Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, uvaženi gospodine Vučiću, pošto se vama obraćam, u vašem izlaganju, koliko sam razumeo, vi ste se osvrnuli na to da su u Hrvatskoj stradali Srbi od ustaškog progona.
Verovatno ne znate, pa ću vas upoznati sa činjenicom da je moja porodica poreklom iz Like, iz Široke Kule, i da posle ovih ratova više tamo nema moje porodice, jer su pobijeni. To je prva stvar na koju bih hteo da vam skrenem pažnju.
Druga stvar, što se tiče sastanka gospođe Ivane Dulić-Marković i Ante Đapića u Subotici pre četiri meseca, rekli ste, na Dužijanci, postavljam pitanje: ko je tada bio na vlasti i ko je tada bio ministar policije i kako je moguće da ova država nije preduzela ništa na tu temu? Mislim da je to stvar koju svi moramo imati na umu, pošto će biti jedna tačka dnevnog reda, koliko razumem, na kojoj ćemo svi zajedno morati da vidimo šta se dalje događa, jer je smena gospodina Nikolića, koliko sam razumeo, uvod u nešto o čemu ćemo tek morati da razgovaramo, tako da je to jedna vrlo korisna informacija, na koju će se morati dati odgovori u toku današnjeg zasedanja.
Međutim, zašto to niste osudili, gospodine Vučiću, prilikom izbora gospodina Nikolića za predsednika Skupštine? Ta vlada o kojoj govorite, koja pušta da ljudi koji su nastavljači najmračnijih snaga fašističke Evrope sa prve polovine 20. veka, jer ustaški pokret nije ništa drugo nego genocidni fašistički pokret... Vi dopuštate, kao Vlada Srbije, da vam se takav jedan pokret šeta ovde, u obličju svojih nastavljača.
Pazite, ako je to uradila aktuelna Vlada, sada ova tehnička, pre toga je bila u funkciji, ako je to uradila ta vlada, kako ste mogli da dozvolite da oni koji puštaju ustaše da vršljaju po Srbiji vama pomažu u tome da gospodin Nikolić predsedava Skupštinom Srbije? Znate, ima stvari koje ne smete sebi dozvoliti ako nećete da vas to zaprlja, a ovo je više nego zaprljalo vaša zalaganja za Srbiju i srpski narod.
Kada govorimo o Kosovu i njegovom uzimanju, ne bih sada da otvaram priču o 15% teritorije, jer niko nije spomenuo koliko je to procenata građana Srbije. Znate kako, teritorija je teritorija, ali jednu državu pre svega čine ljudi, koliko se razumem u sve to. Međutim, to isto Kosovo, nemojte zaboraviti, predato je od strane Socijalističke partije Srbije, njenog predsednika Slobodana Miloševića, Kumanovskim sporazumom. Kumanovski sporazum je, nemojte zaboraviti, bio veleizdaja, napuštanje dela teritorije Srbije. Ta kategorija - veleizdaja, izgubljena je u Ustavu koji ste vi pravili sad. Te kategorije više nema, a svi znamo koja je kazna svugde na svetu za veleizdaju.
Moje pitanje glasi: pošto su ruske snage, ako se dobro sećam, prve stigle na Kosovo posle potpisivanja kapitulacije, a Kumanovski sporazum ne mogu drugačije nazvati, zašto se onda nisu zadržale tamo, pa neka oni zadrže Kosovo kad su već krenuli sami? Vojska Jugoslavije je u to vreme, danas bi to bila vojska Srbije, napustila Kosovo, kao i sve državne institucije Republike Srbije. Znači, to je moje pitanje, zašto se onda toliko uzdate u Ruse?
Još samo jednu stvar. Rekli ste u jednom trenutku, ako sam vas dobro razumeo, ispravite me ako grešim, da se te kvazidemokratske stranke udružuju protiv SRS-a.
Pre svega, ne mislim da sve stranke koje za sebe govore da su demokratske jesu demokratske, što je pokazao slučaj Demokratske stranke Srbije, koja niti je demokratska, niti je stranka, a ne verujem ni da je Srbija, ali dobro.
Sve u svemu, kada je vaš veliki podržavalac gospodin Žan-Mari le Pen počeo da dobija u Francuskoj, tamo je napravljena antilepenovska koalicija koja je uspela da zaustavi proces koji je Le Pen nameravao u Francuskoj da sprovede. Hoćete mi reći da Francuska nije demokratska država?

Za repliku se javio gospodin Vučić, pa gospodin Bajatović, pa gospodin Žarko Obradović.       

Dame i gospodo narodni poslanici, moj otac je poreklom, kada ste već počeli od toga, iz zapadne Bosne, selo Čipuljić, od Bugojna kad krenete ka Kupresu, pa nema više nijedne kuće da nije uništena, a u ratu su mu pobili sve, čitavu familiju, tako da je sudbina ista, ne morate time da licitirate, jer ne vidim da je sreća ni za mene ni za vas da se u tome takmičimo.
Što se tiče Rusije i onoga što su uradili, pre svega sam se zato javio, zato što su tu tema Koštunica i Đinđić. Naime, kada su došle ruske snage na Kosovo i Metohiju, Rusi su imali jedan zahtev i za jednog i za drugog, a to je da Miloševiću sude u Beogradu i Srbiji, samo da ga ne izručuju Haškom tribunalu. Imali su tvrdo obećanje, i to Vladimiru Putinu dato, da Slobodan Milošević neće biti izručen Haškom tribunalu.
(Nenad Čanak, sa mesta: To je tačno.)
Znam da je tačno, gospodine Čanak, zato i govorim, zbog javnosti koja to ne zna. Onog trenutka kada su Koštunica i Đinđić izručili Slobodana Miloševića, pošto smo mi iz SRS uspeli da saznamo i neke detalje, Vladimir Putin je u letu, ne mogu tačno da se setim destinacije na koju je išao, a nije naročito ni značajna za nas, rekao – povlačite svu vojsku, mene Srbi ne interesuju, kada su u stanju da svog predsednika izručuju Haškom tribunalu i da ne poštuju ono što smo se dogovorili.
To je bila ključna stvar i ključni razlog zašto je, posle takvog nepoštovanja od strane Koštunice i Đinđića, ruska vojska napustila Kosovo i Metohiju. Opet nisam dobio odgovor kada su nam to Rusi učinili nešto nažao. Mi za Ruse možemo da kažemo – očekivali smo više, nadali smo se više, ali nam oni nikada nisu učinili ništa nažao.
Ima jedno drugo pitanje o kojem sam hteo da govorim, nadovezujući se na ono o čemu je gospodin Čanak govorio. Gospoda Tadić i Koštunica valjda ispadoše jedini normalni u ovoj zemlji, kad vi nekoga predstavljate, otprilike – ovaj je Le Pen, ovaj je ovakav, onaj je onakav.
Ne vidite da imate jedan problem – da li vi stvarno mislite da u Srbiji ima 30% ekstremista? Mislim da nema ni 3% ekstremista u Srbiji. Tih 3% plus još nešto prevarenih su u nekoj drugoj političkoj stranci.
Mislim da su 30% normalni Srbi i ostali građani Srbije koji žele dobro svojoj otadžbini, svom narodu i zato glasaju za SRS. Naša politička sreća jeste u tome što naši politički protivnici nikada nisu razumeli ni ton, ni način obraćanja, ni poruke koje šalje SRS.
Zato mi imamo tako veliku i široku podršku, a vi svaki put hoćete da nas uporedite - aha, eno Žirinovski je dobio osam, onaj je dobio 11, a ovaj je dobio pet negde, na to bi trebalo da ih svedemo. Ljudi, mi živimo u Srbiji. Ljudi u Srbiji misle da smo mi najbolji, to pokazuju izbori, iz izbora u izbore.
Evo, druga po snazi stranka, koja je bila u koaliciji, dakle, Demokratska stranka je bila u koaliciji sa HDZ-om i sa strankom Rasima Ljajića, SDP-om, dakle, te tri stranke zajedno dobile su 300 hiljada glasova manje od Srpske radikalne stranke. Jesu li ekstremisti oni koji su glasali za srpske radikale? Nisu.
Dokle god neko bude želeo na takav način da deli ljude, kao i Koštunica, u jednom trenutku možda ću da uradim, da se približim radikalima, više će da me voli običan narod, a čim su napali dva dana, sa najgorim i najglupljim stvarima, na B92, koje vređaju elementarnu inteligenciju; Toma Nikolić postao tog dana predsednik Skupštine, ne znam šta se desilo, otprilike, pa je Toma Nikolić kriv, da je postao predsednik vlade ne može da bude kriv, a ne predsednik Skupštine. Pa, 100 dana se čeka vlada, a ne predsednik Skupštine, koji nema nikakvu izvršnu vlast, ljudi moji! U kakvoj mi to zemlji danas živimo?
Živimo u zemlji laži i prevare, u zemlji u kojoj će Tadić i Koštunica sve vreme da varaju narod, da govore kako su oni jedini normalni, a sve će nenormalno da rade i sve će protiv Srbije da rade. Jedini cilj će im biti: kako da nastavimo da vladamo još.
Jeste li primetili jednu sintagmu – "u proteklih 15 godina"? Majstori, vi vladate više od sedam godina! Vi hoćete, kao Tito, da vladate 300 godina? Ovo sam metaforično rekao, ne mislim da je Broz zaista vladao 300 godina. Da li mislite da toliko treba da vladate, da niko ne sme da vas smeni, a da vi možete da se igrate i sa ljudima, i sa građanima države, i sa državom i sa političkim partijama?
Još jedna stvar, izvinjavam se, gospodine Mrkonjiću. Oni su mislili igraju se sa Tomom Nikolićem, eto, sada smo prevarili Tomu Nikolića, kako smo mi veliki igrači. To zamišlja Vojislav Koštunica i DSS. Sada ću vam dati jednu analizu, a živi bili za dva meseca da mi kažete, kada budemo videli istraživanje javnog mnjenja, da li sam bio u pravu ili ne.
Demokratska stranka Srbije za dva meseca neće imati ni 6% glasova, zbog izdaje i prevare građana Srbije koju su učinili, ne Tomislava Nikolića, ne SRS, nego onoga što su uradili što se države Srbije i građana Srbije tiče. Ja vam to danas kažem i to ćete videti.
Dakle, krivica Tome Nikolića i svakog od nas u SRS-u je u sledećem: u tome što smo... Sada se nadovezujem na ono što ste rekli za Dužijancu, za ustaše koje su došle, koje se sastaju sa potpredsednikom Vlade Srbije, i niko ne sme to da kaže. Čekam sutra da me onaj ološ proglasi za nekoga ko govori jezikom mržnje, ili ne znam šta. Pitam kako može potpredsednik Vlade Ivana Dulić-Marković da se sastaje sa okorelim ustašom, otvorenim sledbenikom Ante Pavelića? Hoćete li da mi zabranite i to da pitam?
Naravno da je to dobro pitanje, šta radimo. Radili smo to da pokušamo da vratimo nadu Srbiji, da možemo da je sačuvamo, da pokažemo ljudima, evo, mi ćemo da damo sve od sebe. Znamo koliko rizikujemo, znamo, čak smo razmišljali da postoji mogućnost i da nas prevare, ali smo rekli – ipak, dali su reč, i to su oni insistirali na tome, neće valjda tako brzo da prevare ne nas nego Srbiju i njene građane. Da, ali su oni mnogo brže nego što smo mislili prevarili i Srbiju i njene građane, nas onako usput.
Ako je naša krivica u tome što smo želeli Srbiji dobro, što smo hteli da Srbija bude bolja nego što je danas, da pred Srbijom bude bolja perspektiva i bolja budućnost nego što je danas... Da li vi, ljudi, vidite večeras, danas, od kada su najavili smenu Tomislava Nikolića, neko nasmejano lice u Srbiji? Da li ste videli nekoga da je mnogo srećan? Ja nikoga nisam u Srbiji, sem ovih ovde u sali, ne znam koliko ih je 40-50, koji su mnogo srećni zbog toga, i nigde više nikoga nisam video. To je, dragi prijatelji, suština. Ljudi ovde hoće da imaju šansu za Srbiju, a DSS i DS, neću ni da pričam o ovim kriminalcima, kako se zove ova šifrovana grupa, o njima i da ne govorim, nije ni važno, oni su oduzeli svaku nadu građanima Srbije.
Šta je na nama da činimo, šta je na nama da radimo? Naše je ne da kažemo – jao, strašno nam je i teško nam je... Možda i jeste, ali,, kao što sam rekao, ponosni smo i na ono kako je radio Toma Nikolić ovih nekoliko dana, i na to kako se večeras drži i na to šta čine poslanici srpskih radikala, ali mi moramo da se borimo, moramo da pobedimo zbog Srbije, moramo da pobedimo zbog naše dece, jer u protivnom Srbija neće imati budućnost.

Gospodin Žarko Obradović, replika, pa gospodin Dušan Bajatović.

Hvala, gospodine predsedavajući. Moram reći da sam se javio u ime poslaničke grupe SPS da reagujem na ono što je gospodin Čanak rekao.
Naime, on je izašao da replicira gospodinu Vučiću, a onda onako zbrda-zdola ispričao sijaset stvari: počeo sa Likom, prešao na Suboticu, pričao o Koštunici, usput zakačio Kosovo, pričao o Le Penu i, naravno, iznosio mnogo netačnosti. Pomenuo je Miloševića u kontekstu koji apsolutno ne zaslužuje.
Gospodine Čanak, birajte reči kada govorite o mrtvom čoveku i ne iznosite netačne tvrdnje. Imali ste vremena a imate i glas, imali ste mogućnosti da mu kažete šta ste mislili, pa i ako je nešto bio kriv, da podnesete krivičnu prijavu. Znate dobro da je uhapšen od strane DOS-a pod lažnom optužbom, odveden u zatvor i kidnapovan. Čuli ste večeras od poslanika Dačića i kako je kidnapovan, izručen Haškom tribunalu.
Kada se govori o Kosovu i Metohiji i 1999. godini, drugi deo priče koji se, nažalost, retko čuje u ovom cenjenom domu jeste priča koju su ispričali Montgomeri i Madlen Olbrajt, da su bombardovali Srbiju 1999. godine da bi Kosovo i Metohiju izuzeli iz sastava Srbije i dali je na upravljanje Albancima. Mislim da to treba svima nama da bude nauk kada pričamo o prijateljima, i o onima koji mislimo da jesu i o onima koji mislimo da nisu.
Poenta svega bi bila da mi u Srbiji imamo zajednički stav o tome šta Srbija hoće i kako Srbija to što hoće može da postigne, a ne da se međusobno optužujemo ili klevećemo. Ovo je bila čista kleveta, par ekselans, a pogotovo protiv čoveka koji je mrtav i ne treba ga provlačiti kroz političko blato koje postoji u Srbiji.

Gospođica Nadica Momirov, po Poslovniku.

Dame i gospodo, javljam se po Poslovniku, član 4. Narodni poslanik pre mene je rekao neistinu. I, radi istine, da vas obavestim nešto: pošto se više puta spominje Dužijanca, s obzirom da sam narodni poslanik iz Subotice, radi informacije, Dužijanca je tradicionalna svečanost u Subotici povodom žetve žita. Na tu svečanost pozvani su svi građani, a obično bude prisutno oko 1.000 građana. Takođe, pozvani su uvek predstavnici građana, da li su odbornici, narodni poslanici ili bilo koji drugi funkcioneri.
Na toj Dužijanci o kojoj vi toliko puno pričate je bio prisutan i narodni poslanik Srpske radikalne stranke gospodin Gojko Radić. Apsolutno je bio prisutan na Dužijanci, na skupu gde je bilo 1.000 građana prisutno. On je viđen, snimljen, postoji dokaz o tome. Gospođa Ivana Dulić-Marković je bila kao Subotičanka tamo prisutna. U to vreme je bila potpredsednik Vlade. Apsolutno je jasno da će u svom gradu biti prisutna na jednoj takvoj svečanosti. Niti je ikada imala ikakav sastanak sa Đapićem, niti je bila na ručku, na kome je takođe gospodin Gojko Radić bio prisutan.
Molim vas, nemojte više da pričate, sramota je što ovo radite, zbog toga što skrnavite jednu takvu svečanost u Subotici i na taj način ugrožavate interese građana Subotice.

Reč ima gospodin Dušan Bajatović, po Poslovniku, pa gospodin Čanak, replika, molim vas za malo strpljenja.

Gospodine predsedavajući, moj utisak je da ova rasprava postaje besmislena. Mislim da treba da poštujemo dobru volju i krajnje moralan politički stav gospodina Nikolića da nam dozvoli ovu raspravu, jer to po Poslovniku uopšte nije morao.
I, ako sam se već javio, a propo nekih konstatacija ovde, pustite Ivanu Dulić-Marković, mnogo je veći zločin prema srpskoj poljoprivredi, nego što je primila ustaše.
Gospodin Čanak je otvarao spomen-ploču banu Jelačiću u Petrovaradinu, pa mu tada neke političke tendencije nisu smetale. Osim toga, gospodin Čanak i neki drugi ovde su dovodili neobaveštene poslanike, a i deo srpske javnosti koja želi da u to veruje, oko nekih činjenica...Kojih?
Prvo, Jugoslavija se nije raspala, ona je razbijena. Druga stvar, nisu Srbi u ratu sa Šiptarima, niti sa Albancima. Da je to bio srpsko-albanski ili srpsko-šiptarski sukob, ne bi nas Šiptari ni ogrebali. Danas je svima jasno da smo mi zbog nekih razloga, da ne obrazlažemo sve istorijske činjenice, verovatno nekome smetali, da li zbog toga što smo takvi sami po sebi, da li što nam geografija nalaže da smo napravili kuću na drumu, ili jednostavno nismo bili dovoljno istorijski pametni, mi smo u stvari bili u sukobu sa međunarodnom zajednicom.
Ni danas Srbija ne pregovara. Razlika između Rambujea i Beča je samo u tome što se tamo pregovaralo sa Medlin Olbrajt, a ovde je pregovarao Marti Ahtisari i razlika je samo još u tome što su ipak uspeli da sednu Srbi i Albanci. Dakle, sve ostalo je, gospodo, što se tiče međunarodne zajednice, manje-više isto. Srbiji treba da se otme 13% teritorije.
Još nešto, kada sam pričao o tom navodnom srpsko-albanskom sukobu, koga nije bilo, ovde je rečeno da je pitanje, da je problem Kosova pitanje ljudskih prava. Evo, i danas je na Kosovu pitanje ljudskih prava, ali Srba i pripadnika ostalih nealbanskih zajednica, i niko neće bombardovati Šiptare zbog toga. I odnosi sa Crnom Gorom su bili pitanje demokratije. Pa, danas imamo demokratsku vlast i u Srbiji i u Crnoj Gori, pa se Crna Gora osamostalila. Sve je to nešto o čemu možemo da pričamo.
Gospodine Čanak, svaki rat, a mi smo bili u ratu sa NATO paktom, završava se nekim mirovnim sporazumom, i naravno da takav mirovni sporazum ima i svoj vojni aneks.
Kumanovski sporazum nije nikakva kapitulacija, to je normalni vojni aneks mirovnog sporazuma koji je postignut i koji je ozvaničen u Ujedinjenim nacijama kroz Rezoluciju 1244, kojom se danas služe i Tadić i Koštunica.
Uostalom, problemi sa kojima se danas suočavaju i Tadić i Koštunica su dobrim delom isti, pa ponekad i njihovi nastupi u Ujedinjenim nacijama, kao oni problemi i ona rešenja koja je nudio gospodin Milošević dok je bio na vlasti u Srbiji, gospodo.
Da sada ne bih zalazio u polemiku, želim da vas pozovem na nešto drugo; dobro je rekao gospodin Todorović, možda i na večeru; hajde ljudi da se mi vratimo temi, imamo još 20 govornika.
Dajte zaista da se vratimo, da mogu da kažem koju reč o onome što politički mislim šta se ovde dešava, a ova naša prepucavanja, nadgornjavanja, čini mi se, i u prethodnom sazivu ovog parlamenta građani su slušali i bojim se da će biti još dosta prilike.
Još samo jedna konstatacija, ako neko Srbiju plaši ratom, onda Srbija ni vojno, ni ekonomski, ni bezbednosno, osim možda za deo rata protiv terorizma koji smo već imali na Kosovu, nije spremna, ni za šta od toga.
Mi moramo da se oslonimo na srpsko jedinstvo, moramo da se oslonimo na našu pamet, na one koji žele da budu naši saveznici, pa neka je to i Rusija, i da probamo da sačuvamo Kosovo unutar Srbije.
Prema tome, pozivam vas još jednom sa ove govornice, što su socijalisti činili više puta. Koliko smo odgovorni možete da vidite što opet predsedava socijalista, ali ne dnevnopolitički, nego kada treba, onda socijalisti... Pa malo i ja ovde da navijam za svoju stranku, kao što svi vi navijate za svoje stranke.
Dajte, ljudi, da se dozovemo u pamet i da govori ovih 20 ljudi. Ovde je, nažalost, formirana jedna principijelna ili neprincipijelna, svejedno, parlamentarna većina, koja želi da izabere vladu, a kakva će ta vlada biti i koliko će trajati, videćemo.

Reč ima gospodin Čanak, replika, pa gospodin Radić, replika i, nadam se, onda gospodin Petrović, kao šef poslaničke grupe.