Dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za promenu ustava je, u principu, legalan pravni akt. Svako tu inicijativu može podneti, i političke partije, i državni funkcioneri i obični građani. Međutim, sama promena mora da se vrši na unapred ustavom propisan način. Postojeći ustav SRJ imao je izvesne falinke u načinu donošenja, ali taj ustav je naknadno stekao puni legitimitet i legalitet. Na taj ustav se zakleo i Vojislav Koštunica, kao predsednik savezne države i Miroljub Labus, kao potpredsednik Savezne vlade. Vi ste se zakleli da ćete čuvati taj ustav i da ćete dozvoliti njegovu promenu samo na onaj način na koji to ustav propisuje. Umesto toga, vi rušite taj Ustav, vi razarate državu. Ovo je akt o razaranju države.
Ovo niste nazvali ni odlukom, ni rezolucijom, ni deklaracijom. Ne zna se šta je. Savezni ustav propisuje, u pogledu izmena taksativno nabrojanih članova, da je potrebna i saglasnost narodnih skupština federalnih jedinica. Da ste vi napravili konkretne amandmane ili celovit tekst i da ste rekli - na osnovu člana tog i tog Ustava SRJ, podnosimo inicijativu za donošenje novog ustava, to bi bilo legalno, to bi sa pravnog aspekta bilo moguće, čak i poželjno. Što da se ne otvori rasprava, pa se ide na Ustavnu komisiju Savezne skupštine, pa prvo raspravlja Ustavna komisija, pa se onda celokupna Ustavom propisana procedura obavlja, pa se daje i saglasnost narodnih skupština. Međutim, ovim aktom vi to sve gazite ako vi za ovo budete ovde imali prostu većinu, jer po Poslovniku ovo se usvaja prostom većinom.
Ovde se daje saglasnost samo na pojedine članove saveznog Ustava koji se menjaju i taksativno su nabrojani u Ustavu. To je pet, šest članova. Vi na ovaj način obavezujete ljude koji će raditi na ustavnim amandmanima kakav stav moraju da zauzmu. Ovo im je okvir van koga ne mogu. Pa, kako vi možete unapred planirati ustavni akt za koji je potrebna dvotrećinska većina jednim kvazipravnim aktom za koji je dovoljna prosta većina? To ne može, to u pravu ne može.
Naravno, tamo gde ne postoji pravni poredak, tamo gde je Zoran Đinđić ukinuo Ustavni sud, ne mora ništa. Što ste onda išli na Skupštinu? Što sebe blamirate izlaskom pred Narodnu skupštinu, kada ste to mogli bez Skupštine da završite? Ovo je sve automatskim puškama moglo da se završi. Što ste onda išli pred parlament? Što glumite poštovanje principa pravnog poretka, ako ih zaista ne poštujete? Čemu ta gluma? Ona nema svrhe.
Dalje, govorite o sporazumu o principima. Čiji je to sporazum? Ko je Ustavom predviđeni organ za sklapanje takvih eventualnih sporazuma? Postoje određeni državni organi koji su nadležni za sklapanje međunarodnih sporazuma, čak i saveza. Zna se tačno ko to radi: Ministarstvo inostranih poslova, Savezna vlada, Savezna skupština, aktom o ratifikaciji. Vi i to izbegavate.
Vi ste čak i predsednika Savezne vlade zaobišli, jer on personalno ne odgovara jednom od učesnika - Milu Đukanoviću. Vi ste i tu asimetrično postupili. Znate, mogu se složiti sa vama da je Milan Milutinović falsifikovanjem izbornih rezultata postao predsednik. Ali, to isto je uradio i Đukanović. U metodu falsifikovanja velikih razlika nije bilo. I jedan i drugi su falsifikovali, odnosno njihove partije. Ja to nikada nisam priznao. Vi treba da se podsetite kako su poslanici SRS reagovali kad je došao Milan Milutinović da polaže zakletvu - veoma burno.
Ali, da nastavim ono što je ovde najvažnije da se saopšti. To je već jedan nelegalan postupak. Mogli su se sastati Đoka, Pera, Marko, Janko i usaglasiti svoje stavove. Mogli su se sastati Koštunica, Labus, Đukanović i ko je još tu bio, i Đinđić naknadno, kažu da nije bio u početku, nije znao o čemu se radi, pa su ga naknadno pozvali. Vi ste mogli da se sastanete da vaše lične političke stavove usaglasite, čak i da to stavite na papir i to je sve. To niste mogli da pretočite u dokument o kome će se izjašnjavati Narodna skupština na legalan način.
Mogli ste da formulišete odmah tekst novog ustava. Ko je vas ovlastio da kažete da ova država ubuduće neće imati ustav, nego ustavnu povelju. Ima li u srpskoj tradiciji uopšte akt koji se zove ustavna povelja? Nikada nije postojao. Koliko znam, postoji samo u anglosaksonskoj, odnosno engleskoj ustavotvornoj tradiciji, ali Engleska nema ustav, nikada nije imala ustav u pravom smislu reči. Ima u materijalnom smislu ustav, koji počinje od Magna karte pa nadalje. Zašto bih govorio lepše reči, pa bilo i o pravima.
Nigde, ni u jednoj evropskoj zemlji, to ne postoji. Kada se govori o ustavnoj povelji, ne zna se o čemu je reč. Ako je reč o ustavu, čemu ga sada nazivati poveljom, zašto ne ustavom ako je to u našoj tradiciji. Dvesta godina razvijamo tu ustavnu tradiciju, skoro dvesta godina. Čemu u startu već nešto što nam nikako ne odgovara, što nije u duhu srpske pravne tradicije?
Drugo, po čemu je to najviši pravni akt i po čemu je ovo državna zajednica? Šta je to državna zajednica? Zašto to niste pokušali da objasnite? Državna zajednica, zajednica država. To samo po sebi ništa ne govori. Da li je to međunarodna organizacija? Definicija u pravnoj teoriji je tu sasvim jasna. Da li je ovo što se sada pravi međunarodna organizacija? Da bi to bila međunarodna organizacija, moraju Srbija i Crna Gora prethodno proglasiti nezavisnost, pa tek onda ovo praviti. Vi hoćete da transformišete već postojeću državu u nedržavu. Jer, ovo što nudite nije država; ovako nešto nikada na svetu i nigde nije postojalo. Ne može da postoji.
Šta želite ovim da postignete? Jasno je svima, režim u Crnoj Gori je otvoreno separatistički. Režim u Srbiji je prikriveno separatistički. I jedan i drugi žele nestanak SRJ. Kada bi danas Milo Đukanović proglasio otcepljenje Crne Gore, verovatno bi u Crnoj Gori
izbio građanski rat. I Evropska unija i Amerika su svesne te opasnosti i žele na odložen način da obezbede nezavisnost Crne Gore. Za Srbiju je to još tri godine velikog mučenja.
Većinsko stanovništvo Srbije i Crne Gore su Srbi. Čemu Srbima uopšte federalna država, a kamoli konfederalna, pa kamoli nešto što nije ni konfederalna, ako su jedan narod. Kako bi ovo moglo u praksi da funkcioniše? Nikako. Pa i da Solana dolazi dva puta nedeljno, jedino tako, i da vam zavrće ruke. Da li nama treba takva država koja ne može bez tutorstva stranih sila da postoji, da opstaje?
(Predsednik: Vreme.)
Nastavljam sledećih deset minuta. Niko ne želi takvu državu. Niko ne želi. To nije država u pravom smislu reči. Dalje, vi neprekidno govorite o jednoj stolici u UN. Hajde da raspravljamo, da li je to tvrda stolica, meka stolica, da li je sveta stolica, kakva je to stolica. Po čemu je to važno? Ni po čemu nije važno da li će biti jedna stolica ili dve stolice. Ako mi nemamo realnu jedinstvenu državu, onda uopšte nije bitno što će jedna stolica biti u UN. To je samo problem.
Šest meseci jedan zasedne, pa šest meseci drugi; nema personalnog kontinuiteta. Može doći do dvojstva političkih opcija koje se zastupaju na toj stolici, pa neko želi tvrdu stolicu, neko želi meku stolicu, neko onakvu, a neko ovakvu. To niko živ ne može da koordiniše.
Dalje, govorite ovde o pozitivnoj diskriminaciji. O pozitivnoj diskriminaciji mogu da govore neuki političari, a pravnici ne mogu. Svaka je diskriminacija u istom trenutku i pozitivna i negativna. Onaj ko je diskriminisan, za njega je negativna, a onaj koji je povlašćen, za njega je pozitivna. I aparthejd je za nekoga bio pozitivna diskriminacija, za one koji su uživali u toj najcrnjoj policiti aparthejda, a oni su to smatrali pozitivnim, jer njih milion, dva, tri eksploatišu 20 miliona drugih.
Ne može diskriminacija biti pozitivna. Ona je uvek negativna, neprihvatljiva. Čemu onda diskriminacija Srbijanaca u odnosu na Crnogorce, da li 600.000 građana Crne Gore zaista vredi kao 10,5 miliona građana Srbije. Kažite to, da jedan građanin Crne Gore vredi kao 17 građana Srbije. To nikada ne mogu da prihvatim. Ne mogu nikada da prihvatim da jedno ljudsko biće vredi kao 17 drugih ljudskih bića, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veroispovest.
Ovde govorite o savetu ministara i nabrajate pet ministara, ali ne ulazite u nadležnosti. Niko od ovih ministara ne bi imao nikakve nadležnosti, oni bi samo glumili da imaju te nadležnosti, čak ni u spoljnim poslovima; pogotovu ako se ostvari ovo što predviđate kao mogućnost - da se svakih šest meseci rotiraju. Tu državni organi koji bi se nazivali ministarstvima i imali formalne nadležnosti nikakve stvarne nadležnosti ne bi realizovali.
Razbijate vojsku. Ako će regruti iz Srbije služiti u Srbiji, a regruti iz Crne Gore u Crnoj Gori, onda to više nije jedinstvena vojska. Drugo, razbijate princip komandovanja, koji ni u jednoj modernoj armiji ne trpi da tri čoveka u istom trenutku komanduju. Po sadašnjem Ustavu
postoji jedan koji komanduje, a to je predsednik, na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane. Jedno je odlučivanje, a drugo je komandovanje.
Vi sada trostrukog komandanta uvodite. Ovo ni u Rimskoj imperiji nije moglo da traje duže od šest meseci, godinu dana, godinu i po. Tako je i napravljeno, da ni ovde ne može dugo da traje. Jasno je, zašto onda sa tim da se zamajavamo. Vojskom niko ne može da komanduje, ako komanduju trojica i ako je potreban konsenzus.
Nadam se da neće večito ostati taj Milan Milutinović, možda će Đinđić da ga zadrži još 15 godina, jer njemu najviše odgovara takav kakav je. Razumem njegov politički interes da drži Milana Milutinovića kao svoju produženu ruku, ali to ne može večito da traje.
Za očekivati je da će tri personaliteta da se pojave na ove tri funkcije: savezni predsednik i predsednik vlade u isto vreme - kao jedan, predsednik Srbije - drugi i predsednik Crne Gore - kao treći. U svakoj kriznoj situaciji nema komandovanja vojskom. Jedan kaže - neću, šalio sam se. To se ne zna da li ima rata.
Pre 15 godina nisam verovao da je moguć novi rat na Balkanu. To se ne zna unapred, rat dođe kao istorijska stihija, onda kada ga ljudi najmanje očekuju, kada ga najmanje žele i kada ga se najviše boje, i zatekne ih redovno u najnepovoljnijoj situaciji za vođenje rata. Nikada se rat ne dešava u trenucima prosperiteta, procvata itd, uvek onda kada ga je najteže podneti. Nemojte toliko biti sigurni.
Dalje, ovde se govori o sudu Srbije i Crne Gore, čija će se upravnosudska funkcija vršiti samo u odnosu na upravna akta ministarstava Saveta ministara, i ništa više. Imaće, pored toga, ustavnosudsku funkciju i baviti se ujednačavanjem sudske prakse. To nije dovoljno nadležnosti da bi taj sud uopšte postojao.
Dalje, ovde govorite o izborima, imenovanjima na raznorazne funkcije i onome što je osnovni interes, naravno. Da pogledamo koji je to Đukanovićev interes za ove tri godine. On još ne može da ima crnogorsku vojsku, finansiraće mu je Srbija, a on će je stvarati za ove tri godine. Dalje, on još ne može da finansira diplomatska predstavništva u svim važnim zemljama sveta. Finansiraće ih Srbija, a on će slati svoje kadrove. Zašto?
Srbija je već Ustavom iz 1992. godine podnela veliku žrtvu. Na uštrb principa demokratizma, demokratije, prihvaćen je princip federalizma. Federalizam i demokratija se u ovim slučajevima isključuju. Princip demokratije je jedan čovek - jedan glas, uvek, svuda i na svakom mestu, a princip federalizma donosi nešto drugo. Kompromis je napravljen u postojanju dva veća, Veća građana i Veća republika.
U Veću republika, u gornjem domu obe federalne jedinice podjednako su zastupljene. Novi kompromis je napravljen i u Veću građana -Crna Gora ima više poslanika nego što je to proporcionalno broju njenih stanovnika. Ima 30, a imala bi 10 ili 12, proporocionalno broju stanovnika, možda 15. Napravljeni su kompromisi, čak možda preterani kompromisi, ako se ima u vidu da smo jedan narod. Vi sada i to bacate pod noge.
Vi sada delite nešto što nikada ne bi smelo da se deli. Matica srpskog naroda živi u Srbiji, zatim u Republici Srpskoj, pa tek onda u Crnoj Gori, a u Srpskoj Krajini bilo je više nego u Crnoj Gori. Da li treba tolike žrtva praviti zbog lokalnih, odnosno regionalnih vlastodržaca u Podgorici? Te žrtve ne treba praviti.
Nisam za to da se okupira Crna Gora, nego sam za to da stanovništvo Crne Gore odluči hoće li jedinstvenu državu sa Srbijom ili neće, a ne da se više zavaravamo, da se zamajavamo, da dolaze ovde da se razmeću, glume ministre i gledaju šta će ko oteti.
Čitavim političkim garniturama iz Podgorice Srbija je bila potrebna kao mesto gde se otima. To pokazuju sva istraživanja funkcionisanja savezne države, počevši od otimanja ambasadorskih mesta, pa do sklapanja poslova o nabavkama za raznorazne državne organe, uključujući i vojsku.
Ne treba nama ni federacija. Mi srpski radikali smo za unitarnu državu, ali prihvatamo postojeće stanje. Nismo za prihvatanje nečega što je mnogo gore i od same federacije. Ne idealizujemo mi federaciju, ali ovo nije ni federacija. Šta će nam onda ovo?
Tri godine mučenja, samo tri godine mučenja i ne možete ni unutar DOS-a da se dogovarate, a kamoli će to sada funkcionisati u ovome, što nije ni država, ništa nije. Bez Solane ovo ne može da funkcioniše i u tome je problem.
Neko vam zapravo nameće kvazidržavni oblik koji će neprekidno insistirati na stranom mešanju, na tutorstvu. Ovo je provizorijum, ovo je provizorijum zapadnih sila, kako bi se lakše kontrolisao naš geopolitički prostor.
Ako je ovo dobro, zašto Solana ne uvede u svojoj zemlji?