Da li želite da koristite narednih deset minuta?

 Da. Za penzionere nije dobro da se usklađivanje penzija vrši tromesečno, jer je i to put zadržavanja penzija na nižem nivou. U 2002. godini penzije su usklađivane sa kretanjem zarada i troškova života u odnosu 50:50. Osim toga, usklađivanje je vršeno tromesečno, a ne svakog meseca.
Troškovi života po statistici nisu rasli, ili su rasli zanemarljivo, pa nisu bitno uticali na povećanje penzija, a zarade su uticale sa jednom polovinom njihovog rasta. Da su penzije usklađivane samo sa rastom zarada, i to svakog meseca, penzije bi danas bile znatno više, pa bi start u decembru 2002. godine, koji je osnov za umanjenje penzija zbog manjih prosečnih zarada u januaru, obezbedio da penzije ne budu manje od penzija iz decembra 2002. godine, bez obzira na umanjenje.
Pošto će sigurno doći do rasta zarada u februaru i martu, penzije bi po sistemu usklađivanja svakog meseca i prema rastu zarada, a ne i troškova života, bile veće nego što će biti ako se usklađuju po postojećem sistemu.
Ove tvrdnje može da dokaže simulacija rasta penzija prema prethodnom i sadašnjem rešenju i tada će se videti opravdanost potrebe mesečnog usklađivanja penzija sa kretanjem zarada.
Najbolji dokaz vrednosti mesečnog usklađivanja penzija, bez bilo kakve simulacije, jeste stvarni život, trgovina, cene i šta se sve može ili ne može kupiti za određenu količinu novca. Neka svako od nas pođe u bilo koji market sa određenom količinom novca, pa neka sam sebi postavi pitanje šta je mogao kupiti pre godinu ili dve i šta može kupiti danas istim novcem, samim tim će dobiti odgovor i oko načina uklađivanja penzija.
Loše restriktivno rešenje u Predlogu zakona, koji razmatramo, jeste i ono vezano za invalidsku penziju, kojim se praktično ukidaju sva prava po osnovu smanjene, odnosno preostalne radne sposobnosti. Šta je sudbina radnika kod kojih je zbog teških radnih uslova došlo do delimičnog gubitka radne sposobnosti.
Radnik u hemijskoj industriji, koji zbog različitih hemijskih sredstava i njihovog uticaja na čoveka ne može više da radi na tim poslovima, primera radi alergičan je, ali može da radi na nekim drugim poslovima; ili radnik u rudniku, železari, građevinarstvu ne može da radi više na mestu na kome je radio, u podzemnom kopu, pored vrele peći itd, ali može da radi na drugim poslovima - logično bi bilo da takvi radnici, ako nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, mogu i treba da rade na drugim poslovima prema preostaloj radnoj sposobnosti, jer na tim poslovima ne dolazi do daljeg pogoršanja zdravstvenog stanja radnika.
Po ovom predlogu zakona ne predviđaju se prava po osnovu umanjene radne sposobnosti. To je suprotno članu 40. Ustava Republike Srbije, gde je propisano da, pored ostalog, obaveznim osiguranjem zaposleni u skladu sa zakonom obezbeđuje sebi pravo za slučaj smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Znači, prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti su ustavna kategorija.
Zakon o radu u članu 78. propisuje da je zaposlenom invalidu rada u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, a po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti da obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla. Kako ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne predviđa više prava po navedenim osnovama, iako su ona predviđena određenim međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala i naša zemlja, pa bi samim tim trebalo da budu i sastavni deo našeg zakonodavstva, on tim oslobađa poslodavca navedenih obaveza.
Socijalistička partija Srbije smatra da u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja treba zadržati pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, jer su to pravo osiguranici imali u postojećem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. Izmeštanje ovog prava iz sistema penzijskog i invalidskog osiguranja u Zakon o socijalnoj zaštiti je neprihvatljivo, jer to pravo nije socijalna kategorija. Ovo stoga što su aktivni osiguranici i korisnici prava na penziju u dosadašnjem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja bili osigurani na ovo pravo i sa tim u vezi plaćali odgovarajuće doprinose.
Samim tim kod sticanja i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za pomoć i negu osiguranici i korisnici prava na penziju ne mogu se izjednačavati sa kategorijama građana koje obuhvata Zakon o socijalnoj zaštiti, jer je ovo pravo iz rada, odnosno nije socijalna kategorija.
Negiranje ovih prava, po osnovu preostale radne sposobnosti, na novčanu naknadu za pomoć i negu i drugih koje nisam pomenuo a sadržana su u zakonu, suprotno je i odredbama člana 24. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se prava stečena na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne mogu oduzeti ni ograničiti, što znači da ta prava treba da se ostvaruju i posle stupanja na snagu ovog zakona, ali pod uslovima i na način utvrđen tim propisima, a ne ovim zakonom.
Zakon je restriktivan i u slučajevima invalidnosti prouzrokovane bolešću i povredom van rada za mlade osiguranike do 30 godina starosti. Kada je invalidnost nastala do navršene 20. godine života osoba stiče pravo na invalidsku penziju samo ako ima godinu dana osiguranja. Do sada taj uslov nije postojao. Kada je invalidnost nastala do navršene 25. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima dve godine staža osiguranja. Raniji uslov je bio devet meseci staža osiguranja.
Kada je invalidnost nastala do navršene 30. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima tri godine staža osiguranja. Ranije je bila godina staža osiguranja. Ako se ovi uslovi uporede sa brojem mladih nezaposlenih ljudi i sa nemogućnošću njihovog zapošljavanja, zbog teške ekonomske situacije, videće se da su ovi pooštreni uslovi praktično u praksi neostvarivi.
Ima još primera koji potvrđuju da ovaj zakon nije kvalitetan, ni konzistentan, niti sistematičan. Dozvolite mi da pomenem još jedan primer u prilog tome. To je proširenje obuhvata osiguranika obaveznim osiguranjem uključivanjem rada preko omladinskih i studentskih zadruga, osim za mlađe od 26 godina koji su na redovnom školovanju, uključivanjem ugovora o delu i drugo. Starosnu granicu od 26 godina treba brisati tako da norma utvrđena u članu 11. treba da se odnosi na sve studente.
Kada je reč o proceduri prijavljivanja i odjavljivanja podataka za matičnu evidenciju kod Fonda penzijskog osiguranja za slučajeve radnog anžagovanja na povremenim i privremenim poslovima, ugovor o delu i slično, ta obaveza je neracionalna i predstavlja nepotrebne troškove i administraciju bez pozitivnog efekta za osiguranike i državu. Racionalnije je propisati da se prijava i odjava kod Fonda za ove poslove vrši periodično i kumulativno za protekli period. Doprinosi bi se mogli uplaćivati redovno prilikom svake isplate, samo je potrebno racionalizovati evidenciju.
Doprinos za penzijsko osiguranje za člana omladinske i studentske zadruge plaća se dva puta. Jednom na teret osiguranika i drugi put na teret poslodavca, odnosno zadruge kao isplatioca. Dok se za poslove obavljane putem ugovora o delu plaća samo jedan doprinos na teret osiguranika. Visina doprinosa za rad članova omladinskih zadruga treba da se umanji ili izjednači sa doprinosima koji se obračunavaju posebnim ugovorom o delu. Primena odredaba treba da bude istovremena, a nije itd.
Poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS izneo sam više sistemskih i drugih razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije dobar, da će u primeni izazvati loše posledice po korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja. Izneo sam više razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije u praksi pokazao svoje vrednosti i samim tim zašto poslanici SPS-a neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Nastojaću da odgovarim na ona pitanja na koja nisam prethodno.
Kada posmatramo odnos prosečne penzije i prosečne zarade, pošto ste komentarisali kako se taj odnos pogoršava, samo ću da vas pitam kada gledate prosečnu penziju - to su ljudi koji su radili pun staž, svega 15 godina, 20 godina i kratko vreme uplaćivali u Fond - da li je normalno da prosečna penzija bude kao prosečna plata.
Kada je reč o usklađivanju, moram da vas podsetim da se na usklađivanje sa zaradama prešlo onda kada su zarade počele da padaju, kada više te zarade nisu mogle da izdrže teret penzija, pa se moralo reći da kada se smanjuju zarade moraju se smanjivati i penzije.
Najzad, stvar na koju hoću takođe da obratimo pažnju. Član 40. Ustava kaže - obaveznim osiguranjem (ne penzionim, nego obaveznim), zaposleni, u skladu sa zakonom, obezbeđuje sebi pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava za slučaj bolesti, trudnoće, porođaja, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti, nezaposlenosti, starosti i prava na druge oblike socijalnog osiguranja, a za članove svoje porodice - pravo na zdravstvenu zaštitu, na porodičnu penziju, kao i druga prava po osnovu socijalnog osiguranja. Znači, reč je o celokupnom korpusu obaveznog osiguranja, ono o čemu govori Ustav.
Kada je reč o smanjenju radne sposobnosti, ti ljudi imaju smanjenu radnu sposobnost, ali mogu i dalje da rade. Postavlja se pitanje koji zakon treba da reguliše njihova prava, kako god da ih formulišemo? Da li to treba da se plaća iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje ili ta prava treba da se regulišu zakonima o zapošljavanju, zapošljavanju invalida i drugim? Hvala.

Zahvaljujem. Da li predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenica predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, ovde su samo poslanici opozicije i veoma mali broj vladajuće većine, koja bi trebalo da se zauzme da podrži Predlog zakona Vlade.
U želji da shvatimo razloge za donošenje novog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pošli smo od obrazloženja koje nam je Vlada pružila, pažljivo saslušali ekspoze resornog ministra i iz toga zaključili da postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja važnu prepreku ekonomskog oporavka i napretka zemlje zbog visokog opterećenja zarada doprinosima, jer se sistem zasniva na tekućem finansiranju penzija.
Ne mogu da se složim s tim, niti poslanici Srpske radikalne stranke, da sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja prepreku ekonomskog oporavka, jer je upravo obrnut slučaj - ekonomske i političke prilike utiču na to kakav će sistem penzijskog i invalidskog osiguranja biti.
Sistem tekućeg finansiranja penzija egzistira gotovo svuda u svetu, u Evropi sigurno. I kod nas je usvojen tzv. srednjoevropski ili Kajzerov sistem, koji je pokazao izvesne manjkavosti, doduše ne samo kod nas nego i u svim onim zemljama gde je bilo trusnih poremećaja na ekonomskom planu ili dolazilo do ratnog okruženja. I to je ta manjkavost.
U svetu postoje i drugi sistemi. U Americi imamo taj tzv. individualistički sistem. U Kini znamo da firme isplaćuju penzije, dakle država sa tim nema ništa, niti sami osiguranici. U Japanu postoji taj feudalni koncept, gde se naročito ceni odanost određenoj firmi, išla firma gore ili dole, radnici iz generacije u generaciju rade, ostaju odani toj firmi i to se reflektuje na penzijsko i invalidsko osiguranje.
Ima se utisak da je Vlada htela da uzme nečiji koncept i da ga primeni na naše uslove, ali pri tom taj koncept verovatno nije dobro razumela, jer je za naše prilike najbolje prihvatiti neki kombinovani koncept koji bi dao i najbolje rezultate.
Resorni ministar se ovde više bavi demografijom nego penzijskim i invalidskim osiguranjem, barem kada je obrazloženje u pitanju, a i u ekspozeu tvrdi da problem nastaje zbog starenja stanovništva, kada se broj penzionera povećava brže nego broj obveznika. Doduše životni vek jeste produžen. To nam je rekla nauka i za to nismo zaslužni mi, niti Vlada. Istina je i da ljudi počinju sve kasnije da rade, i zbog ekonomskih prilika i zbog želje za kompletnim i što višim obrazovanjem. Ali, razlozi za to su višestruki, a kao što vidimo i posledice.
Dobro je što ljudi duže žive, samo da imaju i da im se stvore uslovi, što je obaveza države, da tu starost i dostojanstveno prožive. Zbog opštih ekonomskih i socijalnih prilika, a rekla bih i političkih, u zemlji gde ima milion nezaposlenih, gde je sistem zdravstvenog osiguranja takav da je neophodno da se transformiše, zbog toga ovaj zakon ne može samostalno da se razmatra. Ne može ovako individualistički da se na njega gleda, nego u spletu svih zakona koji regulišu socijalnu problematiku, sadržanu u pravima navedenim u članu 40. Ustava. Kaže nam se da je 30% od ukupnog broja penzionera invalidskih penzionera.
Možemo da pretpostavimo koliki deo svojih penzija penzioneri izdvajaju za lečenje i lekove, a često su, nažalost, u poziciji da sa tako malim primanjima izdržavaju i svoju već odraslu decu sposobnu za rad.
Iznose nam se podaci da udeo izdataka za penzije u bruto drušvenom proizvodu zahvata 15%. To ne treba da nam se žalite nego da konstatujete da je bruto društveni proizvod mali i da treba nešto u državi da se uradi, da se donesu neke ekonomske mere, kako bi bruto društveni proizvod bio veći, pa to ne bi imalo tolikog značaja i taj procenat bi pao.
Kažete da je 90-tih godina bilo 2,5 zaposlenih na jednog penzionera, a danas je 1,6 zaposlenih na jednog penzionera. Ne znam zašto kao parametar uzimate 90-te godine, pre bih uzela 2000. ili 2001. godinu i pitam se zašto uz ovaj materijal nije Vlada ili resorni ministar dostavio studiju, koja bi nam omogućila da pratimo kretanja u penzijsko-invalidskom osiguranju iz godine u godinu, barem od 1970, od koje i počinje da se računa penzijski staž, odnosno za koji period se obračunavaju penzije.
Plate jesu opterećene porezima i doprinosima. To smo vam govorili i onda kada smo donosili paket zakona sa poreskom problematikom. Vlada tvrdi da bi oni, i bez izmena sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, i dalje morali da se povećavaju. Verovatno ako je Vlada sigurna u to da neće doći do povećanja zaposlenosti, odnosno da privreda neće početi da raste i da se razvija, nego ćemo imati i dalju dubiozu u privredi i još veći broj nezaposlenih.
To je u uzročno-posledičnoj vezi, ali mi ne bi trebalo sistemski zakon da donosimo za danas, za sutra, za sledećih godinu dana, pogotovo imajući u vidu stepenovanje penzijsko-invalidskog osiguranja, nego zakon koji bi važio u budućih 100 godina, sa eventualno nekim malim izmenama, dopunama ili usavršavanjima.
Kada se donese ovakav zakon, tek zaposleni počinju da razmišljaju kako da obezbede svoju starost, kolika će im biti penzija, da li im se isplati da čim završe srednju školu počnu da rade ili da završe fakultet pa onda počnu da rade. Jer ovako kako se penzije računaju i ne isplati se čoveku da počne mlad da radi za neku minimalnu platu; ili mu se isplati, ali pod uslovom da sve što primi uplaćuje u ovaj investicioni fond, kao treći stepen osiguranja, koji još nemamo, ali je pitanje kada ćemo ga imati.
Tu dolazimo do onog osnovnog pitanja - koja je vizija budućnosti i da li je Vlada uopšte ima; ili ste preuzeli nešto tuđe, a to još niste dobro razumeli i to nešto nazvali sistemskim zakonom. Tvrdim odgovorno, jer sam upoređivala zakonske norme sa postojećim republičkim i saveznim zakonom, da je postojeći zakon mogao da se popravi sa 20-tak novih članova i da nije bilo potrebe da se donosi ovakav zakon. Ovo nije sistemski zakon.
Postoje sigurno i potrebe da se neka prava prebace iz prava penzijskog i invalidskog osiguranja u neke druge sfere, recimo zdravstvenog osiguranja ili nekog drugog vida socijalnog osuguranja, ali pre toga bi moralo da se raščisti i pronađe odgovor na osnovno pitanje, da li je penzija socijalna kategorija ili je to pravo koje proističe iz radnog odnosa.

Da li želite da koristite i narednih deset minuta? Izvolite.

Da, u kontinuitetu. Mi, srpski radikali, smatramo da je penzija socijalna kategorija i da treba onda da prati troškove života, to je jednostavno logično, a ne pravo iz radnog odnosa, što bi značilo da onda treba da prati prosečnu zaradu. Ovde nema utvrđene koncepcije i od ministra smo čuli da je ovo pre pravo iz radnog odnosa, nego socijalna kategorija, jer ako se osvrnemo na član 15. videćemo da može čovek i da ne bude u radnom odnosu, a da uplaćuje doprinose i da onda ostvaruje pravo posle na penziju.       
Drugo krucijalno pitanje na koje treba dati odgovor, da bismo imali jasnu viziju, jasnu situaciju i onda odmah ponuđena rešenja, jeste pitanje svojine Fonda PIO. To bih volela da čujem od ministra, kakav je stav, da li je Fond PIO investicioni fond, neki specifični investicioni fond ili nešto drugo što ne znamo šta je. Da li je država (Milka, ne razgovaram s vama, obraćam se poslanicima) ne znamo dakle (Milka Marinković: Ono što ste vi pokrali.) da li je u pitanju investicioni fond, da li država raspolaže... ometa me, molim vas, hoćete li da je upozorite ...

Molim vas da ne dobacujete narodnom poslaniku.

Govorim ovde o vrlo ozbiljnoj materiji. Ako hoće neko da razgovara lično sa mnom, može posle na hodniku, ukoliko ga udostojim toga.
Predlagač razmišlja, takav je bar utisak, kada se iz člana u član ide u razređivanje ovog zakona, samo o tome koliko su prihodi, kolike su obaveze i gleda da država ne mora ništa da doda. To je bila osnovna ideja vodilja u predlaganju ovog zakona. Tačno je da država ima obavezu i da je ona garant, ali kako će da obezbedi ta sredstva, to je potpuno njena stvar, obzirom na ustavne odredbe može čak i iz poreza, može čak i tako da se reguliše.
Sve ćemo oporezovati, po ne znam kojoj stopi, sve pare idu u državni budžet i mi preuzimamo na sebe da isplaćujemo penzije. Mi očigledno nismo, niti se Vlada opredelila za tako nešto, nego još uvek zadržava Fond PIO i prihvatamo to, samo bismo hteli da znamo čije su onda to pare i kakvi su svojinski odnosi.
Čini mi se, propuštena je u ovom trenutku prilika da se ovim sistemom PIO razvije taj mešoviti sistem, jer je očigledno da je itencija bila da se razvije stepenovanje i mešovit sistem PIO. Ovako kako je zamišljen, neće sigurna sam nikada zaživeti.
Ovaj treći stepen osiguranja nije uopšte razrađen. To je ostavljeno da se nekim posebnim zakonom razradi i reguliše. Kada? To zaista ne znamo. Imao bi i te kako značaja i bilo bi sasvim normalno da se to raspravlja u paketu sa ovim zakonom. To stoji o dugačkom štapu, a ne verujem da ćete ove godine imati vremena da se bavite tom problematikom. Cele godine će se pričati samo o promeni Ustava i ništa se konkretno neće uraditi. Na neki način ide na štetu i sadašnjih i budućih osiguranika, što već sada ne mogu dodatno i sebe da osiguravaju za slučaj starosti ili invalidskih penzija.
Mi znamo da trenutno u Srbiji egzistiraju neki navodno fondovi, postoje neka osiguranja, ne znam tačno kako se zove, bio je neki "Viner broker" osiguranje, pa sada ima neki "Dunav TBI". Vidimo da plakatiraju i to predstavljaju kao fond PIO, ali to nije i ne može da bude to; ako jeste, po kom zakonu.
To je životno osiguranje, ali to pokazuje da su naši građani zainteresovani za taj treći stepen osiguranja i zato smo morali sada da im ponudimo, ukoliko hoćemo, da sistemski potpuno rešimo tu problematiku. Predlagač takođe, ima se utisak, ne razume šta je obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Obaveznim osiguranjem zaposleni obezbeđuju sredstva za slučaj starosti, bolesti i za slučaj nezaposlenosti.
Ovde to nije slučaj, a neću da se vraćam na članove 39, 40. i 55. Ustava koji to garantuje, a pogotovo kad su invalidske penzije u pitanju. To je minimum koji mora da se obezbedi, kroz obavezu države, minimum izvedenog prava koje ne spada u elementarna ljudska prava, ali je izvedeno iz grupe ljudskih i građanskih prava.
Zato država treba da stimuliše dopunske oblike osiguranja, bez obzira na to što svaki građanin ima prava na socijalnu zaštitu za slučaj starosti i invalidnosti. Zakon poznaje obavezno socijalno osiguranje, a obavezno osigurana lica po Predlogu zakona jesu zaposleni, osiguranici samostalnih delatnosti i poljoprivrednici. Mi, srpski radikali, apsolutno smo protiv toga da se poljoprivrednici obavezuju na plaćanje doprinosa i da postaju obavezno socijalno osigurani za ove slučajeve. Njima mora da se ostavi ova mogućnost predviđena članom 15. Znači, da sami odluče hoće li ili neće da se uključe u obavezno socijalno osiguranje.
Član 16. o dobrovoljnom PIO nije uopšte razrađen. Samo tri stava o tome govore. U obrazloženju, ministar nije rekla kada država planira, tj. Vlada planira da nam predloži da se i ova problematika uredi. U članu 18. prava iz PIO jesu za slučaj starosti, invalidnosti, smrti, telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. Šta sa onima koji imaju telesno oštećenje ili povredu koje nema ili se nije desila na radnom mestu, ako nije posledica profesionalne bolesti; dakle, čovek je bolestan i nije sposoban za rad, šta će sa njim biti.
Kada je u pitanju invalidska penzija, Predlog zakona poznaje samo gubitak radne sposobnosti zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu ili van rada koje se ne mogu otkloniti medicinskom rehabilitacijom, ali ne daje odgovor šta sa onima sa smanjenom radnom sposnobnošću. Tu sada dolaze do izražaja slabosti Zakona o radu, koji ne štiti u stvari ni jedno pravo radnika. Nema više raspoređivanja na druge poslove i tome slično. Svi oni koj nisu apsolutno zdravi mogu da očekuju otkaze, jer poslodavcima takvi ne trebaju, a što i ne može da se napada sa stanovišta privatne svojine i najamne radne snage.
Država mora da nađe načina da pruži minimum zaštite, ako ne kroz sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, onda na neki drugi način. Ne možemo mi privatnog vlasnika korporacije, firme da nateramo da radnika rasporedi na neke druge poslove, a on više nije sposoban da obavlja svoje poslove. To je jasno, ali država o tome mora da razmišlja, to je moralo da postoji u Zakonu o radu da bismo rešili problem i tih ljudi.
Redukovano je pravo na naknadu za telesno oštećenje, samo za slučaj ako je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i tu dolazi do izražaja neravnopravnost osiguranika.
Evo, završavam, osmo poglavlje - Utvrđivanje visine prava iz penzijskog invalidskog osiguranja - mi smo amandmanom tražili da se potpno briše, da je potpun promašaj, u nadi da ćemo na taj način izvršiti dodatni pritisak na Vladu da povuče ovakav zakon, da se opredeli i da tu viziju kako treba da reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje u budućnosti ponudi sa jednim potpuno novim rešenjem.
Poslanici SRS uložili su tridesetak amandmana, jer su smatrali da amandmanima ne može ovaj zakon u potpunosti da se popravi, koncepcijski je promašaj, a u pojedinostima ćemo vam reći sve što imamo vezano za taj zakon, ali svakako nećemo glasati za ovakav predlog Vlade. Hvala lepo.