To hoću da vam kažem.

Uzimate mi vreme nepotrebno.
Dakle, ministarstvo Republike Srbije je prenelo upravljanje i gazdovanje 6.000 kilometara puta u Vojvodini na AP Vojvodinu iako ona nema preduzeće za to. Onda su to preneli na lokalne samouprave, pa su onda na kraju to preneli na „Puteve Srbije“ javno preduzeće, apropo onog mosta koji je danas dosta spominjan, tako da to nema veze sa istinom što smo ovde čuli malopre. Nikakve veze, čak da je nacrtaju ne bi je prepoznali, ali to nikoga ovde ne zaustavlja da iznosi šta mu padne napamet.
Takođe, tu se sada pojavljuje priča o gubicima, o jednom nenarodnom zlom režimu, jednom nedomaćinskom poslovanju jednog preduzeća na čijem je čelu bio prijatelj i drug po struci i vaterpolu, gospodin Sovrović, gospodina Babića i on je bio uz nas, ali je ostao uz Naprednjake. Dakle, taj isti koji je pravio te gubitke i sve to što pričaju, onda prešao kod vas, pa ste ga hapsili posle. Znači, istine radi, to se mora reći.
Imamo sporazum koji reguliše preventivno da se dve države pripreme za nepogodu, za kataklizmu, za užas, za poplavu, za požar i mi umesto o tome kako ćete vi to da uradite, poukani, naučeni na vašem neznanju i nesposobnosti tokom poplava u maju, umesto o tome da pričamo, mi sada pričamo šta je radio bivši režim, šta ste vi radili a istina je neoboriva.

Nije vreme, oduzeli ste mi 30 sekundi.

Zašto?

Koje reči?

Recite mi šta, kako sam povredio.

Rekao sam da je u pitanju kataklizma, rekao sam da je u pitanju nesreća, šta sam uvredio? Ne razumem.

Hvala.
Povređen je član 107. i član 104. Gospodin Jovan Marković, poslanik iz moje stranke koji je govorio, nijednog momenta nije pomenuo prezime uvaženog kolege od preko puta, a vi ste njemu dali ne znam po kom osnovu reč, pravo na repliku. Spomenut je izvesni gospodin Bakić, koji nije Jovo Bakić, već neki treći i vi ste dali gospodinu Babiću pravo na reč. Time ste prekršili član 104. Član 107, zato što ga niste opomenuli da nije u redu, bez obzira na njegovu ličnu nervozu, koja ne znam odakle dolazi, nije u redu da tako teške kvalifikacije usmerava na poslanike opozicije. Zato ste prinuđeni da zakazujete ili proglašavate nekakve pauze od pet i tri minuta, zato što sami dozvoljavate ili vam je vrat ukočen u levu stranu, možda je to neki fiziološki problem i ne vidite šta radi gospodin Babić…(Isključen mikrofon.)

Mislim da ovim amandmanom apsolutno nema ničega nejasnog. Namera poslanika koji ga je podneo upravo jeste da se nejasnoće otklone, a ne da se prodube. Ne vidim šta je nejasno u odredbi koja precizno određuje uslov koji je neophodno ispuniti, a to je da je u pitanju lice koje nije državljanin Republike Srbije, nego da su neke druge dve strane zemlje u sukobu ili je sukob u okviru druge strane zemlje. Na ovaj način štitite naše građane u nekom hipotetičkom, nadam se nemogućem slučaju, gde bi neko od naših ljudi morao da učestvuje u određenim operacijama koje sada nisu definisane kao mirovna misija.
Ne vidimo šta je ovde nejasno i ne vidimo zašto je ovo višak. Prosto, stvari se dodatno preciziraju i pomažu da ovaj zakon dobije oblik koji će biti primenjiv u praksi i koji će svojim elementima, svojim odredbama uspeti da otkloni svaku nejasnoću.
Svaki zakon Republike Srbije treba da bude što precizniji, jer nažalost, život i dešavanja u svetu oko nas najčešće dovedu u situaciju da su norme preširoko postavljene i podložne jedino tumačenju, a kada je u Srbiji nešto podložno tumačenju, onda to znate kako se završava – vrlo nepovoljno. Nisam od onih pravnika koji vole i žele da svaka odredba tačno piše sve što se dešava, to je i nemoguće.
U ovom slučaju, poštovani predlagaču, mogli ste da uvažite ovu sugestiju, jer ona otklanja jednu, nadam se, nemoguću situaciju u budućnosti koja bi mogla potpuno nepravedno da pogodi državljane Republike Srbije koji iz nekog razloga, u ovom slučaju odbrambenog i patriotskog, učestvuju u oružanim sukobima.
Ne znamo mi šta sutra donosi. Vi kada ste pisali zakon, više ste razmišljali o tome šta sadašnjost donosi, a sadašnjost je dosta siva zbog toga što naši državljani odlaze i učestvuju kao „psi rata“ u tuđim sukobima.
Šta donosi sutra? O tome najčešće zakonodavci u Srbiji ne misle, nego misle - daj sada nešto da uradimo, da regulišemo koliko možemo. Sami ste rekli, uvaženi kolega, da ovaj zakonski okvir donekle reguliše i bolje išta nego ništa. Slažem se. Dajte da to išta bude ipak preciznije. Većina se sada zabavlja međusobnim razgovorima, jer njih to ne zanima. To su vaši partneri i evo vidite kako poštuju vaš predlog zakona.
Međutim, sve ono što dolazi od opozicije, na žalost, u političkom smislu se najčešće odbija, ne prihvata, čak i kada je svim poslanicima u sali jasno, koristim vreme ovlašćenog predstavnika, da nema političkih razlika u ovom parlamentu, nema nesuglasica. Svi podržavamo cilj predlagača. Svi apsolutno podržavamo potrebu da se na zakonski način reguliše jedna do sada, skoro, potpuno neregulisana oblast. Ako ne potpada pod domen krivičnog dela terorizma, kako je kolega govorio, ne možete im ništa. Oni mogu pod plaštom verskih sloboda, najčešće, ili sloboda okupljanja, ili političkog organizovanja, ili pod plaštom preduzeća da ljude upućuju na tuđa ratišta, da ratuju za sumnjive ciljeve i sa sumnjivim motivima.
Naš amandman ide u pravcu da zaštitimo pripadnike, tj. građane naše države koji bi se mogli naći, što kažu neki ljudi, ne daj Bože u takvoj situaciji, da budu pod udarom ovog zakona u slučaju sukoba u kojem učestvuje Republika Srbija. Da bi to izbegli, ova odredba po nama trebalo bi da bude sastavni deo teksta Predloga zakona. Ne vidimo, uopšte, na koji način ova odredba šteti duhu zakona i motivu predlagača da se reguliše ova oblast.
Hoćete da regulišete oblast, a nećete da dodate situacije koje su vrlo moguće. Sada će neko da ustane i kaže – to je nemoguće. Ja sam mislio da je puno toga nemoguće devedesetih godina, pa sam gledao da je moguće. Mislio sam da nas ne mogu bombardovati, pa su nas bombardovali. Mislio sam da nam neće uvesti sankcije, pa su nam uveli sankcije i kako termini iz dragih devedesetih za neke izazivaju tišinu u sali. Vidite li ovo? To je društveni eksperiment. To je lično sećanje na lepo vreme za njih. Da ne bi ponovo bili u lepom vremenu za njih, predlažemo ovaj amandman i ne vidimo šta je u tome loše.
Molio bih uvaženog predlagača da ipak razmisli. Ne vidimo nikakav problem u ovoj odredbi i u drugim stvarima na koje smo pokušali da utičemo u smislu…
(Milovan Drecun, sa mesta: Kome su to bila lepa vremena?)
Nema potrebe da dobacujete.

Ne znam zašto ta nervoza, gospođo predsednice. Znamo vrlo dobro da je za neke, podvlačim za neke, to je termin koji je često korišćen od strane Vlade, bilo super devedesetih. Zašto baš ti kojima je bilo super sada viču na mene? Zna taj gospodin što mu je bilo super. Neću to da iznosim u Skupštini, nije red i neću da se svađam sa većinom. Inače, to ću svaki put da kažem. Ne želim da se svađam sa većinom.
Pričamo o amandmanu koji može da poboljša tekst zakona. Voleo bih, ponavljam, da uvažite motive i želju dodatnog preciziranja. Nema politike iza ovoga. Nema politikanstva, nema stranaka. Uostalom, svi smo na istoj liniji. Apsolutno ne vidim zašto bi neko zamerio nameru da se određeni tekst, po našem mišljenju, poboljša. Hvala lepo.

Ovo je dobro, poštovane kolege, upravo ono o čemu smo pričali. Uvaženi doktor apeluje da se glasa za ovaj amandman i vidite da to nema veze sa partijama. Ako je neko rešenje dobro, uvaženi predlagaču, koristim vreme ovlašćenog predstavnika, onda to treba da se prihvati.
Ima smisla, naša kaznena politika je takva da se najčešće primenjuju minimalne kazne ili uslovne osude, raspon od minimalne do maksimalne kazne u Krivičnom zakoniku, kao što znate, naši sudovi najčešće primenjuju na način da ljude iz raznih razloga puste ranije na slobodu, mlad je dečko, radi hiljadu sklekova i zgibova, popraviće se. Još ako je član vladajuće stranke, tim bolje. Još ako pada pod onu amnestiju, još bolje.
Mladi ljudi koji treba da se resocijalizuju, da se vrate u društvo, da se poprave, što je priroda svake krivične sankcije u demokratskim društvima, treba da imaju šansu za to, ali ne tako što ponovo ostavljamo sudovima, hiljaditi put, mogućnost da idu na najnižoj mogućoj lestvici i da se kreću po najnižem stepenu odlučivanja. Oni, ljudi moji, jedva čekaju opravdanje da daju najblaže moguće kazne. Ne zameri se, ne pravi problem, ne talasaj, nemoj da praviš sada frku kad nam je tako lepo krenulo u reformama. E to je suština, to je ono što treba ovim amandmanom da izbegnemo.
Mislim da je amandman dobar zato što precizira stvari, precizira kaznenu politiku, podiže lestvicu za određena krivična dela koja su po svom duhu i prirodi drugačija nego neka druga krivična dela. Nije u pitanju ničije obijanje trafike. U pitanju je organizovanje, sprovođenje i vršenje akata oružanih dejstava i terorizma, ako hoćete. Znači, to je drugačija stvar i smatramo da mora da se donji raspon obavezne krivične sankcije podigne. Nije tačno da je linearno, kako je jedan kolega ovde rekao, već je predlagač, gospodin Pavićević, postavio stvari stepenasto, gradualno. Znači, nije isto za svako krivično delo koje je ovde nabrojano 10 godina. To je samo za određeno tačno, čini mi se pod slovom B navedeno u predlogu, pa pogledajte u tekstu.
Opet ponavljam, nemojte ljudi danas, 2014. godine, u vreme globalnog rata protiv terorizma, koji postoji, islamske države, u vreme toga kada ljudi u Iraku postavljaju automobil bombe i bombaši samoubice itd, da stavljate u isti koš, molim vas, kuvare, intendante i ne znam šta smo ovde sve čuli.
Sledeća stvar, lepo smo zamolili predlagača – budite precizniji zbog tužilaca koji će baš to morati da uradi, da provere kako će on znati ko je bio intendant, ko je spremao ručak za teroriste, a ko je podmetao bombu. To će biti teško precizirati. I heroji i ljudski divovi, kao što je Aleksa Dundić, i heroji iz Španskog građanskog rata ne mogu nikad biti, ponavljam, u istom košu sa ljudima na koje se ovaj zakon odnosi. Ali, pošto ne možemo da izmerimo i pošto smo predlagali da precizirate šta je to pravedan rat, šta je to pravedan sukob, to ne može niko, naročito 2014, ali mi je drago da se predlagač slaže barem da to jeste vidljiva manjkavost ovog predloga dopune zakona. Ako se bar oko toga slažemo, dajte onda da ne brkamo, kako kažu deca, pojmove i da ovde stvari stavljamo u neodgovarajuću ravan. Nemojte, molim vas. Ako se neko bori protiv fašizma i protiv, kako smo juče zajednički konstatovali, određenih tirana, diktatora, ljudi koji pucaju u svoj narod, koji koriste vojsku, koji guše građanska prava i slobode, to nije isto kao ovo što radi islamska država, molim vas.
Prema tome, pošto nemamo taj kantar i ne možemo to da izmerimo, dajte da pokušamo barem da minimum zakonski podignemo za određena krivična dela, da ne bi opet imali situaciju da tužilac, neopremljen, bez adekvatnog znanja, recimo u sudu u Pazaru, pravna pomoć nikakva, spora, traži informacije, ne dobija, traju procesi mesecima, godinama. Ko će onda biti kriv, gospodine Omeroviću? Kako ćemo te ljude da dovedemo i zakon do njegovog prirodnog ishodišta i do prirodnog kraja njegove primene? Prirodan kraj je čovek koji je počinio krivično delo na izdržavanju kazne. To je prirodni kraj.
Ovim amandmanom se to jasno podiže za najteže krivično delo protiv mira, protiv civilizovanosti, protiv ljudskosti, protiv pravih vrednosti. Ali, pošto su to pravni standardi, ne može niko da ih precizira, a naročito nije mogao predlagač. Dajte bar onda da pokušamo kaznenu politiku u ovoj zemlji, najzad da pomerimo te harmonike koje naši sudovi stalno prave. Ako ima zakonski minimum, još uslovna osnova, ko bog, samo nemoj da se nekom zamerim. Neće, ljudi, to niko promeniti, sem Skupštine Srbije. Moramo to da razumemo. Nema te sudske prakse koja će to da ustanovi. Pokazala je upravo sudska praksa da nema te reforme sudova.
Dakle, mislim da je ovo, recimo, jedan segment, jedan deo mozaika, kao što Skupština u poslednje vreme dosta nekih malih koraka preduzima, koji u velikoj slici možda nisu toliko značajni, ali u domenu naših aktivnosti i ovlašćenja svakako jesu. Ovo je jedan od tih koraka. Evo, zašto ne biste prihvatili ovaj amandman? Naročito mi je bilo interesantno da kažete da predlog Pavićevića odudara od duha zakona. Ne znam kako odudara od duha zakona, uvaženi kolega, molim vas. Evo, neka mi neko objasni. Šta je duh zakona, ako nije da kazni te ljude, da ih spreči u odlasku na ta ratišta? Kako je ovo protivno duhu zakona, ako onaj ko ih organizuje sprema i šalje tamo dobije višu kaznu nego što je predvideo predlagač? Zašto je to protiv duha zakona?
Znate, vi ste centar desno. Ako ste centar desno, iznenađuje me da ste tako liberalni i čak u levo orijentisani oko blagih kazni i šanse za resocijalizaciju. To govori o vašem ideološkom lutanju. To meni ne smeta, samo to morate vašim biračima da objasnite. Hvala.

Tačno, teško se čovek odriče starih navika iz starih zadojenosti, kaže moj kolega lider većine. Mislim da je to potpuno jasno da to govorite iz ličnog iskustva. Takođe, mislim da je potpuno jasno da kada kažete nisu samo represivne mere srž ovog zakona da pokazujete da ne razumete uopšte šta je tema današnje sednice. Koje su to, gospodine Babiću, druge mere srž ovog zakona, ako nisu represivne, s obzirom da govorimo o izmeni Krivičnog zakonika, da vas obavestim.

Dobro, izvinjavam se.
Ono što je takođe jako zanimljivo, ne želim da ulazim u priču o tome, pošto drugo ništa i ne znate da radite sem da pričate o prošlosti, ali ću da vas pitam, ako je tačno sve to što ste rekli o vašem pravosuđu, o efikasnosti, o tom beskompromisno i beskrupulozno se borite protiv svih vidova organizovanog kriminala i korupcije, recite nam danas ovde – koliko je ljudi osuđeno za krivično delo korupcije od kada ste vi na vlasti? Nula. Da li ćete to da primenite na gospodina Caneta Subotića i Bogoljuba Karića koji isto čekaju pravdu? Pošto oni isto čekaju pravdu, gospodine Babiću, da li će oni da dočekaju tu pravdu o kojoj vi pričate? Hoćete da oslobodite 300 miliona nekih para „Univerzal banke“ što „Krušik“ drži zarobljeno, ne mogu da rade, ne mogu plate da isplate. Pošto ste juče, prekjuče držali predavanje o „Krušiku“, apsolutno ste u svakom momentu izbegli sudar sa istinom. Apsolutno. Zašto govorite ovakve stvari kad znate da vam se teško vraćaju. Kakva je efikasnost pravosuđa?

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, imamo ovde predlog dopune Krivičnog zakonika koji pokazuje da mi kao društvo, kao država poslovično kaskamo za događajima. Demokratska stranka bez obzira na to će podržati ove izmene, iako imamo i zamerke koje će se ogledati u nekoliko amandmana koje smo podneli.
Ali, u suštini o čemu mi ovde danas raspravljamo nije ni Sandžak, islamski militantni borci i dobrovoljci ili fanatici, kako god da ih nazovemo, ovo se odnosi na sve sukobe. Primetno i simptomatično da predlagači ne spominju nigde Ukrajinu, a ovo je jednako kako je zakon protiv islama i islamske države, tj. izmena zakona jednako i protiv onih četnika u Lugansu i na drugim delovima istočne Ukrajine.
To je prva stvar. Druga stvar, ima nepreciznosti i predlagač je toga svestan. Mi smo o tome razgovarali sa predlagačem. Mislim da imamo dobru priliku da to dodatno preciziramo, da se izbegnu neželjene posledice primene ovog zakona na ljude koji nikakve veze nemaju ni sa paravojnim, ni sa drugim formacijama, ni sa ekstremističkim organizacijama u inostranstvu i te stvari možemo rešiti kroz prihvatanje amandmana opozicije, pre svega čini mi se.
Jasno, da u današnjem svetu, kako je rekao kolega sa 64 ratna sukoba koji bukte i od kojih su neki na evropskom tlu, mi moramo kao država da obezbedimo, pre svega, da ljudi koji vrbuju organizuju i ako hoćete otpremaju „dobrovoljce“ pod znacima navoda, ljude jakih uverenja, bez obzira gde idu, ali i one koji zbog novca odlaze da budu „psi rata“ ili da budu pripadnici ekstremističkih organizacija, njih prvenstveno treba da gađa, kolokvijalno rečeno ovaj zakon, tj. ove izmene Zakona.
Dakle, tu je to zmijsko klupko, koje mi kao društvo i kao država moramo da prekinemo, ali nikada ga nećemo prekinuti, ako ne promenimo i školski sistem, ako ne promenimo obrazovanje, ako ne promenimo katastrofalnu ekonomsku situaciju, ako tim mladim ljudima u Sandžaku ili u drugim delovima Srbije ne date perspektivu, ne date obrazovanje, ne date obaveznu srednju školu, ako im ne date jasne istorijske uzore, ako nastavimo sa šizofrenom političkom pričom, potpuno pogrešnom edukacijom mladih. Onda ćete uvek imati pod znacima navoda „dobrovoljce“.
Znate, nema planine ne čelika jačeg od nečijeg uverenja, od ideje nema veće planine. Neka je ta ideja hiljadu puta pogrešna sa moje pozicije, ali se plašim da će ovaj zakon dati, čini mi se neophodan okvir za državu koja ima problem desetina građana koji učestvuju u ratnim, ako hoćete oružanim aktivnostima koje su protivne i civilizaciji i zdravom razumu i miru i bilo kakvom normalnom suživotu na ovoj planeti. Znači, moramo imati okvir i u tom smislu mi podržavamo ovaj predlog.
Međutim, ne možemo nikada staviti u isti koš slavne heroje španskog građanskog rata, kako je rekla koleginica i ljude koji odlaze da se bore za islamsku državu i koji se slikaju i to stavljaju na fejsbuk i tviter i to što Blagoje Parović i Koča i Peko nisu imali tviter i fejsbuk, ne znači da su isti kao ovi koji ga imaju danas. Ni u čemu i nikada biti isti neće, jer su oni heroji, a ovo su teroristi i bitange. A zašto? Pa zato što se bore, borili su se protiv zla i fašizma, a ovi odsecaju ljudima glave pred kamerom. To je razlika, a ne sredstva komunikacije.
Šta ako sutra naš nesrećni svet pogodi novo žarište, novo buktanje fašizma negde, gušenje ljudskih prava, uništavanje parlamentarizma, upotreba vojne sile protiv građana, hoćemo onda i mi koji bi eventualno išli da se borimo protiv tog fašizma biti pod udarom našeg sopstvenog zakona.
Kada sam pitao predlagača u najboljoj nameri, šta je najveći problem ovih izmena, upravo to je najveći problem. Nemamo kantar gospodo, ne možemo da izmerimo šta je to opravdani sukob, a šta je to ekstremizam, fundamentalizam, terorizam i sve ostalo. E to je deo isto političke volje i to nam nameće vreme i svet u kojem živimo. Neke stvari su nesumnjive i nama i većini, a neke stvari sigurno neće biti na jednakoj liniji nama i većini u budućnosti. Šta ćemo onda? Ko je taj stručnjak ko će da meri da li je onaj iz Sandžaka čovek koji ode da se bori u Siriji, ili za islamsku državu terorista, što nesumnjivo jeste po mojim aršinima i aršinima moje stranke, a šta ako neko ode da se bori protiv nekog diktatora koji puca u svoj narod. Kako ćemo onda? Šta da radimo? Kako to da izmerimo? To je nedostatak zakona.
Drugi nedostatak je to što je nejasno kako će se određivati oni koji idu da su teroristi, zlikovci, ubice, itd. Kako ćemo to određivati, tj, kako će tužilac to da meri? Da li će isto primeniti na one četnike u Lugavcu? Hoće, ja bih voleo na Počuču koji daje izjave kako je on van domašaja, on odgovara samo sudu Luganjske Republike, a naš sud nije bitno.
To je uvreda za ovu državu i nije politička stvar, nije stranačka stvar. Zašto o tome ne pričamo danas, nego pričamo o onome što jeste zlo nesumnjivo, a to je takozvana islamska država.
Ovo nije sandžački zakon, ovo nije zakon koji se bavi jednom regijom u Srbiji, ovo je zakon koji se bavi svim mogućim ratištima, vojnim žarištima, ekstremističkim, terorističkim, paravojnim formacijama koje tamo idu, organizuju ljude, obučavaju ih, šalju i daju novac za to. Oni uzimaju pare za to. Te ljude moramo prvo i primarno da gađamo ovim izmenama i mislim zbog toga smo mogli ovo preciznije da odredimo.
Tačno je i to da mudrošću predlagača je izbegnuta zamka da se zakon primenjuje retroaktivno, jer da jeste pola skupštinske većine ne bi sedela ovde, nego bi išli u zatvor. To je istina. Pošto sam znao da ćete ovako reagovati…

Pa zašto, u čemu je problem, baš me zanima vaše tumačenje.