| 13.03.2025. | Predlog zakona o dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti |
u proceduri
|
| 10.12.2024. | Predlog za glasanje o nepoverenju predsedniku Vlade Republike Srbije, Milošu Vučeviću |
u proceduri
|
| 22.10.2024. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana |
u proceduri
|
Zahvaljujem, predsednice.
S obzirom da se na ovoj raspravi 90% vremena troši na neke stvari koje su potpuno van teme, zamoliću vas, ukoliko i ja budem malo izašao van teme, da mi dopustite kao i svima ostalima.
Prosto, moram da kažem da me ne zanimaju mnogo ni Šider, ni Picula, ni Ursula fon der Lajen, ali me ne zanimaju ovamo ni Harčenko niti ova ruska strana, jer smatram da mi sa te strane, bez obzira što moj kolega i prijatelj Đorđić voli Ruse, smatram da mi nemamo prijatelje među tim stranim zemljama, nego svi oni ovde imaju interese i da mi moramo da vodimo računa pre svega o građanima Srbije, jer nijedna od tih zemalja nama ne misli dobro, osim kada su neki njihovi interesi u pitanju.
Slušam mnogo stvari ovih dana i moram da kažem da mene interesuju samo radnici Srbije i interesuje me ta, da tako kažem, sirotinja. Slušam mnogo stvari ovde i o obrazovanju. Svi se ovde obraćaju građanima. Neko priča bilo je dobro pre pet godina, pre deset, pre dvadeset, pre trideset. Ja smatram da u Srbiji zadnjih 35 godina nije bilo dobro.
Dok je Tito bio i dok smo svi otprilike bili malo više slični, pa su i radnici i lekari i profesori imali približno iste plate, nekako smo imali, da kažem, neki sistem vrednosti. Onda je došao Milošević, pa je Milošević upropastio sve, ušli smo u ratove, sankcije, bombardovanja, svađu sa celom međunarodnom zajednicom i zna se kako smo završili.
Onda dolazi taj 5. oktobar, koji je doneo neke određene promene nabolje, za koje ne mogu da kažem da nisu, ali sa druge strane krenula je pljačkaška privatizacija, zatvaranje fabrika, otpuštanje ljudi, ostajanje ljudi bez posla, na ulici itd. Kada neko kaže da je to vreme bilo neko dobro, ja baš ne mogu da se složim sa tim, zato što, možda je Đinđić bio reformator, možda je on neke stvari hteo da uradi, nažalost, ubijen je, ali pola ministara iz njegove vlade ja poznajem. Ušli su u vlast goli kao pištolj i crkveni miševi, a izašli kao milioneri, pa se pitam odakle je to vreme dobro. Nije. Znači, tada smo prodati i izdati.
Sve nakon toga je bio kontinuitet tog sistema. I za vreme Tadića i za vreme Koštunice, svi su živeli loše, odnosno dosta ljudi je živelo loše. Danas kada čujem da neko kaže – živelo se dobro, pa nije se živelo dobro. Ja mogu to da kažem zato što sam se borio protiv svake vlasti, i protiv Miloševića pa do dan-danas se borim protiv svake vlasti, jer se borim za radničku klasu i za najsiromašnije.
Oni su sve to obesmislili i onda je došla SNS koja je počela da uništava institucije. Zato smo i došli u tu situaciju da danas institucijama niko ne veruje i zato bi u nekoj normalnoj državi, kada je pala nadstrešnica, onda bi neko verovao institucijama i onda bi bilo kao u Đenovi, posle šest ili sedam godina da neko bude optužen i da bude u zatvoru 18 godina. Ali, nažalost, ljudi ovde ne veruju mnogo u institucije. Istine radi, ja ne mogu da poreknem to, to je činjenica, da je 2012. godine bilo 1.800.000 zaposlenih, da danas ima 2.400.000 zaposlenih i da je to 600.000 više za zadnjih 13 godina, i to se ne može poreći. Može se reći da to nisu kvalitetna radna mesta, može se reći da to nisu dobro plaćena radna mesta, ali svakako ih ima više.
Međutim, sada bih se vratio, u par rečenica samo, na temu sa kojom se susrećemo, a to je obrazovanje, ili kako da kažem, uslovno rečeno, visoko obrazovanje. Pre nekih 15 ili 20 godina, ili kad je već krenulo, sa otvaranjem tih privatnih fakulteta i univerziteta, mi smo došli u tu situaciju da može svako danas da završi fakultet. Mislim da to nije dobra stvar i mislim da ne treba svako da završi fakultet, iako bi svaki roditelj želeo da njegovo dete završi fakultet, jer imamo problem sa time da danas nemamo električare, nemamo bravare, nemamo keramičare, nemamo vodoinstalatere, pa nam onda dolaze iz Nepala, iz Vijetnama, iz Indije, pa onda ljudi kažu – nećemo Nepalce, nećemo Vijetnamce, nećemo njih itd, a ovde nema ko da radi. Zato što se kriterijum obrazovanja tolio srozao, i to kažem, u poslednjih 15-20 godina, ne samo za vreme ove vlasti, tada je počelo, da se sve srozalo i da automatski danas svako dete koje završi jedva srednju školu može za par hiljada evra da završi neki fakultet i da postane akademski obrazovan građanin.
Naš sistem je potpuno pogrešan. Znači, moramo obrazovanje da vratimo po sistemu da moramo da otvaramo jake fabrike, da moramo da dajemo ljudima kvalitetna radna mesta i da deca u određenim sredinama, kada završe određene škole, znaju da će moći raditi neki posao za pristojan novac. Ja sam 1989. godine, kada sam upisao srednju školu za metalurškog tehničara, znao da ću 1993. ili 1994. godine, posle vojske, da se zaposlim u Železari Smederevo, jer metalurški tehničar je usko zanimanje vezano za Železaru Smederevo. Svi vi, a ima vas ovde dosta koji ste iz moje generacije, znate da kada ste završavali tada određene škole, već ste znali gde će vaš put da bude unapred, ali su te škole bile teške, imali smo dobru praksu, išli smo u fabrike na praksu. Ja sam posle završetka škole mogao odmah da počnem da radim na tom mestu jer sam četiri godine išao tu na praksu.
Danas govorimo o visokom obrazovanju, i sve je super i odlično je da imamo što više, da kažem, obrazovane dece, ali smatram da kvalitet obrazovanja i praksa mora znatno da se unapredi. Kod mladih ljudi je praska mnogo važna, jer kada vi decu u srednjoj školi, ne mislim pritom na dualno obrazovanje, nego na praksu, odvedete u neke fabrike ili u neke firme koje su razvijene, koje dobro rade, koje imaju posla, ta deca će se sutra veoma lako u tim fabrikama zaposliti. Neće ostati nedovršeni srednjoškolci, pa onda upiše neki fakultet, za par hiljada evra, može u Srbiji, može u Bosni, može u Crnoj Gori itd, i onda postane diplomirani ne znam šta, a pritom ne zna apsolutno ništa da radi.
Moramo vratiti sistem obrazovanja da se potpuno promeni, da se više baci na praksu, a ne na teoriju, da se deci izbace suvoparne stvari, koje su potpuno bespotrebne za učenje i da se baci akcenat na to, na obrazovanje srednjeg kadra, odnosno na obrazovanje majstora, jer mi ukoliko ne budemo u narednom periodu uložili u decu u srednjim školama, ponudili im kvalitetnu praksu i ponudili im poslove kvalitetne posle završetka te njihove srednje škole, verujte mi, za desetak godina mi ovde nećemo imati nikog da zameni sijalicu. To će nam raditi sve radnici iz inostranstva, a koje opet ne prihvatamo jer dolaze ovde trbuhom za kruhom.
Zato kažem da ovaj zakon ne može da se reši sada, ali u perspektivi, za koju godinu mora da se radi na tome. Hvala.
Zahvaljujem.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Radnici i seljaci su oduvek bili stub društva, stub Srbije kada je trebalo da se gradi i radi, kada je trebalo da se gine u svim ratovima, a ginuli su i radili radnici i seljaci.
Ja se poljoprivredom nisam bavio i ne znam nešto mnogo o poljoprivredi, ali sam radio u fabrici u Železari Smederevo 13 godina i znam da kada govorim o poljoprivredi smatram da nije samo važno govoriti o seljacima koji rade na njiva. Da bi uopšte ljude vratili na sela i da bi uopšte te krajeve oživeli mi moramo da radimo neke druge stvari. Moramo da otvaramo fabrike i moramo da otvaramo zadruge koje su bile nekada u bivšoj Jugoslaviji, što znači da ne možemo da se bavimo samo izvozom pšenice, kukuruza, itd. nego moramo raditi gotove proizvode.
Ako, recimo neko mesto, kao što je Blace, ima šljivu, Knjaževac ima višnju, Brus ili Arilje imaju malinu, itd. smatram da bi država trebala da radi na tome da se u tim mestima otvaraju fabrike koje će prerađivati to voće i koje će zatim to izvoziti kao gotov proizvod. Smatram da gotov proizvod zdrave hrane je mnogo profitabilniji nego izvoziti sirovo voće, povrće ili druge kulture.
Sa te strane bismo zadržali ljude u tim ruralnim krajevima, otvorila bi se nova radna mesta gde bi ljudi mogli da se zapošljavaju i ne bismo govorili samo o poljoprivredi kao o poljoprivredi, nego bismo govorili i o određenim proizvodima koje bi mogli da prodajemo i da izvozimo.
Isto tako bi država trebalo da garantuje seljacima i poljoprivrednicima cenu kulturnih, odnosno proizvode koje ima u njihovim krajevima, da im garantuje cenu i da im garantuje otkup svih proizvoda.
To je strateški plan o kome bi trebalo da se razmišlja u nekom narednom periodu, jer mi ovde kao što sam rekao govorimo samo o poljoprivrednicima, ali bismo trebali naći način otvaranjem tih zadruga i otvaranjem fabrika da otvorimo nova radna mesta za ljude, pre svega za mlade ljude koje bismo mogli da zadržimo u tim krajevima i u tim zemljama, odnosno u tim predelima gde se oni ne bi selili za velike gradove i na taj način bismo spasili sela da ne budu pusta.
Hvala.
Zahvaljujem.
Što se tiče zaduživanja, svi mi znamo da onaj ko ima veću platu, može da uzme i veći kredit u banci, samo je pitanje za šta se taj novac upotrebljava i kuda on odlazi i u koje svrhe.
Pomenuo je kolega malopre nacionalni stadion. Slažem se, nacionalni stadion je potreban svakoj državi, ali je pitanje koliko on košta i zbog čega se kod nas pravi. Svi mi znamo u kakvom se stanju danas nalazi naš fudbal, svi znamo da nijedan klub ne može da skupi, osim na velikom derbiju, više od nekoliko hiljada navijača, i nije mi jasno zašto država nije prodala stadione Partizana i Crvene zvezde na Autokomandi, pa od tog novca koji bi prodala, izgradi nacionalni stadion.
Srbija je danas duboko podeljeno društvo i mi živimo u jednoj potpuno šizofrenoj atmosferi u kojoj se ne govori o politici, nego se danas obraća putem društvenih mreža. Danas svako može da izađe da kaže šta hoće, iseče svoj snimak, stavi na društvene mreže i živi od lajkova, šerova ili broja pregleda. Danas se politika svodi na to. Lažne vesti, njih ima sa svih strana. Danas mediji nisu mediji, pa da informišu ljude o onome šta se dešava u državi, mediji su danas postali propagandisti, ne samo sad, već godinama unazad. Propaganda u smislu da se jedna strana hvali do maksimuma, a druga bukvalno, razara, i sa jedne i sa druge strane, i sa strane prorežimskih i sa strane, pod znacima navoda, objektivnih medija, je potpuno ista priča.
Stvarno apelujem i na medije i na ljude da povedu računa o čemu pričaju, da povedu računa čime se bave, da povedu računa kako neke stvari mogu da izgledaju i kakve posledice mogu da nastanu po to.
Konkretno, sada govorim o ovom poslednjem slučaju koji je ovde danima bio predmet rasprave u Skupštini, a to je da je ova devojka, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta prebijena, pretučena, pa je ona posle to sama demantovala, priče, da kažem, da je sečena lutka, bojena crvenom glavom, bacana ispred zgrade, meni liče na neke horor filmove ili na, da kažem, loše američke triler filmove.
Ali, to je samo reakcija na sve ono što se dešava u državi poslednjih godina i decenija. Kada vi nemate mogućnost da debatujete, kada nemate mogućnost da govorite, iskreno, da sučeljavate politiku ili mišljenja, onda dolazite u problem da lažne vesti postaju nešto što je svakodnevica.
Društvene mreže su pune lažnih profila. Danas čovek može da otvori profil sa ko zna kojim imenom i može da otvori 50 profila i da sa tih profila priča šta god hoće i onda da od toga pravi biznis, da te profile kasnije razradi i da ih prodaje. To sam imao prilike lično i da vidim.
Međutim, suština je u tome, kad bih se ja pitao, ja bih zabranio neke društvene mreže, odnosno dozvolio bih da se koriste društvene mreže samo pod punim imenom i prezimenom, jer onda možeš da imaš odgovornost za svaku izgovorenu reč. Na ovaj način, kako se kod nas to danas radi, mi smo postali društvo u kome će ljudi da se poubijaju na ulici, samo zato što drugačije misle i samo zato što neko, hajde da kažem, podržava nekoga, neko ne podržava nekog drugog. Ja mislim da danas ovo što mi radimo ovde u Skupštini svih ovih dana i nedelja apsolutno nikog ne zanima, jer svakog zanima senzacija, svakog zanima ko će više da pljune, ko će dalje da dobaci, ko će više koga da
uvredi, a verujte mi da ogroman broj ljudi je potpuno nezainteresovan za svakodnevna dešavanja u državi.
Kada ljudi kažu – pozivamo se na građane, pozivamo se na ove ili one, pitanje je koliko ti građani, da kažem, veruju bilo kojoj strani. Ja sam neko ko se po prirodi posla sa tim građanima viđa svakodnevno. Moj posao predsednika sindikata nije zanemaren ovom mojom ulogom u Skupštini. Ja sam svakodnevno na terenu i pričam sa tim ljudima. Većina običnog naroda je potpuno nezainteresovana za dešavanja. Njih zanima da li će imati posao, da li će imati platu, da li će imati od čega da žive, kako da prehrane svoje porodice, da li će imati kvalitetno da se leče. I to je suštinska priča. Pljuvanje, vređanje, pozivanje na neke stvari, da kažem, sa svih strana, su nešto što ljude apsolutno ne zanima, barem većinu ljudi, ne govorim o krugu dvojke, ljudi ne žele time da se bave.
Suština je da moramo da probamo da nađemo način i model da međusobno komuniciramo, da razgovaramo, da sučeljavamo mišljenja, da ta mišljenja mogu da se čuju na svim televizijama, da mogu da se čuju i na "Informeru" ali i na "N1" i da probamo da situaciju u zemlji na neki način smirimo, baš u interesu tih građana o kojima se svi tobože brinemo, a trebalo bi da se brinemo, ali ne na način na koji smo to do sada radili.
Oko ovih kredita i sporazuma ja bih samo rekao jednu stvar - nemam protiv zaduživanja ništa, pod uslovom da to zaduživanje ide u investiranje, u otvaranje novih radnih mesta, u otvaranje fabrika, u otvaranje visokotehnoloških radnih mesta, znači, ne manuelnih radnih mesta, jer je Srbija prepuna radnih mesta te kategorije. Tako da, ako već radimo nešto sa Burundijem, Zambijom, Tasmanijom itd, mislim da bi trebali da radimo sa mnogo boljim i jačim državama, koje bi mogle da nam na neki način pomognu da ta radna mesta i otvorimo, da kvalitet života naših građana povećamo i da kvalitet života svakog građanina Srbije kao narodni poslanici unapredimo.
Apelovao bih na kraju samo da se još jedanput dozovemo pameti i da prestanemo sa uvredama, da prestanemo sa targetiranjima, da prestanemo da se vraćamo u prošlost, ko je šta radio, svi su radili loše u proteklih 35 godina, da budemo iskreni, i Miloševićeva Vlada i kasnije Đinđićeva Vlada i druge vlade, Koštuničina, Tadićeva, Dačićeva, Vučićeva itd, sve te vlade su radile loše, ali su imale dobrih poteza.
U svakom slučaju, dobar potez treba pohvaliti i loše poteze kritikovati, ali treba ponuditi rešenja. Suština je u tome da nije bitno samo nekoga vređati, pljuvati, nego ponuditi rešenje.
Mi smo kao sindikat i naša grupacija je podnela predlog Zakona o radu i predlog nekih zakona roditelj-negovatelj i ja apelujem na sve vas i na sve nas da u narednom periodu razgovaramo o tim sistemskim zakonima koji će promeniti živote građana na bolje a ne da slušamo svakodnevne uvrede, vređanja i druge loše stvari. Hvala.
Zahvaljujem.
Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.
Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?
Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.
Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?
Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.
Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?
Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.
Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.
Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.
(Beograd, 25.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 93850.00 | RSD | 12.08.2022 - |