Dame i gospodo narodni poslanici, najgore države obično imaju i najviše zakona. Da li smo najgora država, možemo diskutovati, ali sigurno smo negde u vrhu. Da li imamo najviše zakona i tu smo verovatno negde u vrhu. E, sada, dobijamo još jedan zakon, ovo je unikatni zakon, zakon koji nigde u svetu još nije donet i nikada nigde u svetu nikome nije palo na pamet da ovako nešto napravi. Možemo to sada da tumačimo, ili je svet pravno neobrazovan ili nije dovoljno iskren, ili nema razloga da uđe u jednu ovakvu varijantu. Ili smo mi nešto iznad ostalih, pa često hoćemo da budemo isključivo individualisti i sami, ono što je neko rekao, kao nebeski narod.
Ovo je zakon koga nije lako braniti, ali ga je takođe vrlo teško i napadati. Teško ga je napadati zato što u suštini može da se pravda jednom moralnom linijom i moralnim razlozima, kao posledica jednog stravičnog vremena kroz koje smo prošli i zbog toga je sva težina do svog napada uspela. Nije ga lako braniti zato što je u suštini protivustavan, protiv svih zakona, što je, kada se malo dublje zagleda sa površine, vidi da je duboko demagoški, da će se teško primenjivati, da će biti selektivan, da nosi u sebi jednu demagogiju neiskrenosti da bi mogao da opravdava razloge za njegovo donošenje.
Suštinski gledano, ovih 100 dana od oktobra, kako DOS to već broji, moglo se mnogo toga u javnosti, u raskrinkavanju mafije učiniti, i onda bi daleko više povrenja ljudi imali u prihvatanju ovakvog zakona. Međutim, ne možete se u isto vreme voziti privatnim avionom, a sa druge strane donositi zakon koji treba da oporezuje ili sankcioniše tog koji vama daje avion da se vi sa njim vozite, vlada, ministri itd. Mafija postoji u svim zemljama u tranziciji, nije ovo nastalo samo u Srbiji, ali mafiju treba gađati u glavu i iseći sve pipke i krake koje je pustila u sve pore ovog društva. Ali, donosite neke zakone koji su u suštini demagoški i ne pokazuju javno na koga se odnose. Sve je to upakovano u jednu priču koja treba da bude i koja više liči na predizbornu kampanju, nego na stvarnu priču i želju da se mnoge nepravde koje su postojale, izbrišu.
Inače, da nije te priče, mogli bi da shvatimo obećanje gospodina Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova, koji govori do utorka, do četvrtka, do nedelje će se raskrinkati ovo ubistvo, ono ubistvo, ove pljačke, one krađe, otmice, kidnapovanja i ti se datumi non-stop pomeraju i on ne podnosi odstavku, iako ništa od toga što je obećano nije urađeno.
Prema tome, kada imate jedan niz obećanja da vam jedni te isti ljudi obećavaju, a ništa ne ispune, onda je teško da neko može sa puno poverenja da se odnosi prema nečemu što može u osnovi da ima iskrenu želju da nešto popravi. Mi imamo jednu poplavu patriota posle ovoga što nam se desilo koji su bili negde u svetu, u vreme kada su ovde padale bombe i kada se zemlja na ovaj ili onaj način borila za opstanak, koji sada dolaze sa jednom pričom da prenesu patriotizam iz inostranstva ovde, na ovaj naš prostor, i to ostavljajući tamo po nekoliko hiljada maraka svoje plate, dolaze ovde da rade za 400 do 500 maraka, da spavaju kod tetke u kuhinji na kauču, i onda nam serviraju ovakve zakone. Ili, ne dolaze sada ponovo, ali u isto vreme donose tu platu, ali da budu na čelu komisije koja će da pregovara sa mafijom ili sa novopečenim bogatašima, oko toga koliko će to oni sada da plate. Da li će platiti 100, 200, 500.000 maraka jednokratno oporezivanje.
Znate, u tim uslovima teško je da čovek ne pomisli - koji su to stvarno razlozi da se ostavi tamo nekoliko hiljada maraka plate, a da se ovde radi za par stotina maraka. To je jedna pomalo demagogija, koja sigurno u pozadini, a moguća je, ali ne mora da znači, ali moguće je da ima jednu sasvim drugu manu. Ono što je suština, a to je ta javnost.
Drugo, da se ne može pregovarati, da se ne može cenkati, ovo je država ili buvlja pijaca? Da li jedna država ima pravo da pregovara sa nekim ko je žigosan kao kriminalac? Da li ova država ima pravo da pregovara sa mafijom, ko to još u svetu radi? U ovom zakonu je ovako dato, da li će amandmanom biti promenjeno, to je neka druga priča.
Druga stvar koja je tu suštinski, 35% osloboditi nekoga ko plati porez, šta to znači? Nagrađujete nekoga za ono što je morao da uradi. Onda, s pravom mogu da tražim i ja, i svi oni koji su redovno plaćali sve dažbine, struju, grejanje, redovno, nikada bez ikakvog duga, poreze državi na ovo ili ono, da dobiju nazad 35%, pošto su bili vrlo fer i vrlo korektni prema svojoj državi. Ovo je nagrađivanje nekih koji u stvari i nisu uradili ono što su morali po zakonu da urade. To su sve u principu krivična dela, nego što možemo govoriti o iskorišćavanju jednog posebnog vremena u kome se živelo.
Prema tome, govoriti o transparentnosti, a sve upetljati u neku zamagljenu priču, više, ako već koristite neke strane izraze, se ni ne bira transparentnost, polupropustljiva, ne vidi se, biće selektivno, iako se DOS poziva na to da neće, kao oni što su čupali brkove posle Drugog svetskog rata, i njima slični, na sličnom zakonu primenjivati te metode, nego će se tačno znati koji su se najviše ogrešili, a koji nisu. Međutim, nakon tih obećanja koja nisu ispunili, ne možemo im ni tu verovati.
Prema tome, šta je suština i zašto mislim da ovaj zakon mora, ako ništa drugo, da se vrati na jednu doradu, da dobije elemente pravog zakona da bi se ispravile neke nepravde i nesreće koje su bile. Suština je da se mnogo toga kroz amandmane popravi, izmeni, ili da se nova varijanta ponudi, a ovako, ne možemo novim nepravdama ispravljati stare nepravde, ne možemo početi graditi demokratsku državu na nezakonit način. To nikako ne može da bude i ne sme biti odbrana ovih koji moraju da budu kažnjeni zato što su jedan period nesreće ovog naroda iskoristili, ali nešto što je Ustav, što je zakon, do kraja se mora poštovati i nešto što je krivično delo, mora se tako i tretirati.