Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9810">Elvira Kovač</a>

Elvira Kovač

Savez vojvođanskih Mađara

Govori

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SVM su i pre malo više od tri godine pozdravili i podržali tada donošenje novog zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Mi smo tada i učestvovali u radu šire radne grupe koja je zaista, tokom 2010. godine, vrlo studiozno i često se sastajala i radila na izradi zakona. Onda je taj nacrt otišao do tadašnje Vlade RS i čekalo se nekoliko meseci dok je on došao u skupštinsku proceduru i moramo naglasiti da postoje delovi koje radna grupa nije predložila, već je tada takav bio zakon, ali pošto je tada takva bila politička volja i takav bio predlog Vlade, mi smo to podržali.
Zašto je bitno da imamo dobar zakon o finansiranju političkih stranaka, kao što se nekada zvao, ili o finansiranju političkih aktivnosti kao što se danas zove? Izuzetno je značajno da finansiranje političkih subjekata bude transparentno i da kontrola istog bude bolja.
Naravno, složićete se da zajednički cilj svih nas treba da bude razvoj višestranačja, parlamentarizma političkog sistema. Zašto razlika u nazivima tih zakona spomenutih? Zato što Zakon o finansiranju političkih aktivnosti ne reguliše samo finansiranje političkih stranaka, već i političkih subjekata. Znači, može da se radi o grupama građana, koalicijama, itd. Najpre moramo da razdvojimo. Postoji finansiranje redovnog rada i finansiranje izborne kampanje. Kada govorimo o finansiranju redovnog rada iz javnih izvora, to se odnosi na one parlamentarne stranke koje imaju svoje predstavnike kako ovde u NSRS, tako i u Skupštini AP Vojvodine i u skupštinama jedinicama lokalnih samouprava.
Drugi deo zakona reguliše finansiranje izborne kampanje, tih raznih političkih subjekata na svim nivoima.
Spomenuti zakon iz 2010. godine je doneo velike novine i promene u odnosu na prethodni zakon. Samo da razjasnim radi javnosti. Prema trenutno važećem zakonu o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo, finansiranje redovnog rada, tih famoznih spominjanih 0,15% budžeta za redovan rad, se ranije delilo tako što je bila linearna podela, što znači da je 30% sredstava se delilo ravnomerno, svim političkim strankama koje su imale predstavnike u izabranim telima, a 70% sredstava se ranije delilo na osnovu broja osvojenih mandata.
Prema novom, trenutno važećem Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, od njegove primene, posle 2011, 2012. godine, finansiranje redovnog rada se vrši ne više na osnovu broja osvojenih mandata, već na osnovu broja osvojenih glasova na izborima što mi svakako podržavamo. Znači, ukinuta je linearna podela i poslanici SVM smatraju da je mnogo pravičnije da politički subjekti, političke stranke budu nagrađene na osnovu toga kako je njihova lista prošla na izborima a ne na osnovu toga da neko u okviru koalicije uspe da uđe u parlament pa se svi oni računaju kao posebni antiteti. Sećamo se u ranijem periodu su mnogi imali samo po jednog poslanika a ulazili na velikim listama i dobijali skoro isti novac kao one stranke koje su samostalno izlazile na izbore a imale dvoje-troje poslanika. bila je vrlo mala razlika.
Od uvaženog prethodnog govornika smo čuli koje su specifičnosti organizovanja manjih stranaka, recimo stranke nacionalnih manjina i ja bih kao poslanica SVM i članica stranke nacionalne manjine, želela upravo da naglasim da je drugačije organizovanje, drugačiji je samostalni izlazak na izbore i učestvovanje u izbornoj trci za stranke nacionalnih manjina i drugačije za one koji u ovaj parlament možda ulaze samo zato što su bile na listi neke veće koalicije. Tada je na osnovu tih promena odlučeno da te stranke dobijaju novac na osnovu koalicionog sporazuma što je takođe dobro, od 2011, 2012. godine do sada se novac iz javnih izvora delio na osnovu koalicionog sporazuma.
Postoji još jedna, ako mogu tako da se izrazim, začkoljica o kojoj je takođe uvaženi prethodni govornik govorio i koja je možda loše protumačena tada 2011. godine kada smo donosili novi zakon, da se broj osvojenih glasova množi koeficijentom 1,5. Pričali smo da je to pozitivna diskriminacija, ali broj glasova koji se množi koeficijentom nije, ne odnosi se isključivo na stranke nacionalnih manjina, već na sve stranke. Znači, broj glasova do 5% se množi koeficijentom 1,5 a dalje samo koeficijentom 1.
Dakle, šta se sada menja? U aktuelnom zakonu stoji da u slučaju redovnog rada 0,15% rashodne strane budžeta ide za finansiranje iz javnih izvora. Sada se najpre smanjuje taj broj 0,15 na nula zarez deset i po, što je logično i što svakako podržavamo kada govorimo o štednji nas vim nivoima i ove izmene se zapravo predlažu upravo zbog toga da nameti iz budžeta budu manji, da svi ravnomerno nosimo teret krize, ali menja se i to da se ovaj procenat više ne odnosi na rashodnu stranu budžeta, već na poreske prihode, što je takođe značajno jer nije logično da u ovom nametu budu uračunati deficit, gubici i dug države baš zbog stabilnosti javnih finansija, time i makro-ekonomske stabilnosti.
Znači, to je deo koji se odnosi na redovno finansiranje rada političkih subjekata, a deo koji se odnosi na finansiranje izborne kampanje se takođe menja. Trenutno je predviđeno zakonom da 0,1% rashodne strane budžeta se koristi za finansiranje izborne kampanje. Sada se ovaj procenat sa 0,1% smanjuje na 0,07% i u ovom slučaju se menja rashodna strana budžeta na poreske prihode.
Samo radi definisanja i konkretizovanja o kojim brojevima govorimo, pošto je danas ovde pomenuto nekoliko cifri kako iz rebalansa, tako i iz budžeta za 2014, godinu, istina je da smo nedavno usvojili rebalans i da sada stoji da 1,9 milijardi dinara je predviđeno za finansiranje političkih stranaka, ali od ovog iznosa skoro 800 miliona se odnosi na finansiranje izborne kampanje. Znači, što se tiče redovnog rada, taj iznos predviđen rebalansom je 1,14 milijardi, trenutno. On je pre rebalansa, u prethodnom budžetu Republike Srbije za 2014. godinu, bio 1.203.000 dinara. Znači već je smanjen. Sada, pošto za nekoliko dana budemo izglasali ove predložene izmene i zakon stupi na snagu, umesto 1,14 milijardi ovaj iznos će biti 797 miliona.
Zaista, kada proračunate broj osvojenih glasova na prošlim izborima sredinom marta ove godine, kada primenite koeficijent i pomnožite broj glasova ispod 5% sa 1,5 i kada izračunate koliko pojedine stranke sada primaju novac i po novoj matematici izračunate koliko će po novom primati novac, razlika je oko 30%. Ovo naglašavam zbog toga što su određeni uplašeni da, kada je reč, recimo, o strankama nacionalnih manjina, koje su manje, da je taj iznos veći i da će funkcionisanje biti obesmisleno. Nemoguće je da je umanjenje 55%, 60%. Znači, to nije tako. Umanjenje za redovan rad je, kada se to preračuna, oko 30%. Naravno da govorim o onima koji se finansiraju na osnovu koalicionog sporazuma. Ja se uglavnom baziram na finansiranje redovnog rada stranaka nacionalne manjine.
Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune najpre zato što podržavamo što se smanjuje taj namet i što je logičnije da umesto rashodne strane budžeta gledamo poreske prihode.
Moram da naglasim da je već ranije promenjen Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije i da je u tom zakonu već došlo do ovih promena i kada pogledate detaljno rebalans, koji smo nedavno usvojili, budžet za 2014. godinu, već se u tim brojkama, kada vidite u okviru Ministarstva finansija koliko je predviđeno za finansiranje političkih stranaka, primenjuju poreski prihodi, bar što se tiče budžeta Republike Srbije. Znači, tim procentom, ranije veći, se množe poreski prihodi, a ne rashodi, već sada
Ono što smatram takođe značajnim da se spomene, o čemu je samo jedan prethodni govornik danas govorio je izborno jemstvo, jer u samom uvodnom izlaganju sam spomenula da je došlo do dosta velikih promena 2011. godine, kada je donet novi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Šta je izborno jemstvo, zašto je to dobro i zašto to može da izazove komplikacije tokom kampanje, smo svi verovatno iskusili u prethodnih nekoliko godina. Imali smo kampanje na nekoliko nivoa.
Znači, jedna od najvećih novina je uvođenje izbornog jemstva. Izborno jemstvo može da se da u obliku gotovog novca, bankarske garancije, hartije od vrednosti ili stavljanja hipoteke na nepokretnu imovinu.
Izborno jemstvo je neophodno predati u slučaju da neko učestvuje u izborima i želi da koristi novac iz javnih izvora, iz budžeta mora u istom iznosu da preda izborno jemstvo i uslov je da učesnik na izborima osvoji minimum 1% glasova, odnosno ako govorimo o strankama nacionalnih manjina, da osvoji minimum 0,2% glasova da ne bi morao da vraća novac.
Ukoliko učesnik na izborima ne osvoji ni taj minimalan broj glasova, mora da vrati novac koji je uzeo iz budžeta, što mi svakako pozdravljamo i što je dobro. Ukoliko nije u mogućnosti da vrati taj novac, onda se on naplaćuje upravo iz ove jedne vrste garancije tog izbornog jemstva.
Zašto je to dobro i zašto to sada naglašavam? Setimo se samo možda malo dalje prošlosti, kada je bilo jako puno učesnika i na parlamentarnim izborima, koji su posle zatvaranja glasačkih mesta i prebrojavanja glasova osvojili vrlo mali broj glasova. Neki su jedva osvojili 10.000 glasova, koliko je potrebno da se preda lista. Oni su svi uzimali novac iz budžeta, imali kakvu takvu kampanju. Dobro je što se uvođenjem ovog izbornog jemstva to sprečilo. Sada je manji broj učesnika. Postoje neki i koji učestvuju, a svesni su toga da im je teško da osvoje 1% glasova. Oni, recimo, sada i ne uzimaju novac iz budžeta.
Šta je još značajno što se tiče regulisanja oblasti finansiranja rada političkih stranaka, kako redovnog rada, tako i izborne kampanje? Odmah po usvajanju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kontrola finansiranja rada je sa Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije prešla upravo na ovu Agenciju za borbu protiv korupcije i, kao što svi mi svedočimo i vidimo iz prakse, upravo donošenjem ovog zakona Agencija za borbu protiv korupcije kontroliše finansiranje i može da izriče mere upozorenja političkom subjektu ukoliko u postupku kontrole utvrdi da je došlo do nekih nepravilnosti u finansiranju. Čak postoji mogućnost da se do okončanja pravosnažnog ili krivičnog, odnosno prekršajnog postupka, u određenom procentu smanji ili potpuno obustavi prenos sredstava iz javnih izvora.
Značajno je da politički subjekti imaju obavezu da dostavljaju godišnji finansijski plan, odnosno godišnji izveštaj do aprila naredne godine Agenciji za borbu protiv korupcije, koja je u obavezi da taj izveštaj objavi na svom sajtu. Ranije je postojala i obaveza da se on objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Sada se ovim izmenama i dopunama predlaže da se to briše.
U slučaju izborne kampanje politički subjekti koji učestvuju na izborima takođe imaju obavezu da svoj izveštaj dostavljaju Agenciji na vreme i Agencija, takođe, taj izveštaj objavljuje na svom sajtu.
Ovim izmenama i dopunama se menja krajni rok za donošenje tog akta o sadržaju, kako treba da izgleda izveštaj o troškovima izborne kampanje i onemogućava da se taj akt menja tokom same kampanje, što se dešavalo u prošlosti, što je otežalo sastavljanje tog izveštaja.
Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara smatra izuzetno značajnim da finansiranje političkih aktivnosti, odnosno političkih stranaka, političkih subjekata bude transparentno i dostupno javnosti. Ne bi bilo dobro da i dalje javnost kaže da je finansiranje redovnog rada, pa kako učestvuje u kampanji, pod velom tajnosti. Bitno je da kako birači, kako članstvo, tako i svi građani imaju uvid u finansiranje stranaka.
Mi podržavamo ove izmene. U danu za glasanje možete da računate na našu podršku. Hvala.
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da je izdvajanje iz bruto nacionalnog dohotka za zdravstvo u RS jedno od najnižih u Evropi. No, uprkos nasleđenim problemima iz prošlosti na polju ostvarivanja zdravstvene zaštite moram da naglasim da je za vreme prethodnog Ministarstva zdravlja i za sada vrlo kratkog mandata novog Ministarstva zdravlja urađeno dosta i da se mogu uočiti napreci.
Pošto znamo da bilo kakve reforme, pa i reforme na polju zdravstva, zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja, da je za njih potrebno vreme, da je to jedan dugotrajan proces. Nažalost, svesni smo i toga da građani i dan danas imaju dosta problema što se tiče ostvarivanja zdravstvene zaštite. Suočavaju se sa raznim problemima u zdravstvu.
Za nas, SVM je izuzetno značajno podizanje nivoa usluga u domovima zdravlja, javnim bolnicama i za nas je značajno da to jeste jedan od prioriteta Vlade RS.
Još uvek u određenim službama postoji nedostatak kadrova. Znamo da je to problem stopiranja zapošljavanja u javnim službama. U nekim službama može doći do toga da je izuzetno teško organizovati kontinuiran rad i zbog toga dolazi do čekanja usluga, a čekanje usluga izaziva veliko nezadovoljstvo upravo među onima kojima su te usluge najpotrebnije, pacijentima. Stoga smatramo da bi u bliskoj budućnosti trebalo posvetiti još veću pažnju organizovanju rada, načinu funkcionisanja zakazivanja i pružanja određenih specijalističkih dijagnostičkih pregleda.
Bilo bi dobro kada bi bilo omogućeno da osnovne dijagnostike budu dostupne u svim javnim bolnicama. Ono na šta takođe treba obratiti pažnju je da nije retkost nažalost da komunikacija među različitim ustanovama akterima bude vrlo slaba, da ne kažem loša ili ti na niskom nivou.
Da se vratim na konkretan dnevni red i dva predložena zakona. Opšte je poznato da je u prethodnom periodu došlo do razvoja kako informacionih tehnologija, komunikacionih tehnologija tako i zdravstvenih.
Razlog za donošenje novog Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji, evidencijama u oblasti zdravstva je, kao što smo to čuli i kao što je to logično u današnje vreme, da se na jedinstven način uredi ova oblast, a sve kako bi se na adekvatniji način pratilo zdravstveno stanje i zdravstvene potrebe stanovništva Republike Srbije. Radi se, bez obzira što neki misle da je to tehnički zakon, radi se izuzetno važnim fundamentalnom zakonu koji bi trebao da dovede u red oblast koja, nažalost, u proteklim godinama nije uređena.
Ovaj predlog zakona daje stručne normativne okvire za bolji i integrisaniji informacioni sistem u, nadamo se, bliskoj budućnosti, da ne moramo da čekamo do 2020. godine, to je neki krajnji rok kada bi trebale određene stvari da se urade.
Cilj je, kao što smo čuli od uvaženog ministra u uvodnom izlaganju, unapređenje planiranja i efikasnog upravljanja sistemom zdravstvene zaštite, kao i prikupljanje i obrade podataka u vezi sa zdravstvenim stanjem stanovništva i funkcionisanjem zdravstvene službe, a sve, naravno, radi racionalizacije, odnosno racionalnijeg korišćenja svih raspoloživih resursa u sistemu zdravstvene zaštite.
Opšte je poznato da je vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencija sastavni deo stručno medicinskog rada zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika, ali ono što ne smemo da zaboravimo je da su podaci o pacijentima, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije naročito osetljivi podaci o ličnosti. Upravo zbog toga zdravstvene ustanove, kako državne, tako i privatna praksa, imaju obavezu, dužni su da prikupljanje i obradu podataka o ličnosti pacijenta vrše na takav način da obezbede ostvarivanje prava, kako na privatnost, tako i na poverljivost podataka o ličnosti. Nadalje, državne ustanove, a isto tako i privatna praksa su dužni da čuvaju zdravstvenu dokumentaciju i evidencije, bilo u pismenom, elektronskom ili drugom obliku, vodeći računa da se očuva njihova upotrebna vrednost.
Ono što je značajno je da ovaj zakon konkretno određuje da po predstavku obavljanja zdravstvene delatnosti, odnosno brisanja iz registra dužni su da predaju zdravstvenu dokumentaciju i evidenciju na čuvanje arhivu. Utvrđena je i obaveza čuvanje medicinske dokumentacije i evidencije pacijenata od neovlašćenog pristupa, bilo kakvog uvida i raznoraznih zloupotreba.
Sveobuhvatnost informacija o pacijentima i o toku lečenja koje će ubuduće biti na raspolaganju zdravstvenim radnicima je izuzetno značajno, pošto bi to zaista trebalo da unapredi sam proces lečenja pacijenata i da omogući bolji kontakt između lekara, medicinskih radnika i pacijenata, odnosno trebalo bi da se poveća raspoloživo vreme za sam rad sa pacijentima, što oni očekuju i što bi trebalo da izazove veće zadovoljstvo pacijenata pruženom zdravstvenom uslugom.
Integrisani zdravstveni sistem Republike Srbije, koji se spominje u ovom zakonu, izuzetno je značajan. On bi trebao da se razvije i organizuje radi planiranja efikasnog upravljanja sistemom zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, kao i radi prikupljanja podataka koji su izuzetno značajni, a kojih nemamo dovoljno, jer nemamo realnu sliku zdravstvenog stanja i obrada istih tih podataka upravo u vezi sa zdravstvenim stanjem našeg stanovništva.
Svesni smo toga da u današnje vreme bez informacionih tehnologija ne može skoro ništa da funkcioniše. Zbog toga je značajno da taj informacioni sistem bude adekvatan i on bi trebao da obezbedi blagovremene tačne informacije od izuzetnog značaja za donošenje odluka i efikasno obavljanje aktivnosti. Razvijen integrisani zdravstveni informacioni sistem osnov je za ono što očekujemo, što se zove elektronski medicinski dosije.
Elektronski medicinski dosije predstavlja izvor podataka iz osnovne medicinske dokumentacije, koji bi trebao da se vodi isključivo u elektronskoj formi, o pacijentu i koji objedinjuje sve zdravstvene podatke od značaja za dugoročno zdravstveno stanje, kako bi lečenje pacijenata bilo uspešnije.
Predlog zakona o kojem danas raspravljamo, koje je pred nama, nadalje predviđa i knjigu evidencija koja se koristi prilikom utvrđivanja određene bolesti ili stanja, detaljnije to definišem, kao i pružanja određenih zdravstvenih usluga. Ono što ovde moram posebno pohvaliti, prvi put u naše zakonodavstvo je ušlo da se predlaže vođenje knjiga evidencija i o sumnji o zlostavljanju dece, o zlostavljanju žena, o zlostavljanju starijih. Znamo da je prethodni zakon star, ali značajno je da su ove kategorije spomenute i da se vodilo računa o njima u ovom predlogu.
Propisana je obaveza zdravstvenih ustanova, privatne prakse i drugih pravnih lica da na osnovu zdravstvene dokumentacije i evidencija koje vode sačinjavaju kako individualne, tako i zbirne izveštaje koje predaju nadležnom zavodu, odnosno Institutu za javno zdravlje, a isto tako i RFZO. Propisana je obaveza vođenja registra lica obolelih od bolesti ili raznih stanja od većeg javno-zdravstvenog značaja. Zanimljivo je da je u ovom delu propisana obaveza i vođenja registra, između ostalog, i za ona lica koja su u programu biomedicinske potpomognute oplodnje, što je od velikog značaja kada znamo da nažalost broj stanovnika Srbije, pa tako i Vojvodine, cele zemlje konstantno opada, da imamo problem sa natalitetom, a na osnovu statističkih podataka smo svesni da skoro svaki sedmi ili osmi par u Srbiji ima problema sa sterilitetom.
Zavod za javno zdravlje treba da objedini podatke iz spomenutih individualnih i zbirnih izveštaja koje dostavljaju nadležni zavodi, odnosno instituti za javno zdravlje i da formira odgovarajuće baze podataka. Pored toga što je dužan da ove objedinjene izveštaje dostavi Ministarstvu zdravlja, dužan je i da ih da na uvid javnosti. Javnost treba da bude informisana o tome.
U nekoliko narednih minuta ću se bazirati na drugi predlog zakona, to su zapravo izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju koje se, kao što smo čuli, odnose na smanjenje broja članova kako u pravnom, tako i u nadzornom odboru RFZO. Juče smo na Odboru za zdravlje čuli od uvaženog direktora da je mandat Upravnog odbora istekao i da je zbog toga značajno da što pre donesemo ove izmene, da bi se oni birali na osnovu novog zakona, odnosno manje njih. Smanjuje se broj članova Upravnog odbora i ovo je na sličan način završeno, odnosno promenjeno i u slučaju Republičkog fonda PIO. Dobro je što će na ovaj način doći do racionalizacije sredstava, zapravo ostvariće se ušteda na finansijskom planu Fonda.
Predložene izmene zapravo treba da doprinesu tome da se unapredi rad samog RFZO, koji je izuzetno značajan faktor u donošenju odluka za funkcionisanje sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja i efikasan rad RFZO bi trebalo da doprinese tome da svim osiguranim licima pod jednakim uslovima se omogući ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu i drugih prava i zdravstvenog osiguranja.
U svakom slučaju, smatramo da je podizanje dostupnosti kvaliteta zdravstvene zaštite aktivno učešće samih građana u brizi zdravstvenom zdravlju, pre svega u smislu njihove potpune informisanosti o tome, određene slobode izbora, stepen odlučivanja uticaja na sopstveni tretman od izuzetne važnosti i značaja. Prevencija koja predstavlja prvi korak za uspešno lečenje pojedinih bolesti je takođe neophodna. S toga je vrlo značajno da zdravstvene ustanove ne gube iz vida da imaju obavezu i sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi, javnosti, obezbeđivanja zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima. Pacijenti imaju pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja sopstvenog zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkivanja bolesti.
Da zaključim, poslanička grupa SVM svakako podržava dugoročno strateško planiranje, sistemsko rešavanje stvari i ovaj predlog zakona je jedna od takvih, s toga podržavamo vaše napore, gospodine ministre, i napore Ministarstva zdravlja u donošenju ova dva predložena zakona. Stanovišta smo da u budućnosti možda još efikasnije i energičnije treba da donesete i ostale neophodne zakone, ali da radimo na tome da se oni i sprovode u praksi i da se radi i na kažnjavanju nesprovođenja zakona u praksi.
Zaista vam se zahvaljujem na pažnji. Nadam se da ćete u budućnosti, kako vi, tako zajedno, uspeti da rešimo još mnoge probleme u zdravstvu. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Ovde neću pričati kao stručnjak. Pričaću kao majka bebe od devet i po meseci, koja doji i radi, čiji suprug je na odsustvu radi nege deteta. Ono što je problem pitanja porodilja, trudnica u ovoj zemlji je da se vrlo često politizuje. Ne želim da ulazim u dalje političke rasprave, ali svi znamo da Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje deteta do godinu dana, ako je moguće do dve godine sa komplementarnom hranom. Svi mi, odnosno majke znaju da se bebi polako, sa pet, šest meseci uvodi druga vrsta hrane, ako je beba, kao npr. moje dete, od devet i po meseci, ona doji samo ujutru i samo uveče. Idealno bi bilo kada bi sve majke imale priliku da svoju decu hrane majčinim mlekom dokle god je to moguće, ali molim vas da to ne zloupotrebljavamo.
Prošle godine smo ovde doneli izmene i dopune Zakona o radu, kojim smo obezbedili majkama pauze za dojenje, jednu ili više pauza u toku dana, ukoliko se vrati na posao pre isteka ovih godinu dana na koje ima pravo da bude sa svojom bebom.
Sa druge strane, ovim izmenama i dopunama uvodimo nešto novo, kao što je uvaženi ministar rekao da se i njima obezbeđuje zaštita o radu, znači toj kategoriji dojilja, ali vas zaista molim da tu temu ne zloupotrebljavamo. Znamo da je aktuelna kampanja „Pravo bravo za mamu“ koju je većina nas podržala i nadamo se da ćemo uspeti da promenimo ovaj Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Nama su svima puna usta priče o natalitetu, a kada treba nešto konkretno uraditi, onda to koristimo za politička prepucavanja. Zaista apelujem da poboljšamo život tih majki i da možda razmišljamo u tom pravcu, što je jedna od preporuka Evropske komisije, da očeve više motivišemo na to da koriste odsustvo radi nege deteta, kao što sam na početku spomenula. Moj suprug je na tom odsustvu i on je od prilike jedan od 1% muškaraca koji to koristi u Srbiji. trebali bi da razmišljamo o tome da uvedemo isključivo pravo. To znači da ne nudimo samo mogućnost muškarcima za to, već da oni imaju, postoji period od dva, tri meseca koji će moći očevi da koriste. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, želela bih svoje izlaganje da počnem sa konstatacijom da predložene izmene i dopune Zakona o radu nisu tako drastične, kao što se o tome u javnosti špekulisalo u proteklih nekoliko nedelja i očigledno je da je ovaj predlog izbalansiran, jer kao što vidimo ni poslodavci ni sindikati, radnici nisu sa njime u potpunosti zadovoljni, što složićete se nije bilo ni moguće. Ono što je za nas značajno je da ovaj predlog nije u suprotnosti sa interesima zaposlenih.
Ovim izmenama i dopunama Zakona o radu se u najvećem delu tih izmena preciziraju pojedine odredbe trenutno važećeg aktuelnog Zakona o radu, koje su se do sada u proteklih nekoliko godina, od kada je u primeni, različito tumačile i primenjivale, uglavnom od strane poslodavaca.
Jasno je da je unapređenje zakonodavnog okvira da bi ono trebalo pored ostalih mera Vlade, ipak je to zakon koji očekujemo, oni bi trebali da doprinesu povećanju domaćih stranih investicija u privredu, povećanju zaposlenosti, smanjenju sive ekonomije, odnosno rada na crno, kao i privrednom rastu.
Mi u poslaničkom klubu Saveza vojvođanskih Mađara se nadamo da će ove izmene i dopune biti dovoljne. Jedno je sigurno, cilj je da se obezbedi stvaranje povoljne privredne klime i mogućnost otvaranja novih radnih mesta.
Spomenula bih samo nekoliko konkretnih primera iz Predloga izmena i dopuna Zakona o radu. Ovim novim Predlogom zakona, kao što smo čuli iz izlaganja uvaženog gospodina ministra, poslodavac se obavezuje, ovo nije postojalo u prošlosti da ugovor o radu ili njegovu kopiju drži upravo na mestu rada, odnosno tamo gde zaposleni radi. Ovo je jako značajno sa dva aspekta. Jedan aspekat je sa stanovišta zaposlenog, upravo da bi se izbeglo ono što smo mi svesni da se dešavalo u budućnosti, konkretno kada je naišla inspekcija rada koja je tražila na uvid ugovor o radu, onda su poslodavci koristili izgovor da taj ugovor o radu i njegova kopija se ne nalaze ovde na mestu rada i dobijali su određeni rok da upravo taj ugovor o radu i njegovu kopiju daju na uvid inspektoru rada. Onda se ne retko dešavalo da su oni retroaktivno zaključivali sa nekim ranijim datumom taj ugovor o radu, pa njega ili njegovu kopiju dali na uvid.
Sa druge strane, ove izmene su značajne i sa stanovišta države, jer će se na ovaj način u praksi olakšati spomenutim inspektorima rada da utvrde da li lica koja su zatečena kod poslodavca zaista imaju urednu dokumentaciju.
U praksi su vrlo značajna ovlašćena i mogućnosti inspektora rada i nadamo se da će to zaživeti i na terenu u vršenju inspekcijskog nadzora. Njihove mogućnosti i ovlašćenja su između ostalih uvid u opšte pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju, utvrđivanje identiteta lica i uzimanje izjava, kako od poslodavaca, odgovornih lica, tako i zaposlenih i drugih lica koja se zateknu kod poslodavca na mestu rada i ono što je izuzetno bitno je vršenje kontrole da li je izvršena prijava na obavezno socijalno osiguranje, a sve radi smanjenja sive ekonomije, odnosno sprečavanja rada na crno.
Jedna od, s jedne strane, kritikovanih novina i najčešće spominjanih novina je i produženje roka za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme sa do sada maksimalnih 12 meseci na 24 meseca, što je sa druge strane i po nama zapravo pozitivno i pozitivno iz ugla zaposlenih, jer oni će na ovaj način imati duže izvesnosti svog statusa, duži vremenski period.
Nažalost, opšte poznata je činjenica da su se do sada u praksi najčešće ti ugovori na određeno vreme zaključivali na maksimalnih godinu dana. Posle godinu dana se pravila pauza, došlo je do prekida radnog odnosa, pa su se zaključivale neke druge vrste ugovora. Svi znamo da se, nažalost, to dešavalo.
Prema ovom predlogu, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi i na duže od 24 meseca, kao što smo čuli, to može da bude na najduže 36 meseci, ako se radi o novoosnovanom poslodavcu, preduzeću, koji je mlađi, odnosno njegov upis je svežiji od godinu dana, odnosno ako se radi o nezaposlenom kome je do ispunjenja uslova za starosnu penziju ostalo najviše pet godina, najduže na taj period od pet godina, mi smatramo da je ovo dobro, najpre zbog olakšavanja zapošljavanja, takozvanog teže zapošljivih kategorija lica verujte starijih od 55 godina, ali dobro je i što novoosnovana preduzeća dobijaju mogućnost da dok nisu u mogućnosti da zaključivaju ugovor na neodređeno vreme, znači tri godine, zaključuju ugovore na određeno vreme.
Rad sa nepunim radnim vremenom je takođe dobra stvar, najpre zbog fleksibilnog oblika ovog rada i što pogoduje onima koji na primer zbog porodičnih obaveza ne mogu da rade puno radno vreme.
Mi u Savezu vojvođanskih Mađara smatramo da treba da se stvore povoljni uslovi da ljude koji imaju više dece, za one koji imaju malu decu. Rad na daljinu ili rad kod kuće je takođe jedan od fleksibilnih oblika rada i složićete se da razvoj informacionih tehnologija ovaj vid rada u budućnosti čini zapravo neminovnim.
Klizno radno vreme je takođe dobro i povoljno sa stanovišta zaposlenih roditelja sa decom. Rad od kuće ili ti na daljinu je dobro kako zbog smanjenja troškova, povećanja produktivnosti, a tako i zbog udobnije, konfornije organizacije radnog vremena zaposlenog.
Malo se pričalo o tome u javnosti da se ovim predlogom zaključivanje ugovora o radu za obavljanje poslova kućnog, pomoćnog osoblja ukida između supružnika, odnosno krvnih i tazbinskih srodnika do određenog stepena srodstva. Nama je jasno da je do ovoga moralo da dođe, upravo, nažalost, zbog zloupotreba i izigravanja zakona. Dešavalo se u praksi, ne retko, da su određeni pojedinci zaključivali zapravo fiktivne ugovore sa svojim suprugama sa ogromnim nerealnim platama, pa je onda država bila u obavezi da samo nekoliko meseci recimo pre odlaska na porodiljsko odsustvo da isplaćuje nerealno visoku naknadu za porodiljsko odsustvo tim suprugama.
Ono što bih želela još da spomenem i da pohvalim je da zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio svoje pravo na godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta ili posebne nege deteta, ima pravo da taj godišnji odmor iskoristi sledeće godine do 30. juna.
Kada sam se već dotakla pitanja trudnica i porodilja, želela bih da naglasim da po ovom pitanju su sledeće odredbe od izuzetnog značaja. Kao što smo čuli, trudnice odnosno porodilje, sada već i majke koje doje svoju decu, ne moraju da obavljaju poslove koje su po procenama nadležnog organa štetni za zdravlje kako majke, tako i deteta, odnosno ako postoji procena da postoji realna opasnost za zdravlje majke ili deteta. Po ovom predlogu se predlaže da se proširi ta zdravstvena zaštita te zaposlene i koja doji svoje dete.
Zanimljiv je ovaj predlog člana, u slučaju da poslodavac ne može da obezbedi, nije u mogućnosti da obezbedi propisanu zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu, dužan je da toj doilji obezbedi obavljanje drugih odgovarajućih poslova, a ukoliko takvih poslova nema, treba da je uputi na plaćeno odsustvo.
Ono što je spomenuto i što je takođe dobro, prvi put se uvodi, da zaposlena tokom trudnoće ima pravo na plaćeno odsustvo dok ode na lekarski pregled vezan za trudnoću i ova izmena je u potpunosti u skladu sa Konvencijom međunarodne organizacije rada o zaštiti materinstva.
Podsetila bih sve nas i na izmene ovog zakona koji smo doneli prošle godine, vezan je za ovu temu. Dakle, ništav je otkaz ugovora o radu, to se sada precizira, ako na dan donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu su poslodavcu bile poznate okolnosti o trudnoći, porodiljskom odsustvu, rada radi nege deteta i posebne nege deteta ili ukoliko zaposleni u roku od 30 dana od prestanka radnog odnosa obavesti poslodavca o postojanju ovih istih razloga i, kao i izmena koju smo doneli, prava dojiljama jednim ili višednevnih pauza, odnosno na skraćenje radnog vremena radi mogućnosti da doji svoje dete.
Smatramo da je zaštita materinstva zaposlenih žena jedno od osnovnih pitanja, koje se tiče celog društva i za njih je značajno da posle porodiljskog odsustva mogu da se vrate na isto radno mesto, ako ne baš na isto onda na odgovarajuće, adekvatno radno mesto sa istom platom.
Za preostalo vreme moram da se osvrnem i na drugi predlog zakona - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom sistemu.
Za SVM je naravno obezbeđivanje apsolutnog životnog standarda i održavanje relativno životnog standarda penzionera od izuzetnog značaja.
Moram da kažem i da su kontroverzne i polemike oko penzijskog sistema upravo vezane za državni penzioni sistem, koji se razlikuje od zemlje do zemlje. Znači, nije kod svih isto. Najveće razlike se tiču upravo tih elemenata penzionog sistema, kao što su način finansiranja, vrste penzija i upravljanje.
U Srbiji, kao što je poznato, je aktuelno tekuće finansiranje penzije ili na engleskom - pay as you go, što bi značilo da trenutne generacije zaposlenih iz njihovih doprinosa se finansiraju penzije sadašnjih penzionera i samim tim trenutni zaposleni stiču pravo da njihove penzije budu finansirane iz doprinosa nekih budućih generacija.
Naravno, ovaj sistem je bio dobar dok je bio relativno mnogo zaposlenih i relativno malo korisnika penzija, ali u poslednjih nekoliko godina je došlo do usporenog ekonomskog rasta i do povećanja nezaposlenosti. Samim tim, promenila se i demografska struktura stanovništva. Stanovništvo je sve starije. Nažalost, ima sve manje zaposlenih i došlo je do krize ovog sistema, pa ni država, ni poslodavci nisu bili u mogućnosti da ispoštuju svoje obaveze.
Osnovno pitanje za opstanak penzijskog sistema, za dalje normalno funkcionisanje su upravo ti delovi o kojima se radi u ovim izmenama i dopunama, a to su uslovi sticanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, uvođenje prava na prevremenu starosnu penziju i traženje uvođenja umanjenja penzija ukoliko neko želi ranije da ode u penziju, staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem i za nas izuzetno značajan status osiguranika poljoprivrednika.
Kao što znamo, Vlada je započela reformu penzionog sistema. Znači, neke prošle Vlade su to započele još početkom 2000-ih godina. Tada je došlo do jednokratnog povećanja starosne granice za tri godine, tako da je tada iznosilo 63 godine za muškarce i 58 godina za žene. Godine 2003. je restriktivnije definisan pojam invalidnosti. Godine 2005. je ponovo došlo do izmena postupnog podizanja uslova za sticanje prava na starosnu i porodičnu penziju za dve godine, sukcesivno od 2008. do 2011. godine. Starosna granica se već tada podigla za muškarce za 65 godina života i za žene na 60.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom sistemu iz 2011. godine propisano je, između ostalog, postupno podizanja uslova za sticanje prava na starosnu i porodičnu penziju ponovo za tri godine i tada je staž osiguranja za žene podignut na 38 godina, koji sada ne diramo, počev od 2011. do 2022. godine. Tada je promenjena definicija osiguranika poljoprivrednika, prema kojoj su obavezno osigurani svi poljoprivrednici koji imaju više od pola hektara zemlje koji nisu korisnici penzija ili na školovanju.
Moram naglasiti da su ove spomenute reforme donekle poboljšale situaciju, dale određene rezultate, ali složićemo se da bi finansijski pokazatelji bili mnogo bolji da je bila efikasnija kontrola i naplata tih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. U svakom slučaju, sada je već jasno da ove reforme nisu bile dovoljne i da je neophodno da dođe do novih. Upravo zbog toga se na dnevnom redu nalaze ove izmene i dopune zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju.
One obuhvataju podizanje uslova za sticanje prava na starosnu penziju za žene, sukcesivno sa 60 na 63 godine, pa sa 63 na 65 godina. Od 1. januara sledeće godine će se primenjivati ovaj zakon. Znači, od 2015. do 2020. godine će se ovaj uslov povećavati za pola godine, šest meseci godišnje, tako da će 2020. godine iznositi 63, a od 2021. do 2032. godine će se godišnje povećavati za dva mesec i s toga će iznosi 2032. godine 65 godina.
Uslovi za odlazak u starosnu penziju između muškaraca i žene se zapravo izjednačavaju za 18 godina, 2032. godine.
Uvođenje prava na prevremenu starosnu penziju i utvrđivanje trajnog umanjenja iznosa prevremene starosne penzije za svaki mesec ranijeg odlaska u penziju pre navršenja starosne granice. Sledeća izmena je takođe značajna, isključivanje iz beneficiranog staža zaposlenog koji rade na administrativno-tehničkim poslovima, odnosno radnim mestima, što je zapravo suština beneficiranog staža, jer njihovo zdravlje nikako nije ugroženo.
Za SVM jedno od najznačajnijeg je preciziranje definicije za određene kategorije osiguranika, konkretno za osiguranike poljoprivrednike. Uvođenjem instituta prevremenog penzionisanja, odnosno uvođenjem tzv. penala, postepeni pooštravanjem uslova za odlazak u prevremenu starosnu penziju se očekuje da će se verovatno smanjiti broj tih ljudi koji ranije odlaze u penziju.
Kao što sam spomenula, isključuju se iz beneficiranog staža oni zaposleni kod kojih objektivno ne postoji realna opasnost po njihov život ili zdravlje, to je zaista svrha tog beneficiranog staža. Tu se još uvode pooštravanja. Znači, ljudi koji rade na radnim mestima na kojima se osiguranje računa sa uvećanim trajanjem moraju da rade na tim radnim mestima da provedu minimum dve trećine svog radnog veka.
Kao što sam spomenula, za nas je jedna od najznačajnijih novina da se vraća definicija osiguranika poljoprivrednika iz 2003. godine, jer ovom iz 2011. godine je rečeno da svi članovi poljoprivrednog domaćinstva su da uplaćuju doprinos. Složićete se da je nemoguće da svi članovi poljoprivrednog domaćinstva uplaćuju doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje. Prema tome, ovim izmenama i dopunama se finansijski olakšava izvršavanje obaveze uplate doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje članovima poljoprivrednih domaćinstava. O tome će moj kolega Arpad Fremond malo kasnije detaljnije pričati.
Mi pozdravljamo što se izmenama i dopunama jednog člana ovog zakona rešava pola problema poljoprivrednika, s kojima se trenutno suočavaju na terenu. Znači, sada samo jedna osoba je u obavezi da plaća doprinose.
Što se tiče drugog dela njihovog problema, vezano za doprinose za obavezno socijalno osiguranje, smatramo da je tu ključna reč srazmernost, ali, kao što sam spomenula, o tome će moj kolega pričati kasnije.
Očekujemo da se u budućnosti formira jedna radna grupa koja bi mogla da se bavi ovim pitanjem. Ono što takođe podržavamo je da će se u budućnosti zaposlenoj koja rodi jedno dete dodavati pola godine staža osiguranja ili ona koja ima dvoje godinu dana. Do sada je u ovom zakonu postojala mogućnost da zaposlena koja ima troje dece to bude dve godine. Jedini problem je što će se ovo primenjivati za 18 godina.
Savez vojvođanskih Mađara smatra da predložene izmene i dopune Zakona o radu nisu tako drastične, nisu u suprotnosti sa interesima zaposlenih. Nadamo se da će zaista dovesti do podsticaja investicija, privrednom rastu i povećanju zaposlenosti.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o penzijsko-invalidskom sistemu, nadamo se da će u budućnosti uspeti da obezbedi finansijski održiv sistem i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati ove predloge. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše viđenje najpre Zakona o zaštiti potrošača.
Čuli smo zašto je potrebno donošenje potpuno novog Zakona o zaštiti potrošača sa pravnog aspekta, a zašto je to potrebno realnog života je to zbog toga što smo svi mi i svi građani Republike Srbije skoro svakodnevno u ulozi potrošača i za sve nas i za sve njih je od izuzetnog značaja da se zaštite njihova prava.
Čuli so i to iz izlaganja gospodina ministra, a i vidimo u praksi, da je postalo jasno da su sankcije koje su bile u trenutno važećem postojećem zakonu iz 2010. godine, postale za, mogu tako da se izrazim, nesavesne trgovce, neadekvatne i nedovoljne, vrlo često.
Ono što je možda najveći problem da se trenutni nadzor tržišta nalazi u ingerenciji više institucija. Sami potrošači u praksi imaju problem da ne znaju ni kome da se obrate, kada smatraju da treba da se zaštite njihova prava.
Činjenica da je vrlo slab sistem alternativnog rešavanja sporova, to smo čuli, i to bi trebalo, odnosno dovodi do toga da se potrošači sudskim putem, da idu na sud, ali to je izuzetno skupo, dugotrajno, neadekvatno, pa na kraju oni odustanu.
Ono na šta bih želela sve vas da podsetim na samom početku izlaganja, je da je moj uvaženi kolega, gospodin Zoltan Pek, još sredinom prošle godine, tačnije krajem maja 2013. godine, kada smo ovde prilikom dana za odgovaranje na poslanička pitanja u vezi aktuelne teme, pričali o vrlo teškoj ekonomskoj situaciji, on je tada u ime poslaničke grupe SVM, postavio pitanje vezano za zaštitu potrošača i pažnju svih je upravo postavio na to pitanje, na neadekvatan kvalitet proizvoda, i na to da su naše prodavnice, butici, ako pričamo o obući, odeći, na žalost i hrani, ali samo da se vratimo obući, odeći, one su pune nekvalitetnih proizvoda, ne kažem kineske robe, i on je to vrlo slikovito tada rekao u postavljanju pitanja, da se dešava da građani koji su u izuzetno teškoj socijalnoj situaciji kupe jeftino obuću i prilikom prve kiše za mesec dva se ta obuća raspadne i da na tome treba da radimo. Da se obezbedi određeni kvalitet, poštovanje standarda kvaliteta, jer možda građani misle da je jeftin proizvod adekvatan za njih, ali ovo ne znači jeftin proizvod.
Čuli smo u uvodnom izlaganju da je jedan od najvećih problema primene ovog zakona u praksi upravo nepostojanje funkcionalnog institucionalnog okvira kao i vrlo slaba koordinacija tela koji su zaduženi za zaštitu prava potrošača i njihovog rada. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama u proteklih nekoliko, tačnije protekle dve godine, se upravo naglašava da je donet Zakon o zaštiti potrošača 2010. godine, dobar, i da normativno on obezbeđuje prava potrošača.
Međutim, zbog neodgovarajućeg mehanizma za zaštitu i sprovođenja potrošačkog prava u praksi, sprečeno je ostvarivanje ovih prava. Znači, ono što je na osnovu istraživanja ohrabrujuće i pozitivno jeste da postoji povećana svest samih građana, koja potrošača u njihovim pravima, ali je veliki problem pristupa sudovima od njihove strane, usled neefikasnosti i vrlo visokih troškova, koje sudski postupci za sobom povlače. Znamo da su potrošački sporovi uglavnom sporovi izuzetno male vrednosti.
Dakle, sudska zaštita predstavlja komplikovanu praksu. Ono što je dobro i što ovaj predlog zakona o zaštiti potrošača, o kome danas raspravljamo je da se sada nudi širi opseg vršenja nadzora inspekcijskim organima i značajno je da se unapređuje vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.
Podsetila bih sve nas na činjenicu da je nivo blagostanja samih potrošača, usko povezan, ako to mogu da kažem, sa zaštitom konkurencije, i izuzetno je značajno da je u cilju zaštite konkurencije bitno da prava potrošača i interesi potrošača, budu stavljeni na prvo mesto.
Cilj donošenja zakona o potrošačima je, da im budu zaštićena prava. Koja su to prava. To su osnovna prava potrošača, pravo na zadovaljavanje osnovnih potreba, pravo na njihovu bezbednost i potrebno je da se osećaju bezbedno na tržištu, da imaju pravo na slobodan izbor proizvoda, pa i usluga, pravo na obaveštenost, na pravnu zaštitu i slična prava.
Jedan od razloga donošenja ovog novog zakona je i osnivanje tela za rešavanje potrošačkih sporova vansudskim putem, što je značajno i trebalo bi da obezbedi delotvornije i bolje sprovođenje zakonskih rešenja.
Poslanički klub SVM naglašava i podržava potpuno usklađivanje prava sa EU. Propisivanje posebnog postupka za kolektivnu zaštitu potrošača, omogućiće se brzo, nadamo se brže i delotvornije sprečavanje nepoštene poslovne prakse i nepravičnih ugovornih odredaba, kao što smo čuli od gospodina ministra.
Trebalo bi da se da veći značaj udruženjima i savezima za zaštitu potrošača. Nekoliko prethodnih govornika je spomenulo da je prvi nivo koji donosi ovaj zakon, upravo uvođenje tog nacionalnog registra potrošačkih prigovora da bi se prikupili prigovori potrošača koji su zaista pravi izvor informacija.
Uvaženi gospodin ministar kada je obrazlagao zakon, nije lako pričati o tri predloga zakona za kratko vreme, nije govorio samo o novinama i nije govorio o ugovoru posredstvom komunikacija na daljinu, odnosno vrlo kratko vezano za rokove. Naravno, sa stanovišta potrošača dobro je kupovati na daljinu, jer to znači da potrošač ne treba da ide kod trgovca, već kupovinu obavlja brzo i lako. Sa druge strane, prodaja izvan poslovnih prostorija trgovca može da bude vrlo napadna i neprijatna za potrošače, jer smo verovatno svi mi imali iskustva sa trgovačkim putnicima koji toliko insistiraju na kupovini proizvoda, da potrošač ne zna na koji način da se odbrani od njih, a na kraju možda kupuje i nešto što mu ne treba, za šta nema potrebe. Značajno je da se ovo promeni, odnosno da se olakša situacija potrošača.
Verovatno svi imaju iskustva, pa i građani da konstantno zvone telefoni dobijamo mejlove sa različitim ponudama, ono što u zakonu piše da kada neko putem telefona ili nekih sličnih kanala komunikacije, pokušava da dođe do potrošača, obavezan je da se prilikom predstavljanja da se predstavi i da kaže zašto telefonira, i to je isključivo zbog kupoprodaje, a ukoliko potrošač ne želi da učestvuje u tome, može da prekine taj razgovor.
Vratila bih se malo evropskom pravu. U evropskom pravu se vremenom ustanovilo pravo potrošača na period za predomišljanje i to je zapravo period tokom koga potrošač može bez nekih sankcija ili bez obrazloženja da odustane od ugovora.
Povraćaj robe trgovcu u ovom zakonskom roku se smatra, zapravo, blagovremenom izjavom o odustanku od ugovora.
Pričalo se ovde i o nedostatku saobraznosti. Nedostatak saobraznosti, kako ugovora ovog kupoprodaje roba ili usluga, je kada ta roba ili usluga nisu adekvatnog kvaliteta, ne odgovaraju nameni zbog koga je potrošač nabavio.
Možda jedna od najznačajnijih i najpozitivnijih novina ovog zakona, koju svakako SM podržava, je da je uvedeno da do prvih šest meseci potrošač može da bira između zahteva da se nesabraznost te robe otkloni zamenom ili odgovarajućim umanjenjem cene ili jednostavno da izjavi da raskida ugovor. Znači, ukoliko se to desi u prvih šest meseci kupovine robe, potrošač ne mora da čeka da se ona popravi. Ostavljena je minimalna mogućnost samo ako se izričito saglasi potrošač sa tim da dođe do popravke, ali značajno je da ga sada zakon ne tera na to da čeka te popravke kojima nekada nikada kraja.
Ono što je negativno i što je praksa pokazala da takođe i ti, kako smo ih nazvali, nesavesni trgovci zloupotrebljavaju i rok za reklamacije. Zaista nije bilo potrebe, a vrlo se dešavalo da se iskoristi taj maksimalni rok od 15 dana da bi odgovorili na reklamacije. Dobro je što se sada ovim novim zakonom smanjuje taj rok za reklamacije sa 15 na osam dana.
Ono što takođe nije spomenuto, a značajno je da se dešava, da se vrlo često kupuje polovna roba. Kod kupovine polovne robe potrošač može da bira između opravke ili zamene, a kada to nije moguće, znači ni opravka ni zamena tog proizvoda, odnosno robe, potrošač ima pravo ili na sniženje cene ili na raskid ugovora.
Ono na šta se ovaj zakon odnosi i sa čime se svi suočava su i usluge od opšteg ekonomskog interesa. To su usluge elektronske komunikacije, distribucije snabdevanja električnom energijom, gasom, toplotnom energijom, snabdevanje pijaćom vodom i prevoz putnika u javom prevozu.
Značajno je da svi imaju pravo na redovno obezbeđivanje ovih usluga od opšteg interesa i dostupnost i pristupačnost ovih usluga je jednostavno neophodna za normalan život.
Upravo zbog toga ovde ima najviše prigovora i vrlo su često. Zbog toga je značajno da ovaj zakon propisuje da trgovci koji pružaju usluge od ekonomskog interesa, oni su dužni da formiraju komisije za rešavanje reklamacija potrošača i da u sastavu ovih komisija moraju da budu i predstavnici evidentiranih udruženja i saveza. Znamo šta se dešavalo u prošlosti sa računima za električnu energiju, a i sada se dosta u određenim lokalnim samoupravama, npr. u Zrenjaninu, u gradu iz kog dolazim, priča i o novom načinu naplate toplotne energije. To izaziva i strah građana zato što postoje neke priče da će ti računi biti zimi za nekoliko hiljada dinara više nego što su trenutno, ako ne i dva, tri puta veći, a u toku letnjih meseci, kada nije grejna sezona, da će oni ostati skoro isti kao sada ili će se samo prepoloviti.
Zbog toga je značajno da ovaj predlog zakona spominje i građane koji su u teškoj socijalnoj situaciji i ostavlja ministru da se nađe adekvatan način da i oni dobiju i toplotnu energiju i gas i električnu energiju, elektronske komunikacije, sve što je neophodno danas za normalna život.
Poslednja ili pretposlednja misao koju bih još ovde želela da iznesem u ime poslaničke grupe SVM se odnosi na zaštitu potrošača, o ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanja, pošto je ovo takođe značajno i vrlo aktuelno u letnjim mesecima, a i u okviru ove glave predloženog zakona i posebna prava učenika, odnosno studenata koji borave u inostranstvu i koji su smešteni kod porodica.
Dobro je da sve više dece ima prilike da uči o kulturi drugih zemalja i da uči jezik. Značajno je da se oni posle vrate ovde i da m ovde obezbedimo posao. Dobro je da ovaj zakon naglašava da ti domaćini treba da ih tretiraju kao goste svoje dece i da im pomognu da nauče i kulture i običaje te druge zemlje gde se nalaze.
Što se tiče turističkih putovanja, neko bi pitao zašto je to značajno i zašto baš mora sa strane potrošača, kupca te usluge da bude ispoštovano sve što piše u tom ugovoru. To je zbog toga što neki građani zaista tokom cele godine vrlo teško i naporno rade za vrlo male plate i onda izdvoje sebi turističko putovanje od sedam, deset ili petnaest dana i ako već plate uslugu pogleda na more ili adekvatnog smeštaja sa klimom itd, značajno je da to bude ispoštovano i zbog toga je bitno da ovaj predlog zakona naglašava da, ukoliko te ponuđene usluge nisu ispoštovane, oni imaju pravo,ukoliko dobiju alternativnu ponudu, da tu ponudu prihvate, ukoliko je ona veće vrednosti, možete da doplatite, ukoliko je manje vrednosti, da dobiju naknadno razliku u ceni, ali ukoliko nisu zadovoljni, treća mogućnost je da zahtevaju vraćanje celokupnog iznosa koji su organizatoru platili po osnovu ugovora.
Za delimično izvršenje ugovorne obaveze organizatora ili docnje, odnosno kašnjenja, potrošač ima pravo da zahteva vraćanje svega onoga što je platio organizatoru i, što je jako bitno, može da zahteva i naknadu štete ukoliko je nezadovoljan.
Svakako, pozdravljamo sankcionisanje poslovanje organizatora koji potpuno ignoriše primedbe potrošača.
Pre završnih odredaba ovog predloga zakona je naglašeno da zaštita potrošača ne može da bude adekvatna ukoliko se ona vrši samo na centralnom nivou, već da i autonomna pokrajna i jedinice lokalne samouprave moraju da budu uključene u ovaj posao, da budu aktivne i da štite prava i interese potrošača.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti potrošača, sveobuhvatno, ovaj zakon o zaštiti potrošača je preduslov za jačanje prava i interesa potrošača, ali, ono što je još značajnije, neophodna je efikasna primena ovog zakona i to je upravo jedan od načina da se pokrene konkurencija, inovacije i privredni rast. Ovo je razlog zašto poslanička grupa SVM podržava ovaj predlog.
Što se tiče ostale dve izmene i dopune zakona, podržavamo ih, naravno, ali bih naglasila samo u rečenici i po da Predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama je neophodan najpre zbog usklađivanja sa odlukom Ustanog suda. Dobro je što je to sada stiglo do nas i zbog eliminacije diskriminacije. U XXI veku zaista moramo još bržim koracima da idemo ka digitalizaciji. Znamo da sada za ovo nisu još obezbeđena sredstva, ali da se to planira za budžet za 2015. godinu. Zahvaljujem na pažnji.
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime SVM iznesem naše viđenje o Konvenciji o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, tzv. CEDAW konvenciji.
Ova Konvencija je usvojena još davane 1979. godine, a stupila je na snagu 1981. godine. Njenim odredbama utvrđena je ravnopravnost muškaraca i žena na svim poljima, odnosno u pogledu njihovih prava, kako ekonomskih, kulturnih, društvenih, socijalnih, političkih prava. Naravno, ono što je bitno, određene su i mere za nadzor nad ostvarivanjem ravnopravnosti muškaraca i žena u ovim spomenutim oblastima.
Ova Konvencija je definitivno prvi međunarodno pravni instrument, koja obezbeđuje ravnopravnost muškaraca i žena. Uz ovu Konvenciju je 1999. godine donet i Opcioni protokol koji je stupio na snagu krajem 2000. godine.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je Konvenciju ratifikovala odmah, vrlo rano, već 1981. godine, a Republika Srbija, kao sukcesor svih prethodnih država, je nasledila ove obaveze od 2001. godine, a Opcionog protokola od 2002. godine. Toliko o istoriji.
Šta to znači? Republika Srbija ima obavezu da dostavlja periodične izveštaje Komitetu za eliminaciju diskriminacije žena o njenoj primeni. Već smo podneli Prvi, Drugi i Treći periodični izveštaj. Ono što je sveže je da je Republika Srbija, kao država članica, prošle godine, znači u julu 2013. godine, u Ženevi, podnela Drugi i Treći periodični izveštaj o primeni CEDAW konvencije za period njene primene od 2007. do 2009. godine.
Nakon razmatranja ovog periodičnog izveštaja, kao i odgovora na dodatna pitanja, koje su pružili članovi naše delegacije, Komitet za eliminaciju diskriminacije žena je doneo zaključna zapažanja. To je značajno zato što Republika Srbija, kao članica ove Konvencije, do podnošenja sledećeg periodičnog izveštaja, koji se očekuje negde na leto u julu 2017. godine, je u obavezi da se pridržava ovih zaključnih zapažanja, kao i konkretnih preporuka spomenutog Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena.
Komitet, između ostalog, podstiče državu članicu, Republiku Srbiju, da što pre prihvati izmene i dopune člana 20. stav 1. Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena. Ovaj Amandman je upravo to o čemu raspravljamo danas i koji ćemo da usvojimo ovih dana, što SVM podržava.
Ovaj Amandman je tehničke prirode i odnosi se na vreme sastajanja Komiteta, odnosno ide u pravcu toga da vreme sastajanja Komiteta i rasprave ne budu vezane za tih 15 dana ili dve nedelje, već da to može da se produži ukoliko za to ima potrebe.
Postavlja se pitanje – zašto je to značajno, zašto vreme sastajanja treba da bude dugačko? Zato što teme koje se raspravljaju na tim sastancima su izuzetno značajne i potrebno je dodatno vreme da se o njima razgovara.
Dozvolite mi da vizuelno, verovatno je sve ovo bilo relativno suvoparano, i primerima objasnim koje su to teme i zašto je to značajno za nas.
Na primer, Komitet među ovim preporukama i zaključenim zapažanjima preporučuje državi članici da podigne nivo svesti o važnosti obrazovanja kao ljudskog prava i obrazovanja kao osnove za osnaživanje žena i devojčica. Ono što je takođe izuzetno značajno, Komitet podstiče državu članicu da ženama poboljša pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenim uslugama i obezbedi efikasnost sprovođenja zakona i politika koja obezbeđuje pravo na obavezno zdravstveno osiguranje i na besplatne usluge.
Spremajući se za ovo izlaganje i tražeći podatke u rodnom barometru sam naišla na vrlo zanimljiva istraživanja koja su sprovedena kako 2006. tako i 2012. godine. Ukoliko uporedimo ova istraživanja, a tiču se zdravlja uglavnom žena, ali i muškaraca ohrabrujuće je da ako uporedimo ove dve godine i ova istraživanja raste broj onih koji idu kod doktora preventivno, ne samo onda kada su bolesni odnosno bolesne. Što se tiče žena ohrabrujuće i pozitivno je što raste broj onih žena koje redovno koliko, toliko redovno idu kod ginekologa i manji je procenat onih koji idu kod ginekologa skoro nikad, i samo onda kada moraju, kako se one izjašnjavaju.
Podaci dakle potvrđuju, to je vrlo ohrabrujuće, da se radi o pozitivnoj promeni trenda, i da se više pažnje poklanja prevenciji. Naime, poznato je da su dva najčešća uzroka razboljevanja i umiranja žena, s jedne strane kardiovaskularne bolesti još uvek, a sa druge strane maligne bolesti. One se mogu sprečiti određenim koracima kako primarne tako i sekundarne prevencije. Primarna prevencija bi označavala promociju zdravlja i zdravih stilova života, a sekundarna prevencija rano otkrivanje bolesti naročito bolesti reproduktivnih organa. Zbog toga u programima zdravstvene zaštite žena prioritet mora da se stavi na mere promocije zdravlja i prevencija bolesti.
Mi imamo Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena, unapređenje rodne ravnopravnosti i ona zaista predviđa rad unapređivanju reproduktivnog zdravlja žena kroz različite programe kao što su programi ranog otkrivanja karcinoma grlića materice, odnosno dojke.
Države članice prema ovoj konvenciji, znači ovo je samo nekoliko najznačajnijih primera, bi trebalo da preuzmu odgovarajuće mere da porodično vaspitanje obuhvati i pravilno shvatanje materinstva, uloge materinstva, materinstva kao društvene uloge i priznanje zajedničke odgovornosti muškaraca i žena u podizanju i razvoju dece. Dakle, pitanje ravnopravnog roditeljstva, podrazumevajući da su u svim slučajevima naravnom mora pre svega voditi računa o interesima deteta. Treba voditi računa i o dostupnosti posebnih informacija iz oblasti obrazovanja radi pružanja pomoći obezbeđenju zdravlja i blagostanja porodice, ali uključujući informacije i savete o planiranju porodice koji je isto veliki problem kod nas.
Komitet je pozitivno ocenio što se tokom 2009. godine doneo kako Zakon o zabrani diskriminacije, tako i Zakon o ravnopravnosti polova. Doduše Ustavom je već zabranjena diskriminacija na osnovu pola, ali i ovi zakoni zabranjuju diskriminaciju na osnovu pola, i to je naravno Komitet konstatovao i pohvalio Republiku Srbiju. Međutim, Komitet je sa druge strane zabrinut što do sada u sudskim sporovima se neposredno ne primenjuje Konvencija kao ni adekvatno domaće zakonodavstvo, odnosno nema žena koje su tražile zaštitu prava na jednakosti, na zabranu diskriminacije, na osnovu ovih odredaba. Najverovatnije objašnjenje za ovo je jednostavna nedovoljna informisanost, kako samih žena tako advokata, sudija, tužioca. Stoga je zaista značajno da se podizanjem svesti žena o njihovim pravima prema Konvenciji i njihovim postupcima prema opcionom protokolu. Nadalje, neophodno je da se obezbedi i prevremeno i efikasno sprovođenje spomenutih, a i drugih antidiskriminacionih zakona i da se preduzmu adekvatne mere za podizanje svesti šire javnosti o tim zakonima i ovim temama.
Komitet je, kao što sam spomenula, konstatovao postojanje značajnih nacionalnih strategija i akcionih planova, uključujući i Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena, unapređenja rodne ravnopravnosti koji se odnose na period 2009. do 2015. godine i Nacionalnog akcionog plana za sprovođenje ove strategije.
Međutim, postoji bojazan i to smo čuli od određenih predstavnika Vlade da nažalost nema adekvatnih finansijskih sredstava obezbeđenih za sprovođenje ove strategije, odnosno Akcionog plana u praksi i ono što je veći problem što mnoge strategije nisu usklađene i što velika većina naših nacionalnih strategija i njihovih akcionih planova nije usklađena sa lokalnim strategijama i akcionim planovima.
Nažalost, ne postoje ni mehanizmi koji bi koordinisali, pratili i evaluirali u njihovu delotvornu primenu i redovno izveštavanje o sprovođenju ovih strategija.
Komitet je, još jedna izuzetno značajna tema, konstatovao da smo usvojili Nacionalnu strategiju za sprečavanje suzbijanja nasilja nad ženama u porodici u partnerskim odnosima 2011. godine. Međutim, Komitet je i dalje zabrinut što nažalost u praksi raste broj žrtava različitih oblika nasilja, psihičkog, fizičkog, verbalnog, seksualnog, ekonomskog nasilja. Ono što je još veći problem je da se razlikuju brojevi, brojevi policijskih intervencija, broj podnetih krivičnih prijava i broj osuđenih za nasilje u porodici nad ženama.
Prema istraživanjima ogroman je broj onih žena koje trpe kako psihičko nasilje, tako fizičko nasilje od člana porodice kojima se preti nasiljem i u velikom procentu 92% slučajeva se radi o partneru, bivšem, sadašnjem, sa kojima su ili u braku ili u nekoj zajednici. Stoga smatramo da je neophodno i dalje uložiti veliki napor radi podizanja svesti javnosti o problemu nasilja u porodici, a i da se usvojene zakonodavne mere primenjuju i da budu poznate široj javnosti, kao i servisi pomoći žrtvama jer mnoge žrtve još uvek ne znaju kome da se obrate.
Da zaključim. Pored odgovarajućih donetih mera i zakona, značajno je osigurati da se oni itekako primenjuju u praksi i to na zadovoljavajući način. U nadi da ćemo u sledećih nekoliko godina, u sledećem periodu završiti što veći deo posla koji nam je preostao kao obaveza iz ovih konvencija, oko kojih ćemo se svi složiti, želela bih da podsetim sve vas da je RS u obavezi da sledeći periodični izveštaj podnese u julu 2017. godine. Savez vojvođanskih Mađara podržava amandman na spomenutu konvenciju. U Danu za glasanje ćemo glasati kako za ovaj predlog izmena i dopuna, tako i za ostale koji se nalaze na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe.
Ovde je danas SVM nekoliko puta spomenut, ali pošto smo mi uvek bili konstruktivni, nisam želela da zloupotrebljavam Poslovnik i da kao neki kod određenih amandmana pričamo o svemu i svačemu. Zato ću sada iskoristiti to vreme i ponoviti ono što smo rekli u načelu, a to je da mi svakako pozdravljamo činjenicu što je među prvim predlozima ovde Predlog izmena i dopuna Zakona o nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Nije baš toliko po hitnom postupku, pošto je skoro identičan predlog bio ovde u decembru prošle godine.
Jako me raduje što je uvažena ministarka danas rekla da čim se usvoje ove izmene i dopune, krenuće da se radi na novim, a sve rade usklađivanja tog zakona sa odlukom Ustavnog suda.
Što se tiče amandmana koji je danas usvojen od strane Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, čiji sam član, on je iskreno sve nas danas iznenadio. On se odnosi na biračke odbore. Član postojeći u predlogu, o kome smo već pričali u načelu, je određivao da biračke odbore imenuje, postavlja Republička izborna komisija – predsednika, četiri člana i zamenika. Međutim, predlog je bio da oni budu ljudi koji su već na posebnom biračkom spisku. Amandmanom Odbora se briše ovaj deo - sa posebnog biračkog spiska, što znači da članovi biračkih odbora mogu biti oni koji nisu na ovim jedinstvenim posebnim biračkim spiskovima.
Dato obrazloženje je to da u nekim sredinama, gde pripadnici nacionalne manjine ne predstavljaju većinsko stanovništvo, već su u manjini, je nemoguće ispoštovati da svi članovi, znači, četiri člana, predsednik i njihovi zamenici, budu zaista osobe koje su već na posebnom biračkom spisku.
Ja bih zaista konstruktivno zamolila da ne bude zloupotreba, da tim delovima gde pripadnici nacionalne manjine predstavljaju većinsko stanovništvo, ovde u obrazloženju je rečeno da će birački odbori svakako po prirodi stvari da budu sastavljeni od tih ljudi, ja bih molila da se zaista vodi računa da tamo gde ima mogućnosti, bilo da su pripadnici nacionalnih manjina tamo većinsko stanovništvo, ja na primer dolazim iz Zrenjanina gde Mađari ne predstavljaju većinsko stanovništvo, ali smatram da nas ima dovoljno, da svi mi, jako veliki broj Mađara je popisana posebni birački spisak iz Zrenjanina, tamo gde god je moguće da to budu ti ljudi, a zaista, ako u nekim većim sredinama, čuli smo da uvažene pomoćnice ministra danas, da problem predstavljaju manjine koje su rasute i ne žive na jednoj teritoriji, da primenjujemo ovo rešenje. Zahvaljujem na pažnji.
Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničkog kluba SVM iznesem naše mišljenje o predloženim zakonima, tačnije, u svom izlaganju baziraću se na Predlog zakona o ministarstvima.
Naravno, da se slažemo sa tim da Vlada treba da bude što efikasnija, da sama organizacije ministarstava treba da bude racionalna, smislena, ekonomična, a sve u cilju smanjenja javnih rashoda. Stoga, podržavamo da se broj ministarstava smanji sa trenutnih 18 na 16, kao što je to ovde predloženo.
Sa druge strane moram reći da je dobro što u ovom smanjenju nije preteralo i što u tom smanjenju nije došlo do onog o čemu se spekulisalo da možda buduća Vlada treba da ima samo deset ili 12 ministarstava, jer u tom slučaju jednostavno bi bilo nemoguće adekvatno grupisanje poslova upravo iz pojedinih srodnih oblasti, kao što je to u ovom predlogu dobro urađeno. Ako mogu da se našalim, čak i u ovom uvaženom domu Narodne skupštine kao što vidite za predstavnike Vlade Republike Srbije planirano je 20 stolica.
Cilj Predloga zakona o ministarstvima, kao što to možemo da vidimo i u obrazloženju uvaženog predlagača zakona je, što optimalnije korišćenje resursa, znači, racionalnost da se zadaci Vlade izvršavaju što efikasnije, što uspešnije i naravno, da se štedi.
Kada pričamo o konkretnim rešenjima, čuli smo, decidno navedeno 16 ministarstava, mi poslanici SVM smatramo da je ova predložena struktura vrlo realna i ona je logična. Mnogi su prethodnici već ovde pričali o tome i videli smo znači mediji koja su to ministarstva povezana, a dozvolite da ja ponovim i da obrazložim zašto je to dobro.
Izuzetno je značajno da je povezano ministarstvo, da je sada u jednom ministarstvu građevinarstvo, saobraćaj i urbanizam i to je bila jedna od naših zamerki, kada smo pre skoro dve godine razgovarali o ovom istom predlogu, kao i što je povezana energetika sa rudarstvom.
Ono što predstavlja novinu je i što je Ministarstvo poljoprivrede, sada povezano sa zaštitom životne sredine. Ministarstvo poljoprivrede je od izuzetne važnosti za sve nas. Kada kažem za sve nas, želela bih da naglasim koliko je to od važnosti i konkretno za vojvođanske Mađare, jer većina vojvođanskih Mađara živi od ove grane privrede.
Zbog toga bih želela još da naglasim zašto je značajan opis poslova ovog ministarstva i koje su te stvari koje smatramo pozitivnim. Pozitivno je što zemljoradničko zadrugarstvo nalazi u opisu poslova Ministarstva poljoprivrede ili ti poljoprivrede i zaštite životne sredine, već kako će se to zvati u budućnosti.
Moram sa druge strane da spomenem da nadzor nad radom Republičke direkcije za robne rezerve, prema ovom predlogu će vršiti Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, a možda je trebalo razmišljati i kada se tiče robnih rezervi, možda i Ministarstva poljoprivrede, ali svesni smo toga da je ovakva bila situacija i prethodnih nekoliko godina.
Zašto je značajno i zašto je dobro što je poljoprivreda u istom ministarstvu sa zaštitom životne sredine? Upravo zbog toga što se na ovom polju očekuje najviše posla, što se tiče harmonizacije naših propisa sa evropskim propisima, propisima EU i nažalost, upravo je zaštita životne sredine, upravo su to pitanja na kojima je najmanje učinjeno u prošlosti.
Na dalje, zbog izuzetno velikog obima posla, jako je dobro što je razdvojeno Ministarstvo pravde i sa druge strane Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, a za nas poslanike SVM je izuzetno dobro što je, ako mogu tako da se izrazim, rasterećeno ovo ministarstvo, ovaj drugi deo, sada posebno Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u njegove nadležnosti, odnosno u opisu poslova ovog ministarstva je vođenje registra nacionalnih saveta nacionalnih manjina, odnosno izbor ovih saveta, kao i vođenje posebnog biračkog spiska ovih saveta, ali i priprema propisa o ljudskim i manjinskim pravima i o ostalim poslovima, dok je zanimljivo sa druge strane vođenje registra, crkava i verskih organizacija, ostalo u Ministarstvu pravde.
Znači, značajno je što su podeljena ova ministarstva i što se rasterećuje ovo drugo spomenuto ministarstvo.
Kada pričamo o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, podsetila bih vas da je od izuzetne važnosti da se što pre od strane ovog visokog doma Narodne skupštine Republike Srbije usvoje već predložene izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, a koje se već nalaze u skupštinskoj proceduri, kako bi se što pre izvršio izbor ovih nacionalnih saveta.
Naime, većini nacionalnih saveta ističe mandat već u junu ove godine.
Kao drugi korak, moram da spomenem da je značajno i da se donesu i druge izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, baš zbog usklađivanja ovog zakona sa odlukom Ustavnog suda.
Koje su to novine koje SVM pozdravlja? To je Uprava za brzi odgovor u okviru Ministarstva privrede, a ova uprava preuzima delom nadležnosti Kancelarije, a to je nešto novo i u svom delokrugu ima unapređivanje uslova za privlačenje stranih investicija, što je izuzetno značajno i podizanje efikasnosti u realizaciji projekata koji su značajni za Republiku Srbiju.
Zanimljivo je, i to pozdravljamo sa jedne strane u nazivu Ministarstva obrazovanja, gde se spominje i nauka, ali ono što je još značajnije, da ovaj predlog zakona stavi naglasak na nauku na taj način, što se u delu gde se spominju opšti poslovi, odnosno zajednički poslovi za sva Ministarstva, naglašava značaj nauke.
Jedna od predloženih novina je da sva predložena ministarstva u okviru svog delokruga imaju veći uticaj na osnivanje i rad naučno-istraživačkih organizacija, kao i na odabir naučno-istraživačkih projekata od važnosti za njihov delokrug.
Sledeća novina o kojoj ovde nismo mnogo čuli danas jeste uvođenje Republičkog sekretarijata za javne politike, na strani, model – nadležnosti, odnosno u opisu poslova ovog Republičkog sekretarijata za javne politike je i izrada strateških dokumenata kojima se utvrđuju javne politike, kao i usklađivanje ovih predloga strateških dokumenata za nacrtima zakona, kao i sa već usvojenim strateškim dokumentima.
Nadalje, što se tiče nas i pitanja manjinskih, želela bih da naglasim da je dobro, što je u okviru Ministarstva kulture i informisanja, naglašeno informisanje nacionalnih manjina. Zanimljivo da je u Ministarstvu za rad, u okviru opisa poslova, Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i obrazovanje odraslih, ovo je takođe promena, odnosno novina, jer je obrazovanje odraslih ranije bilo u delokrugu Ministarstva obrazovanja.
Sećamo se, ne tako davno pre nepunih godinu dana smo ovde konačno doneli Zakon o obrazovanju odraslih, a sada je to u delokrugu drugih ministarstava, što je dobro, zato što je cilj obrazovanja odraslih upravo kvalifikacija i prekvalifikacija potrebama tržišta rada. Zato je značajno da rad i zapošljavanje bude povezano sa pitanjem obrazovanja odraslih.
Značajno je da ukidanje pet kancelarija nije ukinuta Kancelarija za ljudska i manjinska prava, a verovatno će neki pričati o tome da je neophodno posebno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, a mi smo realni i svesni toga da sa ovako malim brojem ministarstava, je bilo nemoguće imati još i posebno ministarstvo za ljudska i manjinska prava, a mi smo na tome insistirali 2008. godine i bilo je izuzetno značajno da tada postoji posebno ministarstvo za ljudska i manjinska prava i da to ministarstvo predloži i da se kasnije od strane Narodne skupštine, da bude i donet Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, avgusta 2009. godine i da se prvi put organizuju direktni izbori za ove savete 2010. godine.
Kao što sam spomenula ove nadležnosti sada prelaze, nalaze se u malo rasterećenijem Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da zaključim, ova predložena struktura daje mogućnost da ova Vlada bude ekonomičnija, racionalnija, ali i efikasnija u svom poslu i stoga će SVM u Danu za glasanje, podržati i ovaj, ali i predložene izmene i dopune Zakona o Vladi.
        Poštovani predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje će biti upućeno najpre Ministarstvu zdravlja, ali je ono i za razmišljanje svih nas, pa i cele Vlade.
Nekoliko činjenica. Jedan od osnovnih ciljeva Zakona o zdravstvenom osiguranju je da se što širim, po mogućstvu svim kategorijama građana, stanovništva, obezbede neophodni uslovi za zdravstvenu zaštitu iz sredstava javne potrošnje.
Moje pitanje biće vezano konkretno za član 17. tačku 3. ovog zakona, odnosno na sledeću kategoriju osiguranika – izabrana, imenovana ili postavljena lica, ako za obavljanje funkcije ostvaruju zaradu, odnosno platu, ili naknadu zarade, kao i za član 129. tačku 2. istog zakona.
Za spomenute osiguranike u slučaju kada postoji razlika u mestu prebivališta osiguranika u odnosu na sedište obveznika uplate doprinosa, matična filijala se određuje prema sedištu obveznika uplate doprinosa. Zar nije logično da izabrana, postavljena, imenovana lica ne budu svi iz Beograda, da ne žive svi u Beogradu, da uprkos opšteg negativnog stava javnosti prema ovim ljudima i raznoraznih mišljenja nemaju svi oni stanove u Beogradu, da ne spavaju svaki dan u glavnom gradu, da ne budu ovde naročito onda kada su bolesni, ili na primer trudni, kao ja?
Primena ovih odredaba, naime, konkretno na terenu, znači da sam ja, a i sve moje kolege narodni poslanici, narodne poslanice, odnosno ostala izabrana, imenovana i postavljena lica nevidljivi, potpuno nevidljivi u sistemu filijala svog prebivališta i primorani da se leče ovde u Beogradu ili privatno.
Dakle, ja, na primer, konkretno, ne postojim u sistemu savetovališta za žene u Zrenjaninu. Trudnoću, naravno, moram da vodim privatno ili da za svaku najminimalniju analizu, kao što je vađenje krvi, davanje krvi, itd. moram da dođem, da se figurativno izrazim, ranom zorom za Beograd. Da ne pričam o tome da je potpuno identična situacija sa svim najobičnijim prehladama i najosnovnijim zdravstvenim uslugama.
Savez vojvođanskih Mađara se svakako zalaže za decentralizaciju, pa samim tim i za decentralizaciju zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, pa samim tim za bolju dostupnost i pristupačnost u korišćenju zdravstvene zaštite. Ovo, pa i moj konkretan slučaj, je samo dokaz da nije retka situacija uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava svih građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja. Naime, nije novina i budimo realni da u zdravstvenim ustanovama skoro svakom prilikom kada dođe pacijent, dočekani su od strane krajnje neljubaznih sestara, ili u slučaju da se pregledi, ne daj Bože zakazuju telefonom, obično se nikad niko ne javlja na ove telefone, a ako se nekim slučajem i dobije termin u zdravstvenoj ustanovi, onda kada pacijent dođe čeka minimum sat, sat i po.
Nedostatak novca ne može da bude izgovor i objašnjenje za ove propuste i nadam se da će ministarstvo da obrati pažnju na ovo pitanje i da u bliskoj budućnosti reši ovaj konkretan problem. Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, zajedno sa kolegama iz poslaničke grupe SVM podneli smo amandman na član 58. Kada ga neko ovako pročita - u članu 58. stav 4. reč: "tri" zamenjuje se rečju:"četiri", kao i obrazloženje Vlade zašto je odbijen amandman – amandman je odbijen zato što se prihvatio amandman na isti član gospodina Đorđa Milićevića iz druge poslaničke grupe, onda nije baš jasno ni obrazloženje Vlade, ni možda ovaj amandman, ali njegova suština je da ukoliko učenici pripadnici nacionalnih manjina, o čemu sam više puta pričala, pohađaju nastavu na srpskom jeziku, imaju mogućnost da uče svoj maternji jezik sa elementima nacionalne kulture, ne kao fakultativni, već kao izborni predmet.
Kada već biraju ovaj svoj maternji jezik sa elementima nacionalne kulture kao izborni predmet, onda da u skladu sa pravom učenika koji nisu pripadnici nacionalnih manjina, već većinskog naroda, koji imaju pravo na dva izborna predmeta, i njima ostane ova mogućnost, da jednostavno ne budu diskriminisani i da im ne bude smanjena mogućnost ta dva izborna predmeta. Stoga je ova matematika ili brojke od tri do četiri. Nažalost, Ministarstvo je očigledno razmišljalo na drugi način. Nije nam jasno obrazloženje zašto je nemoguće ovo prihvatiti, ali samo tražimo da pored maternjeg jezika i učenici pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na još dva izborna predmeta. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo saradnici, narodni poslanici, član 101. Predloga zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju se odnosi na poveravanje poslova državne uprave AP. Ovim smo predložili da se davanje saglasnosti za izvođenje dvojezične nastave na teritoriji AP Vojvodine poveri AP Vojvodini, uzimajući u obzir već postojeće projekte na teritoriji AP Vojvodine, kao i bolju, efikasniju komunikaciju sa raznim ustanovama na teritoriji severne pokrajine. Smatramo da je celishodnije poveriti izvršavanje ovih poslova upravo AP Vojvodini.
Pošto je ovo naš poslednji amandman na ovaj predlog zakona, dozvolićete mi da sumiram. Poslanička grupa SVM je podnela šest amandmana na Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i na sledeći predlog zakona, čiju raspravu treba da počnemo. Amandmani su sadržinski vrlo slični. Zaista bih vrlo kratko želela da sumiram. Koristiću vreme poslaničke grupe.
Gospodine ministre, još jednom da vas zamolim, da apelujem, pošto je naš prvi amandman bio na član 12, a odnosio se upravo na dvojezično obrazovanje i mi smo bukvalno prepisali ono što je stajalo u prethodnom zakonu, a vaše obrazloženje je bilo da ne želite da prihvatite taj amandman zato što nije u skladu sa krovnim zakonom. Međutim, ta rešenja su upravo iz prethodne verzije tog zakona.
Drugi naš amandman, koji se odnosi na član 14, se tiče osnivačkih prava. Taj amandman, gospodin ministar je naglasio, odnosno njegova suština je prihvaćena na krovni zakon. Nije nam jasno zašto u ovom predlogu zakona, gde se konkretno spominje kriterijum podele škola na javne i privatne, konkretno se nabrajaju osnivači javnih škola. Ako su tu Republika Srbija, AP, lokalne samouprave, zašto među osnivače ne mogu da se dodaju i nacionalni saveti nacionalnih manjina?
Treći amandman na član 15, vezan za mreže škola, je takođe vrlo logičan. Vi tu spominjete kriterijume koje treba uzeti u obzir prilikom formiranja ili projektovanja mreže škola. Naglasili smo da smatramo, kao što je to u skladu sa
Ustavom i u duhu svih ovih predloga zakona, da treba kao kriterijum uzeti mogućnost sticanja obrazovanja i vaspitanja na maternjem jeziku.
Juče popodne smo pričali o sledećem amandmanu na član 30, a koji se odnosi na saglasnost vas, Ministarstva prosvete, za odeljenja sa brojem učenika manjim od 15. Realno bi bilo i obezbedilo bi pravnu sigurnost za te đake, za ta odeljenja ukoliko bi saglasnost važila ceo prvi ciklus obrazovanja. Znači, od 1. do 4. razreda.
Danas smo razgovarali o mogućnosti izbora maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture kao izbornog predmeta i još dva izborna predmeta za pripadnike nacionalnih manjina, kao i za većinske učenike, ako mogu tako da kažem.
Naravno, poslednji amandman, koji sam upravo obrazlagala, je da mi predlažemo da davanje saglasnosti za izvođenje dvojezične nastave na teritoriji AP Vojvodine bude povereni posao AP Vojvodini. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovana potpredsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo saradnici, narodni poslanici, vrlo slično kao kod prethodnog Predloga zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, na ovaj predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, poslanička grupa SVM je podnela nekoliko amandmana. Ovo je poslednji na ovaj predlog zakona i skoro da je identičan, odnosno, ovaj član 93. se odnosi na poveravanje poslova državne uprave AP.
Isto kao i kod prethodnog zakona, ovde smo predložili dodavanje davanja saglasnosti na izvođenje dvojezične nastave na teritoriji AP Vojvodine. Zašto? Smatramo da već zbog postojećih projekata koji se tiču dvojezične nastave, a ostvaruju se na teritoriji AP Vojvodine, a i radi bolje i efikasnije komunikacije raznih ustanova, upravo na teritoriji AP Vojvodine, gde bi bilo celishodnije, svrsishodnije, bolje, poveriti izvršavanje ovih poslova organu AP Vojvodine, konkretno pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje.
Molimo da, ukoliko je još moguće, razmislite o prihvatanju ovog, a i ostalih četiri amandmana koji se uglavnom baziraju na prava pripadnika nacionalnih manjina, na obrazovanju na svom maternjem jeziku, a ne da biraju između dvojezičnog obrazovanja i obrazovanja na maternjem jeziku, kao i da oni koji već u srednjim školama uče na srpskom, ipak imaju pravo za izborni predmet, maternji jezik sa elementima nacionalne kulture, kako bi bili motivisani, jer možda ta deca između 15 i 19 godina ne shvataju koliko će im kasnije u životu značiti da poznaju svoj maternji jezik, istoriju, elemente kulture. Sada samo gledaju na to da im treba ocena za dobar prosek, pa ih ne motiviše da ovaj predmet bude fakultativni. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, najpre moram ponovo da naglasim, kao što sam to učinila u raspravi u načelu, da je izuzetno značajno što donosimo Zakon o obrazovanju odraslih i što se pored formalnog učenja priznaje i neformalno obrazovanje i neformalno učenje, što je izuzetno značajno.
Poslanička grupa SVM je na ovaj predlog zakona podnela dva amandmana. Trudiću se da vrlo kratko obrazložim sada i drugi, ali da krenemo od ovog prvog. Ovaj amandman na član 40. se odnosi na izdavanje javne isprave i uverenja i postojeći stavovi 1. i 2. su potpuno u redu. Stav 1. kaže da se javne isprave i uverenja izdaju ćiriličnim pismom, odnosno latiničnim pismom u skladu sa zakonom, dok je u postojećem predloženom stavu 2. naglašeno da ukoliko se obrazovanje odraslih ili postupak priznavanja prethodnog učenja sprovodi na jeziku nacionalne manjine, da se u tom slučaju ove javne isprave ili uverenja izdaju na tom jeziku.
Pokušali smo da učinimo jedan korak dalje i da predložimo između ova dva postojeća stava jedan drugi stav 2. u kome tražimo da se javne isprave, odnosno uverenja mogu izdati dvojezično, na srpskom jeziku i na jeziku i na pismu nacionalne manjine, odnosno na stranom jeziku, u skladu sa zakonom, a to se ne odnosi na to da se obrazovanje odraslih odvija na jeziku nacionalne manjine, već na srpskom. Ja sam na Odboru za obrazovanje čula obrazloženje nekih od vaših saradnika, gospodine ministre, ali one su tada rekle da to ne može ovako da se prihvati zbog stranog jezika. Da li onda može da se da ispravka, pa da se prihvati dvojezično? Za to sam jedino bila uskraćena.
Drugi amandman koji smo podneli na ovaj predlog zakona je na član 65. i on se ponovo odnosi, verovali ili ne, na poveravanje poslova državne uprave autonomnoj pokrajini. Mi smo tu predložili više poslova koji bi mogli da se povere adekvatnim organima AP Vojvodine. Ono što je najznačajnije, tražili smo da se Pedagoškom zavodu Vojvodine poveri posao vezan za sprovođenje postupka priznavanja prethodnog učenja na teritoriji AP Vojvodine, ali nažalost, vi ste to odbili. Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljala sam da li da pričam o ovom amandmanu ali da ne bude da ne hvalim, mada sam obrazlagajući desetak, tačnije 18 odbijenih amandmana dovoljno hvalila ministarstvo, ali da naglasim i ja kao gospođa Čomić malo pre, ovo je jedno od pozitivnih stvari i zaista najznačajniji amandman koji se odnosi na osnivačka prava Nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Izuzetno je značajno što je Ministarstvo prosvete prihvatilo ovaj amandman na krovni zakon.
Mada, lično mislim da je to nekako i normalno jer smo 2009. godine doneli Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i ako u tom donošenom zakonu u članu 11. stoji da postoje osnivačka prava onda je logično da to uđe i u sadašnje predložene izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Apelovala bih na vas gospodine ministre, zaista mislim da vas ništa ne košta, da čim ste ovo ovde prihvatili i mislio isto, da i na Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju podnete amandmane koje tiču iste stvari prihvatite kao što ste i ovo ovde. Nekoliko puta sam naglasila da možda to nekim izgleda da ne treba preterano objašnjavati neke stvari, iskomplikovati, ali verujte iz negativnih iskustva u praksi je to zaista neophodno.
U raspravi u načelu sam inače naglasila da što se tiče osnivačkih prava, prenos osnivačkih prava je u proceduri i ako pričamo o osnovnim školama, Nacionalni savet mađarske nacionalne zajednice, znači, prenose se osnivačka prava sa Vlade Republike Srbije na Nacionalni savet mađarske nacionalne zajednice. Radi se oko dvadesetak osnovnih škola na teritoriji AP Vojvodine.
Nažalost, ova procedura izuzetno je spora, problematična, bez obzira na dobru volju, verovatno, obe strane i nadam se da će se u bliskoj budućnosti završiti prenos osnivačkih prava, bar nekoliko škola ili bar te jedne, koja iz Čantavira, koju sam već spomenula i koja je zaista sve odradila kao što je to ministarstvo tražilo, odnosno školski odbor osnovne škole iz Čanatavira je donelo saglasnost, ali dalje se čeka odobrenje ministarstva, pa postoji nada da, čim je ministarstvo prihvatilo ovaj amandman da će zaista u praksi to i da se ubrza. Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, pokušaću da obrazložim ova dva amandmana, prethodni i ovaj na član 29. i član 30.
Slažemo se sa predlagačem i smatramo da je zaista neophodno da kada se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na jeziku i pismu nacionalnih manjina, da onda prilikom zasnivanja radnog odnosa, lice treba da dostavi dokaz o poznavanju, odnosno znanju tog jezika. Mi smo samo tražili da Ministarstvo bliže odredi koji je to dokaz, na koji način može da se dokaže znanje, odnosno poznavanje jezika.
Vi ste u vašem obrazloženju odgovorili da je to javna isprava o stečenom obrazovanju na jeziku na kome se ostvaruje obrazovno-vaspitni rad ili uverenje o položenom ispitu iz tog jezika.
Zašto ovo spominjem? Upravo u skladu sa tim, u sledećem amandmanu na član 30, mi smo predložili da poslove vaspitača u predškolskoj ustanovi ili nastavnika razredne nastave u procesu obrazovanja od prvog do četvrtog razreda, na srpskom jeziku može da ostvaruje ono lice koje je steklo odgovarajuće obrazovanje na srpskom jeziku ili je položilo ispit iz srpskog jezika sa metodikom po programu odgovarajuće visokoškolske ustanove.
Nadalje, u sledećem stavu smo predložili da poslove nastavnika i stručnog saradnika u školi, gde se obrazovno-vaspitni rad obavlja na srpskom jeziku, takođe može da obavlja lice koje je steklo srednje, više ili visoko obrazovanje na srpskom jeziku, ili je položilo ispit iz srpskog jezika po programu odgovarajuće visokoškolske ustanove. Smatrali smo, ukoliko se to traži za pripadnike nacionalnih manjina, sa čime se slažemo u potpunosti, da bi trebalo to naglasiti i za pripadnike većinskog naroda, odnosno ukoliko se obrazovno-vaspitni rad obavlja na srpskom jeziku.
Zanimljivo je da u obrazloženju kažete da se to ne prihvata, jer već na ovaj način smatrate da je neka jednakost. Stručnjaci su ovo predložili upravo zbog toga što postoji bojazan da predaju na srpskom neki koji ne znaju tačno srpski, pravilno srpski jezik i nemaju dokaza o tome, dok je zaista strogo, što i treba, kontrolisano znanje jezika pripadnika nacionalnih manjina. U tim odeljenjima mogu samo oni da rade koji imaju uverenje ili o završenoj školi ili o stečenom obrazovanju. Zahvaljujem.