouprava u „egtc“.
Ova situacija će se promeniti sada kada će biti ratifikovana u ovom cenjenom domu ova Evropska okvirna konvencija.
Spomenute vojvođanske opštine su odlučile da do ratifikacije Madridske konvencije u ovom projektu učestvuju kao posmatrači. U listi zaključaka u osnivačkom aktu je između ostalog navedeno i da nepostojanje bilateralnih sporazuma između Srbije i Mađarske i Rumunije ograničava modele prekograničke saradnje, kao i da usporava razvoj u prekograničnim opštinama.
Neophodno je da Srbija usvoji regulativu koja je kompatibilna Madridskoj konvenciji, a kojom će se utvrditi pravo lokalnih vlasti da učestvuju u ovim projektima, ali i obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva neophodna za realizaciju prekogranične saradnje.
Ono što mi očekujemo od ratifikacije Madridske okvirne konvencije jeste da ove naše lokalne samouprave koje su pokušale još 2009. godine da formiraju zajedno sa lokalnim samoupravama iz Mađarske i Rumunije „Banat tripleks konfinijum egtc“, postanu punopravne članice tog grupisanja lokalnih samouprava i prekogranične saradnje. Jedino je nejasno da li će se doneti poseban zakon na osnovu ove evropske konvencije koja će postati deo našeg pravnog sistema ili će se ta konvencija neposredno primenjivati i jedino će biti neophodno da Vlada da saglasnost na prekograničnu saradnju i naših lokalnih samouprava, opština i gradova iz Republike Srbije.
Želim da kažem i to da je deo našeg koalicionog sporazuma sa SNS da će do početka otvaranja pregovora o Poglavlju 22 – regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata, doneti zakon kojim će se uspostaviti pravni okvir za učešće subjekata sa sedištem u RS i osnivanju i radu evropskih partnerstava za teritorijalnu saradnju „egtc“. To će se dogoditi za nekoliko dana ratifikacijom Madridske konvencije.
Još jednom da ponovim, radi se o jednom sporazumu koji će i u praksi doneti boljitak za građane RS. Radi se o praktičnim stvarima, a podržaćemo i ostala dva predloga zakona koji se nalaze na zasedanju Narodne skupštine. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo predsednice, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Zoltan Pek je u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara govorio o ovim predlozima zakona i najavio podršku za predlog budžeta Republike Srbije za 2016. godinu.
Želeo bih samo da istaknem nekoliko činjenica i malo bi podrobnije govorio o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivredi, pošto je ovaj Predlog zakona u senci budžeta, što je i razumljivo.
Što se tiče samog budžeta, želeo bih da kažem da je izuzetno bitno, a jako je bilo malo reči o tome danas, da je obezbeđeno dve milijarde dinara za Železnicu Beograd-Budimpešta. To smatram da je jedan izuzetno važan projekat, ne samo za taj kraj, ne samo za AP, ne samo za Beograd, ne samo za Novi Sad, ne samo za Suboticu, nego za čitavu Republiku Srbiju.
Pored toga, od izuzetnog je značaja što su posle nekoliko godina obezbeđena sredstva za takozvani ipsilon krak. Želeo bih da se zahvalim predsedniku Vlade gospodinu Vučiću što je održao svoju reč, pošto je 2. jula ovde u Narodnoj skupštini, kada sam u vezi tog projekta postavio pitanje, obećao da će taj projekat biti posle nekoliko godina u budžetu za narednu godinu i nastavljamo zahvaljujući prihvatanju amandmana Saveza vojvođanskih Mađara i izgradnju zgrade Narodnog pozorišta u Subotici, što isto smatram projektom ne samo od značaja za Suboticu i taj kraj, tu regiju, nego za Republiku Srbiju, pošto se radi o najstarijoj zgradi pozorišta u Republici Srbiji.
Zbog toga i zbog ostalih razloga iznetih od mog kolege, mi ćemo podržati budžet za narednu godinu.
Ono o čemu bi želeo da govorim malo podrobnije to je Predlog zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju i rekao bih da tu imamo nekoliko amandmana i ja se nadam da će ti amandmani biti usvojeni od strane Vlade Republike Srbije.
Mi razumemo situaciju, ekonomska situacija je teška i treba da uzmemo u obzir potencijale budžeta Republike Srbije i ne smemo biti irealni. Isto tako treba da se postavi balans između potrebe investiranja u poljoprivredu Republike Srbije i ostatka i opstanka malih poljoprivrednih gazdinstava. Zbog toga smo mi podneli nekoliko amandmana.
Smatramo da je bitno da poljoprivredni proizvođači znaju unapred na šta mogu da računaju i na koja sredstva mogu da računaju. Mi smo se još pre pet-šest godina borili za to da to bude zakonska materija i da zakonom bude određeno koliko će te subvencije iznositi u narednoj godini. Do sada je u zakonu pisalo do 6.000 dinara.
Mi smo imali dve mogućnosti kada smo razmišljali o tome da li i kakve amandmane da podnesemo. Jedna je mogućnost populističke prirode, mogli smo da predložimo da sve ostane po starom, to bi bilo nerealno i to naravno ne bi bilo prihvaćeno.
Druga mogućnost je da ipak damo neki limit, neki minimum koji bi poljoprivredni proizvođači dobijali. Radi se o osnovnim podsticajima i o regresima za gorivo i đubrivo i seme. Do sada je to bilo dva puta po 6.000 dinara. Po ovom predlogu koji stoji u Predlogu zakona o izmenama i dopunama taj iznos bi mogao da bude i 15 dinara i 120 dinara i 2.000 dinara po hektaru godišnje i to smatramo da nije dobro i zbog toga smo predložili rešenje po kojem se isplaćuju sredstva po hektaru do 6.000 dinara, a u iznosu ne manjem od 4.000.
Mi smo to pisali još pre nego što je Fiskalni savet obelodanio svoje mišljenje o tome. Ukoliko ministarka poljoprivrede smatra da taj iznos treba da bude drugačiji, onda mi možemo dati ispravku amandmana. Možemo da umanjimo taj iznos, ali smatram da bi bilo jako bitno kada bi neki limit postojao i kada bismo uspeli da održimo neko rešenje po kojem bi poljoprivredni proizvođači uspeli da planiraju svoju proizvodnju u narednoj proizvodnoj godini.
Pored toga, jedan naš amandman se odnosi na rešenje koje je od strane Vlade predloženo da se briše, a radi se o merama podrške koje su davale jedinice lokalne samouprave i AP. Mislim da treba omogućiti jedinicama lokalne samouprave i AP Vojvodini da daje te mere podrške iz svojih sredstava, ako za to para ima. Nažalost, u dva navrata smo mi morali da vodimo bitku za opstanak ovog rešenja. U zakonu dva puta smo uspeli da sačuvamo ovo rešenje. Sada je ovo rešenje opet u opasnosti. Nadam se da će biti prihvaćen naš amandman. Zbog čega?
Evo ja sam pre dva dana pročitao na internetu da je na primer gradonačelnik Vranja, gospodin Zoran Antić, inače, ako se ne varam, iz Socijalističke partije Srbije, potpisao ugovore o davanju podsticajnih sredstava za poljoprivredu u visini od 15 miliona dinara. Mislim da je to odlično rešenje i to treba lokalne samouprave da rade ako za to imaju sredstva. Verovatno nemaju svi i verovatno nemaju sve lokalne samouprave u istoj meri.
Molim vas gospođo ministarka da ovu mogućnost kao mogućnost ne brišemo iz zakona. Možete da se informišete i o tome kako funkcioniše Fond za razvoj poljoprivrede, podvlačim Fond za razvoj poljoprivrede AP Vojvodine.

Nećete naći ni jednu zloupotrebu, nećete naći bilo šta loše o poslovanju tog fonda i molim vas da obezbedite poljoprivrednim proizvođačima da imaju i ovu mogućnost u budućnosti.

Zahvalio bih se predsedniku Vlade na ovim objašnjenjima.
Imam potrebu samo da kažem - ja nisam ironično govorio o Vranju. Strašno pazim na to, pogotovo kada govorim o jugu Srbije. Ja nisam o tome ironično govorio, citirao sam samo jednu vest o tome da je gradonačelnik Vranja dodelio sredstva u visini od 15 miliona dinara, gradska sredstva za podsticaje u poljoprivredi. Ne znam da li je to istina. Ne znam da li se to desilo. To je bila Fonetova vest koju sam ja pročitao. To sam samo uzeo kao primer da ilustrujem da se to ne radi samo u AP Vojvodini, nego se radi i u drugim područjima Republike Srbije. Mi se zalažemo za to da tu mogućnost ostavimo i Vojvodini i lokalnim samoupravama da pomažu poljoprivredne proizvođače. Možda nisu takva vremena da oni to mogu da učine, ali će možda te mogućnosti biti za godinu ili dve.
Nadam se da ovaj zakon o podsticajima u poljoprivredi nećemo menjati svake godine, da ćemo ovo doneti pa će da važi nekoliko godina. Mi se zalažemo za opstanak te mogućnosti, podvlačim - mogućnosti, nije obaveza, ali je mogućnost da onaj ko može, to finansira na taj način.
Što se tiče generalno poljoprivrede, gospodine predsedniče, ja se apsolutno i mi se apsolutno slažemo sa vama i zbog toga sam malopre rekao da treba naći balans između potrebe investiranja u poljoprivredu. Znate da mi nismo stranka koju krasi demagogija, pogotovo ne kada se govori o budžetu. Mi smo bili kažnjavani pre nekoliko godina, znate odlično, zbog toga što smo govorili istinu o budžetu. Ali, treba naći balans između…

Završavam, hvala.
…potrebe investiranja u poljoprivredu i opstanka poštenih malih poljoprivrednih gazdinstava, a znate da ima i takvih.

Imao sam nameru da postavim pitanje premijeru Vučiću, ali pošto ga je gospodin Dačić odlično zamenjuje, ja bi njemu postavio pitanje, pored gospodina Dačića možda je pitanje i gospodinu Vulinu, pošto spada u njegov resor, radi se o migrantima i o situaciji vezano za migrante.
Sutra će se otvoriti novi granični prelaz Horgoš 2, ali, nažalost svi ljudi ne koriste granične prelaze nego koriste neke druge alternativne pravce zbog čega građani Republike Srbije imaju i te kako velike probleme, a ti građani nam se obraćaju i očekuju da postavimo ova pitanja. Pošto mi ne donosimo samo zakone nego je Narodna skupština i predstavnički dom građana Srbije onda je sasvim normalno da ja ova pitanja postavim.
Mislimo da građani u Subotici i prevashodno na teritorij opštine Kanjiža ne mogu normalno da žive zbog toga što u Kanjižu dnevno dođe između 1000 i 1500 migranata. Pedeset metara od gradske kuće u parku se nalaze ti ljudi. Jednostavno ljudi, građani Kanjiže nisu u mogućnosti da izvedu svoju decu na igralište, ne mogu da koriste javne površine, ne mogu da žive normalnim života, zbog toga što, ponavljam još jedanput, između 1.000 i 1.500 ljudi dolazi na teritoriju Kanjiža.
Kanjiža se naziva decenijama gradom tišine. Kanjiža ima 9.500 stanovnika, žitelja i u taj mali grad stiže između 1.000 i 1.500 migranata svakog dana. Gotovo svakodnevno ima manjih incidenata između migranata. Hvala Bogu tih incidenata nema između migranata i lokalnog stanovništva, ali iz malo pre nabrojanih razloga građani polako gube strpljenje.
Postavio bih pitanje – šta Vlada Republike Srbije namerava da učini po ovom planu. Ja naravno znam da se radi o globalnom problemu da čak ni EU nema rešenje za ovaj problem, ali mislim da građani od Vlade Srbije očekuju problem i da li može očekivati, a i Subotica neku finansijsku podršku od Vlade Republike Srbije. Znam, gospodine Vulin, da vi sutra dolazite u Kanjižu, ali sam ja hteo da postavim pitanje premijeru i želeo bih kad bi on došao u Kanjižu i uverio se o kakvom se stanju radi. Hvala vam.

Zahvaljujem se na odgovorima. Mogu i ja da potvrdim da Kanjiža neće prihvatni Centar za migrante ili Centar za azil, mesto za odmor van grada, za migrante da, ništa izvan toga ne dolazi u obzir.
Ti ljudi neće da ostanu u Srbiji i to je jasno, ali svakog dana dolazi 1000 do 1.500 ljudi. Ne znam, mislim da nije za pohvalu i nije dobra informacija da migranti Srbiju smatraju omiljenim mestom. Humanost, da. Ali, mislim da treba voditi računa pre svega o građanima Republike Srbije i onda se postavljaju određena pitanja, kako ti ljudi dolaze do Subotice i Kanjiže? Da li mi čuvamo naše južne granice? Kako ti ljudi dolaze?
Sledeće pitanje, ti migranti idu kroz njive, voćnjake, pričinjavaju ogromnu štetu poljoprivrednim proizvođačima, i ko će da nadoknadi tu štetu našim građanima, poljoprivrednim proizvođačima?
Kada sam govorio o finansijskog podršci, ja sam mislio na konkretnu podršku i za rad Javnog komunalnog preduzeća, npr. u Kanjiži, zbog toga što, zbog velikog broja migranata, oni imaju mnogo više posla, npr. dve velike traktorske prikolice, smeća dnevno odnose iz parka 50 metara od Gradske kuće u Kanjiži.
U ugostiteljskim objektima, nema mesta, u poštama gde se podiže novac, puni su redovi migranata, a to je tako i ovde u Beogradu, 100 metara od nas u Glavnoj pošti, a tako je u Subotici, tako je u Kanjiži, tako je u još nekim mestima.
U autobusima nema mesta za domaće državljane, za naše građane, pošto je prepun migranata. Ogromni su gubici u turizmu, evo npr. u Kanjiži, to će vam sutra govoriti, samo u avgustu će biti 4 velike manifestacije, sa po oko 3000 do 4000 gostiju, a ljudi otkazuju rezervaciju u hotelima, u Kanjiži u Banji Kanjiža. Ko će te štete da nadoknadi?
Zbog toga sam rekao, naravno da Srbija nije izazvala ovu situaciju, naravno da se radi o globalnom problemu, ali mislim da Vlada ozbiljnije treba da pristupi rešavanju ovih problema. Hvala.

Zahvaljujem se na odgovorima, gospodine Vulin i ja se nadam da vi shvatate da smo na istoj strani. Moje je samo da kandidujem ove probleme za razmišljanje i nema drugog državnog organa koji treba ovim pitanjima da se bavi, osim Vlade Republike Srbije.   
Verovatno ćete ove stvari čuti sutra u Kanjiži od građana Kanjiže. Ja vam preporučujem da ne razgovarate samo sa predsednikom opštine, na primer, i sa čelnicima Kanjiže, već porazgovarajte sa građanima, sa žiteljima Kanjiže i saslušajte šta oni kažu. Oni su tolerantni, saosećajni sa migrantima, ali jednostavno ne mogu da žive normalno u gradu u kojem su normalno živeli pre pola godine i u kojem su normalno živeli decenijama unazad.
Što se tiče krivičnih dela, da, migranti ne prave krivična dela, da rade, izvršavaju određene prekršaje. Živo bi me interesovalo kako bi naša policija reagovala kada bi se naši građani ponašali u našim parkovima širom Srbije kako se ponašaju migranti. Mislim da bi dobijali prekršajne prijave.
S druge strane, za kraj, što se zida tiče, kao što znate Mađarska ima ambasadora u Republici Srbiji, on se zove Atila Pinter. Ja verujem da vi njega poznajete, ova pitanja postavite njemu. Ja niti sam portparol Mađarske, niti mi o ovome treba da razgovaramo. Mi treba da razgovaramo o zadacima Vlade Republike Srbije. Moje je da pitam, vaše je da odgovorite i ja se zahvaljujem što ste odgovorili na ova pitanja. Nadam se da ćemo zajedničkim snagama uspeti da doprinesemo tome da naši građani u Subotici, u Kanjiži u Preševu i u još nekim lokalnim samoupravama mogu da žive normalnim životom. Trenutno, nažalost, ne mogu da žive normalnim životom ni 50 metara od gradske…

Poštovana gospođo potpredsednice Vlade Udovički, gospodine ministre Vujoviću, gospodine ministre Tasovac, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti ispred poslaničke grupe SVM o Predlogu zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i o Predlogu zakona o registru zaposlenih, izabranih i imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih servisa, a moj kolega Zoltan Pek će govoriti o setu predloga zakona iz oblasti finansija.
Nas nikada nije u SVM krasila demagogija i populizam, i ja neću govoriti o tome, kao što niste ni vi ni najmanje, gospođo Udovički, o tome, da tu ima nekih drugih mogućnosti i drugih rešenja. Nažalost nema.
Mi smo došli, ova država je, zahvaljujući prethodnih decenija i prethodnih godina, došla do zida i donošenje jednog ovakvog zakona je neophodnost. Bilo bi neodgovorno kada bih ja govorio o tome da postoje neka druga rešenja i ima nekih drugih mogućnosti.
Reforma javnog sektora je svakako neophodan preduslov i za efikasniju javnu upravu i za konsolidaciju javnih finansija u Republici Srbiji i zbog toga sam rekao da bez ovog zakona mi jednostavno ne možemo razmišljati o ostvarivanju ovih ciljeva.
Svakako je cilj koji moramo podržati - smanjenje troškova i povećanje kvaliteta javnih usluga. Jako je dobro što Vlada nije izabrala metod linearne racionalizacije, metod lineranog otpuštanja, tzv. sistem kosilice, kolokvijalno, kako to ljudi i građani nazivaju. Dobro je što ćemo doći u situaciju da će se ukinuti Zakon koji je predviđao zabranu zapošljavanja, a taj Zakon je dovodio do apsurda u jako puno slučajeva. To je svakako pozitivna strana ovog zakona, odnosno ovog Predloga zakona. Mogao bih da se slažem sa vama i u tome da neće doći do otpuštanja kod svakog korisnika javnih sredstava u svakoj organizaciji, u svakom državnom organu, u svakoj javnog službi i to tvrdim na osnovu toga što će za određene poslove ova država morati da angažuje i novozaposlena lica za određene poslove, za određene nadležnosti. Ova država i organi javne službe nemaju dovoljan broj izvršilaca, tu pre svega mislim na proces pridruživanja EU i na čitav set tih pitanja.
Zbog toga mi ne možemo govoriti o ovom zakonu kao o zakonu o otpuštanjima, mada, kao što sam rekao na početku, treba nedvosmisleno reći, kao što ste i vi rekli, da će dolaziti do racionalizacije. Pretpostavljam da do te racionalizacije do kraja 2018. godine neće dolaziti samo u manjoj meri da te racionalizacije ne mogu biti, nažalost, samo kozmetičke, ali je to posledica prethodnih godina, pa čak i prethodnih decenija.
Svakako je za pozdraviti i nadamo se ispunjenju cilja koji je spomenuti u obrazloženju ovog predloga zakona, a to je da se rashodi na zarade zaposlenih sa sadašnjih 11,8% BDP smanje na 8% godišnje. Ako će se to desiti, onda će to svi građani Republike Srbije osetiti jer će ta sredstva ići u razvoj infrastrukture, u izgradnju novih škola ili obnovu škola, vrtića itd, i doći će do rasterećivanja privrede. Zbog toga sam rekao i sada već drugi ili treći put ponavljam da je ovaj zakon, nažalost, neophodan.
Nije prvi zakon koji je ovu oblast regulisao ili koji će ovu oblast regulisati, a koji je donet od strane ovog visokog doma, od Narodne skupštine Republike Srbije. Godine 2009. doneta su dva zakona. Ti zakoni još uvek važe. Jedan je Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, a drugi zakon je Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji.
Želeo bih da jednim primerom potkrepim svoju tvrdnju da se ovde ne radi o lineranoj racionalizaciji ili o sistemu kosilice, kako to ljudi kolokvijalno nazivaju, a odnosi se na buduću racionalizaciju vezano za lokalnu administraciju.
Prema ovom zakonu iz novembra 2009. godine bilo je predviđeno da, bez obzira na razne objektivne parametre, lokalna samouprava može angažovati četiri zaposlena na 1000 stanovnika, znači, četiri zaposlena izvršioca na 1000 stanovnika određene lokalne samouprave, znači, opštine ili grada.
Prema ovom predlogu zakona, u zavisnosti od pažljivo odabranih objektivnih kriterijuma, taj broj se kreće u rasponu od 9,5 do 18,5 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Znači, ovde se sa jedne strane radi o povećanju, a sa druge strane se radi o uzimanju u obzir određenih vrlo jasno postavljenih kriterijuma za određivanje broja zaposlenih na 1000 stanovnika u lokalnoj samoupravi.
Kada smo kod ove teme, želeo bih da istaknem jedno rešenje koje je predviđeno Predlogom zakona. To se odnosi na broj zaposlenih na neodređeno vreme u jedinici lokalne samouprave i taj broj se uvećava za 0,3 zaposlena na 1000 stanovnika za svaki jezik nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi u jedinici lokalne samouprave.
Želim i zarad javnosti da kažem u ovom visokom domu da je, prema Zakonu iz 2009. godine, još uvek važećem, koji reguliše istu ovu oblast, predviđeno da se obezbedi 0,1 zaposleno lice na 1000 stanovnika za svaki jezik koji je u službenoj upotrebi na teritoriji opštine ili grada. Znači, umesto 0,1, sada ćemo imati cifru od 0,3.
Kada smo pisali amandmane, o tome ću govoriti malo kasnije, imamo i amandmane jer se uvek sve može još više poboljšati, mi smo razmišljali da li da povećamo ovu cifru od 0,3, ali smo odlučili da to ne činimo zbog toga jer bi to bilo s jedne strane nekorektno, s naše strane, a sa druge strane, to bi bilo neodgovorno. Zašto to tvrdim? Tvrdim zbog toga što je 2009. godine ovaj od mene spomenuti Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, taj predlog zakona nije predviđao uopšte izuzetak, s obzirom na to koliko jezika je u službenoj upotrebi na teritoriji opštine ili grada i bio je naš amandman da se to predvidi. Mi smo sa tadašnjom vladom uspeli da se dogovorimo da to bude 0,1. Taj naš amandman je tada usvojen, 2009. godine, tako da je postao deo zakona.
Sada je Predlogom zakona predviđeno umesto 0,1 – 0,3. Ako je to Vlada na takav način regulisala i ako imamo u vidu vrlo tešku ekonomsku situaciju, onda mislim da bi bilo nekorektno i neodgovorno sa naše strane da mi tu predložimo umesto 0,3 – 0,4 ili 0,5 ili ko zna već koliko.
Sa druge strane, želim da podvučem da je izuzetno bitno što je ovo predviđeno Predlogom zakona, jer nije svejedno da li je u jednoj, bilo kojoj lokalnoj samoupravi, u službenoj upotrebi samo srpski jezik i ćirilično pismo, ili je u službenoj upotrebi jezik još određene nacionalne manjine ili više nacionalnih manjina, kao što je primer za to u Novom Sadu, Subotici i, hvala Bogu, u bezbroj lokalnih samouprava na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a ne samo na području AP Vojvodine. Takve lokalne samouprave postoje i u istočnoj Srbiji, i u južnoj Srbiji i skoro svugde na teritoriji Republike Srbije.
Malo pre sam rekao da imamo i određene amandmane i mislim da se nećete iznenaditi kad budete videli te amandmane, jer se radi o temi o kojoj smo mi već prethodnih meseci, pa čak i prethodnih godinu dana, prethodnih 14 meseci, razgovarali. Mi jednostavno ne želimo da propustimo priliku da ova rešenja ugradimo u ovaj Predlog zakona, jer bi to bilo neodgovorno sa naše strane, to bi bio veliki propust, kao što bi bilo neodgovorno kada bismo predložili 0,4 umesto 0,3, o čemu sam malo pre govorio.
Imamo vrlo laku situaciju mi u poslaničkoj grupi Saveza vojvođanskih Mađara, zbog toga što ste vi, gospođo Udovički, zaduženi i za manjinska pitanja u Vladi Republike Srbije i ne treba nekom drugom članu Vlade da govorimo o tome, pošto to spada u vaš resor. Vi odlično poznajete situaciju i znate da je Ustavom predviđeno da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. Znate i to da je trenutna situacija, što se ovog pitanja tiče, daleko od ove ustavne garancije, od ovog rešenja koji Ustav predviđa od 2006. godine. Za to, naravno, ne može da bude kriva ova Vlada, nije kriva ni prethodna, nije kriva ni ona pre te vlade, nego je to rezultat okolnosti koje smo mi imali prethodnih 25 godina, a možda i više.
Zahvaljujući tim okolnostima, pripadnici nacionalnih manjina, ja tu naravno ne govorim samo o mađarskoj manjini nego govorim i o bošnjačkoj i o albanskoj i o romskoj, bugarskoj, rumunskoj i svakoj drugoj nacionalnoj manjini, pripadnici tih nacionalnih manjina ni izbliza nisu zastupljeni u državnim organima, organizacijama, javnim službama, pokrajinskoj ili lokalnoj samoupravi, kako bi to trebalo da bude i daleko su ispod srazmere koju čine u stanovništvu i Republike i određenih pojedinih svih lokalnih samouprava.
Pošto sam započinjao time da će nesporno dolaziti do otpuštanja, smatramo vrlo bitnim da se prilikom određivanja maksimalnog broja zaposlenih u određenim organima, organizacijama, javnim službama, pokrajinskoj i lokalnoj administraciji, vodi računa o ovoj ustavnoj obavezi, o članu 77. stavu 2. Ustava i da se vodi računa o tome da se ne desi da se otpusti i onaj mali broj zaposlenih u lokalnoj, pokrajinskoj ili državnoj administraciji ili u javnim službama, jer ćemo onda doći u još veću disproporciju i onda će nam trebati još više vremena da bismo uključili pripadnike nacionalnih manjina u rad državnih organa i da ne nabrajam sve ostale organizacije, lokalne, pokrajinske, javne službe itd.
Vlada je u ovom Predlogu zakona, u članu 7. definisala na koji način se određuje maksimalan broj zaposlenih. To je jedan vrlo detaljan član, jedno vrlo detaljno, sveobuhvatno rešenje. Ovde ima više kriterijuma i mi smo našim amandmanom predložili da se doda još jedan kriterijum, a suština tog kriterijuma jeste da su organi nadležni za dostavljanje predloga o maksimalnom broju zaposlenih, dužni da svoje predloge zasnuju naročito, i onda ide, između ostalih – obavezi vođenja računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju jezika koji se govore na području državnog organa, javne službe, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Šta bi to trebalo da znači u praksi? Naravno da ne znači pozitivnu diskriminaciju za pripadnike nacionalnih manjina u smislu da sad ne sme neko da bude otpušten zbog toga što je Mađar, Albanac, Bošnjak itd. Ali, radi se, prema našem predlogu, o tome da ukoliko imamo dva zaposlena koji imaju iste rezultate u radu, a može da ostane samo jedan, sada ja uprošćavam maksimalno, onda zbog toga da bi građani koji žive na području određene lokalne samouprave i da bi mogli da konzumiraju svoja prava vezano za službenu upotrebu jezika, onda ostaje onaj koji ume da komunicira na njihovom maternjem jeziku. Ovde čak i ne ulazimo u to ko se kako izjašnjava, nego je bitno da građani mogu da konzumiraju i ostvaruju svoja prava.
Ovo rešenje ne treba da vam se čini kao neko novo rešenje, ovo rešenje smo praktično usaglasili tokom novembra, kada smo razgovarali o Nacrtu zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave. Ovde se radi o istovetnom rešenju.
Zašto je bitno da ovo rešenje, ovaj naš amandman bude usvojen i da bude deo Predloga zakona odnosno usvojenog zakona? Zbog toga što ako ovo ne bismo uradili, onda bismo došli u situaciju da početkom 2019. godine, uveren sam, tada bismo imali još gore pokazatelje, vezano za nacionalnu strukturu zaposlenih, nego što imamo sada. Ovo rešenje će doprineti tome da se to stanje popravi. Naravno, ne preko noći. Mi smo svesni toga da je to jedan izuzetno dugačak period, ali mora da se krene.
Ne radi se o novom rešenju ni zbog toga što je suština ovog rešenja predviđena i našim koalicionim sporazumom, koji je SNS sklopila sa Savezom vojvođanskih Mađara, a sa druge strane, ovo rešenje je predviđeno i Akcionim planom za Poglavlje 23. To je jedan javni dokument, koji je bio na internet prezentaciji određenih državnih organa. Sada se radi novija verzija tog Akcionog plana, možda je već i završena i poslata, ali je ovo rešenje inkorporirano u taj akcioni plan i zbog toga smatramo da ne bi trebalo da amandman bude sporan.
Još vrlo kratko, o drugom predlogu zakona, o zakonu o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih, lica kod korisnika javnih sredstava, tu imamo dva amandmana, i suštinski se radi o jednom rešenju.
Amandman se odnosi na to da taj registar koji će sadržavati oko 40 raznih podataka vezano za svakog zaposlenog, imenovanog, postavljenog, angažovanog lica sadrži i podatak o nacionalnoj pripadnosti, uz naravno, poštovanje ustavne odredbe o dobrovoljnosti, prema kojoj niko nije u obavezi da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti i kao korektiv tome ili toga, podatak o tome, pošto je to jedan objektivan podatak, na kom jeziku je stečeno osnovno i srednje obrazovanje za datog zaposlenog, imenovanog, postavljenog, angažovanog lica.
Mislimo da je ovo neophodan preduslov, jednostavno moramo da znamo koliko mi imamo zaposlenih da bismo mogli da povećavamo udeo pripadnika nacionalnih manjina.
Ja se nadam da će ti naši argumenti biti uvaženi i amandmani usvojeni. Hvala vam.

Gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, ja ću imati pitanje za predsednika Vlade.
Juče je održana zajednička sednica Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske. Ovo je bila druga zajednička sednica, a prva je bila pre godinu dana u Beogradu. Potpisana su ukupno četiri međudržavna sporazuma.
Ja mislim da je najvažniji dokument, koji je juče potpisan u Budimpešti, izjava o namerama o sveobuhvatnom razvoju infrastrukturnih veza. Mislim da to nije samo moje mišljenje i nije mišljenje samo SVM, i to kažem na osnovu toga što je ovaj dokument bio jedini od ova četiri koji je potpisan od strane dvojice premijera. Svi ostali dokumenti su od strane resornih ministara.
Za nas je od izuzetnog značaja što je ova izjava potpisana i pitanje bi se odnosilo na to o kojim se tačno projektima radi iz oblasti infrastrukturnih veza, iz oblasti saobraćaja? Tu mislim i na drumski saobraćaj i na železnički i na rečni saobraćaj. Da li delite naše razmišljanje, gospodine predsedniče Vlade, da se ovde ne radi samo o saobraćaju, da ovi projekti mogu da pokrenu privredu, i to ne samo na severu Vojvodine, nego na teritoriji čitave Republike Srbije?
Odmah da vam kažem i da pomognem malo. Znam da vi to odlično znate, ali ja želim da istaknem da je jedan od najbitnih projekata razvoj železničke infrastrukture između Subotice, Segedina i Baje. Mislim da je to jedan od najbitnijih i najevidentnijih rezultata naše saradnje ovde u Republičkoj vladi, jer pre godinu dana malo ko je u Beogradu znao za taj projekat i za nekoliko meseci su svi uvideli u Vladi Republike Srbije da se radi o veoma značajnom projektu i zajedničkim snagama tražimo finansijere za realizaciju tog projekta.
Mi mislimo da zahvaljujući tom projektu može da se oživi privreda na teritoriji severne Vojvodine, na tom području Republike Srbije i da se može desiti nešto slično, kao što se desilo u zapadnom regionu Republike Mađarske pre nekoliko godina, pre nego što su ušli u EU.
Znači, pitanje je da li delite naša razmišljanja i šta građani Srbije imaju od ove juče potpisane izjave?

Zahvaljujem se gospodine predsedniče Vlade. Mislim da je bitno da i građani Republike Srbije čuju da se i ovih dana razgovara sa Vladom Mađarske o zajedničkim infrastrukturnim projektima, da se otvaraju novi granični prelazi, kao što ste rekli novi granični prelaz Horgoš 2 će se otvoriti za mesec dana i još dva granična prelaza će se otvoriti na granici Srbije i Mađarske u naredne dve godine.
Pored toga razvija se zajedničkim snagama i putna infrastruktura i železnička i plovni putevi. Imao bih jedno dopunsko pitanje, pošto ste spomenuli „Ipsilon krak“, on se pored Subotice gradi od sredine osamdesetih godina, ako se ne varam.
(Aleksandar Vučić: Od 1982. godine.)
Od 1982. godine, svi žitelji i grada Subotice, tog regiona očekuju da se taj projekat što pre završi i moje pitanje najkonkretnije moguće bi se odnosilo na to – kada građani koji žive u Subotici, ali ne samo građani Subotice, nego svi koji voze kamion preko Subotice, svi oni koji stanuju u centru Subotice, mogu očekivati da se završi taj projekat iz najmanje dva razloga?
Prvo zbog toga da se taj teretni saobraćaj izmesti iz centra Subotice, sa druge strane zbog razvijanja slobodne zone u Subotici što je vrlo značajno za privredu Severno bačkog okruga AP Vojvodine, a verujem i Republike Srbije. Mi bismo želeli da verujemo u to da ako će biti finansijskih sredstava da će se taj projekat moći završiti u roku od dve godine.
Jako puno puta su ponovo započeti radovi prethodnih godina na tom projektu uglavnom u predizbornim kampanjama. Poslednji put 2011. godine, ali verujte građani grada Subotice očekuju da se taj projekat sledeći put, kada se radovi pokrenu i završe i da se ne čeka opet sledeća izborna kampanja da bi se tamo nešto radilo nego da bi građani grada Subotice konačno doživeli da se taj projekat završi i da ogromni šleperi ne voze u centru Subotice, na primer Zagrebačkom ulicom. Kada sledeći put budete dolazili u Suboticu pitajte bilo kog građanina, žitelja Subotice gde je Zagrebačka ulica i koja vozila prolaze tamo u samom centru Grada Subotice. To jednostavno nije normalno i očekujemo da ova Vlada reši taj problem. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Replika na izlaganje gospodina Veselinovića koji je spomenuo, okrivivši SVM zajedno sa našim koalicionim partnerima na republičkom nivou, što nije izvršen prenos prava svojine na AP Vojvodinu.
Mislim da dvostruki aršini nisu dobri i da se moramo malo vratiti u vreme. Savez vojvođanskih Mađara je 19. septembra 2011. godine u raspravi po Predlogu zakona o javnoj svojini predložio da se javna svojina u korist AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave upisuje po automatizmu na način kako je predviđeno za pokretne stvari i kao što je to bilo predviđeno tada važećim Zakonom o planiranju i izgradnji, a vezano za građevinsko zemljište. Tada je predlog zakona obrazlagao tadašnji potpredsednik Vlade gospodin Božidar Đelić. Na žalost, taj amandman nije usvojen. Da je tada usvojen amandman SVM, već bismo ceo postupak završili i danas Narodna skupština ne bi morala da raspravlja o produženju roka iz Zakona o javnoj svojini.
To sam želeo da kažem zarad istine i zarad javnosti. Tada NDS nije postojala, pa se sada možemo igrati time da poslanici te stranke nemaju veze sa tim predlogom zakona i da poslanici te stranke nemaju veze sa pokrajinskom administracijom od 2011. godine kada je zakon stupio na snagu do današnjeg dana, ali želim da kažem da nije dobro kada se olako odričemo prethodnih stranačkih saboraca i koalicionih partnera. Da SVM tako razmišlja, DS danas ne bi bila na vlasti u pokrajini, već bi bio neko drugi premijer pokrajinske Vlade a ne Bojan Pajtić, pa vam predlažem da se ugledate na SVM po pitanju principijelnosti. Hvala.

Gospodine prvi potpredsedniče Vlade, gospođo predsednice, gospodine Vujoviću, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SVM će glasati za izbor gospodina Vujovića za ministra finansija.
Već godinama govorimo o tome da treba stvoriti normalnu Srbiju. Nama je drago što to u zadnje vreme i premijer vrlo često kaže i svakako, ako želimo da stvorimo normalnu Srbiju onda treba zamišljati tu zemlju kao državu u kojoj svi plaćaju porez, u kojoj svi imaju iste obaveze, u kojoj se poštuju zakoni koje ova Narodna skupština donosi. Svakako treba stvoriti nova radna mesta, ta obaveza je više u nadležnosti ministra privrede nego što je u nadležnosti ministra finansija, ali je finansijska stabilnost jedan od preduslova za nova ulaganja i za stvaranje novih radnih mesta.
U današnje vreme zemlje su konkurenti jedni drugima u privlačenju stranih investitora, potencijalnih stranih investitora koji bi trebalo da stvore nova radna mesta, jer nažalost Srbija nije, kao što nisu ni ostale države iz našeg regiona, samostalno u stanju da stvori većinu eventualnih novih radnih mesta koja su nam potrebna.
Ukoliko želimo da budemo konkurentni na tržištu zemalja iz našeg okruženja, onda treba poraditi na stvaranju pravne države i vladavine prava sa jedne strane, a sa druge strane treba stvoriti zemlju u kojoj je pravna sigurnost na visokom nivou i treba stvoriti uslove za dolazak stranih investitora pružanjem signala o tome da je naša država normalna, uređena, pristojna država, kao što i premijer u poslednje vreme vrlo često govori.
Sa druge strane, treba nastojati da se stvori sistem koji će biti pravičan ili pravedan. Ne treba biti Džon Rols da bi se znalo, građani očekuju i zaslužuju da država bude pravedna, da svi plaćaju poreze i druge obaveze i da se zakoni na isti način primenjuju u odnosu na sve. To kažem zbog toga što u poslednje vreme građani vrlo često kažu, kažu i meni, a kažu u vama pretpostavljam, gospodine Vujoviću, kažu i drugim narodnim poslanicima i članovima Vlade, da je dobro da smo izmenili Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji i da su predviđene strože kazne, jer država tako treba da reaguje. Svaka ozbiljna normalna država treba da naplati poreze i druge dažbine da bi mogla sa druge strane da izvršava one obaveze koje svaka moderna država treba da izvršava, a tu pre svega mislim na isplaćivanje penzija, plata, investicije u oblasti zdravstva, obrazovanja itd.
Građani imaju subjektivan osećaj, a bojim se da to nije samo subjektivno, da država u poslednje vreme, poslednjih godina pa i decenija nije sve učinila u interesu toga da te dažbine svi plaćaju. Kažu ljudi da se nekima pleni imovina zbog kašnjenja od nekoliko dana, a neki godinama ne plaćaju poreze, a radi se o enormnim iznosima. Znam da je puno učinjeno na tome poslednjih meseci ili poslednje dve godine, ali zamolio bih vas gospodine Vujoviću da se postarate da to bude još ozbiljnije i da svi ravnomerno plaćaju svoje obaveze. To kažem zbog toga što je Poreska uprava organ uprave u sastavu Ministarstva finansija i treba ojačati kapacitete Poreske uprave da bi mogla da izvršava svoje obaveze.
Rekao bih još dve konkretne stvari, još dva konkretna očekivanja bih spomenuo prema vama, odnosno ministru finansija. Mi smo deo vladajuće većina i podržavamo rad Vlade i razgovaramo svakodnevno o rešavanju dva problema.
Prvi problem se odnosi na plaćanje doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja od strane poljoprivrednih proizvođača. Prema Zakonu o ministarstvima Ministarstvo finansija obavlja poslove državne uprave koji se odnosi na osnove sistema doprinosa za socijalno osiguranje i zbog toga spominjem ovaj konkretan problem. Već godinama imamo problem, a to se odnosi na to načelo pravičnosti ili pravednosti, o čemu sam malopre govorio, da svi poljoprivredni proizvođači imaju obavezu plaćanja doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja u istom iznosu, bez obzira da li obrađuju dva hektara zemljišta ili pola hektara zemljišta ili 235 hektara zemljišta. To jednostavno nije prirodno, nije pravično, nije pravedno.
Na isti način kao što ni zaposleni ne plaćaju doprinose, odnosno njihovi poslodavci u istom iznosu, ukoliko se radi o neto plati od 25 hiljada ili 125 hiljada dinara, što je prirodno, isto se mi zalažemo za to da svaki poljoprivredni proizvođač, koji od toga živi, plaća doprinose obaveznog socijalnog osiguranja, ali da država od njih očekuje da to plaćaju u srazmeri, srazmerno veličini poseda koji obrađuju i u srazmeri u odnosu na veličinu prihoda koji imaju od poljoprivredne delatnosti.
Mi smo već o tome razgovarali sa vašim prethodnikom prethodnih meseci. Namera je da se formira jedna radna grupa sa predstavnicima Ministarstva finansija, Ministarstva rada i socijalnih pitanja i Ministarstva poljoprivrede, uključujući tu, naravno, i ljude iz poreske uprave. Zamolio bih vas da zajednički iznađemo jedan novi sistem koji će značiti povećanje prihoda državi, sa jedne strane, ali, sa druge strane, i da ovi nameti poljoprivrednim proizvođačima budu podnošljivi i u skladu sa načelom pravičnosti ili pravednosti treba da se izmeni Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje iz 2004. godine.
Na kraju bih želeo da spomenem još jedno očekivanje, još jedno pitanje u vezi čijeg rešavanja isto tako želimo da budemo partneri, a to pitanje se odnosi na donošenje zakona o finansiranju AP Vojvodine. To govorim zbog toga što je i Lazar Krstić, vaš prethodnih, a pre njega i Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija, bio na čelu radne grupe koja je trebala da izradi nacrt zakona o finansiranju AP Vojvodine. Pretpostavljam da ćete vi biti sada na čelu te radne grupe, pošto prema Zakonu o ministarstvima vaše ministarstvo obavlja poslove državne uprave koji se odnose na uređenje izvornih prihoda AP Vojvodine i mi smatramo logičnim da vi budete na čelu te radne grupe. Mi smo spremni da damo doprinos izradi tog zakona koji je trebalo da se izradi još pre šest godina. Nadam se da ćemo dobro sarađivati i po tom pitanju.
Želim vam puno uspeha na novoj dužnosti. Na narodne poslanike Saveza vojvođanskih Mađara uvek možete računati. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, za nas iz SVM je ovaj dan od posebnog značaja. Od posebnog je značaja zbog toga što smo se mi ovim temama poslednjih 10 godina jako puno bavili. Vodili smo bitku 10 godina za opstanak regionalnih i lokalnih javnih servisa. Pored toga, vodili smo bitku i za poštovanje načela pravne države zbog toga što smo se zalagali svo ovo vreme za mogućnost nacionalnih saveta nacionalnih manjina, da budu osnivači medija.
Po našem Ustavu dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati, a prema članu 79. Ustava pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo između ostalog i na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja. Zbog toga sam rekao da smo vodili bitku i za pravnu državu, pa čak i za vladavinu prava.
Mi smo u toj borbi ovih 10 godina bili praktično usamljeni. Imali smo saveznike u Partiji za demokratsko delovanje i u političkoj organizaciji SDA Sandžaka. Sa druge strane, imali smo stranke koje su dolazile na vlast, imali smo ministre, članove Vlade koji su se svih ovih godina zalagali za nasilnu privatizaciju medija ili ako vam se više sviđa termin za privatizaciju po svaku cenu regionalnih i lokalnih javnih servisa. Imali smo stručnjake ili eksperte, ako vam se više sviđa taj termin, koji su tvrdili da su manjinski mediji osnivani od strane nacionalnih saveta nacionalnih manjina, sa jedne strane i mediji čiji su osnivači lokalne samouprave, sa druge strane najveće pretnje slobodnom novinarstvu i nezavisnosti medija.
Mi smo svih ovih godina objašnjavali neumorno da je Ustav na našoj strani, da su pojedini zakoni na našoj strani, da nema jedinstvene evropske prakse koja bi mogla da bude nametnuta Republici Srbiji i koja bi značila da se svi mediji moraju po svaku cenu privatizovati zbog toga što ima nekoliko država članica i EU, i OEBS, i Saveta Evrope, koje države i dan danas imaju svoje regionalne ili lokalne javne servise, a čiji su osnivači lokalne samouprave.
Takvi mediji i danas postoje u Rumuniji, u Slovačkoj, u Mađarskoj, spominjem samo zemlje iz našeg regiona. Ali, bez obzira na to 2011. godine je doneta medijska strategija. Tada nisu bile na vlasti stranke koje su danas na vlasti, ili većina tih stranaka nije bila u vlasti. Ta medijska strategija 2011. godine je predvidela da nacionalni saveti nacionalnih manjina ne mogu da budu osnivači medija i da svi mediji čiji su osnivači lokalne samouprave moraju da budu privatizovane.
Tada smo mi bili deo vladajuće većina i zalagali smo se za izmenu tog nacrta medijske strategije u junu 2011. godine i delimično smo bili uspešni pošto je u finalnoj verziji medijske strategija koja je doneta 28. septembra 2011. godine bilo predviđeno pravo nacionalnim savetima nacionalnih manjina da budu osnivači medija, ali se nažalost zadržao koncept privatizacije po svaku cenu onih medija, elektronskih medija čiji su osnivači lokalne samouprave bez obzira na to što su i tada važeći zakoni, na primer, Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o Gradu Beogradu predviđale postojanje elektronskih medija čiji su osnivači lokalne samouprave, a koje emituju program i na jezicima nacionalnih manjina.
Mi smo svih ovih godina objašnjavali da taj koncept nije dobar i da treba predvideti kada se već ide u privatizaciju ozbiljne garancije za opstanak tih medija.
Oba naša borba za opstanak lokalnih i regionalnih javnih servisa čiji su osnivači lokalne samouprave se završava ne sada, ne danas. Ova borba se završila, nažalost ne slavno ili ako želite porazom, 21. februara 2014. godine kada je Ustavni sud Srbije u svojoj odluci broj 882/2010 naveo da pošto važećim Zakonom o javnim preduzećima za razliku od ranije važećeg zakona delatnost javnog informisanja nije predviđena kao delatnost od opšteg interesa ti je u ovoj delatnosti osnivač javnog preduzeća ne može biti ne samo Republika Srbija već ni autonomna pokrajina niti jedinica lokalne samouprave. Znači, praktično je i pravno gledajući ova borba za opstanak regionalnih i lokalnih javnih servisa izgubljena, odnosno 21. februara 2014. godine objavljivanjem u Službenom glasniku odluke Ustavnog suda.
Mi smo u našem izbornom programu predvideli, a to je deo i koalicionog sporazuma koji smo potpisali sa Srpskom naprednom strankom, da će se novim setom medijskih zakona obezbediti očuvanje sadašnjeg nivoa informisanja na mađarskom jeziku, model privatizacije lokalnih elektronskih medija koji emituju programe na jezicima nacionalnih manjina i način njihovog finansiranja nakon privatizacije obezbediće očuvanje stečajnih prava nacionalnih manjina u oblasti javnog informisanja.
Pošto predlozi zakona o kojima mi danas raspravljamo ispunjavaju ove kriterijume, mi ćemo glasati za predloženi set medijskih zakona.
Mislim da nije nikakva tajna da smo od 23. jula ove godine, tj. u prethodnih pet-šest dana vodili danonoćno razgovore sa predstavnicima Ministarstva kulture i javnog informisanja da bi ovi predlozi zakona za nas bili prihvatljivi i da budu bolji i da odgovaraju građanima Srbije.
Za nas su bila bitna četiri elementa, pre svega Zakona o javnom informisanju i medijima.
Mi smo se zalagali za mogućnost da osnivači medija i dalje budu u skladu sa brojnim elementima našeg pravnog sistema, nacionalni saveti i nacionalnih manjina i da nacionalni saveti ne mogu osnivati samo ustanove ili fondacije, nego i privredna društva.
Taj cilj smo postigli. Pošto ta mogućnost nije bila predviđena Nacrtom zakona, ali jeste predviđena kao rezultat naših konsultacija i našeg razgovora Predlogom zakona.
Sa druge strane, od izuzetnog je značaja bilo pitanje normativnog i daljeg normativnog finansiranja onih medija, čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina, pošto je to stečeno pravo, s obzirom na činjenicu da su osnivačka prava nad ustanovama ili privrednim društvima koja izdaju listove „Madjarso“, „"Het nap"“, „Libertatea“ „Hlas ludu“ „Hrvatska riječ“, itd, preneta na nacionalne savete nacionalnih manjina, ali je AP Vojvodina i dalje u obavezi da finansira na normativnoj osnovi ta preduzeća, te ustanove, ili u krajnjem slučaju izlazak tih štampanih medija.
Ta mogućnost nije bila predviđena Nacrtom zakona, ali jeste predviđena Predlogom zakona i mi smo zahvalni predstavnicima Ministarstva na otvorenosti i na vrlo dobrim i uspešnim razgovorima koje smo vodili u prethodnim danima.
Sa treće strane, rekao sam da smo mi bili među malobrojnim strankama svih ovih godina koja se zalagala za opstanak regionalnih, lokalnih i javnih servisa i zalagali smo se za mogućnost opština i gradova da budu osnivači tih medija, ali da to nije bilo moguće više nakon stupanja na snagu Odluke Ustavnog suda, ma šta mi mislili o toj odluci suda, to se mora poštovati.
Zbog toga se u ovim razgovorima nismo mogli zalagati za opstanak na taj način regionalnih javnih servisa, za koje smatramo da su potrebni i da građani Srbije zaslužuju da budu potpuno informisani i u odnosu na neke regionalne ili lokalne vesti, ili od lokalnog, ili regionalnog značaja.
Kada je već to tako, zbog Odluke Ustavnog suda mi smo se zalagali za ugradnju vrlo ozbiljnih garancija za opstanak karaktera javnog servisa u tim medijima i nakon njihove privatizacije koja mora da se dogodi u sledećih godinu dana.
Na naš predlog je u tekst ušla garancija vezao za kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja.
Pet godina ovi mediji, ne samo da moraju očuvati delatnost koju imaju neke od njih poslednjih četrdesetak godina pa i više, nego kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja podrazumeva i obavezu održavanja udela programskog vremena na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, odnosno udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa programskom šemom u periodu od 12 meseci, koji je prethodio usvajanju ovog zakona.
Zašto je ovo bitno? Ovo je bitno zbog toga da bi građani bili u situaciji da se na svom maternjem jeziku informišu i sledećih godina, kao što su to činili i prethodnih decenija.
Nažalost, imamo vrlo, vrlo loša iskustva u vezi privatizacije medija u Srbiji. Imamo svega jedan dobar primer, jednu svetlu tačku u moru privatizacije, neuspešnih privatizacija medija, to je „Radio Srbobran“, koji je očuvao program na svim jezicima na kojima je emitovao program pred 2007. godine, kada je privatizovan, ali sa druge strane ne smemo zaboraviti nekada postojeće radio stanice koje su emitovale program na više jezika kakav je na primer bio „Radio Kula“ ili „Radio Sombor“ i znamo šta se desilo nažalost u slučaju privatizacije tih medija.
Ova mogućnost i ove garancije u vezi kojih smo naišli na otvorenost i ministra Tasovca i njegovih saradnika u Ministarstvu kulture i javnog informisanja će obezbediti opstanak tih medija kao javnog servisa.
Mislim da će svi špekulanti biti obeshrabreni da kupe te medije zbog zgrade, zbog imovine, ili iz raznih drugih pobuda, a ukoliko se ipak ne nađe kupac koji bi kupio pod tim uslovima te medije, a mislim da će vrlo često to biti slučaj, onda će se akcije preneti na zaposlene bez naknade i to će značiti opstanak tih medija i opstanak i karaktera tih medija u budućnosti.
Iz ovih iznetih razloga, zbog ovih vrlo važnih garancija i raznih odredbi koje su ušle u Zakon na naš predlog, mi ćemo glasati za Predlog zakona o javnom informisanju, a na isti način su prihvaćene naše primedbe u vezi Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima.
Poštovane su nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u većini slučajeva vezano za Zakon o elektronskim medijima gde će se uvesti nova mogućnost da nacionalni saveti budu ovlašćeni predlagači člana saveta regulatora, što je bitno zbog informisanja na jezicima nacionalnih manjina. Veoma je bitno da je u Predlogu zakona o elektronskim medijima predviđeno kod audio vizuelne medijske usluge civilnog sektora, da se one pružaju radi zadovoljavanja specifičnih interesa pojedinih društvenih grupa, pa se tu eksplicitno navode i nacionalne manjine.
U ovom slučaju će pružalac medijske usluge moći da bude Udruženje zadužbina crkava u okviru lokalne, odnosno regionalne zone pokrivanja i te dozvole će se izdavati bez obaveze plaćanja naknade.
Mislim da je to izuzetno bitno, a što se tiče Zakona o javnim medijskim servisima, veoma je značajno, što ćemo napokon imati dva ravnopravna javna servisa sa statusom pravnog lica, to je RTS i RTV.
Sredstva koja javni medijski servis koristi su u svojini AP Vojvodine u slučaju RTV, naravno. Visinu takse će zajedničkom odlukom utvrđivati upravni odbori RTS i RTV što je isto značajno.
Ono što je najbitnije, sredstva prikupljena po osnovu takse uplaćivaće se na podračun RTS i RTV otvoreno kod Uprave za trezor i ja se nadam da u vremena kada se nije znalo ni u ovoj oblasti šta je čije i šta je koliko iza nas i da će se na transparentan način finansirati rad javnih medijskih servisa i da će građani koji žive na teritoriji AP Vojvodine zahvaljujući tome što revnosno uplaćuju u budućnosti taksu, do sada pretplatu, videti korist i od toga, zbog toga što će program na RTV biti bolji, raznovrsniji zbog toga što će RTV raspolagati onim sredstvima sa kojima je trebala da raspolaže i po sada važećem zakonu, a da to nije uvek bio slučaj pošto se nije znalo u Novom Sadu koliko je uplaćeno i koliko RTS ili neko drugi doznačava republičkom, odnosno pokrajinskom, izvinjavam se, javnom servisu.
Mi smo podneli svega jedan amandman vezano za Predlog zakona o javnom informisanju i medijima, i u vezi tog amandmana smo se usaglasili. Radi se o nadležnosti Nacionalnih saveta nacionalnih manjina koja se odnosi na pribavljanje mišljenja Saveta o kandidatima za odgovornog urednika programa na jeziku nacionalne manjine u slučaju javnog servisa. To je jedna nadležnost koja je predviđena Zakonom o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
I na kraju da zaključim podržaćemo ove predloge i zadovoljni smo zbog toga što iako nismo uspeli iz objektivnih razloga da osujetimo ovu privatizacija medija po svaku cenu ipak uspeli da očuvamo osnivačka prava i nacionalnih saveta, ali sa druge strane…

… završavam, hvala, omogućimo opstanak regionalnih i lokalnih javnih servisa. Hvala.