Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, posle nekoliko zakona koji su doneseni i koji su pogubni po radnike Srbije, dolaze sledeća dva zakona koja se žele predstaviti kao spas radnika i kao najbolje rešenje, kao da oni ne znaju šta je najbolje za njih.
Očekivao sam da jedna dama, koja korektno na zakonima radi, ponudi zakon koji bi ipak bio pomak u zaštiti prava radnika, u zaštiti građana. Međutim, i ovaj zakon, kao i svi zakoni do sada, išao je ka tome da uskrati prava, da ih omalovaži. Na neki način izgleda da se sve prepisuje sa Zapada, a ako je to tako, mogao bih prihvatiti kada bi plate i sve ostalo bilo kao na Zapadu, pa sada mi hoćemo da ujednačimo.
Međutim, kaže se da je ovo povoljnije, a rekao bih sledeće - sutra ću (ne mislim bukvalno) ići u penziju i voleo bih da izaberem deset godina, pa neka su one nepovoljnije po mene kao budućeg penzionera. U razgovoru sa ljudima uočljivo je da vlada strah od ovog zakona, i to je opravdano. Uvođenje kompletnog radnog staža i proseka želi se predstaviti kao dobrobit građana, odnosno radnika, a mislim da to ne stoji.
Nadam se da ćemo za vrlo kratko vreme biti u prilici da se susretnemo u ovoj sali i da sa novim penzionerima proverimo ovo za šta danas tvrdimo da je nepovoljnije. U razgovoru koji sam imao rečeno mi je da u ovom trenutku nema sposobnog kadra koji može izračunati dok ne dođu uputstva, tako da bez tih uputstava pravo stanje na terenu je teško dobiti.
S druge strane, kad su u pitanju invalidi, mislim da ovaj parlament i mi kao narodni poslanici nemamo pravo da idemo na štetu tih ljudi koji su stvarni invalidi, a ako ima propusta komisije i mita, treba podržati da se takve penzije oduzmu i da se izvrši apsolutno revizija takvih penzija.
Ali, neprihvatljivo mi je da mi za ljude koji su došli zbog povrede do invalidnosti ne pokušavamo da nađemo rešenja da budu u potpunosti zaštićeni. Onda se postavlja pitanje - da li mi u sebi nosimo išta narodno, da li onaj naš naziv narodni poslanik jeste u ime naroda i za narod, ili je u ime nas pojedinaca, grupa itd; taj deo nije dobar.
Konkretno pitanje sa terena - kako će se utvrditi radni staž ljudi sa Kosova, gde su usled naglog odlaska radne knjižice samo date, a nisu overene, i ljudima je teško doći do rukovodstva da bi mogli da regulišu kasnije svoj penzijski osnov. To je ono što mene brine na terenu, a to pitanje postavljam jer je sada prilika da vam ga postavim.
Mislim da ova vlast treba da ponudi zakon da možemo svi da ga podržimo i da je za dobrobit radnika. Smatram da ovaj zakoni, kao i svi slični, ide na štetu radnika, pa nije shodan onome za šta su građani glasali, te smatram da bi trebalo ovaj zakon kao takav povući i ostaviti, ne ugrožavati nijedno pravo dok se ne obezbedi materijalna osnova da bi se moglo realizovati.
Oko fondova; pa ako se u mom gradu sve otpusti da ne radi, ne može da bude više para u fondovima. Pare se ne mogu nadomestiti prodajom firmi, nego samo radom i stvaranjem novog kapitala, ali ne kroz trgovinu, ne kroz mahinacije u trgovini itd. Znači, stvaranjem novih predmeta koji će moći da daju određenu vrednost i da se taj deo poboljšava.
Ako govorimo da će se u narednoj godini povećati broj otpuštenih radnika, onda se postavlja pitanje kako će se uopšte nadomestiti fondovi penzijskog i invalidskog osiguranja. Kratka je računica prodaja firmi, to je kratka računica i za rešavanje statusa plata u obrazovanju, u zdravstvu itd. Verujem samo u proizvodnju i bio bih jako srećan da u mom gradu ijedna firma počne da radi i da bude bolje nego što je bilo za vreme one vlasti. Kada to vidim, onda ću biti spreman i da ukažem na to što je dobro.
Ali, na osnovu ovih kretanja sada, samo se gasi i samo se ljudi otpuštaju. A onda, normalno, i penzijski fondovi će biti prazni. Znači, mi nećemo razrešiti zakonima ove probleme, nego ćemo ih samo učiniti složenijim i zbog toga mislim da treba tražiti rešenja u proizvodnji, da razmatramo kako podići proizvodnju, pa će biti para i za penzije.

 Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, mislim da niko ne spori da je sistem penzijskog i invalidskog osiguranja u teškoćama, a razlozi su sigurno ekonomska i demografska kretanja u našoj zemlji.
U svom izlaganju ministar se zalaže za reforme penzijskog i invalidskog osiguranja, pa bih se osvrnuo na neka rešenja u Predlogu zakona o kojima imam drugačije mišljenje. U Predlogu zakona se kaže da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti.
Tu se ne bih složio sa predloženom formulacijom, jer smatram da sistem penzijskog i invalidskog osiguranja stoji na dva međusobno povezana načela - javnosti i solidarnosti. To znači da sredstva za osiguranje obezbeđuju svi osiguranici po proporcionalnoj stopi doprinosa, a koriste ih oni osiguranici kod kojih nastupi jedan od osiguranih slučajeva.
Načelo solidarnosti naročito dolazi do izražaja kod invalidnosti nastale usled povrede na radu, prava na porodičnu penziju u slučaju smrti osiguranika u mlađim godinama, kod obezbeđivanja prava na najnižu penziju, prava koja se obezbeđuju ženama pod povoljnijim uslovima u odnosu na osiguranike muškarce i drugo.
U Predlogu zakona je predviđeno da dobrovoljno penzijsko osiguranje mogu organizovati i sprovoditi pravna lica u skladu sa posebnim zakonom. Ovako uopštena formulacija ne isključuje Fond da kao pravno lice organizuje i sprovodi ovo osiguranje; smatram da treba precizno u zakonu formulisati da dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje organizuje i sprovodi Fond kao specijalizovana ustanova, a da pored Fonda to mogu biti i druga pravna lica.
Što se tiče prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja izražavam najviše zamerki na član 18. stav 1. tačka 2) Predloga zakona - slučaj invalidnosti i pravo na invalidsku penziju. Predloženo je rešenje da se posle invalidnosti može steći samo pravo na invalidsku penziju, što je neprihvatljivo jer je invalidska penzija u svim sistemima penzijskog i invalidskog osiguranja do sada predstavljala krajnju meru zaštite osiguranika posle invalidnosti.
Naime, u sadašnjim, a i u ranijim sistemima penzijskog i invalidskog osiguranja osiguranicima su po osnovu invalidnosti, pored invalidske penzije, obezbeđivana i prava po osnovu preostale radne sposobnosti, pravo na rad sa skraćenim radnim vremenom, tzv. druga kategorija invalidnosti, pravo na zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu sa punim radnim vremenom, sa i bez prekvalifikacije ili dokvalifikacije, ranije do 1. januara 1997. godine, tzv. treća kategorija invalidnosti, kao i odgovarajuća novčana naknada po tim osnovama.
Prava po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti obezbeđivana su korišćenjem preostale radne sposobnosti kod radnika tj. njegovim daljim zadržavanjem u procesu rada, bez daljeg pogoršavanja njegovog zdravstvenog stanja, što je značajno uticalo na sniženje tzv. "pravih invalidskih penzionera".
Nepredviđanje prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti je suprotno Ustavu Republike Srbije. Ovo stoga što je odredbom člana 40. Ustava propisano, pored ostalog, da obaveznim osiguranjem zaposleni u skladu sa zakonom obezbeđuje sebi prava za slučaj smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Znači, prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti su ustavna kategorija, a članom 78. Zakona o radu propisano je da je zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, a po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti da obezbedi obavljanje drugih odgovarajućih poslova.
Odgovarajuća prava invalida rada sa preostalom radnom sposobnošću predviđena su zakonom i drugim propisima o zdravstvenom osiguranju. Uz to, ne mogu se zanemariti, prevideti ni međunarodne konvencije o socijalnom osiguranju, koje je ratifikovala i naša zemlja, pa samim tim čine i deo našeg zakonodavstva, a posebno one koje se odnose na prava invalida rada uopšte i invalida rada kod kojih je invalidnost posledica povrede na radu.
Iz navedenih razloga smatram da za slučaj invalidnosti, pored invalidske penzije, osiguranik treba da ima pravo na raspoređivanje, odnosno zaposlenje na drugom poslu sa punim ranim vremenom, kao i pravo na novčanu naknadu u vezi sa korišćenjem tog prava, po osnovu smanjenja radne sposobnosti, a prema preostaloj radnoj sposobnosti, kao i pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu. Izmeštanje ovog prava iz sistema penzijskog i invalidskog osiguranja u Zakon o socijalnoj zaštiti je neprihvatljivo, jer to nije socijalna kategorija.
Kod sticanja i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za pomoć i negu osiguranici i korisnici prava na penziju ne mogu se izjednačavati sa kategorijama građana koje obuhvata Zakon o socijalnoj zaštiti, jer ovo pravo potiče iz rada, odnosno nije socijalna kategorija.
Predlogom zakona invalidnost postoji kada kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti. Postojećoj formulaciji treba dodati i trajni gubitak radne sposobnosti ili smanjenja radne sposobnosti, jer kada osiguranik ostvari pravo na invalidsku penziju njemu, prema članu 98. Zakona o radu, prestaje zaposlenje nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, zbog gubitka radne sposobnosti i to danom dostavljanja pravosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti.
Kada kod osiguranika ta invalidnost ne bi bila trajna, već se nakon odgovarajućeg vremena utvrdi da kod njega više ne postoji gubitak radne sposobnosti, onda bi on ostao bez penzije, kao što je i ranije ostao bez zaposlenja.
Na kraju, prokomentarisao bih korišćenje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, gde se kaže da se penzije i novčane naknade utvrđuju u mesečnom iznosu i isplaćuju unazad. Isplaćivanje unazad treba zameniti u tekućem mesecu za prethodni mesec. Odstupanje od ovakvog načina isplate penzija znači nepoštovanje zakonskih propisa.
Isplata penzija na navedeni način je odgovarajuća isplati zarada zaposlenim radnicima. Kako je penzija pravo stečenog po osnovu rada ne bi trebalo da bude razlike u njenoj isplati u odnosu na zaradu. Ovo tim pre što je penzija jedini izvor prihoda većine njenih korisnika, pa svako kašnjenje u isplati smanjuje njenu ekonomsku vrednost i ugrožava ionako nizak standard penzionera.

Kao zamenik predsednik poslaničke grupe za reč se prijavio narodni poslanik Srđan Petrović.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, pre nego što gospodin Adžić kaže u detaljima stav Demokratske stranke Srbije povodom ovog zakona, napominjem da za našu stranku ovaj zakon ima dva dela.
Jedan deo, vezan za korekciju sadašnjeg načina obračuna penzija, za nas je potpuno prihvatljiv. Mi smo potpuno svesni da sadašnji način obračuna ne može da zadovolji buduće vreme, pre svega iz demografskih razloga. To se dešava ne samo u zemljama u tranziciji nego i u razvijenim zemljama. Znači, potrebne su promene penzionog sistema u tom delu, tako da mi prihvatamo ovo rešenje.
Obrazloženje da je pravedno možemo takođe da prihvatimo, mada imamo zamerku i to smo dali kroz amandman, da onaj odnos jedan prema četiri ne treba da bude; znači da ne treba da stoji ograničenje najviše i najniže penzije.
U drugom delu zakona, vezanom za ukidanje prava iz sadašnjeg Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, znači vezanih za osnove po kojima se isplaćuju naknade iz Fonda, smatramo da ta prava ne treba ukinuti u ovoj meri kako je to predlagač zakona dao. To se pre svega odnosi na član 21. zakona i to pre svega na naknadu za lica koja su delimično izgubila radnu sposobnost. Smatramo da to pravo treba zadržati, da je to jedno od civilizacijskih prava, koje je u drugim zemljama u tranziciji u većini slučajeva zadržano. To je naš ključni amandman.
Demokratska stranka Srbije takođe ima još određenih amandmana vezanih za korekcije u domenu prelaznih i završnih odredbi i još nekih tehničkih poboljšanja zakona. Smatramo da su razlozi, koji nas opredeljuju da budemo za to da ostanu određena prava u domenu invalidskog osiguranja, dovoljno jaki da ne možemo da glasamo za zakon u načelu, tako da ćemo se kod glasanja o zakonu u načelu uzdržati, a u zavisnosti od stava Skupštine Srbije i Vlade prema našim amandmanima glasaćemo o zakonu u celini.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Đuro Popović, poslanička grupa SSJ.

        Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, želeo bih da na početku ukažem na karakteristike koje prate donošenje zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Prvo, u toku našeg mandata koji traje više od dve godine pred ovom skupštinom prvi put imamo jedan celovit zakon iz oblasti osiguranja. Zakon o zdravstvenom osiguranju nije predat u skupštinsku proceduru, a povučen je zakon o zapošljavanju koji reguliše osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
Drugo, penzijsko i invalidsko osiguranje se sada uređuje na nivou Republike, jer je zajednička država izgubila taj deo nadležnosti, dakle Crna Gora će imati svoj zakon.
Treće, kao i prethodni zakon i ovaj jedinstveno uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje tri odvojene kategorije: znači, zaposlene, samostalnu delatnost i poljoprivrednike; sa tri posebna fonda.
Četvrto, koncept predloženog zakona se ne razlikuje od prethodnog, jer predviđa obavezno i dobrovoljno osiguranje, pri čemu će dobrovoljno osiguranje biti uvedeno kada se u Srbiji steknu uslovi. Postavlja se pitanje kada će se steći ti uslovi. Jedine dve globalne novine jesu izmene načina obračuna penzije i ukidanje postojećih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili njihovo sužavanje.
Peto, organizacija sistema penzijskog i invalidskog osiguranja i način finansiranja fondova, kao i način odlučivanja o sredstvima, ostao je nepromenjen. O onome što konceptualno ostaje isto, dakle onome što se ovim zakonom ne menja neću govoriti, ali ću govoriti o novinama koje ovaj zakon daje.
Najpre, Predlogom zakona uvodi se novi sistem obračuna penzija gde je suština da se umesto dosadašnjeg desetogodišnjeg valorizovanog proseka svedenog na mesečni, za penzijski osnov uzima prosek za sve godine rada.
Predlagač u obrazloženju kaže da ovim započinje reforma penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji, kao i to da ovakav način obračuna ispravlja mnoge elemente nepravednosti koji su do sada postojali. Složio bih se da je novi sistem obračuna pravedniji iz tih razloga. Smatram da takvo rešenje treba podržati. Međutim, smatram da je obračun penzija više tehničko pitanje, u kome će nekome biti obračunata malo veća a nekome malo manja penzija, ali mislim da način obračuna ne zadire u suštinu penzijskog i invalidskog osiguranja i iz tih razloga ne može biti temelj od koga će započeti reforma penzionog sistema.
Predlagač takođe u obrazloženju navodi da će novi način obračuna biti podsticajan i važan u borbi protiv sive ekonomije jer povećava značaj visine uplaćenih doprinosa prilikom penzionisanja. Nisam siguran da ovo može biti argument. Druga novina je smanjenje broja rizika osiguranja na svega četiri i broja prava na samo pet.
Kao prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja se potpuno gase: prava po osnovu delimičnog gubitka radne sposobnosti, dakle raspoređivanje na drugi odgovarajući posao; naknada po tom osnovu; pravo na prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i rehabilitaciju itd, kao i pravo na tuđu negu i pomoć; pravo na nabavku osnovnih pomagala za rad slepih lica.
Sužavaju se prava po osnovu staža sa uvećanim trajanjem, uslovi za ostvarivanje invalidske penzije se pooštravaju, kao i uslovi za porodičnu penziju. Ovom prilikom neću govoriti o posledicama usvajanja Predloga zakona sa ovim brojem restrikcija u pravima, komentarisaću samo rešenje u zakonu kojim se kao rizik osiguranja ne predviđa delimični gubitak radne sposobnosti.
Stavimo po strani to što Ustav Srbije, u poglavlju ljudskih prava, obavezuje Republiku Srbiju da građani imaju pravo na obavezno osiguranje za slučaj smanjenja radne sposobnosti i što je zakon u direktnoj suprotnosti sa članom 40. Ustava Srbije. Pogledajmo kakav će položaj osiguranika biti. U slučaju da kod zaposlenih nastane nesposobnost za posao koji je do tada obavljao usled povrede na radu, povrede u saobraćaju, profesionalnog oboljenja, a da nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, zaposleni neće imati nikakvu zaštitu Fonda osiguranja. Nema mogućnosti da dobije bilo kakav pravni status. Takav osiguranik će od države i poslodavca biti podjednako tretiran. Isključivo od volje poslodavca će zavisiti njegovo dalje pravo na zaposlenje.
S obzirom na to da se invalidnošću u smislu ovog zakona smatra samo potpuni gubitak radne sposobnosti, to će imati za posledicu da zaposleni sa delimičnom radnom sposobnošću neće biti zaštićeni ni po Zakonu o radnim odnosima, ni po Zakonu o zapošljavanju, ni po Zakonu o zapošljavanju invalida, dakle, ni po jednom od zakona kojim štite invalide. Ostaju bez ikakve zaštite.
Ako se zaposleni povredi kod poslodavca, ne svojom krivicom, isključivo od poslodavca zavisi njegovo pravo na rad, ali i sve druge posledice će biti prenete i moraće da ih rešava sam osiguranik koga je takvo stanje zadesilo.
Gašenje prava na tuđu negu i pomoć, kao prava ostvarenih u fondu, predstavlja jednostrani akt države, gde se zadire u načelo pravne sigurnosti, načelo stečenih prava, jer se ovde radi o ličnim neprenosivim pravima.
Ako se vratimo unazad i podsetimo šta je u prethodnom periodu od prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja već ugašeno, videćemo da su to: pravo na delimičnu penziju, pravo na prevremenu penziju, pravo na drugu kategoriju invalidnosti, pravo na drugu grupu nege i pomoći, pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje zbog povrede van rada, pravo na banjsko lečenje i rehabilitaciju penzionera, pooštravanje uslova za starosnu penziju pomeranjem starosne granice, pooštravanje uslova za invalidsku i porodičnu penziju. Sasvim logično dolazimo do zaključka da ovaj predlog zakona, drastičnim restikcijama, polako počinje da zadire u temelje humanosti jednog društva.
Naravno, Vlada Srbije ovakve restrikcije pravda nemogućnošću finansiranja troškova isplate penzionerima; takođe nesrazmernim brojem penzionera u odnosu na broj zaposlenih; pa time što želi da rastereti poslodavca državnih nameta. Međutim, postavlja se pitanje, da li će ovaj zakon te probleme rešiti. Mislim da neće.
Uporedo sa restrikcijom prava ne smanjuje se osnovica niti stopa za naplatu doprinosa. Odnos broja penzinera ne rešava se ovim zakonom. Broj penzionera nije tako veliki koliko je veliki broj nezaposlenih lica. Primedba da je broj invalidskih penzionera prevelik može biti tačna, ali se pri tome zaboravlja da bi većina tih invalidskih penzionera bila u starosnoj peniziji, dakle opet penzioneri.
Po mom mišljenju, ne treba zabijati glavu u pesak i podržati stav da ćemo restrikcijom prava najugroženijem delu stanovništva rešiti probleme penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji. Rekao bih da je ovo samo još jedan način da se prevali teret i problemi koje država ima u privredi i državnom aparatu na najugroženije slojeve stanovništva.
Na kraju bih podsetio da Fond PIO nije osiromašen zbog širokog broja prava predviđenih zakonom, već iz dva razloga: o jednom sam govorio, a to je da je broj nezaposlenih u Srbiji veliki, pa samim tim i broj osiguranika mali; drugi je što je novac Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja 70-tih i 80-tih godina trošen na izgradnju brojnih objekata po Srbiji, hotela, banjskih lečilišta i drugih nekretnina, koje se danas prodaju, a sredstva dobijena od prodaje ne vraćaju Fondu i penzionerima koji su stvorili te vrednosti. Ta sredstva idu u budžet Srbije.
Dakle, ovakav vid privatizacije u Srbiji dodatno je doprineo osiromašenju Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja. Vlada Srbije i u ovom slučaju nosi svoj deo odgovornosti, jer za dve godine nije ništa učinila da se poveća broj zaposlenih, a pri tom je uzela novac od prodatih objekata koji su sagrađeni sredstvima fonda.
Sasvim na kraju, pozivam poslanike da podrže sve one amandmane kojima se ublažavaju restrikcije prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i na taj način zaštite veliki broj građana, koje bi pogodio ovakav zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Usput da vas podsetim da su upravo ovi građani i glasali za većinu poslanika poslaničke grupe DOS-a. Na kraju, ipak bi trebalo doneti zakon u interesu tih građana, a ne u interesu Vlade Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Pokušaću da odgovorim na više potanja koja su pokrenuta, od kojih su mnoga međusobno i povezana.
Tuđa nega i pomoć u prelaznim odredbama ostaju kao pravo, sve dok se ne donese zakon koji bi to pitanje mogao drugačije da reši. Zašto i otkuda ovo opredeljenje da se pravo na tuđu negu i pomoć izmešta iz sistema penzionog osiguranja? Tu se postavljaju dva pitanja.
Prvo, šta mi to pokrivamo obaveznim osiguranjem, odnosno šta je to na šta mi ljude kao na čest rizik treba da teramo da plaćaju kao obavezno osiguranje i koji su razlozi zbog koga je jedno ovakvo pravo stavljeno u penzioni fond i isplaćivano iz penzionog fonda?
Da li je to takva vrsta prava koja se javlja u jako malom broju slučajeva, relativno posmatrano, u odnosu na ono što je penzionerska populacija; imajući u vidu to koliko se izdvaja i koliko se izdvajalo istorijski posmatrano kroz doprinose u penzioni fond, da li treba da se ostvaruje jedno takvo pravo?
Da li treba na obavezno osiguranje ljude primoravati. Znači, obavezno mora biti ono što su osnovni rizici. Nema osnova da se pravi tako velika razlika koja danas postoji i koja je postojala u prethodnom sistemu između onih kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, jer ne mogu sami da se brinu o sebi u socijalnoj zaštiti i penzionoj zaštiti.
Drugo, postoji čitav kontinuitet od 20 godina od kada se penzioni fond dopunjuje iz budžeta i suštinski sva ta prava se plaćaju iz budžeta; postavlja se pitanje da li je to socijalno pravo i da li treba da bude na isti način regulisano za sve one koji imaju potrebu za tuđom negom i pomoći. Naravno, koncept može biti različit, ali je naše uverenje da ovakvo pravo treba finansirati iz drugih izvora i ono nosi drugu vrstu zaštite.
Ono što se sada isplaćuje iz penzionog fonda isplaćivaće se i dalje i nalazi se u prelaznim odredbama. To se ne dovodi u tom smislu u pitanje. Znači, ne u prelaznim odredbama u smislu da će se ukinuti bez odgovarajućeg rešenja, nego u smislu da će se doneti odgovarajući zakon.
Moram da kažem da je u tom pogledu postignut konsenzus od strane invalidskih organizacija, čiji su članovi pre svega ti koji koriste to pravo na tuđu negu i pomoć.
Što se tiče smanjenja radne sposobnosti, tu se postavlja nekoliko pitanja. Moram da kažem da ste nabrojali sva ona prava koja su u poslednjih deset godina već ukinuta, počevši od druge grupe invalidnosti, rada sa skraćenim radnim vremenom. Svi ovde možemo da se pogledamo u oči i znamo ko, kako i zašto je koristio takvu vrstu prava, a da ne zaboravimo kada se plaća naknada za to, to svi mi plaćamo. To je sve prelivanje, uzimanje iz džepova jednih i davanje drugima.
Zbog toga se strašno mora voditi računa kada se daju neka prava koja podrazumevaju neka novčana primanja, da li je to način da se problemi rešavaju.
Što se tiče delimičnog gubitka radne sposobnosti, reč je o ljudima koji rade i koji mogu da rade, kojima treba pomoći u prekvalifikaciji, dokvalifikaciji, pronalaženju odgovarajućeg posla i slično, ali to pravo ne spada i ne treba da spada u domen penzionog i invalidskog osiguranja. To pravo mora da se rešava kroz pitanje zakona o zapošljavanju invalida, nezavisno od toga da li je neko postao invalid tako što je radio, što je vrlo teško i utvrditi da li je samo zbog toga postao invalid ili je invalid što nikada nije uspeo ni da se zaposli. Znači, nema razloga da se te kategorije razlikuju.
Nije rešenje da kažemo da je ovo upereno protiv ljudi koji su invalidi rada, jer se ne ukidaju zaštitne radionice, ni njihovo finansiranje ovim zakonom, niti se ukida dokvalifikacija i prekvalifikacija. Dobili smo prvu ili drugu verziju novog zakona o zapošljavanju invalida, gde postoje i definicije toga. To je pitanje koje se mora rešiti na odgovarajći način, ali to nije nešto što treba da pripada penzionom osiguranju.

Pravo na repliku, narodni poslanik Slobodan Adžić.