Dame i gospodo, uvaženi gospodine predsedniče, poštovana javnosti, obzirom da govorim kao ovlašćeni u ime koalicija NADA, to je pri kraju i iza nas je samo još jedna opoziciona stranka. Dva meseca ove mučne rasprave o nečemu što Srbija ne pamti. Nažalost, i mnogi su obrukali ovde ne shvatajući o čemu je trebalo govoriti. No, ja neću ponavljati što je već rečeno, nego ću pokušati da kao čovek sublimiram nešto i da nešto ostane za neke buduće generacije.
Pre dva meseca desilo se od strane jednog školskog druga da je streljao svoje školske drugove. To Srbija ne pamti. Svi smo pali na ispitu. Ali, desio se nakon toga i zločin koji je isto prenerazio Srbiju i gde je čovek javno pre toga pucao i ubijao kučiće.
Dame i gospodo, pričamo o nasilju. Ja ne mogu da pričam, a da ne kažem da je ovaj sistem, toliko puta pominjani, nastao na najvećem nasilju 1945. godine, gde je pobijeno sve misleće.
Gospođo premijerko, vi se nalazite u kući, neko vas je poslao u otetu kuću gospodina Čede Petrovića, srpskog trgovca engleskim štofom, a on se nije obradovao hordama zla i monstrumima, ubijen je među oko 200.000 čestitih ljudi. To vam govori neko ko je potomak tih ljudi koji su stradali isto sa njim kao srpski industrijalci. Ako niste to znali, da znate, pa izađite. U Srbiji se kaže oteto-prokleto. Čeda Petrović, tu su bile vile Anastasa Pavlovića, Savčića i sličnih.
Dragi prijatelji i kolege, nasilje kad se desi nad istinom, moralom, strukom i autoritetom, imamo to što imamo.
Ja vas molim da shvatite da ovako više ne može, ne može iz prostog razloga, jer nisu se desili protesti, dešava se proces, proces gde je neko jednostavno rekao - ovako više ne može, ne može, jer ovaj sistem mora da se menja.
Kada govorim o bezbednosti, to je tema, tri čoveka nemam ništa lično protiv njih, gospodin Gašić, Vulin i kako se zvao ovaj pre njih, ne mogu da se setim, Stefanović, njih trojica su odlučivali o bezbednosti u zadnjih 10 godina. Ja se pitam kakve oni veze i referentnost i obrazovanje imaju sa bilo čijim što ima veze sa bezbednošću? Nemaju nikakve. Da bude ironija veća, čak nisu ni krivi, kriv je onaj koji je umislio da je sveznajući, prvorođeni, koji ih tako postavlja. Otprilike, to bi bilo kao kad bi mene i kolegu Marsenića neko postavio da vodimo u filharmoniju, a mi još i prihvatili. Onda zaista na šta bi to ličilo.
No, mora da se zna da ovo je jednostavno što se desilo jeziva tragedija za porodice, neizbirsiva i samo molitvom im treba prići i moliti gospoda da im da snagu da prevaziđu, ali ovo je jedna strašna opomena za Srbiju gde je ona došla. Evo, gde je došla, u bezizlaz je došla i mora kada se tako nešto desi, kad svi zaneme, da se zatvori jedna knjiga i krene da se otvara druga.
Zato ova dva meseca kamo puste sreće da je kao Ružić cela Vlada izašla, podnela ostavku, izabrana nova koja će pripremiti izbore na kojima ćemo normalno demokratski birati nešto i da se ovo nikada više ne ponovi.
Kada pričamo o nasilju, u jednoj rečenici bih mogao, svi da mi iz opozicije ništa više ne pričamo. Kada se priča o onoj nesreći na naplatnoj rampi, šef države izlazi i kaže - nije strašno, ja sam video. Čekaj, bre, čoveče, ko si ti da se mešaš u sudski predmeti i ti i bilo ko? Ko si da ti pričaš o sudskom predmetu? To je sveto Jevanđelje. Tužilaštvo, sud, odbrana. I nažalost, i komore advokatske i svi ćute i kažu - čekajte ljudi, čemu ovo? To je problem. Zaboravilo se da je pre 700-800 godina car Dušan napisao - sudite prema savesti, bez straha od cara.
Eto šta smo dočekali kad jedan pojedinac umisli da je država, umisli da sve zna, umisli da sve može i na kraju kad dođe do nesreće, on mora po onom principu – ne kune majka sina što se kockao, nego što se vadio, mora čak da postane i trgovac nacionalnom nesrećom.
Gospodo, zato smo ovde gde jesmo. Deset godina nam nestaje deo centralne teritorije. Pričaćemo kad bude sednica o Kosovu. Sever Kosova, tamo su bili srpski barjaci od cara Lazara do danas. Gde nestade država koja je bila sve vreme tamo? Nema je. Korak po korak, skuvana žaba. I šta danas imamo? Neću da pominjem ovo što su kolege pominjale, ali jedna reč je strašna. Patili smo u ratovima, stradali smo, nosili se sa krvolocima, nestajali smo, ali nikada ovako nismo bili poniženi. Suza, bre, iz kamena da pođe.
Nabrojao je kolega desetak, 15 momaka, oficir za vezu, već kako se zove, kaže da nije video onako ubijene ljude, onako prebijene ljude, a mi ovde sedimo i pričamo priče da li je trebalo ovako, da li je trebalo onako. E, sad se bojim da ćemo morati sasvim drugačije da pričamo. Ovako se više pričati neće, iz prostog razloga jer posle ovoga može samo da preti nestajanje.
Pomenuto je ovde u svih ova dva meseca mnogo momenata koji su obeležili ovih 10 godina. Nesretni rijaliti, pomenute su televizije. Nije strašno što mi tražimo da se zabrane ti izvori zla, samo je strašnije od toga što vi to ne date, na neki način, glorifikujete ih. Za ime Boga.
Ako pričamo o tim rijalitijima, pa nisu ni oni najstrašniji. Reći ću još jednu strašniju rečenicu. Sve je u Srbiji pretvoreno u rijaliti, draga gospodo i poštovana javnosti. Srbija je pretvorena u jednu rijaliti šatru, ispod koje se krekeće, krebezabliše, majmuniše, u kojoj voditeljka koja je pre par godina pravila analizu u jednom rijalitiju ljubavnih odnosa Mace diskrecije i Zmaja od Šipova, dođe na drugu televiziju, radi kolut napred, prevrće se kao smašena, a pred njom cela Vlada daje intervju i šef države. Pa, za ime Boga, imate li g od gospodstva?
Prijateljski vam to kažem. Kad sam rekao da je streljan autoritet, da je sve uništeno, uništili ste, bre, gospodstvo. Ja to dobro znam. Ja sam iz svešteničke porodice, merim reči. Znam dobro koliko mi je puta otac došao sa teških događaja kad stradaju deca i kad mi je govorio – kada dete strada, na Boga se pucalo, nestaje jedan deo zemlje.
Da li smo mi dostojni žrtve tih anđela Božijih? A bićemo dostojna Srbija, njima će se odužiti da se jednom promeni ovo zlo, da ostaju u najdivnijoj uspomeni, da ih se svako seća, a ne dva meseca ovde da sedimo i da uglavnom pričamo neke stvari koje nemaju bogzna koliko dodirnih tačaka sa njima.
Na pitanje kada sam govorio šta su tri ministra za bezbednost…
Molim vas, budite tihi, ja nikom reč nisam rekao.
Logično, nije tu, mogao bi da mi postavi pitanje – a šta si ti uradio? E, pa, gospodo, kao neko ko ima malo veze više sa nasiljem, bavio sam se malo time, da ne pričam, želeo sam da dam svoj doprinos, slušajte, slušajte, želeo sam da dam svoj doprinos borbi protiv nasilja kao običan čovek sa 10 prstiju, pre nekih osam, devet godina, smislio sam akciju – Stop nasilju, drogi, alkoholizmu, šampione za idole. Želeo sam da uključim sportiste, da sportisti uđu u škole, da promovišemo to. Želeo sam da čuje to država, pre nekih osam, devet godina. Ne, nije čula, kao nizašta nije čula. Ali je čuo jedan svetski centar, jedini koji imamo i sada već pokojni Ljuba Vračarević, najveći ekspert, soke majstor 10. dan realnog aikidoa, za bezbednost. Čuo i rekao – momak, dođi kod mene, ja ću to da podržim. Kako si mislio?
Rekoh, mislio sam tako da dovedete vrhunske sportiste, da uđemo u neku školu i da pred tom decom u školi pokažu sportisti što mogu, a da onda deca koja su najmanja polete njima u zagrljaj, da ih oni uzmu i da kažu – šampione za idole. Veličanstveno, doći ću, odaberi školu sa 40 svetskih majstora, svetskih šampiona. Odabrao sam moju školu u Prnjavoru, bilo je 1.500 do 2.000 ljudi. Sve kamere su bile uključene, a novinarka RTS-a poslala je snimak u svet i rekla – evo simbolike, evo centra borbe protiv nasilja, ovo je veličanstveno, scena veličanstvena, 40 svetskih šampiona, drži malu decu, one prvake, a svi tapšemo, šampione za idole. Zašto? Kaže – energija je negativna u nama, ona se mora kanalisati ili kroz sport, masom ili ovako.
Kao nagrada tome, u Sava Centru pred 4.000 majstora iz celog sveta, najuglednijih eksperata, ako vam kažem da je Ljuba Vračarević jedini Evropljanin, koga je zvao za bezbednost japanski car, ova ga država nikada nije zvala, nizašta, maltene, promovisana je ta moja akcija. Samo sam želeo da ona zaživi i molio sam državu – evo, ovo je lepo, simbolično jeste. Nikoga to nije interesovalo, a baška što je jedan od Ljubinih majstora u Americi 20 i nešto godina i drži predavanja na temu bezbednosti i jedan od eksperata na američkim televizijama i to najosetljivijih grupa, kao što su žene i deca, gospodin Đorđević, ni njega se niko nije setio.
Zašto sam ovo naveo? Dao sam svoj skromni smerni doprinos, ali sam se tu i osvestio. Ko god je nešto pametno u ovoj zemlji smislio, a da nije pod kapom režima, on je bio amputiran. Ko god je dao neki predlog u ekonomiji, u politici, bilo gde, tretiran je maltene kao narodni neprijatelj. Gospodo, tako nam sada jeste. Kada neko umisli da sve zna, kada neko umisli da sve može, onda se desi i ovo što se desi.
No, promena sistema mora da dođe. Prema tome, da li je zakazao sistem, da li nije, njega nije ni bilo, jer i ministra, da je ovde, bih pitao – kako se ne našali da u BIA za ovih 10 godina, dok ste bili ministrovali, ne otvoriste dosije, ne otvoriste da vidimo za sve zločine šta je ko uradio, ne otvoriste, gospodo. Zašto?
Znate zašto, gospodo? Zato što su vaši politički đedovi 1946. godine likvidirali, a vi u kuće tih što su oteti se useljavate. To je taj strašni krug koji je zatvoren i taj krug mora jednom da se pokida. Srbija mora da skloni sa sebe sindžire primitivizma, neznanja, laži, nestručnosti i moraju doći najpametniji, najumniji, moraju doći oni koji su spremni da se žrtvuju za otadžbinu. Takvi moraju doći.
Ostaviću nešto i svojim kolegama. Drugog izlaza, izbora nema. Novi izbori što pre. Ova Vlada i sve da se podnese ostavka, ali ne izbori, ne izbori po onim uslovima kojima vi raspisujete, nego po uslovima za koje zna civilizovan svet, a to je da se čuje svaka reč i da svako može da kaže svoj program.
Samo vi, gospodo, galamite. Nema nikakvih problema. Ja polako privodim kraju i kažem vam – ona Srbija što je izašla, ona lepa Srbija, to je Srbija koja dolazi. Prošli put sam rekao, ta Srbija će doći i dao Bog da nikada nikad niko više ovakve greške ne napravi.
Živela neka buduća Srbija, koja će biti, stalno se govori o nečem da nas nešto okupi, da, da, imaće svoj simbol oko koga ćemo se okupiti, a taj simbol je srpska kruna. Onog sekunda kada je sklonjena srpska kruna pala je srpska krv i srpska nesreća. Prema tome, za buduću Srbiju, krunisanu Srbiju. Živeli.