Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Matković.

Vrlo kratko, u pitanju je socijalna penzija koja se isplaćuje iz budžeta za sve, nevezano da li su plaćali osiguranje ili nisu plaćali osiguranje, jer to jeste ozbiljna tema i ona podrazumeva da se zapravo iz budžeta plaćaju svi stariji od 65 godina. Znači, onog momenta kada napunite odgovarajuću starost, a ukoliko nemate nikakve prihode, onda imate pravo na socijalnu penziju. To bi bilo jako dobro, jer postoji u nekim razvijenim zemljama, ali to prosto u ovoj zemlji nije nikada postojalo i za šta u ovom momentu nema ni mogućnosti da se uvede.
To je nešto drugo u odnosu na osiguranje. Pravo u ovom zakonu, kao i u čitavom sistemu zakona koji su regulisali ovu oblast ranije, stiče se u zavisnosti od toga da li uplaćujete ili ne uplaćujete doprinose.
Što se tiče Fonda, on naravno nikada nije bio investicioni fond, on se uvek punio tako što su se prikupljali doprinosi od postojećih zaposlenih i isplaćivale postojeće penzije. On nikada nije bio investicioni fond, a nije ni predlogom ovog zakona investicioni fond.
Vi ste potpuno u pravu da se oblast dobrovoljnog osiguranja u smislu posebnih privatnih fondova, koji bi sada radili po principu računa, mora regulisati. Ali, sadašnje firme rade na osnovu saveznog zakona o osiguranju i na saveznom nivou su se registrovale.
Nama predstoji kao regulativa, donosi je Ministarstvo finansija i mi ćemo učestvovati u onom delu uslova za povlačenje takve penzije. To je pitanje regulisanja finansijskih tržišta, pravila pod kojim neko investira, koliko se može investirati od tih sredstava u inostranstvu, a koliko se mora investirati ovde, to je čitava regulativa za koju smo mi preuzeli obavezu da je uradimo kao Vlada u narednih šest meseci kada je reč o tom dobrovoljnom osiguranju.
Što se tiče drugog stuba, odnosno ovog mešovitog sistema, mnoge zemlje u tranziciji za njega se odlučuju, ali je važno šta on to podrazumeva? Znači, kada uvodite drugi stub, onda kažete sledeće - svi oni mlađi, recimo, od 40 godina, oni sada samo deo svojih doprinosa uplaćuju u ovaj naš postojeći fond iz koga se isplaćuju penzije, a drugi deo ne uplaćuju u taj, već u poseban fond, na svoje posebne individualne štedne račune. Oni stariji od 40 godina i dalje celokupne svoje doprinose uplaćuju u ovaj prvi stub, a to je tekući način finansiranja.
Naravno, bilo je moguće da se mi opredelimo za takvu varijantu, a moje je najdublje uverenje da takva mogućnost u našim uslovima danas ne postoji, čak imam rezervi i za srednji rok, ali o tome možemo razgovarati. A zašto? Zato što to automatski znači da ni ovi doprinosi koji se danas prikupljaju ne bi išli svi u ovdašnji penzioni fond da se iz njega finansiraju tekuće penzije.
Pa šta to ima za posledicu? To za posledicu ima da morate smanjiti penzije, još više usporiti njihov rast, odnosno uvesti negativno indeksiranje, jer prosto se sadašnji penzioneri moraju iz nečega finansirati; ako imati manji priliv u sadašnji fond, to znači da je to jedina mogućnost; a druga je mogućnost da se iz budžeta još više dopunjava ovaj fond iz koga se finansiraju ove penzije, što takođe u ovim uslovima nije moguće, kada se već ima u vidu kolika su izdvajanja iz budžeta za penzije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ, odnosno zamenik predsednika poslaničke grupe SSJ.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već više od godinu dana svi zaposleni u Srbiji očekuju sa nestrpljenjem zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Očekivali su nešto novo, reformski novo, a u stvari su dobili ovim predlogom zakona od Vlade Republike Srbije samo smanjenje određenih prava za buduće penzionere, kao i manju penziju, po mišljenju SSJ.
Mi smo očekivali da će ovaj novi zakon stvarno reformisati pravo na penzijsko-invalidsko osiguranje i u tom smislu dati nešto novo, pa da se materijalni položaj, kako sadašnjih penzionera, korisnika penzija po bilo kom osnovu, tako i budućih penzionera poboljša.
Ovde je ministarka u svom uvodnom izlaganju rekla da imamo nepovoljan odnos zaposlenih radnika i penzionera. U objašnjenju ovog zakona govori se da je šezdesetih godina šest zaposlenih izdržavalo jednog penzionera, a danas 1,6 zaposlenih izdržavaju jednog penzionera. Sigurno da to nije povoljan odnos i da to nepovoljno utiče na materijalni položaj, odnosno na visinu penzija ovih sadašnjih i budućih korisnika.
Međutim, ovde treba postaviti drugo pitanje: šta smo mi uradili reformski da se taj broj zaposlenih od 1,6 poveća na 2,5 ili 3 zaposlena u Srbiji na jednog penzionera, ali to je pitanje za neke druge diskusije i druge zakone.
U ovom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, što je najznačajnije, budući penzioneri će pravo na penziju ostvariti na osnovu celokupnog radnog staža, odnosno doprinosa i visine doprinosa, tj. visine plate u svom celokupnom proteklom radnom veku.
To je ono što će odmah dovesti, tvrdim odavde odgovorno, u nepovoljan položaj većinu budućih penzionera u odnosu na sadašnje i korisnike koji će ovih dana otići u penziju, koristeći pravo na najpovoljnijih deset godina.
Ovde je rečeno da je rešenje simulirano na preko 100.000 budućih korisnika penzija i da će vrlo mali broj tih budućih penzionera doći u situaciju da ima manju penziju. To nije tačno, odgovorno tvrdim. Uzmite, bez obzira na ove korektivne faktore, opšti bod i lični bod, da će većina penzionera imati niže penzije po novom zakonu, nego što bi imali po sadašnjem zakonu.
S druge strane, postavlja se pitanje zaposlenih što su u svom radnom veku imali napredovanje u službi - počeli su na najnižim radnim mestima, pa su se školovali, došli do neke fakultetske diplome, pa čak do doktorata - da im sada veće plate neće stvarati uslove za veće penzije. Da li na ovaj način mi destimulišemo ljude da u svom radnom veku ne traže i ne teže da idu ka boljem, ka većoj plati, jer im to neće mnogo uticati na visinu penzije. Možda za 1-2%, a kada već čovek doživi penziju, nije toliko bitno da li će imati 10.000 ili 10.500 dinara.
Do sada najpovoljnijih 10 godina, bar u većini firmi, bilo je tih čuvenih 70-tih do 80-tih godina, kada je privreda u Srbiji dobro radila, kada su plate bile dobre. Uglavnom su ljudi uzimali te proseke za svoju penziju.
Ukoliko se zadrži ovo predloženo rešenje, a mi iz SSJ smo protiv toga, onda bi penzioneri po važećem zakonu imali veću penziju u odnosu na njihove kolege koje iz bilo kojih razloga nisu mogli ili nisu stekli pravo ili neki osnov da bi ostvarili pravo na penziju. Znači, imali bi manju penziju za 10 do 30%, zavisi od pojedinačnog slučaja.
Ovde se postavilo pitanje zašto je veliki broj invalidskih penzija u Srbiji. Oni koje dobro sećanje služi, treba da znaju da su unazad 10, 15, 20 godina dosta bili liberalni uslovi za odlazak u penziju, da lekarske komisije, to se mora priznati javno, nisu baš sa nekom velikom oštrinom gledale na te ljude koji su želeli da budu invalidski penzioneri.
Zatim, bilo je slučajeva da su i firme želele da se oslobode mnogih invalida druge i treće kategorije, pa su čak i preporučivale komisijama da im daju pravo na prvu kategoriju i da odu u penziju. To je činjenica i toj istini treba pogledati u oči.
Međutim, takođe treba reći i sledeće: u mnogim firmama su uslovi rada bili loši, vrlo malo sredstava je odvajano da bi se poboljšali, pa je to umnogome uticalo da je mnogo mlađa kategorija ljudi, ispod 50 godina, sticala pravo na invalidsku penziju, jer im je bila smanjena radna sposobnost ili su bili oboleli od neke profesionalne i druge bolesti zbog koje su morali da odu u invalidsku penziju. Dakle, pitanje invalidske penzije, s jedne strane, jeste pitanje lekarske komisije, ali je s druge strane i pitanje da li su uslovi rada bili dobri i da li je zaštita na radu bila dobro sprovedena u svim firmama.
Imao sam tu sreću da sam godinama radio u Industriji kablova u Jagodini, koja je mnogo svojih sredstava potrošila na zaštitu radnika, na zaštitna sredstva itd. Ulaganjem tih sredstava je dosta smanjena mogućnost dobijanja invaliditeta na radnom mestu.
Sve u svemu, po mišljenju SSJ, ovakav Predlog zakona, kada je u pitanju odlazak u penziju iz radnog odnosa, odnosno zaposlenih u državnim, javnim i sličnim preduzećima, neće poboljšati položaj penzionera. Mislimo da će penzije biti manje, odnosno procentualno manje nego što su sada.
Kao što sam rekao, pitanje invalidskih penzionera je posebno, gde je ovaj član koji reguliše prava na invalidsku penziju i sva ona druga prava po Predlogu zakona u suprotnosti sa članom 40. Ustava Republike Srbije. Ne bih da ga citiram i da oduzimam vreme. Da podsetim, to je važeći Ustav Republike Srbije, još ga nismo promenili i bar toliko bismo morali da ga poštujemo, kad dajemo predlog ovakvog zakona i sutradan kada ga usvajamo. Mi iz SSJ-a smo dali amandman na član 18. Predloga zakona, kojim tražimo da se i u postojećem zakonu primeni član 40. Ustava Republike Srbije, a on daje pravo zaposlenima na smanjenu radnu sposobnost, opasnost od bolesti itd.
Dozvolite mi da se sa nekoliko rečenica osvrnem i na osiguranje poljoprivrednih proizvođača. U Predlogu zakona, u ovom osnovnom tekstu koji imamo, predviđeno je da poljoprivredni proizvođači moraju obavezno da osiguraju jednog ili više članova porodičnog domaćinstva. Takođe, postoji amandman od strane Odbora za poljoprivredu, koliko sam video, verovatno će taj amandman biti usvojen od strane Vlade, a kaže ministarka da je već usvojen, da samo nosilac ili neko od članova porodičnog domaćinstva bude obveznik osiguranja po osnovu poljoprivredne delatnosti.
Mi iz SSJ, kao što je poznato, u većini naših diskusija smo se zalagali i zalagaćemo se uvek za bolji život zemljoradnika ili, ako to lepše zvuči, poljoprivrednih proizvođača. U ovom trenutku ne možemo podržati ovaj predlog zakona, da poljoprivredni proizvođači budu obavezno penziono osigurani. Razlozi su sledeći: u ovom trenutku Fond zemljoradnika duguje poljoprivrednicima ili zemljoradnicima 17 ili 18 penzija, pa se postavlja pitanje - ako se nastavi ovakav trend kašnjenja penzija, a obavežu se poljoprivredni proizvođači da moraju obavezno da osiguraju najmanje jednog svog člana porodičnog domaćinstva, da li će ti, kada steknu pravo na penziju, uopšte dočekati da prime tu penziju, ako će tu penziju ostvarivati sa 63, odnosno 65 godina života, kao i drugi.
(Predsednik: Da li koristite i narednih 10 minuta?) Da.
Drugi razlog jeste što je materijalni položaj poljoprivrednih proizvođača u Srbiji izuzetno težak. U ovom trenuktu, bez obzira što je mali katastarski dohodak kao osnovica za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika, siguran sam i tvrdim u ime poslaničkog kluba SSJ da će vrlo brzo taj katastarski dohodak biti revalorizovan za nekoliko puta, pa će obaveza poljoprivrednih proizvođača biti daleko veća nego što je sada, u trenutku kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje.
Dakle, činjenica je da su poljoprivredni proizvođači u izuzetno teškom položaju, da njihove proizvode danas nema ko da kupi, niko im ne garantuje cenu itd, pa se postavlja pitanje od čega će ti ljudi da plaćaju, koji je izvor prihoda, a moraće kada ih obavežete da plaćaju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Bilo je ovde govora, od strane gospođe ministarke, da ima mnogo staračkih domaćinstava koje nema ko da izdržava na selu i da upravo ova penzija treba da im obezbedi neku materijalnu, socijalnu, ekonomsku sigurnost. Gospodo iz vlasti, donesite zakon da deca stara lica moraju da izdržavaju, kao što je u visokorazvijenim zapadnim zemljama obaveza da se izdržavaju roditelji od strane one dece koja imaju od čega da ih izdržavaju.
Ako mislite da je penzija od 2.000 dinara, koliko je sada najmanja penzija poljoprivrednih proizvođača, prima se dva puta mesečno i to neredovno, u ovom trenutku više od mesec dana nije isplaćena zemljoradnička penzija, dovoljna da neko staračko domaćinstvo, odnosno penzioneri i zemljoradnici žive od toga, grdno se varate. Mora mnogo više para da se obezbedi da bi ta lica, kako nisu u mogućnosti da obrađuju svoju zemlju, mogla od toga da se izdržavaju, a ne mogu da se izdržavaju samo od ovih 2.000 dinara.
Kada su u pitanju poljoprivredni proizvođači, mi iz SSJ-a se zalažemo da se u ovom trenutku ne obavezuju poljoprivredni proizvođači na plaćanje doprinosa, na tzv. obavezno osiguranje, već da se stvore ekonomski uslovi da se poboljša materijalni položaj zemljoradnika, pa da se onda obavežu na plaćanje doprinosa za jednog ili više članova svog porodičnog domaćinstva.
U ovom trenutku mislim da je adekvatno rešenje da to ostane dobrovoljno osiguranje, da svaki zemljoradnik, odnosno nosilac porodičnog domaćinstva oceni i proceni da li je sposoban ekonomski i finansijski da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i da tako ostavimo slobodu poljoprivrednim proizvođačima da sami odluče žele li ili ne žele da se osiguraju za slučaj starosti.
Posebno bih naglasio da se mi iz stranke SSJ ne slažemo sa uvođenjem plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na ugovor o delu, autorske honorare, na rad preko omladinskih zadruga itd. Zašto - ako i ovo bude ostalo u zakonu, ovakav predlog, i ako se bude plaćalo na autorske honorare, ugovore o delu itd, onda će jedan uzan krug ljudi u ovoj Srbiji, koji stalno imaju sklopljene ugovore o delu, imaju honorare itd. preko raznih veza i vezica, a zna se kako se dobijaju honorarni poslovi, kako se dobijaju poslovi po osnovu ugovora o delu, tako dovesti sebe sigurno u povoljniji položaj kada steknu pravo na penziju, mislim na starosnu, na invalidsku.
Jednostavno, imaće daleko veće penzije nego iste njihove kolege koji rade sa njima, na istom radnom mestu, a da ne pričam o tome da će mnogi ti ugovori da se izvršavaju na radnim mestima, da će mnogi honorari da se zarađuju na radnim mestima i koristeći u firmama, u preduzećima, sva ona pomagala potrebna da bi odradili posao za koji su vezali ugovor.
Dakle, mislim da treba to da izbacite iz ovog zakona, a takođe ne možemo da prihvatimo da se i rad preko omladinskih zadruga obaveže, odnosno da se na te isplate plaćaju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Na neki način ovaj zakon će biti u koliziji, čini mi se, sa Zakonom o radu, gde to nije predviđeno.
Na kraju, da ne ispadne da samo mi iz SSJ kritikujemo, pohvalio bih član 60. Predloga zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, gde je rečeno da sve žene koje su rodile treće dete imaju pravo na tzv. poseban staž od dve godine, ali istovremeno predlažemo da uzmete u razmatranje mogućnost da žene koje su rodile četvrto, peto ili šesto dete takođe imaju neki poseban staž od jedne ili dve godine viška, da bismo na taj način pospešili rađanje dece u Srbiji i da Srbija izađe iz bele kuge. To vam je predlog SSJ.
Na kraju svega ovog izloženog, i pored ove pohvale člana 60. Predloga zakona, poslanici SSJ ne mogu glasati za Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u načelu, a pošto smo podneli oko 50 amandmana, to je dokaz da smo vrlo studiozno radili na ovom predlogu zakona. Ukoliko se većina ovih amandmana usvoji i bude ugrađena u konačan tekst zakona, razmislićemo da li ćemo vam dati podršku pri konačnom usvajanju zakona. Hvala.

 Reč ima ministar za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Ako neko celog veka na principu tog tekućeg finansiranja doprinosi, kada ima manju platu manje, kada ima veću platu više, za izdržavanje penzionera u tom trenutku, onda prosto nema osnova da mu se samo deset godina, kada je u najboljoj situaciji, uzimaju kao osnov za izračunavanje penzije.
Drugo, sedamdesete i osamdesete nisu najpovoljnije. Najpovoljnije su devedesete za 90% ljudi koji odlaze u penziju, a razlog je upravo to što se mora koristiti taj parametar prosečne zarade, koji je tokom devedesetih zbog inflacije i zbog promena metodologije bio nerealan parametar, tako da ispada da su svi značajno iznad te prosečne zarade.
Zbog toga, za najveći deo ljudi koji je radio devedesetih, kad god odu u penziju, ispale bi baš te devedesete najpovoljnije i oni bi došli u mnogo bolji položaj nego oni koji nisu radili tokom devedesetih, kao recimo oni mlađi koji su počeli da rade kasnije.
Kad je reč o dugovima vezanim za zemljoradničke penzije, podsetila bih vas da je na početku taj dug iznosio 24 meseca, da je u međuvremenu smanjen na 14 meseci i da je jedan od problema činjenica da zemljoradnici zbog nagomilanih dugova nisu plaćali ovo osiguranje. Znači, taj zemljoradnički fond se nije punio, a istovrmeno doprinosi nisu vezani za katastarski prihod, nego su uvek u tom osiguranju bili vezani za prosečnu zaradu, a prema prethodnom zakonu su bili vezani za 50% prosečne zarade iz prethodne godine.
Prema ovom predlogu, ujednačavali bi se sa najnižom stopom i osnovicom koja postoji u Fondu zaposlenih, a nikako sa revalorizacijom katastarskog prihoda. To neće imati uticaja na to kolike će biti njihove obaveze za penzijsko osiguranje, jer nisu bile ni po prethodnom, niti su po ovom zakonu njihove obaveze za penzijsko osiguranje vezane za katastarski prihod.

 Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko je razloga zbog kojih mora biti učinjena korenita reforma u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prvi razlog jeste demografske prirode, bela kuga vlada u Srbiji od sredine šezdesetih godina naovamo, izuzetno nepovoljna starosna struktura i brojčana supremacija starijeg stnanovništva u odnosu na srednje i mlađe stanovništvo.
Ekonomski razlozi su neposredno vezani za demografske, a govore u prilog tome da smo šezdesetih godina imali šest prema jedan u korist zaposlenih u odnosu na penzionere, da je danas taj odnos 1,6 prema jedan, dakle četiri puta nepovoljniji. Uz sav napredak i povećanje broja zaposlenih koje će uslediti narednih meseci i godina, sasvim je sigurno da se povoljniji trend neće moći dugo postići.
Takođe, nepravednost i izvesne nepravilnosti postojećeg sitema, koje uočavamo u pogledu nepovoljnog odnosa između onih u boljim preduzećima, koji su još mogli da se opredele za deset najpovoljnijih godina, i onih građana i radnika u lošim preduzećima ili u manje profitabilnim strukama, takođe je jedan od momenata koji moraju da se koriguju.
Nepravednost se ogleda i u činjenici da imamo preko 30% invalidskih penzionera, od kojih su mnogi ostvarili te penzije bez stvarnog invaliditeta, mnogi i uz korupciju, i uz nedovoljne mehanizme kojima bi se obezbedilo ravnopravno i ravnomerno dodeljivanje invalidskih penzija. Te mehanizme, kroz ustanovljavanje lekarskih komisija i višeg stepena utvrđivanja prava na invalidsku penziju, ovaj zakon ustanovljava.
Dalje, nizak životni standard penzionera takođe je jedan od razloga koji moramo uvažiti i zbog toga je neophodno da se obezbede mehanizmi stalnog i stabilnog finansiranja i dotoka prihoda penzionera, upravo zbog toga što je najčešće toj populaciji penzija jedini izvor egzistencije.
Principi reforme koje je iznela gospođa Matković ogledaju se u obaveznosti, uz korektivni faktor dobrovoljnosti; dakle, ukoliko neko želi da ostvari veću penziju, uvodi se obaveznost za sva lica, kako zaposlena, tako i ako rade na povremenim, privremenim poslovima, prema ugovoru o delu, u studentskim zadrugama, dakle, kroz širok spektar lica koja mogu da doprinesu upravo toj vrsti stabilnosti i stalnosti penzija u Srbiji.
Solidarnost je takođe jedan od ključnih principa u ovom zakonu, kako kroz garantovanje minimalnih penzija, tako i kroz mehanizme zaštite ženske radničke populacije kao ugroženije, koja ima nepovoljnija radna mesta, manje prihode i u tom smislu ovaj zakon postiže kvalitativan napredak i uspeva upravo da izradi tu vrstu korektivnog mehanizma.
Solidarnost se ogleda i u činjenici da se princip na osnovu koga su sadašnji penzioneri ostvarivali pravo na penziju, dakle princip stalnog izdvajanja kroz doprinose i dalje ustanovljava; ona lica koja su tokom celog svog radnog veka izdvajala sredstva i dalje imaju obezbeđenu mogućnost da ostvare penzije u skladu sa zakonskim principima i u skladu sa principima na osnovu kojih su oni ta sredstva izdvajali.
Sigurnost koju obezbeđuje stalni priliv sredstava doprinosa jeste mnogo bolji princip, naročito u našim uslovima, u odnosu na princip štednih računa, kada se akumulacija kapitala, odnosno tržišni principi uvode u ovu oblast, upravo zbog rizika koje možemo da vidimo i u propasti nekih osiguravajućih kompanija na Zapadu u proteklih godinu dana; dakle, rizik lošeg investicionog ulaganja, ratova, inflacija, hiperinflacija.
Ovaj zakon omogućava da radno sposobna lica koja rade duže, koja ostvaruju penzijski staž do 45 godina, ostvare ne samo to pravo, nego i da se efekti i vreme tog rada neposredno očitavaju u visini penzije i uzročno posledično vezuju sa visinom njihove penzije.
Ono što mene iznenađuje jeste da neke uvažene kolege imaju tu vrstu političke hrabrosti da se predstavljaju kao zaštitnici penzionera, a sami kada su bili na vlasti u protekloj dekadi 90-tih godina praktično su doveli populaciju penzionera na prosjački štap. Znamo šta se dogodilo sa penzijama 1992. godine i od tada je praktično prestao princip davanja 12 penzija. Počelo je da se daje manje penzija godišnje nego što je penzionerima pripadalo.
Protivzakonito su bile smanjivane penzije 1994. i 1995. godine, kroz bonove za struju, kroz inflaciju, kroz hiperinflaciju, što je praktično dovelo, zbog očuvanja socijalnog mira, do potpune socijalne ugroženosti ove populacije. U tom smislu ovaj zakon pruža zaštitni mehanizam za penzionere i zbog toga će poslanički klub Demokratske opozicije Srbije glasati za njega.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, zamenik predsednika poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Poštovana gospodo narodni poslanici, stalno govorimo o reformi, a ova reforma penzionog i invalidskog osiguranja treba da podrazumeva po meni jednu jedinu stvar - pune penzione fondove i kako doći do punih penzionih fondova.
Od predlagača zakona, resornog ministra, ništa o tome nisam čuo, iako sam vrlo pažljivo slušao. Očigledno nije pronašla modele kako da uđemo u pravu i suštinsku reformu, a ona će se desiti onog momenta kada penzioni fondovi u ovoj državi budu puni. Kako oni mogu da se napune? Mislim da fali jedna suštinska stvar, a to je dobar privredni ambijent, dobar razvoj privrede, dobro zapošljavanje, dobre plate i onda su fondovi sigurno puni.
Mislim da se reforma u oblasti penzionog i invalidskog osiguranja neće desiti ni ovim zakonom, jer ta birokratizovana struktura opstaje ponajduže u ovoj oblasti i ne zavisi ni od kakvih političkih opcija, a vi možete odavde da šaljete raznorazne političke poruke i prazne priče da to pripada nekoj političkoj opciji, pitanje je ko je za koga tu glasao i ko tamo sve radi. Postavlja se jedno suštinsko pitanje, kao što je bio problem ZOP-a u ovoj državi i mislim da još uvek traje, još uvek nije rešen i stalno se nešto odlaže šta će biti sa tim, čini mi se da će i u ovoj oblasti mnogo toga ostati nerešeno.
Prvo, ko su osiguranici, da li će se pretresti i zaista utvrditi ko su stvarno osiguranici po svim ovim kategorijama.
Evidentna je činjenica da kada god je neki državni organ dostavljao dokumentaciju Fondu penzionog i invalidskog osiguranja, a radi se o osiguraniku koji je umro, naredne godine ponovo ste dobijali ime i prezime tog lica i zaduživali tog osiguranika, jer retko su umrli brisani iz evidencije. Mislim da u ovom momentu ne znamo ni tačan broj osiguranika, a posebno kada je u pitanju poljoprivreda.
Znači, ne može biti reforme penzionog osiguranja ako se ne desi ozbiljna privredna reforma, jer inače su fondovi prazni. Polovina Srbije u ovom momentu ne radi, da krenemo od "Jumka", pa "Delišes", možemo ići i do Subotice, "Goša" u Smederevskoj Palanci", velike srpske firme stoje, ne rade ništa, ne uplaćuju penzione doprinose već 15-20 meseci i taj fondovski deo se ne puni. Da ne govorimo o oblasti usluga u ovoj državi, koja je možda ponajviše ugrožena i čini mi se da je u toj oblasti pitanje još i teže.
Moram da se osvrnem na penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Nikakva ozbiljna reforma u ovoj oblasti neće se desiti. Prvo, šta se događa sa svim osiguranicima koje su po nalogu lokalnih službi, a za određen iznos novca, utvrđivali šefovi mesnih kancelarija. Vršeno je masovno prijavljivanje građana, iz čega nikako nisu mogli da izađu kada je u pitanju penziono osiguranje. Mislim da tu treba mnogo ozbiljnog rada, da se raščisti ko su osiguranici u oblasti poljoprivrednog osiguranja.
Ima porodičnih domaćinstava gde je osigurano od šest do osam lica, pa kada uzmete ove proseke, dugovanja u nekim porodicama po tom osnovu kreću se do 400.000 dinara, uz sve one kamate koje teku. Čini mi se da se vodi na prihodnoj strani kada je u pitanju penzioni fond kao zaduženje, a na realnoj uplatnoj strani, na kojoj treba da se desi plaćanje po tom osnovu, evidentno je da nema prihoda i ne postoji dohodak sa kojim se to može izmiriti.
Ni ovaj način koji je predložen nije dobar i opet se polazi od nekog proseka. Ranije je bio prosek bruto zarada zaposlenih u privredi Srbije, sada će ispasti nešto slično i doći ćemo opet na nivo uravnilovke. Postoje poljoprivredna domaćinstva koja raspolažu i sa 200-300 hektara obradive zemlje, drže je u arendi ili su već vlasnici te zemlje, a plaćaju prosečnu zaradu; i naravno, najveći broj poljoprivrednih domaćinstava, iz kojih uglavnom potiču osiguranici u toj oblasti, imaju jedan, dva, tri, maksimalno pet hektara obradive zemlje.
Kada se pođe od proseka u ovoj oblasti odmah se dođe do druge činjenice: niti svi ekonomišu u poljoprivredi najbolje, niti su uslovi privređivanja u poljoprivredi sjajni. Kolika je cena mesa u ovom momentu i kako će se uopšte zasejati ovog proleća, kako će se stvoriti uslovi za stvaranje novog prihoda u poljoprivredi, čini mi se da mnogo toga ostaje nerešeno i kada se donese ovaj zakon. Mislim da u toj oblasti apsolutno ostaje i dalje mnogo šta nerešeno.
Stalno sam se zalagao da nosilac poljoprivrednog domaćinstva bude osiguranik i to je sasvim dovoljno, a da sve ostalo pređe u osnov dobrovoljnosti i da se prema prosecima u toj oblasti pronađu modeli. Ljudi mogu da plate i više nego što je predviđeno, jednostavno ako imaju prihode te vrste i mogu da naprave godišnju kalkulaciju iz koje će plaćati taj nivo osiguranja.
Možemo da pričamo šta hoćemo, ali kada se sve spusti u praksu, opet se svodi na istu priču. Uđite u bilo koju zajednicu penzijsko-invalidskog osiguranja i proverite broj osiguranika u poljoprivredi i videćete da je tu haotično stanje. Proverite koliko ima umrlih lica koja se i dalje vode kao osiguranici, i tu je prilično neuređeno stanje.
Šta se dešava sa osiguranjem koje je bilo u nekom prethodnom periodu, recimo na osam članova porodičnog domaćinstva, gde je dug 200 i 300 hiljada realan, uz sve kamate koje su se dešavale u prethodnom periodu - da li postoji način da se pređe u realna zaduženja? Može li preko marke u tom periodu a danas evra da se uđe u kamatne stope te vrste i da se napravi neki prosek, jer kamate su napravile stravičnu štetu u toj oblasti. Nije tačno da poljoprivredni proizvođači neće da budu osigurani, nego ne mogu da plate ovaj nivo zaduženja. To je jedina i realna činjenica.
Čini mi se da poljoprivredni proizvođači isključivo žive od svog rada. Oni nemaju mogućnosti da se bave bilo čim drugim osim tim svojim težačkim radom.
Čini mi se da ovde nema reforme ako se sve ovo ne sabere, broj osiguranika, šta se dešava sa prethodnim periodom, kako se rešava staž lica koja više neće da budu osigurana po tom onsovu, hoće da izađu iz te vrste osiguranja, ali šta se dešava sa njihovi stažom iz prethodnog perioda? Da li ćemo im ostaviti mogućnost da nemaju rešeno osiguranje jer će im visiti neki dug ili ćemo stvoriti uslove da plate neku realnu cifru koju zaista mogu da plate.
Ako se stalno izlazilo u susret i opet se izlazi u susret preduzećima, velikim sistemima, zanatlijama, taksistima, advokatima, sveštenicima - jer kad se zapreti štrajkom ista je priča, nije se ništa promenilo ponašanje osiguranika - njima se uvek prave ustupci svake godine i stalno se limitiraju nivoi i snižavaju obaveze da ne bi imali nekakvu vrstu bunta. Bez rešenja ovog problema, pošto poljoprivredni proizvođači jedini žive od svog rada, nema ozbiljne reforme u ovoj oblasti.
Na kraju, kada je u pitanju penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača ne možete držati na uravnilovci ljude koji imaju 200 hektara ili 2.000 hektara i evo sada kupuju i poljoprivredne kombinate i poljoprivredne proizvođače koji imaju dva hektara - da svi oni plaćaju isto.
Nije im isti prihod. Mislim da se čini slična greška. Meni je jasno kako se to izračunava. Napravi se bruto model, izvede se računica, podeli se na broj osiguranika i razreže se. Kada se pravi budžet sve se svodi na dole i kada se svede na pojedinca ono što ne može da plati. Uvek se polazi od bruto da bi se došlo do mase koja treba da se obračunava za pojedinca.
Jedino realno oporezivanje u ovoj oblasti je oporezivanje prema katastarskom dohotku. Prosečan katastarski dohodak za zemlju od prve do četvrte klase, a ima ih osam u ovoj oblasti, iznosi 200 do 400 dinara prihoda. To je prihod i na to ide stopa poreza. Prosečno poresko zaduženje po domaćinstvu od pet do 10 hektara zemlje maksimalno je do 1.000 dinara. Naravno, ko god plaća porez ćuti kada je to u pitanju, a sve ostalo mu pravi problem.
Uopšte nije dobro regulisano zdravstveno osiguranje kada su oni u pitanju. Kod overe zdravstvene knjižice traži se da plati penziono osiguranje i sve obaveze da bi dobio overenu zdravstvenu knjižicu. To ne može tako. To mora da bude regulisano samo tom obavezom zdravstvenog osiguranja. Čini mi se da uopšte nije izvršena edukacija stanovništva i da ljudi ne razumeju šta je obavezna zdravstvena zaštita. Stalno se to meša.
I prethodno vreme je politički korišćeno da bi se kupili politički poeni i pričane su razne priče građanima oko toga da se ne plaća, da bi se srušio režim. Danas se svi suočavamo sa ozbiljnim problemom kako eduktovati stanovništvo, objasniti mu njegov interes po tom osnovu i napuniti fondove.
Suština ove vrste reforme je da moraju biti puni fondovi. Čini mi se da jedina kategorija fondova su samostalne zanatlije, taj fond je uvek imao visok nivo naplate i penzije po tom osnovu se najredovnije isplaćuju. Fond zaposlenih mislim da je jako ugrožen, a on je suštinski i osnovni, od čega treba da se pođe, posebno u ovoj oblasti, a to je fond gde se nalaze poljoprivredni osiguranici. Njih je mnogo, više stotina hiljada građana početkom svake godine dobija rešenja u ovoj oblasti.
Pominjete 1992. godinu. Jedino onaj ko je radio u poreskoj upravi zna šta je bilo 1992. godine. Sve ostalo je prazna politička priča koja pokušava sa ove govornice da se koristi. Te godine broj poreskih obveznika, jer je došlo do ozbiljne reforme poreskog sistema, u jednoj prosečnoj poreskoj upravi, sa 15 ili 20 hiljada rastao je na 50 do 60 hiljada poreskih obveznika. Masa prihoda u državnu kasu je značajno uvećana.
Ne mislim da je bilo sve pametno što je rađeno u toj inflaciji, ali izvršena je jednokratna naplata poreza koja je napravila ukupnu štetu i državi i privredi, ali čini mi se da bi se morala neka iskustva u tom obuhvatu osiguranika iskoristiti. Moramo tačno da znamo ko su nam osiguranici u određenoj oblasti, a mislim da ćemo imati problem kako da utvrdimo ko su osiguranici kada je u pitanju poljoprivredno osiguranje za naredno vreme, jer je to složeno pitanje.
Ostaće nerešen problem naplate prihoda u ovoj oblasti ako se ne reši pitanje prethodnih dugova. To pitanje mora ozbiljno da se reši, da se sagledaju sve činjenice, da se utvrdi tačna cifra i da se stvore uslovi da ljudi to plate u nekom periodu, pa i prodajom robe kojom se bave poljoprivredni proizvođači.
Čini mi se da je došlo do nepotrebnog iznosa iz poreskog sistema gotovo svih poljoprivrednih proizvoda.
Mogao je tu da se zadrži jedan deo ozbiljnog prihoda za državu. Kako? To je jako prosto ako neko hoće to ozbiljno da radi. Ako u bruto masi društvenog proizvoda u Srbiji poljoprivreda učestvuje sa preko 40 do 45% prihoda, a vi kompletnu masu prihoda iznesete iz te poreske oblasti i hoćete da država živi sa onih 55% prihoda, imamo pad proizvodnje u privredi, a nemojmo da pričamo o ceni struje kada 40% privrede nije povlačilo električnu energiju. Ne kažem da nisu rađeni remonti, ali je toliko bilo slobodne električne energije u proizvodnji da je bilo prosto zatvoriti tu oblat u prethodnoj godini, nemojmo praviti nepotrebne političke probleme tu.
Sam zakon nudi mnogo dobrih rešenja i to moram da kažem, rešava mnoge delove koji će u tehničkom smislu omogućiti bolji rad i kvalitetniji rast službe. Nije se ušlo u taj deo koji po meni čini suštinu, kako stvoriti pun fond, kako naplatiti prihode, kako realne prihode naplatiti.
Ne možete ići na poljoprivredne osiguranike na taj način više, to su ozbiljni prihodi, dva miliona ljudi u ovoj državi se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Bruto masa društvenog proizvoda iz te oblasti utiče na privredu Srbije, skoro na 50% prihoda. Ne poljoprivredne proizvođače, ali mogli ste naterati da plaćaju porez one koji se bave drugom ili trećom fazom, gde je obrt sredstava, gde su prihodi izvanredni.
Danas u Srbiji su najbogatiji ljudi koji se upravo bave poljoprivrednom proizvodnjom. Pričamo o drogi itd. Ovde su najbogatiji ljudi u Srbiji, pa da li ne vidimo da iz te oblasti treba da pokupimo prihode itd. Iz tog dela, ako uzmete samo 3% u tim fazama, ne, niste me razumeli, ne poljoprivredne porizvođače, već veletrgovce, znate o čemu govorim, samo 3% da ih oporezujemo, došli bismo do izvanrednog nivoa prihoda kojim bi mogli da punimo bar ove fondove. Čini mi se iz te oblasti kompletno biste mogli da rešavate socijalu. Ne trebaju vam ni donacije, ne treba vam ništa.
To je jedno suštinsko pitanje, po meni, koje može na ovaj način da bude rešeno. Znači, nije se dobro sagledala ni poljoprivreda, niti odnos razvoja ili stabilizacije privrede prema ovom, po meni, vrlo suštinskom zakonu. Opet nećemo doći do ozbiljne reforme, već do delova i opet će neko nov morati da rešava suštinsku reformu u ovoj oblasti. Hvala lepo.