Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Obaveštavam prisutne narodne poslanike da određujem pauzu do 13,00 časova. Sada je 11,20. Obaveštavam narodne poslanike da sednica nije u toku, jer nemamo kvorum, ali bez obzira na to molim narodne poslanike da ne dobacuju iz klupe i da saslušaju obaveštenje.
U 11,20 nema kvoruma potrebnog za rad sednice. Molim vas da u 13,00 časova svi narodni poslanici koji imaju obavezu da učestvuju u kvorumu, kako opozicione, tako i grupe iz većine, budu u 13,00 časova u sali, a za 12,30 zakazujem sastanak sa predsednicima poslaničkih grupa na prvom spratu, u kabinetu predsednika Skupštine, gospođe Nataše Mićić. Hvala vam.
(Posle pauze - 13,05)
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini. Nakon određene pauze, u 13,06 molim da radi utvrđivanja kvoruma potrebnog za rad ubacite svoje identifikacione kartice u elektronske jedinice za glasanje. Izvolite.
Konstatujem da imamo kvorum za rad i nastavljamo rad u prepodnevnom delu sednice.
Kratko obaveštenje sa sastanka sa predsednicima poslaničkih grupa, na kojima nisu prisustvovali predsednik poslaničke grupe DSS, gospodin Dejan Mihajlov, i u ime poslaničke grupe narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.
(Gordana Pop-Lazić sa mesta: Nemojte da dajete dezinformacije.)
Pozvani su predsednici i u slučaju odsutnosti predsednika podrazumeva se zamenik predsednika poslaničke grupe i ovlašćeni predstavnik. Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić protestuje zbog načina pozivanja. Nije se smatrala pozvanim jer je rečeno - predsednici poslaničkih grupa, narodna poslanica dobacuje - šefovi. U Poslovniku Narodne skupštine ne postoji izraz "šef poslaničke grupe", postoji izraz "predsednik poslaničke grupe". Dakle, kao predsednik poslaničke grupe ili zamenik predsednika, moliću da se to podrazumeva za buduće pozivanje.
I nije postignuta saglasnost o predlogu za glasanje danas o tački dnevnog reda koja je u toku, to je zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije; i nije postignuta saglasnost o kratkoj pauzi, da bi se na dnevni red stavile izmene i dopune zakona kojim bi se omogućilo sudovima u zemlji da mogu nakon 1. januara 2004. godine da normalno nastave da funkcionišu. Zaključak je da za to ima vremena i da ćemo to u toku sednice odlučivati.
Mislim da je ovo važno obaveštenje za sve narodne poslanike zbog činjenice da imamo ogromnih teškoća sa obezbeđivanjem kvoruma za tačku dnevnog reda koja je u toku, izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije, kao i po prethodnoj tački. Zahtev predsedavajućim je da striktno primenjuju Poslovnik, a to znači - kažnjavanje za izlazak iz sale, a uz ostavljenu poslaničku karticu u elektronskoj jedinici za glasanje, kažnjavanje za svako nepoštovanje Poslovnika Narodne skupštine u delu u kojem se određuje red na sednici Narodne skupštine i sve ono što bi omogućilo predsedavajućem da bude reda, jer reda mora da bude.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZA IZGLASAVANjE NEPOVERENjA VLADI REPUBLIKE SRBIJE (nastavak)
Narodni poslanik Dejan Mihajlov, uz dobacivanje traži repliku. Dala sam obaveštenje o sadržaju sastanka predsednika poslaničkih grupa i to nije osnov za repliku, jer ne replicira se predsedavajućem zbog toga što predsedavajući, po članu 84. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, daje potrebno obaveštenje u toku sednice Narodne skupštine.
Izvinjenje narodnom poslaniku zbog potrebe da se radi stenograma iščita ko je obavestio Narodnu skupštinu da će odsustvovati sa današnje sednice.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stanko Kovačević, Petar Mišić, Ratimir Svirčević, Teodora Vlahović, Rodoljub Šabić, Bojan Kostreš, Marijan Rističević, Miroslav Markićević, Pal Šandor i Dragiša Marinković (pre podne).
Pozvani su da prisustvuju ovoj sednici predsednici, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.
Predlog po Poslovniku - narodni poslanik Dejan Mihajlov.

S obzirom da ste rekli da sam dobacivao sa klupe, nisam, samo sam tražio reč uz vaše dopuštenje, da kažem zašto se poslanička grupa DSS koju ste prozvali nije odazvala, tačnije ja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, tražili ste reč i osnov za dobijenu reč je davanje predloga po Poslovniku Narodne skupštine. Molim vas da date predlog zasnovan na odredbama Poslovnika Narodne skupštine.)
Dobro, s obzirom da očigledna namera ... nemam drugi predlog po Poslovniku osim da Skupština nastavi da radi onako kako je Poslovnikom predviđeno, da obezbeđuju kvorum ravnopravno svi poslanici i da se sve tačke dnevnog reda obrazlože.

Po predlogu koji je izrekao predsednik poslaničke grupe DSS Narodna skupština se ne izjašnjava, jer je to i po Poslovniku i po utvrđenom dnevnom redu za koji su se izjasnili većinom narodni poslanici.
Nastavljamo raspravu u načelu.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, pravo predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo počinjemo sa radom danas, sa dva i po sata zakašnjenja, jer poslanici koji bi trebalo da održavaju Vladu jutros nisu hteli da ubace kartice u svoje poslaničke jedinice.
Rasprava ide dalje, ne razumemo naravno predlog i poziv na pregovore oko toga da se danas glasa, jer narodni poslanici još ništa nisu rekli o Vladi. Moguće je da će narodni poslanici koji su se prijavili za diskusiju da podrže Vladu, pa mi zbog toga nije jasno zašto se ministri ovoliko upinju da sami sebe brane i svoju vladu, a ne dozvole narodnim poslanicima da oni kažu šta imaju.
Očigledno i oni sami znaju da više ne uživaju poverenje ovog parlamenta i sa strepnjom čekaju diskusiju narodnih poslanika. Ovo je još jedan razlog i još jedna potvrda da smo u pravu kada tražimo razrešenje ove vlade, izglasavanje nepoverenja ovoj vladi, jer ova vlada ne uvažava parlament koji je istu birao.
Ukoliko poslanici nemaju mogućnosti da kažu ono što misle da treba da kažu, a vezano za ovu tačku dnevnog reda, od plejade ministara koji zloupotrebljavaju ovu govornicu i po dva sata, jasno je da se Vlada polako urušava. Ona je očigledno već pala, treba to samo da se potvrdi. Očigledno se odugovlači, treba Živković da se vrati iz Kine i da raspiše izbore, ali ostaće zapisano da su srpski radikali predlogom za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije izdejstvovali raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Ono što smo građanima i obećali i ono što građani od nas i očekuju i kada kažem nas, očekuju od svih nas narodnih poslanika da im omogućimo da se ponovo izjasne i da svoje glasove daju onima u koje imaju najviše poverenja.
Ova vlada i ovaj parlament više ne uživaju poverenje građana i to je sasvim jasno. I da se vratimo malo juče na izlaganje gospodina ministra Vlahovića, ministra za privredu i privatizaciju, da bih vam malo objasnila zašto je ministar imao potrebu da dva sata izlaže i da se pravda da nije lopovska privatizacija i šta je bio neposredni povod za to.
Juče smo gospodin ministar i ja direktno bili uključeni u program koji je išao u Evropu, u Strazburu je bio neki sastanak novinara na evropskom nivou, ne znam već kako se to zove, možda neka konferencija i trebalo je da se pokaže kako se izveštava iz srpskog parlamenta. Na pitanje novinara šta to zameramo privatizaciji i Vladi Srbije po pitanju privatizacije, kao predlagači, ja sam naravno, onako kako su me i milili, to rekla u dve ili tri rečenice.
Rekla sam da se vrši rasprodaja državne i društvene imovine, da je vrednost prodatih preduzeća daleko ispod zaista procenjene vrednosti, njihove stvarne vrednosti, da se novac iz privatizacije upumpava u budžet i koristi za javnu potrošnju a ne za investicije, da je ovakva raspodaja državne i društvene imovine učinjena zbog toga da se preko nje mali broj ljudi koji je došao do prljavog novca obogati, odnosno da prljav novac opere i da je socijalni program, i državni i onih koji kupuju preduzeća, takav da su oni koji ostaju bez posla potpuno neobezbeđeni.
To sam rekla. Naravno, ministar je koristio jedno pet minuta ne bi li to porekao, ali to je otišlo u svet, to se čulo, šta mi zameramo ovoj vladi i onda je ministar Vlahović imao potrebu ovde da dva sata obrazlaže da to nije tako. To je bio neposredan povod, to je bilo 1:0 za mene pred Evropom, a ministar Vlahović ni u produžecima nije uspeo da izjednači.
Dakle, još uvek je 1:0 za mene po pitanju privatizacije. Pošto se ministar razume u sport, ima jedan sportski klub, to sam sportskim rečnikom rekla. Dakle, produžeci vam nisu ništa doneli, ostalo je na onome što jeste istina.
Što se ministra Vlahovića tiče, ministar Vlahović i Boža Đelić su se hvalili da je Vlahović prijavio imovinu veću od 20 miliona, a to znači možda 40, 50 i 150 miliona, i ako nešto poštujem, zaista, to je bogatstvo pojedinaca i smatram da društvo može da bude bogato samo ako ima mnogo bogatih pojedinaca. Naš je problem što imamo malo bogatih pojedinaca i naravno, nemam ništa protiv bogatih, ali imam protiv onih koji se nisu obogatili na častan način.
Naravno, ne tvrdim da se ministar Vlahović nije obogatio na častan način, ali pošto znamo da nam je došao iz Deloitte & Touche kao savetnik i kao vlasnik - bili ste akcionar, čini mi se u jednom delu te firme koja se bavi procenom vrednosti kapitala i još uvek se bavi time u našoj zemlji - postavlja se pitanje da li je ministar Vlahović tih 20 miliona stekao pre nego što je postao ministar ili posle toga, dakle, dok je ministar.
Jer ako je stekao tu imovinu pre nego što je bio ministar, znači da je stekao procenjujući naša preduzeća u bescenje, koristeći se nečim u saradnji sa onim direktorima koji su doprineli tome da privatizacija ide lošim tokom ili da se obezvređuje imovina, onda ne razumem zašto kritikuje prethodnu vlast i taj prethodni period. Ako se obogatio u vreme dok je bio ministar, onda to opet mora da ima neke veze sa privatizacijom, jer od plate nije mogao.
Dakle, to je jedno pitanje, možda je privatne prirode, ali ne može ministar da bude zaštićen i od ovakvih pitanja i mislim da to takođe interesuje javnost Srbije.
U svom govoru u jednom momentu, mene je to zaista iznenadilo, kritikujući prethodne zakonske projekte koji su regulisali privatizaciju, osvrnuo se i na pokojnog premijera Đinđića, koji je 1994. godine zaustavio privatizaciju, ako se sećate u Saveznoj skupštini, kritikujući to i onda sam shvatila šta je u pitanju. Ministar Vlahović je ostao dosledan, on je tada 1994. godine, kao član SPO-a, zaista tako i mislio i onda je zaboravio da je sada član DS i da treba da revidira malo svoj stav po tom pitanju.
Što se tiče te privatizacije koju ste vi juče branili, rekli ste da je nemoguće namestiti tendersku privatizaciju, nemoguće je namestiti aukcijsku privatizaciju, juče Marija Rašeta-Vukosavljević još uvek ministar, jer još uvek nije razrešena u Skupštini, kaže i optužuje neke iz Vlade, a ne znam koji su ti, ona verovatno zna, da neke devojke nekih vladinih, odnosno članova Vlade u brokerskim firmama dobijaju svaki druge tender, i kada građanin to pročita, naravno da sumnja i u ministra Vlahovića i u ovu vladu.
Znači, ako jedan ministar iz Vlade kaže da je ovo moguće da se namešta, zašto bih ja sumnjala. Apsolutno u to verujem, kao što verujem i u ono što je danas Mihajlović izjavljivao u novinama vezano za Čovića i ostalo. Evo jedan konkretan primer, samo nekoliko da iznesem, jer me ono čitanje gospodina Vlahovića nije ubedilo u to da kod nas privatizacija ide pravilnim tokom, da nema zloupotreba, da nema namernih spuštanja vrednosti preduzeća, a to je privatizacija "Putnika".
Vi znate da "Putnik" ima hotel na Novom Beogradu, pa hotel "Nais", pa neki hoteli u Bečićima, neki hoteli dole u Bujanovcu, u Raški. Prilikom prodaje "Putnika" bilo je oduševljenje zaposlenih u "Putniku", dolazi naš čovek iz dijaspore, kupuje "Putnik", a dogovor je bio da pet godina ne sme da se menja namena tih objekata i da neće biti otpuštanja radnika.
Šta se u međuvremenu desilo? Agencija daje odobrenje za promenu namene, prvo hotela "Putnik" na Novom Beogradu, otpuštaju se radnici i to bi negde na Zapadu bilo normalno da nije bilo ovog dogovora prilikom prodaje da mora da ostane takva namena. U Americi danas vidite jednu zgradu sa jednom namenom, a sutra vidite da su tu srušili i podigli nešto sasvim drugo. Onaj ko je kupio ima pravo da radi šta hoće, ali pošto smo mi u tranziciji i pošto imamo ovakav zakon, pošto smo imali ovakve uslove, trebalo je onaj ko je kupio hotel "Putnik" i preduzeće "Putnik" da se pridržava tih obaveza.
Dakle, on menja namenu hotela u neku poslovnu zgradu, otpušta radnike i sada polako rasprodaje ovu drugu imovinu u Raški, u Bečićima i sa tim kapitalom renovira one objekte koje hoće da zadrži. Gde su te pare? Kupio je još i hotel "Ambasador" u Nišu na isti način. To je ono što izaziva sumnju i što potvrđuje stav da se radi na sopstvenu štetu, da mi radimo na sopstvenu štetu.
Nama je ovde rečeno da smo mi radikali protiv privatizacije. To pre svega nije tačno. Mi smo programski opredeljeni za privatizaciju, protiv smo društvene imovine i toliko smo toga o tome rekli da je to prevaziđen način sticanja imovine koja nema titulara i tome slično, da sada ne pričam teoriju. Dakle, mi jesmo za privatizaciju, ali ne za ovakvu privatizaciju i ne za onakav zakon kakav ste vi predložili, jer smo sumnjali pre svega u one koji će sprovoditi ovaj zakon i pokazalo se da smo apsolutno u pravu.
Što se tiče onih šećerana, ovde nam je dokazivano da one stvarno nisu vredele više od tri evra. Moguće je da nisu vredele više od tri evra, ali je na zalihama šećerne repe u tim šećeranama bilo 800.000 tona. Od toga se proizvede 80.000 tona šećera i to košta 40 miliona evra. Taj samo što je dao tri evra zaradio je odmah 48 miliona evra. Ko može sada da nas ubedi da je sve to po zakonu i da je to tako moralo da bude? Ko je prenebregao činjenicu koliko je robe bilo na zalihama i kolika je vrednost ovih šećerana? O "Zastavi" ne bih da pričam sada.
Da podsetim ministra da mi imamo dva sudska spora pred Međunarodnim trgovinskim sudom u Parizu. Ako ta dva sudska spora izgubite, a izgubićete jer oni i te kako štite tamo privatnu imovinu i to je oko "Jelen dola" i ne znam koja je druga firma u pitanju, onda ćemo tek znati na koji način su se dešavale tenderske i aukcijske prodaje u Srbiji.
Što se tiče cementare Novi Popovac, evo ovde tržište novca, papir, piše - poštovani akcionaru, obraćamo vam se u skladu sa nalogom nemačke kompanije "Brajtenburger", novog većinskog vlasnika cementare Novi Popovac, dakle neko je već bio pre toga, a u cilju realizacije ugovorene obaveze između Agencije za privatizaciju Republike Srbije i "Brajtenburgera"; nastala je prilikom privatizacije cementare Novi Popovac.
Iza ovog "Brajtenburgera" stoji većinski vlasnik Bedžep Pacoli, neki Albanac ili Šiptar, kako je to kome interesantnije ili značajnije da čuje.
Toliko za sada o privatizaciji, da vas ne podsećam, i možda ću malo kasnije imati priliku, na "Brodogradilište" u kome ste imali veliku ulogu, jer je ministarstvo zajedno sa Vladom dalo zeleno svetlo da se uvede stečaj u ovaj naš gigant iz oblasti borodogradnje. To je bio gigant u oblasti brodogradnje i u Evropi, ali neću sada. Dozvoliću vam da mi odgovorite na ove primedbe koje sam vam sada izrekla.
Ovo se tiče Milana Beka koji je zajedno sa nekim, da li svojim kumom, ne znam ni čijim više kumom, kupio ovo preduzeće. Kaže - kao direktor projekta on sa svojom ekipom uspeva da u relativno kratkom periodu proceni vrednost društvenog kapitala Brodogradilišta na iznos, to ste vi uradili sa "Deloitte & touche", 19.801.800 američkih dolara, a kažu da Brodogradilište ima samo plac od 24 hektara i samo poređenja radi, plovna dizalica od 500 tona vredi više od 20 miliona dolara.
Dakle, vi ste za vrednost jedne plovne dizalice prodali celo Borodogradilište i to vam je sve lepo pisalo u "Velikoj Srbiji", u septembru mesecu 2001. godine. Pratimo vaš rad i zloupotrebe od onog momenta kada ste stupili na funkciju ministra za privatizaciju.
Sada bih se vratila na ministra građevina, nema ga ovde, jer zaista zbunjuje narod ono što on govori za ovom govornicom i što posle pred televizijskim kamerama kaže vezano za legalizaciju, pa bih ga molila, ukoliko je u zgradi ili će imati mogućnosti popodne ili u utorak, kada nastavimo rad, neka izađe ovde i neka tačno kaže koliko košta legalizacija zgrade od 100 kvadrata u zoni 1, 2, 3, 4 i 5 u Beogradu.
Ništa drugo od njega ne tražimo, jer juče smo čuli od njega da je to 45.000 dinara, pa posle uveče čujemo da je to 900 dinara po kvadratu ako platite odmah, a ako platite u ratama to je onda 180.000 dinara, pa više niko ne zna šta će stvarno da bude dužan da plati ako krene u postupak legalizacije. Za Beograd može da prikupi podatke i neka kaže da je zona 1 toliko, zona 2 toliko, 3, 4 i 5. Zona 6 i ne postoji, jedino ako je neka zona sumraka. Koliko je meni poznato šesta zona građevinska u Beogradu ne postoji.
Ministar građevina govorio je da se za džabe dobijala struja i da je zato struja morala da poskupi, da su tu bile neke velike malverzacije oko toga, pa bih htela da ga podsetim kako se to danas transparentno radi. Osvetljeno, dakle sve se lepo vidi kako se krade struja i ko krade struju, ko dalje uništava elektroprivredu. Radi kompletnosti informisanja u vezi nekog članka koji je bio objavljen u jednom dnevnom časopisu dobila sam jedno pismo u kome se kaže - trebalo bi se pozabaviti načinom plaćanja utrošene električne energije ne samo na bilborde, već i za ostale svetleće reklame koje se nalaze na stubovima Javnog preduzeća "Elektrodistribucija Beograd" i Gradskog saobraćajnog preduzeća, a koji se izdaju u zakup od strane EPS, JP "Elektrodistribucija Beograd" firmama "Alma kvatro", TV "Multimedia", "Žižgin" itd.
Po Zakonu o elektroprivredi i tarifnom sistemu svako priključno mesto sa koga se prodaje električna energija potrošaču mora da, pored ostalog, ima odobrenu elektroenergetsku saglasnost za priključenje na mrežu i uređaj za merenje, odnosno brojilo koje će evidentirati utrošak električne energije koja se plaća Elektrodistribuciji pod uslovima, odnosno cenama koje važe za sve potrošače električne energije.
U tom slučaju nije tako. To je za građane. Kada su ove svetleće reklame, koje vidite šta sve reklamiraju i ko se sve nalazi na bilbordima i ko je vlasnik ovih agencija koje imaju bilborde, to je sasvim drugačije. Kako? Pomenute firme ne samo da nemaju elektroenergetsku saglasnost, već utrošenu električnu energiju plaćaju paušalno, odokativno, na bazi neke instalisane snage, koja je značajno ispod realne, po ceni električne energije koja je ispod cene za širu potrošnju. Čak ispod cene koja je za građane i za domaćinstva. To bi bukvalno značilo da se bilo ko od potrošača priključi na električnu mrežu Elektrodistribucije bez brojila i plaća električnu energiju po ceni ispod propisane, sa paušalno određenim iznosom plaćanja.
Kada bi mi to mogli, nas ne bi mnogo ni interesovalo kolika je cena struje, ali ne možemo, pa nas sve veoma zanima. Inače, ova pomenuta snižena cena električne energije, ona ista niska benficirana cena koja je odobrena Skupštini Grada Beograda od strane EPS-a za javno osvetljenje, čak se i ovde obračun vrši bez brojila. Iz ovoga se jasno vidi trougao EPS, Skupština grada, firme koje izdaju u zakup reklame, svetleće reklame koja ova reklamna mesta prodaju po enormno viskim cenama, sve zarađujući profit, a na štetu budžeta Grada i svih potrošača električne energije, jer se ovaj gubitak nadoknađuje uvećanom cenom električne energije za široku potrošnju, kao i uvećanim troškovima održavanja Javnog preduzeća Elektrodistribucija Beograd.
Reklamna mesta se prodaju od strane pomenutih firmi - ovi kažu, zaista ne znam, pretpostavljam da je ovo sve tačno - od 2000 do 3000 evra godišnje po stubu, zavisno od lokacije. Ako se uzme u obzir da je do sada zaposednuto oko 3.000 stubova, to je zarada ovih firmi na račun potrošač, minimum 6.000.000 evra godišnje. Eto teme za javnog tužioca i antikorupcijski savet, zbog štetnih ugovora.
Inače, da bi dobili odobrenje da se kao privrednik reklamirate na tim svetlećim panoima, javite se prvo Javnom preduzeću Elektrodistribucija Beograd, čiji su stubovi osnovno sredstvo. Oni vas upute usmeno na Direkciju za puteve, koja je u sastavu Skupštine grada, koji vas opet usmeno upute na gore pomenute firme, tako platite zakup i posle toga vam Skupština grada daje dozvolu za vaše reklamiranje. U okviru predsedničke kampanje, reklamiranje na bilbordima se plaća, s tim što se novac izvrti u krug, kandidat DOS-a plati ovo firmama, a onda mu ove firme vrate to kao donaciju. Vinovnici ovih rabota, ovde su neka imena, ne bih da pročitam koji su to, ali nemam razloga uopšte da sumnjam u to, obzirom na izvor ovog dopisa, da je apsolutno sve istina.
Za sada ne bih više da zloupotrebljavam kako vi kažete govornicu, ali pokušavam da spasim ugled narodnih poslanika, koji nemaju mogućnosti da za ovu govornicu uopšte dođu, pošto još uvek nije počela rasprava o Vladi, a kao predlagač u njihovo ime mislim da govorim ono što većina ovde u ovom parlamentu i misli.
Očekujem da ćemo dobiti odgovore i da ćete konačno dozvoliti da poslanici kažu o vama šta imaju da kažu, a vi na kraju podnesite izveštaj, mi nemamo ništa protiv, mi ćemo sačekati da čujemo i te vaše izveštaje i da glasamo o vašem poverenju, a vi gledajte da red bude obrnut, jer to znači poštovanje parlamenta. Ako ne poštujete onoga koji vam je dao te pozicije na kojima se nalazite, kako onda tek da poštujete građane Srbije.

Uz obavezu da iznosim činjenice, konstatujem da je došlo do omaške u izlaganju narodne poslanice Gordane Pop-Lazić.  Rasprava u načelu je počela. Reč je imalo šest od ukupno prijavljenih 71 narodnog poslanika, dakle šest poslanika je već imalo reč i u toku smo otvorene rasprave po prijavama za reč u pretresu o predlogu za razrešenje Vlade koje traje 10 časova.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Kitanović. Po kom osnovu želite reč?
(Tomislav Kitanović stoji za govornicom, ali se ne čuje šta priča.)
U izlaganju narodne poslanice je spomenuto da je ministar Vlahović bio član SPO-a. Ukoliko raspolažete drugačijim podacima, ne vidim razloga da dobijete repliku. Nemate pravo na repliku, zbog toga što stranka nije spomenuta. Stranka SPO nije spomenuta u uvredljivom kontekstu, jer nije uvreda biti ili ne biti član bilo koje stranke. Nemate pravo na repliku.
Reč ima ministar u Vladi Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, hajde prvo da javnosti saopštimo i ovaj često pominjani SPO. Tačno je da sam od 1991. do 1995. bio član SPO-a. Time se ponosim jer sam sa jedne strane vrlo jasno bio u opoziciji, a nikada nisam bio niti u kakvom organu stranke, izuzev u mom Sopotu, gde i danas živim, sa mojim prijateljima koji su bili u Opštinskom odboru SPO.
To je ceo istorijat moje opozicione aktivnosti. Kada je bilo jako opasno biti opozicionar, na samom početku višestranačja, i kao što sam ove godine 13. marta imao potrebu da se jasno svrstam na stranu DS, da obučem dres DS i da na taj način pokažem i pripadnost i lojalnost tada, te godine, 1991. imao sam jasnu potrebu da se distanciram od donoga što je tek u Srbiji nailazilo.
Što se tiče pitanja koja su postavljena za ovom govornicom, a u vezi mog jučerašnjeg izlaganja, naravno da ću sa zadovoljstvom odgovoriti na sve otvorene dileme ili pitanja.
Prvo, da razjasnimo, nije lepo u najmanju ruku reći da je 1994. godine zaustavljena privatizacija zahvaljujući DS. Vrlo dobro znate da su mnogi od vas bili članovi parlamenta, da je DS predložila paket zakona koji je trebalo da u vreme galopirajuće i hiperinflacije 1993. godine ispravi neke sistemske greške u Zakonu o privatizaciji iz 1991. godine, a da je ondašnja parlamentarna većina od paketa zakona, ukupno je bilo četiri, izabrala samo jedan i stala uz taj predlog koji nije bio njen, pri čemu je predlagač bio protiv usvajanja samo tog jednog zakona.
Faktički, jednom veštom manipulacijom parlamentarne većine ostala je neistina da je DS predložila revalorizaciju prethodno učinjenih privatizacija. Ovo javnosti radi i istine radi, a pretpostavljam da vi vrlo dobro znate, ali ne želite da kažete istinu za ovom govornicom i to dovoljno govori o načinu na koji koristite ovu govornicu.
Što se tiče mog prethodnog angažovanja, profesionalnog, iz "Deloitte & Touche", i to zbog javnosti još jednom da ponovim što sam ne znam koliko puta ponovio, izašao sam dan pre nego što je Vlada Republike Srbije izabrana 2001. godine. Ako se ne varam, Vlada je izabrana 25. januara, a 24. januara napustio sam "Deloitte & Touche", i to ne zamrzavajući svoj status i akcije, deonice, nego tako što sam povukao kompletan vlasnički ulog koji sam imao u "Deloitte & Touche".
Od tada radim isključivo u Vladi Republike Srbije. To je jedino moje zanimanje i to je jedini moj interes. Dok sam bio u "Deloitte & Touche" jedini interes mi je bio dobrobit firme u kojoj sam radio. Sada, kada sam u Vladi, jedini interes mi je dobrobit države, jer Vlada je ta koja zastupa državni interes. Bilo bi dobro kada bi se svi ponašali rukovodeći se tim principom, da isključivo radimo u interesu institucije ili preduzeća u kome se nalazimo, a da ne pokušavamo da ispravljamo krivu Drinu u nekoj drugoj instituciji, nekom drugom preduzeću, jer to i nije u delokrugu odgovornosti.
Prema tome, moj interes jeste državni interes zato što se nalazim u Vladi i za to dobijam mesečnu platu, koja je mala u odnosu na odgovornost koju Ministarstvo za privredu i privatizaciju ima. Indirektno ste dobili odgovor na svoje pitanje. Sve što sam zaradio, zaradio sam pre nego što sam ušao u Vladu. Nijednog časa nisam bežao od toga.
Naprotiv, zašto bih bežao od nečega čime mogu da se ponosim, radeći u "Deloitte & Touche" centralna Evropa, to znači u 18 zemalja centralne Evrope, ne samo u Srbiji i ne samo u Crnoj Gori, nego i u svim drugim zemljama. Da ne bih zamarao javnost i vas koji je sistem rada u "Deloitte & Touche", možda se u međuvremenu i promenio, ali u svakom slučaju to nije interesantno u ovom trenutku.
Česte insinuacije se za ovom govornicom javljaju, a vi vrlo dobro znate da to nije tačno, da moja bivša firma ima nekakav poseban povlašćeni položaj u postupku privatizacije, odnosno u onome što radi Ministarstvo za privredu i privatizaciju. Vi ste dobili izveštaj Agencije za privatizaciju i Ministarstva za privredu i privatizaciju o broju finansijskih i pravnih savetnika koji učestvuju u postupku privatizacije, o načinu kako se finansijski i pravni savetnici biraju, o visini i ceni koja je plaćena za finansijske i pravne savetnike. Mogu da vam garantujem, a vi možete da proverite, ne da se "Deloitte & Touche" ne nalazi među prvih pet, nego ga nema ni među prvih deset angažovanih finansijskih savetnika.
Po svom kvalitetu, sigurno zaslužuje da bude među prvih pet, što znači da plaća cenu zato što se ja nalazim na ovom mestu i zato što su neke druge moje kolege odlučile da u jednom trenutku iskoriste šansu za ovu državu, a to znači da realizuju taj preko potrebni uspešni program ekonomske tranzicije. Prema tome, te podatke imate i možete ih proveriti. Umesto da čitate novinske napise, izađite sa izveštajem Odbora za privatizaciju i pročitajte cifre koliko je koji finansijski i pravni savetnik, između ostalog, angažovan u postupku privatizacije i recite javnosti istinu.
Što se tiče brokerskih firmi koje dobijaju svaki drugi tender, kako je, navodno, u jednom intervjuu izjavljeno, takođe konsultujte isti izvor podataka i videćete na koji način se angažuju finansijski i pravni savetnici i da nema brokerskih kuća koje dobijaju svaki drugi tender.
Kupci u postupku privatizacije su najmanje brokerske kuće. One se pojavljuju samo kada se prodaje ostatak akcija iz portfelja akcijskog fonda na Beogradskoj berzi. U postupku aukcijske i tenderske privatizacije nema brokerskih kuća. U postupku pripreme privatizacije raspisuje se tender za izbor finansijskih savetnika, gde takođe brokerske kuće, sem za ono što se prodaje na Beogradskoj berzi, ne učestvuju.
Ako vas interesuje koliko brokerskih kuća i za koje iznose su angažovane, kada je Akcijski fond prodavao pakete akcija u njegovom posedu, to takođe imate u vašem izveštaju. Dovoljno je samo da napravite jedan dijagonalni vizuelni pregled i videćete da to što ste za ovom govornicom rekli nije tačno.
Što se tiče "Putnika", tačno je da je "Putnik" privatizovan u javnom tenderu, da je ugovor zaključen leta ove godine i tačno je da postoji obaveza kupca da nema otpuštanja zaposlenih radnika. Ukoliko kupac otpušta zaposlene radnike mimo ugovorne obaveze, to je prekršaj ugovora i protiv kupca će biti preduzete sankcije. Obećavam vam da će Narodna skupština o tome biti informisana, odnosno Odbor za privatizaciju, a time i svi poslanici. Trudiću se da, koliko u toku današnjeg dana, prikupim sve relevantne informacije i javnosti saopštim šta je prava istina.
Što se tiče prodaje pojedinih delova imovine: da, ona je moguća, uz saglasnost Agencije. Ako se firma nalazi u situaciji u kojoj je neophodno restrukturiranje, to je "Putnik" trebalo da uradi i pre privatizacije, da delove svojih kapaciteta na drugačiji način angažuje, da bi podigli svoje finansijske i poslovne performanse. Postavlja se pitanje zašto to nije urađeno. Zato što je društvena svojina inertna, spora, neefikasna, zato što u društvenoj svojini nema ispoljavanja preduzetničkog potencijala i preduzetničkih veština kakvih ima u privatnoj svojini.
Što se tiče šećerana, tačno je da je postojala roba na zalihama, ali isto tako je tačno da su postojale ogromne kratkoročne obaveze. Ne zaboravite, princip dvojnog knjigovodstva nalaže da uvek gledate imovinu, ali i visinu obaveza. Na konferenciji za štampu, prilikom postupka izbora kupaca šećerana, vrlo je jasno rečeno kolike su bile kratkoročne obaveze u odnosu na kratkoročnu aktivu, odnosno kratkoročnu imovinu ovih šećerana koje su prodate za tri evra. Imali ste priliku da vidite da su kratkoročne obaveze bile veće od kratkoročne imovine. Prema tome, taj podatak apsolutno nema nikakvog uticaja na visinu vrednosti.
Još jednom da kažem, mi smo se opredelili za koncept tržišne vrednosti, a to znači da imamo otvorene, javne procese, da niko nema pravo da sprečava kupca da učestvuje u tenderskoj i aukcijskoj privatizaciji i da pobeđuje onaj ko da najbolju cenu. Što je firma bolja, što je preduzeće bolje, to je konkurencija veća. U toj većoj konkurenciji možemo očekivati bolje uslove i za radnike i za preduzeće, ali i za državu, kada su u pitanju prihodi od privatizacije.
Ukoliko firma ima lošije finansijske i poslovne performanse, onda nema ni konkurencije. Postoji jedan ili najčešće nijedan kupac. Sve što treba da uradimo jeste da obezbedimo protok informacija i da postoji jedna ravnopravna utakmica. To smo i uradili.
Što se tiče nekakvih sudskih sporova, međunarodnih arbitraža, u ovom trenutku se vodi samo jedna međunarodna arbitraža i to za onaj čuveni slučaj "Galenika", koji je, podsetiću vas, nasleđen iz 1991. godine. Ne postoji međunarodna arbitraža za pomenuta preduzeća. Naprotiv, postoji žalba nezadovoljnih potencijalnih kupaca. No, svako ko je nezadovoljan ima pravo da se žali, ima pravo da koristi ne samo redovne, već i vanredne pravne lekove. To je pravo kupaca.
Mi nemamo nikakvih problema sa tim u vezi. Nikakvih problema nemamo sa žalbama od učesnika u postupku privatizacije. Mi samo imamo ne problema, nego ne želimo da se u štampi, u medijima, za ovom govornicom čuju neistine. O svakom konkretnom slučaju, gde su se kupci žalili, možemo da vam pružimo potpunu informaciju i zašto nije ugovor sklopljen sa prvobitno izabranim kupcem za "Jelen Do", nego sa drugoplasiranim. I zašto je na drugim aukcijama onaj ko je na tenderima imao najbolju ponudu, a nije dao bankarske garancije, eliminisan itd.
Juče vas nisam informisao da mi već imamo 16 raskinutih ugovora sa kupcima u postupku aukcijske privatizacije. Zašto? Zato što se aktivnosti Agencije ne završavaju momentom uspešne aukcije, odnosno uspešnog tendera, nego, naprotiv, one su naročito izražene u postprivatizacionom procesu, jer je neophodno praćenje realizacije ugovornih obaveza.
Ugovorne obaveze se odnose na investiranje, na socijalni program i druge ugovorne obaveze koje se ne tiču direktno preduzeća, već možda lokalne zajednice, u smislu izvršavanja obaveza koje je kupac preuzeo prema lokalnoj zajednici. Taj postprivatizacioni sektor, odnosno odeljenje u Agenciji koje prati šta se dešava nakon privatizacije, već danas ima negde oko 100 zaposlenih ljudi. Na početku je to bilo nekoliko jer nismo imali ni puno privatizacija.
Danas tom poslu se naročita pažnja poklanja od strane Agencije, odnosno od strane Ministarstva, jer upravo naše pravo, pravo Agencije, ali i obaveza jeste da dva puta godišnje dobija izveštaj od kupaca o tome kako se izvršavaju obaveze i da dva puta godišnje obavi posetu preduzeća koje se nalazi u postupku privatizacije.
Kao što sam rekao, tamo gde je utvrđeno nepoštovanje ugovora, radi se o 16 preduzeća, raskinut je ugovor i vraćeno je prvobitno stanje u pogledu vlasništva u tim preduzećima. Tih 16 nije mnogo u odnosu na 950 privatizovanih preduzeća. Sa druge strane, mi imamo 12 preduzeća kod kojih se takođe očekuje raskid ugovora.
Međutim, imamo jedan problem: da su u dva slučaja trgovinski sudovi poništili odluku Agencije oko raskida ugovora i onda se nezadovoljstvo u tim preduzećima neopravdano usmerava ka Ministarstvu za privredu i privatizaciju, ka Agenciji. A ona u svemu što radi trudi se da u potpunosti poštuje pravila definisana zakonom, koji ste vi usvojili, gospodo narodni poslanici, i to ogromnom većinom, da ih implementira u praksi, da se pridržava svih načela i da reaguje svuda tamo gde se pojave nesolventni kupci.
Ni jednog časa nismo rekli da će svi kupci biti solventni, sa iskrenom tržišnom namerom. Naprotiv, kao i u svakom poslu, i ovde smo u startu znali da možemo očekivati i nesolventne kupce koji neće ispunjavati svoje obaveze i zato smo svoju pažnju fokusirali ka postprivatizacionom periodu.
Što se tiče cementare Popovac, dobićete danas, ako nemate, kopiju ugovora s kim je Agencija za privatizaciju potpisala ugovor, pa ćete vrlo jasno videti ko je većinski vlasnik u cementari Popovac.
Što se tiče Brodogradilišta iz Beograda, rečene su dve tvrdnje: jedna, da je Brodogradilište otišlo u stečaj na predlog Vlade i Ministarstva; i drugo, da sam lično prodao Brodogradilište. Ni jedna tvrdnja nije tačna.
Prvo, nikada Brodogradilište iz Beograda nije prodato.
Drugo, Brodogradilište, onaj ko kaže da je otišlo u stečaj na predlog Ministarstva, ispoljava nepoznavanje problematike stečaja. Ko može da izvrši pokretanje stečajnog postupka? Stečajni postupak može da pokrene samo poverilac ili društveno-politička zajednica, bukvalno tako piše u Zakonu o stečaju, ukoliko dolazi do drastičnog narušavanja vrednosti sredstava.
Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Vlada, ne mogu da budu pokretač stečajnog postupka. Tačno je da je "Deloitte & Touche" 1997-1998. godine procenjivao vrednost Brodogradilišta, ali zaista ne bih želeo sa vama da još jednom ponavljam lekciju šta znači tržišna vrednost kapitala, da li je ona puki skup i zbir imovine, pa kad od te imovine odbijete obaveze, e to je vrednost kapitala, ili se prihvata tržišni postulat da preduzeće postoji da bi pravilo profit. Ako profita nema, onda nema ni vrednosti preduzeća.
Prema tome, ne bih želeo da javno zamaram sa elementarnim postulatima procene vrednosti, odnosno pristupima, konkretnim metodima o proceni vrednosti kapitala, jer to ovde nije bitno. Ono što je bitno, nikada Brodogradilište Beograd nije prodato i u stečaj Brodogradilište Beograd nikada nije otišlo na predlog Ministarstva ili Vlade, jer to je jednostavno nemoguće po zakonu.
Pošto sam juče, zbog isteka radnog vremena prekinut, sada bih, ako ste saglasni, da završim svoje izlaganje od juče, a to znači da zaokružimo priču koja se odnosila na izgrađeni zakonodavni okvir i, sa druge strane, a neretko, da pokušam da dam odgovor. Neću dugo ostati. Svakako ne želim da zloupotrebljavam vašu pažnju i vaše vreme.
Zaista želim da dam odgovor na pitanje - šta se zapravo dešava sa nivoom industrijske proizvodnje, da li je dramatičan podatak o padu industrijske proizvodnje za nekih 3,6%, koji je ostvaren u periodu januar-septembar ove godine, mereno sa januarom-septembrom prošle godine i da li su u Srbiji na delu strukturne promene, ne samo u industriji, već i u privrednoj strukturi uopšte.
Prvo da kažem da je u protekle dve godine Ministarstvo za privredu i privatizaciju dva puta realizovalo program poljomehanizacije. To znači finansiranje obrtnog kapitala za proizvodnju poljomehanizacije, gde su bili uključeni, bukvalno, svi proizvođači poljomehanizacije u reprolancu. Za te svrhe izdvojena je jedna milijarda dinara u ova dva definisana programa poljomehanizacije za 2002. i 2003. godinu.
Takođe želim da kažem da su u prethodnom periodu, u prethodnih nekoliko meseci, neposredno nakon usvajanja Ustavne povelje, s obzirom da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju dobilo ingerenciju da u strateškom smislu definiše politiku razvoja namenske industrije zajedno sa Ministarstvom odbrane, odnosno sa ministrom odbrane i, sa druge strane, sa Vojskom Srbije i Crne Gore, želim da kažem da smo mi u avgustu mesecu usvojili, na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju, Strategiju restrukturiranja preduzeća namenske industrije i da smo započeli realizaciju ove strategije, da su sva preduzeća iz namenske industrije trenutno u postupku restrukturiranja, da je kod nekih od tih preduzeća realizovan socijalni program, a kod nekih, takođe, izvršeno i finansijsko restrukturiranje.
Ovo je jako važno s obzirom da u prethodnom periodu, dok je ingerencija nad namenskom industrijom bila na saveznom nivou, ova preduzeća su manje-više bila u nekom vakuumu, bez jasno definisane ingerencije. Usvajanje strategije jeste finale našeg zajedničkog angažovanja svih institucija, ne samo na nivou Republike Srbije, već i na nivou državne zajednice.
Kao što znate, namenska industrija jeste specifičan kompleks, čije je poslovanje regulisano posebnim propisom bivše savezne države, Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme i svim podzakonskim propisima koji su doneti na osnovu tog zakona. Pošto su tim zakonom propisana značajna ograničenja, kao i da osim člana 35. kojim se reguliše procena vrednosti državnog kapitala, u tim preduzećima a na osnovu tog zakona ne postoje odredbe koje se odnose na privatizaciju, pokazalo se neophodnim da se preciznije definišu nadležnost i ovlašćenja saveznih i republičkih državnih organa.
Namenska industrija je u prethodnom periodu zaista imala izuzetno negativne trendove i danas se nalazi u velikim teškoćama. Dve ključne odrednice koje mogu da danas okarakterišu namensku industriju jeste veoma malo korišćenje kapaciteta i drastično smanjenje domaćih nabavki. Ono što želimo da uradimo i što je već na delu, to je razdvajanje civilnog od vojnog programa, brza privatizacija civilnog programa u namenskoj industriji, a iza toga i početak privatizacije, u skladu sa potrebama Vojske Jugoslavije i sa strategijom koja je definisana u prethodnom periodu između Vlade Republike Srbije, Ministarstva za privredu i privatizaciju i sa druge strane Ministarstva odbrane državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Dakle, privatizacija sa strateškim partnerom, koja bi trebalo da značajno doprinese podizanju stepena korišćenja kapaciteta, a to znači proizvodnje, a sa druge strane, koja bi trebalo da doprinese da namenska industrija bude u pravom smislu te reči u budućem periodu i izvoznik, kao što je nakada bila.
Neću pominjati da je zbog nekih izvoznih aranžmana položaj namenske industrije dodatno otežan, ali želim samo da kažem da odluka koju je donela američka administracija pre nekoliko dana predstavlja otvaranje jednog novog tržišta za deo namenske industrije i očekujem da će upravo taj deo namenske industrije iskoristiti svoju šansu, naravno, uz veliku podršku koja dolazi od strane Vlade Republike Srbije.
U prethodnom periodu, da bismo zaokružili zakonodavni okvir, na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju usvojeno je ukupno devet zakona u ovoj Narodnoj skupštini.
Takođe u postupku, i najvećim delom svi ti zakoni su definisani već za ovu sednicu Narodne skupštine, nalazi se pet zakona. Na taj način u potpunosti je zaokružen okvir tzv. kompanijskog prava, odnosno zakona koji reguliše poslovanje, odnosno okvir za poslovanje kompanija.
Samo ću vas podsetiti koji su to zakoni u prethodnom periodu bili veoma bitni i koji su usvojeni od strane Narodne skupštine. Pored Zakona o privatizaciji, Agenciji za privatizaciju, Akcijskom fondu, zatim Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, a zahvaljujem vam se što ste usvojili i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, zatim Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima i Zakon o garancijskom fondu.
Neću pričati o važnosti ovih zakona, to ste mogli da čujete iz mog prethodnog izlaganja.
Takođe, predloženi su zakoni o stečaju. Stečaj kao procedura je od aprila meseca u ingerenciji Republičke vlade i mi nismo zaista trošili vreme da što pre predložimo zakon o mehanizmu za restrukturiranje onog dela srpske privrede koji je zadužen za oživljavanje tog dela srpske privrede i vi ćete, nadam se, na ovoj sednici usvojiti zakon o stečaju, zakon o agenciji za stečajne upravitelje, kao i dva veoma bitna zakona, a to je zakon o registraciji privrednih subjekata i zakon o agenciji za registraciju privrednih subjekata.
Na kraju, u pripremi je zakon o trgovačkim društvima, ovoj Narodnoj skupštini će biti predočen na usvajanje nakon završetka javne rasprave koja je u toku; zakon o trgovačkim društvima će u Narodnoj skupštini biti u januaru iduće godine.
Još jednom, sa usvajanjem tog zakona mi smo zaokružili okvir kompanijskog prava i meni je jako drago da je u četvorogodišnjem mandatu Ministarstvo za privredu i privatizaciju postiglo sve ono što je zacrtalo sa aspekta zaokruženja zakonodavnog okvira i što će biti u situaciji da pokrene još dva veoma važna procesa, a to znači da će narednoj vladi biti mnogo lakše u realizaciji posla koji će imati pred sobom, a ta dva procesa jesu stečajni procesi. Sa druge strane je postupak registracije, on će biti izdvojen iz trgovinskih sudova, postupak će omogućiti da u narednom periodu ona bude mnogo jeftinija, istovremeno mnogo efikasnija, a to znači, uklanjanje svih prepreka za preduzetnički zamah.
Sasvim na kraju, bez namere da uzurpiram pravo da govorim na ovoj govornici, pošto se puno puta za ovom govornicom čula primedba da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju zapravo Ministarstvo za privatizaciju, a da ga privreda tj. industrija naročito ne zanima: to nije tačno. Mogli ste da čujete i u jučerašnjem i u današnjem izlaganju šta je Ministastvo za privredu i privatizaciju uradilo, pre svega na sistemskom planu, a to znači definisanje zakonodavnog okvira da bi se eliminisale prepreke, da bi se usvojilo efikasno kompanijsko zakonodavstvo, da bi se taj okvir zaokružio i da bi se na taj način omogućilo da preduzetnički potencijal dobije zamah u punom smislu te reči i da se sa druge strane, eliminacijom sistemskog rizika, značajno povećaju šanse za priliv direktnog kapitala iz inostranstva, ali i domaćeg privatnog kapitala.
Eliminacijom sistemskih rizika vi faktički stvarate manje rizičnu atmosferu i kreirate veće šanse za što je moguće veći investicioni priliv.
Zatim, drugo, pokazali smo - za razliku od nekih koji insistiraju na tržišnim mehanizmima, a istovremeno nas kritikuju da ne vodimo dovoljno računa o privredi, za razliku od onih koji smatraju da se problem "Zastave" može rešiti sam od sebe, da se problem MIN-a, problem velikih preduzeća može rešiti sam od sebe, da treba neodgovorno reći tim radnicima, tom rukovodstvu, izvolite pa sami rešavajte probleme koje imate u vašem preduzeću - da mi nismo izabrali taj put, nego smo izabrali put aktivnog restrukturiranja, zajedno sa bolnim merama socijalnog programa.
Ali, Vlada je vrlo jasno izabrala i Ministarstvo za privredu i privatizaciju započelo postupak restrukturiranja, finansiranja socijalnih programa i danas se većina od tih preduzeća ne nalazi više u nepovratnoj zoni gubitaka, nego je razlika njihovih prihoda i troškova na nuli ili se nalaze u zoni podnošljivih gubitaka, ili pak u profitnoj zoni.
Mnoga preduzeća imaju šanse da budu uspešno privatizovana. Radi se o velikim polikonglemeratima, sa velikim brojem delatnosti koje učestvuju, odnosno nalaze se u tim holdinzima, i njihova mogućnost privatizacije, šanse za privatizaciju su bile veoma male na početku postupka restrukturiranja.
Pokazali smo da smo kroz program subvenicja, zapravo, održali velike sistema u životu i omogućili da ne budu privatizovani kroz stečaj, nego da budu privatizovani, a samim tim da njihove performanse budu podignute na jedan viši nivo u normalnom postupku i takođe povećali sve šanse za privatizaciju.
Pokazali smo da smo javnim investicijama otvorili kanal za podizanje privredne aktivnosti, što će se posebno odraziti u 2004. godini, kada se očekuju mnogo veći iznosi javnih investiranja u infrastrukturnim investicijama. To je način, a poznato je da jedan dinar koji je uložen u infrastrukturu kreira tri dinara ukupne privredne aktivnosti.
Kao što smo se opredelili za tržišni princip kod određivanja vrednosti kapitala, a ne za administrativni koncept, da to bude rezultat nekakvih prethodnih procena i rezultat odluka administrativaca, opredelili smo se za proizvodnju za tržište, ne za proizvodnju za zalihe, ne fizički obim industrijske proizvodnje po svaku cenu, nego proizvodnja za kupca, proizvodnja koju će tržište moći da prihvati, proizvodnja koja će moći da konkuriše drugim proizvođačima.
Kada imate nelikvidnu privredu, koja je izgubila svoju konkurentsku sposobnost, ako gradite tržišni ambijent i ako idete ka restrukturiranju privrede, to je sasvim normalno da u jednom trenutku imate pad obima industrijske proizvodnje. Za vašu informaciju, druge zemlje koje su se nalazile u tranziciji imale su pad industrijske proizvodnje za više od 10%.
Tu je na primer Poljska, koja je u prvoj, drugoj i trećoj godini tranzicije imala pad obima industrijske proizvodnje čak i do 15%, a mnogi kažu - pa da, ali mi smo prošli tranzicijski šok devedesetih godina. To jednostavno nije tačno, jer devedesetih godina mi smo imali sankcijski šok, šok raspada tržišta, ali ne i šok zbog toga što smo se 1990-1991. godine odlučili za put u ekonomsku tranziciju.
Ekonomska tranzicija u Srbiji počinje od 2001. godine, od momenta kada je Vlada Srbije definisala program ekonomske tranzicije. Zašto to kažem?
Tek u 2001. godini mi imamo u kontinuitetu stabilne makroekonomske uslove, nemamo inflaciju, nemamo inflatorno finansiran budžetski deficit.
Imamo vrlo precizne budžetske subvencije, koje se vrlo jasno plasiraju u preduzeća koja se nalaze u programu restrukturiranja. Zatim, tek od 2001. godine mi nemamo podizanje javnih dugova, nego naprotiv smanjenje javnih dugova prema vlastitom stanovništvu. Podsetiću vas da smo sve dugove prema stanovništvu vrlo jasno definisali i počeli sa njihovom otplatom.
Tek od 2001. godine mi eliminišemo sve sistemske rizike, dogovor sa Pariskim klubom, zatim dogovor koji očekujemo sa Londonskim klubom, povratak MMF-a i Svetske banke, koji finansiraju troškove tranzicije i tek od 2001. godine mi imamo situaciju da su dobra preduzeća u prilici da zato što su dobra uberu profit, a da loša preduzeća zato što su loša moraju da plate cenu svog neuspeha, a ta cena neuspeha jeste likvidacija.
Međutim, mi nismo u startu, kako su neki sugerirali, dozvolili tržišnim mehanizmima da razdvoje dobra od loših preduzeća u stabilnom makroambijentu, jer smo ušli u finansiranje, u finansiranje likvidnosti i socijalnih programa kod preduzeća koja su u restrukturiranju, da bismo zajedno podelili troškove tranzicije, i to je ta formula koja je bila uspešna u zemljama centralne Evrope, koje su uspešno prebrodile period trazicije.
Ali za uspeh, za završetak, potrebno je vreme. Nema niko čarobni štapić da za šest meseci završi posao. Za to je potrebno vreme. Podsećam javnost da su se druge zemlje u tranziciji u sedmoj, osmoj, devetoj godini vraćale na onaj nivo obima industrijske proizvodnje koji su imale u samom startu tranzicije. Možete konsultovati, ako hoćete, iskustva svih drugih zemalja, pa ćete videti da je to tačno. Mi nemamo dalji pad obima privredne aktivnosti.
Tačno je da ćemo imati u ovoj godini verovatno stagnaciju obima industrijske proizvodnje, ali zato imamo porast u drugim privrednim delatnostima, što će nam omogućiti za ovu godinu porast ukupne privredne aktivnosti i samim tim društvenog bruto proizvoda.
Prema tome, kvalitet je nešto što je odraz tržišta i tržišne privrede, a ne kvantitet, što se vezuje za administrativnu privredu i mene ne čudi da stalno ističete kvantitet u prvi plan, jer se upravo administrativna privreda vezuje za vas.

Narodni poslanik Tomislav Kitanović ponovo traži reč. Po kom osnovu tražite reč? Replika po osnovu pominjanja stranke. Narodni poslaniče, stranka Srpski pokret obnove nije pomenuta ni u negativnom kontekstu, ni uvredljivo, ni neistinito i ne bi bilo govorniku dozvoljeno da na takav način govori o stranci. Bio bi upozoren, pa opomenut. Nemate prava na repliku.
Narodni poslanik Zaharije Trnavčević traži pravo na repliku. Osnov za repliku?
(Zaharije Trnavčević: Osnov za repliku je što sam 4. novembra bio poslednji govornik i tri poslanika su uvredila mene. Juče sam bio na snimanju, prijavio se uredno i predsednica Skupštine je prihvatila moje odsustvo i tek danas imam priliku da odgovorim na uvrede koje su iznete ovde. Kao što sam rekao, govorio sam u 18,00 časova, a iza toga su gospoda Krasić, Anđelković i Dejan Mihajlov moj govor okvalifikovali na uvredljiv način.)
Narodni poslaniče, vašim izlaganjem vi ste izazvali replike drugih narodnih poslanika 4. novembra. Ako ste pomenuti u izlaganju nekog od narodnih poslanika koji nije izlazio na repliku, molim da mi kažete koji narodni poslanik, da biste dobili pravo na repliku.
(Zaharije Trnavčević: Zoran Anđelković je rekao da sam govorio jezikom mržnje.)
Narodni poslanik Zoran Anđelković, koji je dobio pravo na reč bez replike na vaše izlaganje. U tom slučaju imate pravo na repliku.

Imam ovde stenogram. Zapisano je šta je ko rekao. Dakle, u nedostatku argumenata ni jednu jedinu činjenicu pomenuta gospoda nisu bila u stanju da ospore, kao i uvek, ali su zato opisivali moj govor kao jezik mržnje. Nikoga ne mrzim...

Izvinite, narodni poslaniče. Molim da narodni poslanik Zoran Anđelković zauzme svoje mesto u klupi. Narodni poslanik koji je tražio  reč na osnovu uvida u stenogram sa zasedanja i radnog dana sednice Skupštine 4. novembra tvrdi da traži repliku na osnovu izlaganja koje ste imali kao narodni poslanik, a da pravo na reč niste dobili po osnovu replike. Molim da izvršite uvid u stenogram, a sada da zauzmete svoje mesto u poslaničkoj klupi. Izvolite, poslaniče.

Dakle, da završim. Gospodo narodni poslanici, nijednog od vas, bez obzira na vašu stranačku orijentaciju, ne mrzim, ali ne odobravam ničiji postupak koji je protiv interesa građana. Tako sam i govorio.
Gospodin Anđelković je upravo rekao jednu uvredljivu stvar, pomenuo je ono što sam slušao više puta po selima - "jagnjeće brigade" itd. To sve govori da Zoran Anđelković nema pravi odgovor na ono što je slušao ovde od mene 4. novembra pet minuta. To isto važi i za druge. Gospodin Dejan Mihajlov je propustio da kaže da sam protestovao što je bilo zloupotrebljeno moje učešće na jednoj panel diskusiji o poljoprivredi. Oni su to odmah shvatili tako da podržavam gospodina Voju Koštunicu. To apsolutno nije bilo tačno i Dušanu Prorokoviću rekao sam da je to nečasno što je urađeno.
Vama da kažem, a i gledaocima, Vlada Demokratske opozicije Srbije pokojnog Zorana Đinđića i sadašnja Zorana Živkovića nastoji da zaleči rane koje ste vi načinili građanima Srbije, da ih ublaži. Neke su već ublažene, ali one koje su izražene pogibijom, beskućništvom mnogih ljudi, neće nikada moći da se ublaže. Inače, predlagačima i opoziciji ponavljam - i dalje stoji moja ponuda, poziv, izazov, da napravite bilans šta je ova vlada zatekla od vas i šta je danas, kakvo je stanje. Poslušajte ako možete, izvolite. Dovoljno je pet minuta, a ne dva i po sata. Izvolite gospodo.